vrh
Meni



Fenomen Prividjenja

   Dolaze Sa Svojim Porukama. Priče o priviđenjima, pojavama duhova, stare su koliko i svet. Inače, poznato je da su Englezi - mada nezvanično - stekli slavu šampiona takvih zbivanja, zahvaljujući stalnom, postojanom interesovanju za sve anomalno, tajanstveno i nepoznato. Prema nekoj statistici, svaki četvrti Britanac iskusio je neko 'viđenje' susreta sa duhovima.

      Među njih može se ubrojati i ruska filmska zvezda Oleg Menjiškov - koji je, prenoćivši u jednom od engleskih starih zamkova, i sam stekao takvo iskustvo. Međutim, ni u Rusiji takve priče ne potiču od juče. I tamo se zna, pripoveda i zapisuje mnogo takvih slučajeva.
    Od davnašnjih primera da pomenemo Suharevu kulu u Moskvi koju je svojevremeno počeo posećivati duh maga Vilima Brjusa. Duh saradnika Petra Velikog, Brjus, prvo se verao po krovu, odakle je, plašeći retke prolaznike, posmatrao zvezde. A onda se počeo spuštati u mračno podzemlje kule, gde je Brjus negde pre svoje smrti, u jednom skrovištu sakrio neku crnu zagonetnu knjigu.
    No, krajem dvadesetih godina  prošlog veka, kulu Suhareva su srušili i Brjusov duh se više nije pomaljao iz podzemlja. A kada je kraj zida, gde se nalazilo skrovište, izgrađena pomoćna prostorija stanice metroa 'Kolhoznaja' (sada 'Suharevskaja'), prikazi više nije bilo 'života' i prestala je da se pojavljuje. Ipak,saradnici lista 'Klub ere Vodolije', čija redakcija je nedaleko od pomenute stanice, često se nelagodno osećaju...

OTKRILA DA JE UBIJENA

    Mnoga ruska priviđenja zbog nerazumnog uništavanja drevnih istorijskih zdanja, kao i zbog mnogo čega drugog, nisu se sačuvali, Pa ipak, nešto ima.Oni koji su pročitali takoreći dokumentarnu novelu poznatog ruskog pisca Valentina Pikulja, 'Jesipovski teatar', svakako se sećaju veleposednika Petra Vasiljeviča Jesipova koji je kod grada Kazanja držao vlastelinsko pozorište.
    U njemu se isticala tiha i prelepa Grunja Meškova. Iznenada, ona je, navodno, pobegla i pozorište se polako osipalo i gasilo. Posle mnogo godina, u kući Jesipova u Jumatovu slučajno se pojavila plemkinja Aleksandra Fjodorovna Kahovska, poznata po svojoj skoro muškoj odvažnosti. Svoje svađe sa mužem ona je okončavala obično dvobojem sa revolverima. U jednom od tih sporova muž ju je ranio kamom u nogu. Aleksandra Fjodorovna odmah je napustila muža uzevši sa sobom i svoje dete. Jednom prilikom dospevši na imanje Jesipova, njegove sluge su je odgovarale od toga da prenoći u njegovom domu, upozorivši je da - otkad je gospodar otišao - nečiste se stvari tamo događaju, te da se pojavljuje nekakva prikaza. To nije uplašilo ženu koja je volela izazove. Uzevši svoj revolver i neki francuski roman, ona je mirno provela noć čitajući u gostinskoj sobi sve do ponoći. Kada je izašao mesec, Kahovska je nehotice pogledala kroz prozor i skoro se užasnula. Na tremu je stajala ženska figura u belom, a pri jakoj mesečevoj svetlosti kao da se iz nje lučilo neko nebesko bleskanje. Pokretom glave ženska je prilika pozvala Kahovsku da pođe za njom.Usred vrta priviđenje se zaustavilo, kao da želi da ukaže na cilj puta i - nestalo je. Ostavivši na tom mestu ugašenu sveću, Kahovska se vratila u kuću i čvrsto zaspala.

    Sledećeg jutra pozvala je starešinu mesta i naredila mu da pozove seljake da dođu sa lopatama, a takođe i sveštenika. Uskoro se pred očima pristurnih pojavilo poluistruleo skelet sa čizmama od kozje kože, niskom perli i bujnom svetlosmeđom kosom. Među prisutnima bila je i starica Meškova koja je prepoznala svoju nestalu kćer. Zamolivši sveštenika da sahrani Grunju po pravoslavnom običaju, Kahovska je krenula u Kazanj sa namerom da poseti Jesipova.

    Petar Vasiljevič se upravo tada, posle pričešća, borio sa životom. Banuvši u spavaću sobu, Kahovska je zahtevala od njega da prizna ubistvo. 'Ko ti je to rekao?' - ridajući je upitao Jesipov. 'Ona sama, Grunja!' - rekla mu je ona. Jesipov nije imao kud. Priznao je da je jako voleo Grunju, no, posumnjavši da ga je prevarila, ubio ju je i zakopao u vrtu svoje kuće. Istina je konačno izašla na videlo. Međutim, nešto čudno i neobjašnjivo zbilo se i sa samom Aleksandrom Fjodorovnom koju je duh nesrećne devojke izabrao da razotkrije njenu tajnu. Uskoro je energičnu i hrabru ženu zadesila paraliza i ona se dugo i polako gasila, kao sveća...

ZAKOPANA DRAGOCENOST

    Ova priča, kao i sledeće, dozvoljavaju da se izvede zaključak da su priviđenja u stvari svojevrsna ovaploćenja duša umrlih, osobito ljudi pogubljenih i pohranjenih bez crkvenog obreda ili opojanja.
    Monah Konevskog manastira, Mitrofan, u svome delu napisao je zanimljiv zaključak: 'Bilo je slučajeva da su na zemlju dolazili i grešnici iz pakla, koji se još uvek nisu očistili od greha, pa su imali potrebu za molitvama svojih najbližih i poznatih, i to u crkvi. Kao i anđeli i sveci tako se ljudima javljau i grešnici - bilo u snu, ili putem čula.' Monah Motrofan opisuje i primere poput ovoga:
    Jedan episkop imao je ćerku Mariju koja je bila bogobojažljiva kao i njen otac. Neki rođak predao joj je na čuvanje jednu dragocenu stvar. Da bude bezbednije, devojka je zakopala dragocenost u zemlju. Neočekivano, ona je umrla i odnela sa sobom i svoju tajnu o mestu dragocenosti. Rođak je došao Marijinom ocu tražeći svoju dragocenu stvar. Ožalošćeni starac otišao je na ćerkin grob i dugo se tamo usrdno molio Bogu da mu pomogne. Uskoro se Marija javila ocu u obliku prikaze vrlo slične njoj dok je bila živa. Pokazala je ovu mesto gde je sakrila dragocenost i iščezla - zauvek.

MOĆNI ZAŠTITNICI GREŠNOG MONAHA

    Postoji i davna priča o jeromonahu koji je došao u jedan moskovski manastir nakon Otadžbinskog rata s Napoleonom. Uskoro su svi primetili da pridošlica pije, kaje se zbog toga, ali ne može da se oslobodi svog poroka. Glas o tome došao je i do mitropolita Filareta, koji je počeo da pomišlja da zabrani monahu sveštenu službu. Jednom je razmišljajući o tome, malo prilegao i, samo što je sklopio oči pred njim se pojavio duh njegovog bivšeg voljenog vladike Platona. Ovaj ga je blago zamolio da oprosti 'grešnom Ioanu'. Odmah zatim vizija je nestala. 'Ko je taj Ioan?' - zapitao se Filaret, ali je obrzo na to zaboravio. Sledeće noći javio se mitropolitu duh cara Aleksandra i takođe zamolio: 'Ne gnevi se, vladiko, na moga hrabrog popa Ivana!' Opet se začudio vladika, ali je spokojan zaspao. Iz tame svesti, ili ko zna otkuda, istupila je pred njega i treća prilika - veličanstvenog maršala Kutuzova. Pobednik nad Napoleonom obratio se Filaretu sa molbom: 'Ne sudi, vladiko, pokaži blagost za slabost duhovnika mojega Ivana!'
    Ujutro, uzbuđen noćnim priviđenjima, mitropolit je, promislivši dobro, shvatio za kog popa Ivana su ga molilla tri velika i njemu bliska lika. I poslao je poruku u manastir da mu se namarni monah odmah javi. Prilikom opširnog razgovora otkrilo se da je jeromonah bio jedan od ljubimaca vladike Platona dok se obučavao u Moskovskoj duhovnoj akademiji. Zatim da je više puta služio zahvalne molebane zavreme rata s Napoleonom i da je njegova 'nedostojna desnica blagosiljala monarha koji ju je celivao s hrišćanskim strahopoštovanjem...' Izašlo je na videlo da sam Ivan, iako nije uzimao mač u ruke, ipak je noseći krst pred strojem pokolebanih vojnika, tri puta lično ih poveo na neprijateljske rovove. A u nemačkom gradu Bunclau, kada je velikog maršala Kutuzova iznenada spopala teška bolest, pop Ivan je primio njegovu predsmrtnu ispoved i otpratio ga na onaj put. Prema želji prikaza trojice velikana mitropolit Filaret oprostio se od grešnika rekavši mu: 'Idi i više ne greši'. Jeromonah Ioan nastavio je kao i ranije da vrši svešteničke obrede, a od svog poroka se skoro sasvim izbavio.

SMRTONOSNE SABLASTI


    Kad se uzmu u obzir svi do sada izneti primeri, kao i oni koji sleduju, neizbežno je pitanje: zašto su se ljudi oduvek bojali duhova i prosto ih se užasavali? Verovatno zato što su im se često javljale i strahotne prikaze - neokajanih grešnika, ubica, zlikovaca i raznovrsnih grugih prestupnika. Njihovu zavist i zlobu prema živima ne može svako da podnese. Evo jednog primera.
    U jednom srednjevekovnom zamku nedaleko od francuskog grada Bordoa, tokom nekoliko stoleća događale su se užasne tragedije. Recimo, ako je nekom od gostiju zapalo da prespava u sobi gde se noću pojavljuje prikaza sadističkog markiza Burvila, koga su sopstvene sluge razapele na krst, nesrećnika su sledećeg jutra zaticali mrtvog sa zastakljenim pogledom od užasa raširenih očiju. Čak je i jedan hrabri gardijski poručnik, heroj Pokreta otpora za vreme Drugog svetskog rata, izazvan posle jedne rasprave da prenoći u zloslutnoj sobi, umro od infarkta čim se suočio sa groznim priviđenjem.
    U jednoj od moskovskih zgrada na Arbatu, između ulice Majaskovskog i Furmanove, stalno se pojavljivala prikaza starice u belom. Ona bi se pojavljivala na vratima spavaće sobe i prstom pokazivala čoveku u sobi da krene za njom. Ovaj bi ustajao kao hipnotisan i kretao za njom nestajući u noć. Po pravilu, tela žrtava nikada nisu pronađena. No, sedamdesetih godina prošlog veka, zlosrećnu sobu unajmio je jedan mladi sveštenik. Čim se starica u belom pojavila, on ju je odmah prekrstio i oslobodio je svih njenih grehova. Prilika starice se jednostavno rastočila u vazduhu kao dim i više nije uznemiravala ljude.

BELA UTVARA CRNIH OČIJU

    Priviđenja, naravnoi, ne vidi mnogo ljudi. Ali, u pričama očevidaca mahom se ponavljaju slične pojedinosti - duhovi se javljaju obično 'obučeni' u belo. Uz to, nemaju uvek čovečije obličje. Ponekad podsećaju na mrtvace u posmrtnim pokrovima, sa otvorima umesto očiju. Zato nije slučajno što se deca po celom  svetu, kad žele da se međusobno plaše, ogrću belim čaršavima sa prorezima za oči. Ipak moda 'potražnje' za duhovima ide tako daleko da pojedini imućni Englezi, Francuzi i sveprisutni Amerikanci željno traže po celom svetu - i po bilo koju cenu - da unajme ili kupe starinske zamkove u nekom krajičku Evrope, samo ako u njima 'obitavaju duhovi'. Sve to i ne bi bilo tako važno kada bi to bila samo šala. Međutim, duhovi postoje i njih su viđali i naučnici koji se trude da odgonetnu taj fenomen.
    Sedamdesetih godina u planinama Sihote-Alinja ruski geolozi videli su kako se iznad nevisokog brežuljka pojavljuje utvara. Bio je to čovek ogromnog rasta kao izatkan od guste bele svetlosti, ali na licu su mu bezizrazno svetlucale velike crne oči. Nekoliko minuta osmatrao je logor geologa u kojem su psi divlje zavijali, a konji rzali i od straha pokušavali da se otkinu sa povodaca. Prikaza je snažno zamahnula širokim rukavima svog odela i iščezla upravo tako kako se i pojavila. Takvih primera zapisano je na pretek.

PETAR VELIKI OPOMINJE PRAUNUKA

    I drugi primeri govore o sličnim viđenjima. Veliku kolekciju takvih slučajeva prikupio je sveštenik Grigorij Đačenko za svoju knjigu 'Oblast tajanstvenoga'. Tu je i primer oca Albanija, mlađeg sina engleske kraljice Viktorije. Nedugo pre svoje smrti govorio je prijateljima da ga je 'pohodila' umrla sestra, princeza Alisa, rekavši mu: 'Tvoje će se patnje uskoro okončati, uskoro ćeš nam doći.' Niko princu nije poverovao, jer je bio mlad i zdrav. Ali, kroz tri dana sve je bilo spremno za njegovu sahranu. Albani je neočekivano pao sa strmih stepenica i podlegao je silnim povredama.
    Još je bilo čudnije viđenje cara Pavla Petroviča. Jedne večeri, u pratnji trojice dvorjana, šetao se peterbrškim ulicama. Odnekud se iznenada pojavila prilika neznanca zaogrnuta plaštom. Potmuli, snuždeni glas ga pozva: 'Pavel!' Car se tragao i reče: 'Šta vam treba? Ko ste vi?' A čudak reče: 'Ko sam ja? Ja sam taj koji ima upliv u tvoju sudbinu i koji želi da ti kaže da se ne vezuješ previše za ovaj svet, pošto se nećeš u njemu dugo zadržati.'
    Car je dugo išao za nepoznatim, sve dok nisu došli do velikog trga. Priviđenje, koje je samo Pavle video, prišlo je mestu gde se tada podizao - sada čuveni - spomenik Petru Velikome. Tu se prikaza zaustavila i progovorila: 'Zbogom Pavle.
Opet ćeš me ovde videti, kao i još kojegde.' Iznenada se kapa poluprozračne figure kao sama od sebe izdigla i pred očima cara pojavio se orlovski pogled, crnpuzrasto čelo i strogi osmeh njegovog pradede, Petra Prvog Romanova (Velikog). Dok je Pavle došao k sebi od straha i zaprepaštenja, prikaza se raspršila u vazduhu.
    I do same svoje tragične smrti cara Pavla su proganjala priviđenja koja su mu proricala skori odlazak iz života. Ali, nijedno od njih nije mu otkrilo da će u njegovo ubistvo biti umešan i njegov sin Aleksandar, koji se ćutke saglasio sa tako nečovečnim delom. Ipak, i sa samim Aleksandrom desilo se nešto neverovatno. Posle njegove smrti pojavio se u Sibiru starac Kuzmič - možda i sam car koji se odrekao prestola i, sahranivši kao sebe nekog drugog, da li možda svog dvojnika - za sobom ostavio novu zagonetku... Ili je Kuzmič, u stvari, bio duh cara Aleksandra!

KRALJ FRIDRIH I ŽENA U BELOM

    Prikaza je najavila smrt još jednog vladara - pruskog kralja Fridriha. Juna 1786. znameniti pruski kralj Fridrih počeo je poboljevati, iako je duhom bio još uvek vedar. Mesto dvorkinje pozvao je svoga postarijeg husara koji je obožavao svoga gospodara da ga dvori. Čuo je husar o pojavi 'bele dame' od jednog stražara i o tome obavestio Fridriha. 'Besmislica, to se sigurno neka služavka sastaje sa lakejem' - odgovorio je stari kralj.
    Uveče 4.avgusta, Fridrih je dremao u svojoj fotelji. Husar je sedeo pored njega i odjednom je primetio belu figuru. Nije hteo da uznemirava kralja, ali je to i ovaj primetio.
    - Vidiš li belu ženu kraj kamina?
    - Vidim gospodaru!
    - Očigledno su babske priče istinite. Neka ode onamo otkud je i došla.
    - Kažu da postoje neke molitve za to...
    - Možda, ali ih ja ne znam - osmehnuo se kralj.
    Ponovo je zadremao. Prikaza je nestala. A sledećeg dana Fridrih je preminuo.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane