vrh
Meni


Proročanstvo o Ukrajini



     Veliki ruski pisac, nobelovac i zatočenik staljinovih logora Aleksandar Solženjicin napisao je i izgovorio još pre pola veka sve što se danas događa sa Ukrajinom. Samo, niko ga tada nije čuo! Poluukrajinac, Solženjicin je uzalud kucao na otvorena vrata nekadašnjeg SSSR, upozoravajući na haos koji dolazi. Tada, kada to još niko nije video, ili nije hteo da vidi...

 
     
         Solženjicin je još 1968. u 'Arhipelagu Gulag' pisao: 'Sa Ukrajinom će biti mnogo bolno'. 'Možda će biti potrebno', napisao je, 'u svakoj oblasti sprovesti plebiscit', smatrajući da je Ukrajina 'nacrtana' po neshvatljivim kriterijumima koji nikada nisu odgovarali njenim istorijskim granicama. Solženjicin se pitao te godine 'zašto u zapadnoj Ukrajini ukrajinski nacionalisti ruše spomenike Lenjinu i čeličnom odlučnošću brane svoje 'svete' granice koje im je upravo on darovao?'
    Solženjicin je već tada video bezočnost, iskvarenost i pogubno zagrevanje do usijanja strasti po rusko-ukrajinskom pitanju. A još 2006. godine fanatično davljenje i proterivanje ruskog jezika nazivao je 'zverskom merom'...
    U jednom od poslednjih intervjua je izrekao i konačnu misao da 'cvetne revolucije' služe samo da bi 'okružile Rusiju kako bi ona, na kraju, izgubila suverenitet'...
    'Arhipelag gulag', pisan 1968, objavljen 1974. godine: 'Meni je bolno da o tome pišem. U meni se sjedinjuju rusko i ukrajinsko - u krvi, srcu, u mislima. Veliko iskustvo iz logora i druženje sa Ukrajincima mi je otkrilo koliko su oni osetljivi i ranjivi zbog toga. Naša generacija ne može da izbegne plaćanje grešaka starijih...' 'Da li smo mi velika nacija', nastavlja Solženjicin, 'ne treba da dokazujemo veličinom teritorije, brojem potčinjenih naroda, već veličinom postupaka'. 'I dubinom našeg uzoravanja koje će ostati posle, ali i posle toga i onih koji neće hteti da budu sa nama...'
-Sa Ukrajinom će u budućnosti biti izuzetno bolno. Ali, treba shvatiti njihovu sadašnju 'napetost'. Ukoliko oni nisu uspeli tokom prošlih vekova da sve shvate, sada je na nama (Rusima) da ispoljimo zdrav razum. Moramo da pružimo rešenje federalistima ili separatistima - ko koga već bude ubedio. Ne treba ustuknuti, inače sledi bezumlje i okrutnost. Koliko god budemo mekši, trpeljiviji, jasniji danas, toliko više ima nade za uspostavljanje jedinstva u budućnosti, pisao je Aleksandar.
    'Neka požive, neka probaju, a ubrzo će shvatiti da se problemi ne rešavaju otcepljenjem zbog toga što u raznim delovima Ukrajine postoji različit odnos onih koji sebe smatraju Ukrajincima, Rusima ili nekim drugim. Biće mnogo teškoća. Možda će u svakoj oblasti morati da se organizuje plebiscit a potom sledi i pažljiv odnos prema svima koji će želeti da se - odsele. Nije sva Ukrajina u njenim formalnim sovjetskim granicama - Ukrajina. Neki delovi bezuslovno streme Rusiji. A Krim su 'pripisali' Ukrajini Hruščov i njegovi. A šta je sa Karpatskom (Červonaja) Rusijom? Proverićemo: potrebna je pravednost prema sebi, ali i koliko će Ukrajinci biti pravedni prema karpatskim (podkarpatskim) Rusima...?
April 1981.

    Aleksandar Solženjicin se pismom obratio Konferenciji o rusko-ukrajinskim odnosima koju je organizovao aprila 1981. godine u Torontu Harvardski ukrajinski istraživački institut. Poručio je da je 'rusko-ukrajinsko pitanje jedno od najvažnijih danas', dodajući da smatra 'da je sadašnje usijanje strasti pogubno'. 'Da li u sadašnjem stanju povišenih strasti postoji emigarantska bolest ili gubitak orijentacije', zapitao se Solženjicin i dodao da 'konferencija, ukoliko se bavi rusko-ukrajinskim odnosima nikako, ni na minut, ne sme da izgubi iz vida odnose među narodima, a nikako među emigrantima'...
    'Ne jednom sam rekao i mogu da ponovim da niko nikoga ne može da zadrži silom i ni jedna od strana u sukobu ne može da primeni prema onoj drugoj nasilje: kako prema svojoj sopstvenoj, tako ni prema celom narodu, ali ni prema bilo kojoj manjini. Zato u svakom pojedinačnom slučaju mora da bude spoznato i ostvareno mesno mišljenje. Sva pitanja zaista može da reši isključivo mesno stanovništvo, a ne - udaljene emigrantske spore koje imaju defoirmisana osećanja', rekao je Solženjicin. Dodao je da mu je 'posebno bolna jarost i netrpeljivost rusko-ukrajinskog pitanja koja je pogubna za obe nacije i koristi samo njihovim neprijateljima'. 'Ja, mešavina rusko-ukrajinskog bića, odrastao pod pomešanim uticajem obeju kultura, nikada nisam video i ne vidim antagonizam među njima', kaže Solženjicin, dodajući da u njegovom srcu 'nema mesta za rusko-ukrajinski sukob i, ukoliko bi ipak došlo do kraja, nikada i ni pri kakvim okolnostima neću poći, ni moji sinovi, na rusko-ukrajinsku sudar (sukob), koliko god nas prema njemu vukle bezumne glave...'

Jun 1981.

    Aleksandar Solženjicin je juna 1981. napisao tekst 'Kako ponovo da izgradimo Rusiju', koji je prvi put u Rusiji objavljen u časopisu 'Zvezda' 1993. godine.
-Ja sam, na polovinu, Ukrajinac i u ranim godinama rastao sam uz zvuke ukrajinske reči. U kasnijim, žalosnim godinama, većinu svojih 'vojničkih' godina sam proveo u Belorusiji i do srži zavoleo njenu tužnu sudbu i njen krotki narod, napisao je Solženjicin. 'Naš narod se razdvojio u tri grane', kaže pisac , 'samo zbog mongolske najezde i - poljske okupacije i kolonizacije!' - Potpuna je laž da od 9. veka postoji poseban, ukrajinski narod sa ne-ruskim jezikom. Svi mi smo proistekli iz dragocenog Kijeva odakle nam je i 'zasvetlilo hrišćanstvo', napisao je Aleksandar.
    'Već sam poručivao emigrantskim ukrajinskim naconalistima koji slave Ameriku da su u zabludi kada tvrde je 'komunizam mit i da ceo svet hoće da osvoje ne komunisti, već Rusi'. 'Uostalom, američki Senat', kaže, 'već 30 godina u svojim dokumentima tvrdi da su Rusi već zauzeli Kinu i Tibet'...!
-Komunizam je mit koji su i Rusi i Ukrajinci osetili na svojoj koži počev od 1918. godine. To je bio takav mit, da je 29 gubernija usred stravične suše i gladi dalo svo svoje seme 1921-1922. Takav mit oterao je Ukrajinu u nezapamćenu glad 1932-33, kaže Solženjicin i pita se 'zar ta zajednička kolektivizacija uz pomoć šibe i streljanja nije pomogla da se u patnji ujedinimo?''Danas deliti Ukrajinu', govorio je, 'znači uništiti milione i milione porodica i stanovništva u oblastima koje imaju većinsko Rusko stanovništvo i ko zna koliko ćemo uništiti ljudi koji potiču iz mešovitih brakova koji ne mogu da se odluče kome će se prikloniti...' 'Ali, u biti, ne postoji ni tračak netrpeljivosti između Rusa i Ukrajinaca...'

-Svakako, ukoliko bi Ukrajinci zaista odlučili da se otcepe, niko ne bi smeo da ih spreči silom. Ali, sve je to rastegljivo i samo mesno stanovništvo može da rešava sudbinu svog sela, oblasti, a svaka manjina u takvim krajevima ne sme da oseti ni trunku nasilja...

Oktobar 1990, odgovor Svjatoslavu Karavanskom

    (Karavanski je poznati disident, dugogodišnji zatočenik Gulaga, Ukrajinac, koji je pisao Solženjicinu posle njegovog teksta 'Kako da ponovo izgradimo Rusiju' 1990)
    -Iz mog teksta izveli ste jedini zaključak: da sam ja velikoruski šovinista, kolonijalista, podrepak imperijalne Rusije i 'prikriveni imperijalista'. Da li je u pitanju namerna gluvoća i nedostatak savesti? To izbezumljuje, ali i tera na oprez: šta vi hoćete da prikrijete tim urlikom ? Mogu da vam se obratim samo sa nadom i verom u uzajamno razumevanje...Koje su mi odavno oduzeli.
Solženjicin je ponovio Karavanskom: 'Sada kada na zapadu Ukrajine ruše spomenike Lenjinu, zašto zapadni Ukrajinci strasnije od svih žele da Ukrajina ima - lenjinske granice koje im je pokolonio baćuška Lenjin, da bi ih odobrovoljio zbog otkazivanja od nezavisnosti i 'zalepio' joj pride i Novorosiju (Jugorosiju) koja nikada nije bila njena? Uz to, dao joj je i basen Donjeck da bi ga 'odvojio od kontrarevoilucionarnih uticaja', ali i značajne delove leve strane reke Dona. Uz to, Hruščov je u međuvremenu velikodušno poklonio Ukrajini i Krim...'

Decembar 1991, referendum u Ukrajini

    Solženjicin je pozdravio referendum u Ukrajini i rekao: 'Naši narodi se sa zaprepašćenošću izbavljaju iz srušenog, konačno, komunizma. Ljudi zasluženo čekaju - koliko treba još čekati? Za sada, svi smo u haosu bede. Ljudima nije data obradiva površina, industrija je zapuštena, životna sredina je zatrovana. U međuvremenu, 'lovani' uspevaju da prodaju u tišini sve i svašta ili bespovratno pokradu još preostalog bogatstva, našu budućnost i - šta će nama ostati? Našoj deci ? '
    - Posle barikada u Moskvi, posle moskovskog avgustovskog rušenja komunizma, za sve republike se prvi put otvorila mogućnost da postanu posebne države... Daj bože svakoj novoj državi da stane na noge (Konfederacija samostalnih država je prazna reč, ona ne može da živi...).
        'Naše zajedničko gorko sovjetsko iskustvo', pisao je Aleksandar, 'valjda nas je dovoljno ubedilo da nikakvim državnim ciljevima ne može i ne sme da se pravda nasilje nad ljudima. Svima treba omogućiti slobodan i spokojan život'. Solženjicin je imao i nekoliko uputstava za ukrajinski referendum: 'Da pitanje na listiću bude jasno istaknuto, a ne kao na moskovskom, martovskom; da ne bude pritiska na glasače i, ako može, da budu prisutni nezavisni posmatrači; da rezultati budu razmatrani po oblastima - svaka oblast mora da odluči kuda će otići...'

April 2006. godine, poslednji intervju

(Iz intervjua V.T.Tretjakova sa Aleksandrom Solženjicinom za 'Moskovske novosti')

    'Smatram, ukoliko tri glavna stuba evroatlantskih integracija (hrišćanstva ?) i naše civilizacije - Severnoamerički savez, Evropska unija i Istočnoevropski savez (ruski), ne zaključe strateški savez među sobom, onda će naša civilizacija ranije ili kasnije nestati...Gde i u čemu vidite spas naše evroatlantske civilizacije - ukoliko, naravno, nama još ona treba?', zapitao je u poslednjem intervjuu A.Tretjakov Aleksandra Solženjicina.
'Svetski politički proces nikako se ne odvija po vašim htenjima i pravcima. SAD razmeštaju svoje okupatorske vojske širom sveta - u jednoj zemlji za drugom. To je faktičko stanje u Bosni, na Kosovu i Avganistanu, u Iraku... Dejstva NATO i dejstva SAD se suštinski ne razlikuju. Ali, očigledno je da im današnja Rusija ne predstavlja nikakvu opasnost i pretnju. Nato uporno i metodično razvija svoj vojni aparat - stremi ka istoku Evrope i nastoji da osvoji Rusiju s juga... Zato je jasna materijalna i ideološka podrška 'cvetnim' revolucijama i paradoksalno prodiranje Serverno-atlantskih interesa u centralnu Aziju. Sve to ne ostavlja sumnju da se sprema potpuno okružavanje Rusije, a potom i gubitak suvereniteta... Smatram da bi prisajedinjenje Rusije takvom severnoatlantskom savezu koji vodi propagandu i nasilno prodire u razne delove planete, uvodeći ideologiju i oblike 'svoje' današnje demokratije, vodilo ne širenju, nego propasti hrišćanske civilizacije'.
    Solženjicina su pitali i o njegovom pogledu na problem podeljenostiu ruske nacije (najpodeljenijoj naciji u savremenoj Evropi) i da li Rusija treba, ako ne politički onda makar intelektualno da postavi pitanje o ujedinjenju ruskih zemalja u slučaju očiglednog uvlačenja Ukrajine od strane njene političke elite u Evrosavez, posebno u NATO:
    - Sve što se događa u Ukrajini, počev od pogrešno formulisanog pitanja na referendumu 1991, u meni izaziva bol i gorčinu. Fanatično gušenje ruskog jezika (koji je ne tako davno na popisu bio priznat zvanično kao vodeći jezik jer ga je govorilo 60 odsto stanovništva) smatram jednostavno zverskom merom usmerenom protiv kulturne budućnosti Ukrajine.
    Ogroman prostor koji nikada nije bio istorijski Ukrajinski - Novorosija, Krim i cela Jugo-istočna oblast - nasilno su 'utisnuti' u sastav sadašnje države Ukrajine i u politiku koja žarko želi ulazak u NATO, rekao je Solženjicin.
    'Nijedan susret Borisa Jeljcina sa ukrajinskim zvaničnicima nije prošao bez kapitulacije i njegovih ustupaka, a izbacivanje Crnomorske flote iz Sevastopolja (koji ni za vreme Hruščova nije ustupljen Ukrajini) je krajnje nisko i predstavlja ruganje celokupnoj istoriji Rusije 19. i 20. veka', rekao je na kraju Nobelovac i poručio: 'Rusija pri ovakvim uslovima i događajima ne sme ravnodušno da preda mnogomilionsko rusko stanovništvo Ukrajine i odrekne se našeg jedinstva sa njim...!'

KO JE BIO SOLŽENJICIN?

    Aleksandar Isajevič Solženjicin (1918-2008), čuveni pisac, vojnik, disident i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, svrstava se među najznačajnije pisce na ruskom jeziku, rame uz rame sa Puškinom, Dostojevskim, Tolstojem...
    Rođen je u Ukrajini i studirao na fizičko-matematičkom fakultetu, vanredno na moskovskom Institutu za istoriju, filozofiju i književnost. Po napadu nacističke Nemačke na SSSR 22.6.1941. dobrovoljno se prijavio u vojsku gde je napredovao od običnog vojnika do zapovednika artiljerijske brigade.
Već 1945. nastaju problemi i njegova borba sa jednoumljem: zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen je u istočnoj Prusiji iako je bio uzoran vojnik i stručnjak i osuđen na Gulag gde je bio sve do 1953. Posle 3 godine progonstva u srednjoj Aziji je rehabilitovan i poslat u Rjazanj gde je radio kao učitelj.
    Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1970. praktično za kratku pripovetku 'Jedan dan Ivana Denisoviča' koja je govorila o njegovim iskustvima u Gulagu koju je objavio 1962. Stalno je proganjan, oduzeto mu je i rusko državljanstvo pa je 1974. emigrirao.
    Vratio se u Rusiju 1994, a 1998. odbija najvišu rusku državnu nagradu 'Sv. Andreja Prvozvanog' koji mu je dodelio Boris Jeljcin, rečima: 'Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja'...
    Pripovetkom 'Jedan dan Ivana Denisoviča' uveo je u literaturu temu staljinovih logora i ostao joj veran, uz manje izuzetke, do kraja. Najpoznatiji su romani 'Odeljenje za rak', 'Prvi krug', 'Crveni točak', autobiografija 'Borio se šut s rogatim', mnogobrojne drame 'Gozba pobednika', Zarobljenici', 'Republika Rada'...Posebno se izdvaja njegova kratka pripovetka 'Matrjonjini dani' (1963) u kojoj je opisao sudbinu napaćene seljanke koja i usred bede uspeva da očuva visoke moralne vrednosti. Bio je član Ruske akademije nauka od 1997. i Srpske akademije nauka i umetnosti od 1994.



       RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane