vrh
Meni


Prokletstvo Zbog Čini



   Proklet može da bude svaki lopov, samo što običnim sitnim kradljivcima neće stradati pokolenja kao onome ko je dirnuo u svetinju. Ako se čovek direktno sudario sa Bogom, onda mu nema pomoći. U narodu se duboko veruje da je proklet svako ko doprinese da se prolije nečija krv, ili sam okrvavi ruke. 

 
     

    Proklet je i onaj ko podigne ruku na oca ili makju, ili povredi kuma, pa ga ovaj prokune. Proklet je i onaj ko skriva sakralne objekte i zapise, ko se javlja u ime lažnih proroka i Sina BOžijeg. Ali, prokletstvo zarobljava i onoga ko se bavi opasnim činima. A po narodnom verovanu, prokletstvo se proteže i završava na devetom kolenu.
    Kod prokletstva ne postoji blaži i teži vid, jer ono nije stepenovano, pa se za njega uvek dobija najteža moguća nebeska kazna - smrt.

POSEKAO ZAPIS - PLATIO GLAVOM

    Na istočnom delu Homoljskih planina, na planinskom vidu Kupinova Glavica, poznata vračara, baba Gergina, pridošloj ženi iz okoline Kladova, Dobrili,  otkrila je tajnu sinovljevog nestanka. Dobrila je iz vračarske kuće izašla bleda i iscrpljena, jer ju je ono što je čula potpuno dotuklo. Gergina je 'videla' da je Dobrilin sin posekao zapis i to je platio glavom.
- Moj sin Mihajlo posekao je sveto drvo - rekla je Dobrila - mada nam o tome nije ništa govorio. Čuvao je tu tajnu sve do zimus, i tek kad je dospeo u bolnicu, poverio nam se i rekao šta je učinio. To je učinio iz neznanja, jer je veliki urezani krst na ogromnom hrastu uočio tek kad ga je posekao. GOrko se kajao, grcao u suzama i povremeno padao u komu. Posle samo dve nedelje, dogodilo mu se najgore.
    A počelo je gotovo bezazleno. Negde iza Božića, Mihajlo je, zajedno sa još nekim mladićima, banuo u našu kuću. Pošli su da bi u planini lovili divljač. Popili su kafu i vruću rakijua, a onda, uz smeh i šalu, krenuli gore uz brdo. Nadali su se dobrom ulovu i samo su o tome pričali.
    Nekakva crna slutnja kao da mi je govorila da će mog sina zadesiti zlo. Bila sam u groznici kad su mi saopštili da je Mihajlo pao u zaleđeni potok i da su ga, polumrtvog, jedva izvukli uz kamene litice. Dok su došli do naše kuće, prošlo je oko sat i po vremena. U kući smo ga utoplili, ali mu je to samo smetalo. Potom su ga drugovi odvezli lekaru, a ovaj ga je uputio u bolnicu. Kad sam ga narednog dana posetila, bio je smiren i odsutno zagledan u tavanicu. Kratko je rekao: 'Posekao sam zapis na imanju koje ste mi dodelili. Niko mi nije rekao da je to sveto drvo. Njime smo napunili kamion i grejali se cele zime. Nikada do tada nisam video tako jaku vatru. U peći, kao da je nešto neprestano pucalo. Oprostite mi, nisam znao...' Ovo su bile njegove poslednje reči, jer su nas razdvojili i nikada ga više nisam videla.
    Baba Gergina je rekla da je mog sina stigla najteža kazna - prokletstvo. Ali, kako mi je napomenula, ono je tek počelo i nije isključeno da 'tera' do devetog kolena. To me i plaši, ne zbog mene, već zbog mlađeg sina i potomaka. Oni tek treba da žive. Ako je Bog tako rekao, onda neka On vodi brigu i njima.

OPOMENA SA NEBA
 
    Gatara nam je pričala o slučaju seče zapisa. Naravno, imala je svoje viđenje tog događaja. Mihajlo je bio zdrav, srećan i školovan čovek. Roditelji su mu, pred ženidbu, kupili stan u gradu, a potom i priredili veliku svadbu, na kojoj je bilo preko pet stotina gostiju. A ostalo imanje, gore na planini, roditelji su sinovima podelili na jednake delove. Sasvim slučajno je šuma sa zapisom pripala Mihajlu, pa je u nju svake jeseni zalazio sa motornom testerom. Dogodilo se da je nesmotreno povredio svetinju. Ali, za kajanje i odustajanje od takvog posla, bilo je prilično kasno.
- Prokletstvo je kazna za počinjeno veliko nedelo. Ono se na nebu izriče kao opomena budućim pokolenjima, da se u životu drže samo moralnih vrlina, a klone svega zlog i opasnog što dovodi u pitanje nečiji život, skrnavljenje i pljačku crkava i manastira, zapisa, ali i drugih božanskih i ljudskih tvorevina.
    Proklet može da bude i svaki drugi lopov, samo što njemu neće stradati pokolenja kao onome ko je dirnuo u svetinju. Ako si komšiji ukrao ovcu, odgovaraćeš pred Bogom i bićeš kažnjen, ali ti neće postradati pokolenja, ali ako si ukrao blagosloveno i osvećeno Duhom Svetim, to je nešto drugo. Nije dobro dirati u ono što je posvećeno Bogu i ljudima. Baba Gergin kaže:
- Kod mene dolaze i ljudi zbog ubistva koje je počinjio neko iz njihove porodice, da se greh ne bi lomio na potomcima. Najviše ih zanima zašto je podigao ruku na prijatelja, ženu, oca, komšiju... i gotovo u svim slučajevima, traže zaštitu za svoju decu koja će se tek roditi. Mi, koji se bavimo ovim poslovima, nemamo moć da mnogo pomognemo.
    Možemo da učinimo nešto ako je čovek čoveku poslao nečastivog, da bi ga ovaj naveo na zlo ili mu preokrenuo pamet, ali ako se čovek direktno sudario sa Bogom, onda mu nema pomoći, pa možeš da preturiš ceo svet preko glave! Neki, pak, misle da je najvažnije spasiti svoju dušu, ne misleći na one koje ostavlja iza sebe.


NAJTEŽE SU MAJČINE KLETVE
   
    Od baba-Gergine saznali smo da i povreda kumstva priziva prokletstvo. Ne treba zalaziti u zavadu sa venčanim kumom, jer su njegove moguće kletve osvetničke i dalekosežne. Ona navodi primer mladoženje iz nekog sela u okolini Kučeva. Pripremali su mu svadbu, ali na nju nije hteo da pozove dotadašnjeg kuma, jer je ovaj bio siromašan čovek. Za kuma je uzeo drugog, po njemu boljeg i bogatijeg, da bi mu na svadbu doneo više darova i novaca. Na dan svadbe, posle venčanja, kad su se maldenci sa svatovima vraćali iz crkve, stari kum je prosuo kofu vode za njima i prokleo ih da nikad ništa nemaju: ni pooroda niti napretka, da sav imetak za sveće i tamjan potroše, da im u kući 'ne bleknulo, ne ciknulo, ne vrisnulo...' Tako je i bilo. Ostali su bez poroda i zdravlja i, postepeno, ugasila se ova, nekad ugledna i bogata porodica.
    O prokletstvu, najtežen obliku nebeskog zakona, saznali smo nešto i od deda-Jaka. I on ima svoj pogled na kletve, proklinjanja, zaklinjanja i prokletstvo. Po njemu je svaki vid lažnog svedočenja ravan prokletstvu. Ono što je oteto, to je i prokleto, a ono što je tuđe, to je svetinja i to ne treba dirati. Deda Janko kazuje:
- U narodu se smatra da među najteže spadaju kletve oca i majke. One će stići prokletoga i njegov porod, bez obzira na vreme ispunjenja kletve. majka može da prokune samo svoj porod i nikoga više, ali na ruci treba da nosi prsten da se njene kletve ne bi 'primile'. Sreća da su takve majke veoma retke i bilo bi najbolje da majka izudara svoje dete, nego da ga kune. Psovke ne spadaju u prokletstva, jer su one ljudske prirode, najčešće sramni i nedolični primeri lošeg izražavanja.
    Negde pred Drugi svetski rat, kad sam počinjao da se bavim ovim poslom, došao je kod mene neki čovek, čak iz Šumadije. Ispričao mi je kako je svojevremeno bio sluga kod nekog imućnog gazde koji je imao mnogo zemlje, stoke i košnica. Imao je i nekoliko sinova i snaja koji su se slagali i poštovali oca i svekra. Samo su sluge radile na imanju, pa čak i nedeljom i praznikom. Gazda ih je terao da rade i okopavaju vinograd čak i na Spasovdan, dan seoske zavetine. Sluge su se pobunile, ali tu ništa nije pomoglo. Tada su u vinograd, na deveti red, sletele neke čudnovate ptice. Tu su stajale sve dok sluge nisu okopale vinograd, a potom su odletele na obližnje drvo. Kad su sluge uveče spomenule gazdi neobične ptice, on je samo odmahnuo rukom, osmehnuo se i dodao da do devetog kolena ima da prođe još mnogo, pa će to pogoditi njega, njegove sinove i unuke.
Ta familija je još malo napredovala, a onda je sve pošlo nizbrdo. Posle kraćeg vremena, umro je čuveni gazda, a u vinogradu i njegov najstariji sin. Stoku je zadesio pomor, a polje je zaraslo u korov...
    Tom slugi sam tada rekao da njega neće stići prokletstvo, jer je morao da radi na dan seoske zavetine, pošto ga je gazda primorao na to, ali sam ga savetovao da obiđe nekoliko manastira i u molitvama traži od Gospoda oproštaj. Siguran sam da mu je sve oprošteno, jer se ubrzo osamostalio, kupio svoje imanje, sagradio kuću i dobio naslednike.
    Iskrene i poštene vračare (ima i onih drugih) kažu kako u prokletstvo spadaju i smrtne i opake magijske radnje. U tom slučaju, prokletstvo će stići vračaru, ali i onog ko joj se za tako nešto obratio. One navode brojne primere iz svoje višedecenijske prakse. Čovek je često podčinjen nevidljivim silama koje ga okružuju a teško im se ulazi u trag. Veštije vračare pokušavaju da na svoj način otkriju magijsku putanju, samo što ponekad i one zalutaju i izgube se u tom nečastivom svetu. Tada postaju veoma slične tom demonu, pa ih se treba kloniti.
    A, život teče dalje, često odnoseći ono što je dobro i do čega je čoveku najviše stalo. Kad mu se, ipak, dogodi zlo, sklon je da se zapita: gde je to pogrešio i da li je to moglo da se izbegne? Da li je to sudbina, prokletstvo, ili samo naš, čudan i pomalo neispitan život?
Izvor: Treće Oko - Zlatimir Pantić



       RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane