Priče Zone Sumraka - 9

    Samo noći u beskrajnoj peščanoj pustinji mogu biti tako jako hladne i tako nemilosrdne. Već onog časa kada se golema sunčeva lopta ugasi na zapadu i bleda mesečina sklizne preko brojnih dina, pesak se naglo počinje hladiti. i hladi se, hladi... Pucketaju stene u pregorelom gorju što se proteže u izbledelim daljinama istočnih prostranstava. I da s vremena na vreme besprekorni mir ne remete zagonetni šumovi što dolaze s noći, moglo bi se pomisliti da je ovo carstvo pustoši i mrtvila.
    Čitav dan Jan Enderson luta tim ogromnim i nemilosrdnim prostranstvom. Dvanaest sati sunce je pržilo i mučilo čoveka koji se sada tresao od hladnoće što ju je donela noć. Već je onemoćao. Njegovi pokreti su postali tromi i nesigurni. Noge mu se vuku. Usne postaju plavičaste i ispucale, a pogled unezveren i uspaničen. Kada je jutros krenuo iz baznog logora račinao je da će nekoliko milja do gradilišta preći za nepun sat. Krenuo je poznatom stazom i nikako mu nije bilo jasno gde je napravio grešku, i kada je to skrenuo sa pravca i kako se našao u kraju, surovom i nepoznatom, u kome luta već čitav dan. Ipak, jedno mu je bilo jasno - znao je da je zalutao u beskraju pustinje i da je sve manje šanse da se izvuče iz labirinta smrti!
    Oko ponoći potpuno je onemoćao. Žeđ je bila strašna i potiskivala je sve ostale njegove osećaje. Više nije osećao ni umor, niti bol. Iscrpljeni Enderson više nije imao snage ni da puže. Sitne peščane čestice uvlačile su mu se u oči, ispunjavale mu nosnice i gušile su ga u plučima. pa ipak, sve je to bila prava šala u poređenju sa neosnovanom žeđi...
    Počeo je razmišljati o Londonu, gradu u kojem je živeo sa svojom suprugom Megi i sedmogodišnjim sinom Kristiforom. Bilo mu je jasno da oni i ne slute u kakvom se trenutnom položaju nalazi. Negde, u dnu duše, poput oštrice noža prostrujala je strašna misao da ih više nikada neće videti. A onda su mu misli odlutale sedmogodišnjem Kristiforu. Setio se sretnih trenutaka provedenim pre nekoliko meseci u igri sa njim. Valjali su se preko zelenog travnatog tepiha igrajući se gumenom loptom, zatim su se uputili u poslastičarnicu gde su uživali u čokoladnom sladoledu. Potom su u laganoj šetnji krenuli kući...
    Glava mu je postajala sve teža i jedva ju je držao iznad mekanog peska. Janu Endersonu se činilo da je izgubio svu snagu i da se više ne može pokrenuti. Vode... Oh, da je samo gutljaj vode... Glava mu je lagano klonula na pesak koji je postajao sve hladniji. Je li to bio kraj...?
    Hiljadama kilometara daleko od zlokobnih severnoafričkih pustinjskih prostranstava, u Londonu, u maloj kućici od cigle, kakvih je u tom kvartu na desetine, živela je porodica Enderson. Bila je to sasvim obična tročlana engleska porodica, ljudi iz srednje klase, mladi i ambicioznim spremni na žrtve i ustupke, kako bi ostvarili bolju budućnost. Glava porodice, Jan, već nekoliko meseci se nalazio u Africi, u ekipi građevinskih stručnjaka, koji su imali težak zadatak da odrede markacije za izgradnju putnog pravca iz udaljene oaze El Masihi prema dugoj saobraćajnici koja krivuda dolinom Nila.

    Sledeće te noći ispred televizijskog ekrana, Megi je upravo razmišljala o Janu. Već danima je osećala neku prazninu i bila je svesna da joj nedostaje. Bože, šta li on sada radi !? Misao joj se motala po glavi i činila ju je nervoznom i zabrinutom.
    -    Mama, odoh na spavanje!
    Bio je to Kristifor. Upravo je popio mleko, oprao zube i prilazio maminoj fotelji kako bi je poljubio pre odlaska u svoju sobu. Megi ga je gledala sa neskrivenom ljubavlju. Ipak, u njenim očima bilo je nečeg što je detetu davalo povoda da je upita:
    - Mama, zašto si tužna?
    -Ne, nisam tužna, dušo... Samo sam zamišljena, A sada, dođi da te
poljubim.
    - Znam, opet misliš na tatu!
    - Ti opet čitaš moje misli! A sada, laku noć!

     Kristifor je otrčao u svoju sobu, legao u krevet i pažljivo se pokrio sa jorganom. I dok je tonuo u san, u njegovoj uobrazilji stvarao se neobičan prizor...
    Da drugoj strani, na pustinjskom pesku, Jan Enderson podiže umornu glavu. Je li to čuo neki šum? Da li ga je to neko dozivao?!
    - Tata!
    Kroz Janovu glavu ponovo prostruji tihi glas- Kristifor, to je Kristiforov glas. Bože, da li ja to ludim?!
    Misao puna očaja unela je u Janovu telo novu snagu. Osvrnuo se. Ni metar od njega, na nejasnoj maglovitoj mesečini stajao je dečak. Delovao je nekako nestvarno, prozračno, poput kakvog duha.
    - Tata!
    Opet je čuo taj tihi, brižni Kristoforov glas.
    - Uzmi tata!
    Prozračna prilika se sagnula. Jan pruži drhtave ruke. Odjednom oseti hladno staklo. Krigla!? Da, bila je to krigla! Prinese je ustima. U ustima oseti hladnu vodu, koja kliznu niz grlo, osvežavajući svaku poru njegovog iznemoglog bića. S vodom mu se vraćala i snaga. A onda je opet čuo dečakov glas:
    - Tata, sada kreni prema mesecu!       
    Jan je bio potpuno budan i svestan svog položaja. Osećao je čilost. Nije bilo ni traga od umora i paklene žeđi. Osevrnuo se oko sebe. Nigde nije bilo dečakove prilike. Ali, u njegovim ušima još je odzvanjao glas - A sada kreni prema mesecu! Podigao je glavu. Mesec je bio sasvim na jugu.
    Da, moram da krenem, pomislio je. Digao se i pošao prema golemoj mesečevoj lopti. Išao je na jug. Ujutro, 18. januara 1987. godine, Jan Enderson je izbio na stazu koja je vodila ka njegovom baznom logoru. Vraćao se iz pakla...
    Istog jutra u Londonu, Kristifor je pričao majci neobičan san:
    - Tata je ležao u pustinji. Umoran i žedan. Uzeo sam kriglu vode i dao mu da popije. Zatim sam mu pokazao put za logor koji nije mogao da nađe...
    Megi je prasnula u smeh i nežno ga upitala:
    - Kako samo uspevaš da izmišljaš takve priče?! Kad porasteš, mora da ćeš postati novinar...


    Bilo je vruće kao u paklu, ali Federgil jedva da je to primećivao. Temperatura je uvek iznosila 55 Celzijusa, bar otkako je on mogao da pamti. Srećom, tu se i zaustavila. Još pet, deset stepeni, i više ne bi preostal nijedna buba, a kamoli ljudsko biće. 'Srećno 55', tako su ga novine nazvale - naravno, to se desilo u ono vreme dok je još 'bilo' novina.
    Velika siva kugla visila je pravo iznad njegove glave, bilo je već podne. Zakrilio je oči rukom. Daleko napred, blistajući na jari, jedna gomila krša štrčala je iz ravnog horizonta. Bar sedam kilometara hoda - sedam tamo i sedam natrag, i to pre nego što se mrak spusti. Gospode, šta su sve oni očekivali od njega! Bolje da se vrati pre noći. Samo bi neki ludak ostao napolju posle zalaska sunca. Ubrzao je korak, dižući kovitlace prašine u vazduh, kao neki majušnivihor što jezdi preko ravnice. naravno, već godinama nije bilo vihorova. Potrebna je promena temperature da bi se stvorio vetar.
    Federgil je pamtio taj poslednji vetar. Tada je bio sasvim mali dečak, ali još uvek se sećao iznenadne svežine na svom licu, i rublja koje je lepršalo poput ptica na konopcu, i onog oblaka, tako lepog - pravi beli cvet na nebu. Nije potrajalo duže od jednog minuta, ali trideset godina kasnije on se sećao blage kiše koja mu je prskala lice i slivala se niz obraze poput suza. Naravno, i to je pripadalo starim danima. Potrebna je dovoljna količina vode da bi se stvarale suze. Sada se daleki krš već oformljavao kao ogromna zbrka udžerica, zarđalih vozila i polupanih limenih bačvi, protežući se od jednog kraja njegovog vidika do drugog. To je, dakle, bio Los Anđeles.
    Federgil sede pored ivice druma na parče gume koja je nekada bila kamionska guma. Stopala su mu bila vruća kao i sve drugo, ali nije skidao cipele. Noćas će biti pravi čas da malo provetri svoje plikove. Nežno je otkopčao bravicu na aktentašni, da ne bi polomio dragoceni, već isušeni vinil, i izvadio svoj dnevni nalog.
    - Los Anđeles... - promrmljao je. Preleteo je pogledom preko spiska imena, brzo oduzimajući preminule od ukupnog broja. Stanovništvo, 50 duša. Nije loše. Ako bude radio istinski preduzimljivo, moći će da obavi posao i da se ipak vrati pre nego što padne noć.
    Andserson je bilo ime naržvrljano na narandžastoj kutiji. Nekada je to verovatno bilo poštansko sanduče, mada sam Bog zna kada se u njemu našao poslednji primerak pošte. Sada je bio pun psećih i mačijih kostiju, plus nekoliko praznih limenki - veoma pedantno pohranjeno smeće. Federgil se osmehnuo - cenio je urednost. Brzo je prišao ulaznim vratima. zakrpe od aluminijumske folije na valovitom limu i metalni dečji nokširić pozadi svedočili su da je to bila jedna od prosperitetnijih kuća u ovom kraju. Ako bude imao sreće, možda će mu ljubazni Andersonovi ponuditi gutljaj ili dva flaširane vode. Mmmmm, to bi bilo veličanstveno!
    Zagrebao je blago po metalnoj ploči vrata. Zvuk je odjeknuo šuplje. Nešto previše šuplje. Zagrebao je ponovo, ali jače. Zvuk se razli izgubljeno duž prazne ravnice. Federgil proveri svoj spisak. Bilo je tu - Stanište broj jedan, Anderson. Gospode, kako mu je bilo mrsko kad bi oni u Ministarstvu ovako isparcelisali stvari! On nije imao vremena da posećuje prazne kuće. Onda je opazio poruku - na poleđini narandžaste kutije, nažvrljana kredom nespretnim dečijim slovima. Poruka je sadržavala više nego malčice ironije: - OTIŠLI NA PECANJE.
    Bar nisu izgubili smisao za humor. On izvuče crvenu olovku iz džepa brzo i profesionalno prevuče crtu preko imena Anderson. Posle toga nastavio je da korača kroz prašinu. Daščare i izbe od kartona protezale su se sve do horizonta. Odjednom je zastao. Šta ako oni nisu otišli? Šta ako su stavili ono obaveštenje da bi obeshrabrili posetioce? Zašto se predao tako lako? Okrenuo se u mestu i krenuo natrag. Šta ako se to dešavalo i ranije? Šta ako je svaka od onih praznih kuća bila puna? Šta ako ih nije bilo pedeset, nego pet stotina, ili pet hiljada u Los Anđelesu? Šta ako je čitavo računanje bilo pogreššno? Noge su mu se pomerale sve brže i brže. Prašina je letela iznad njegove glave kao tornado.
    Usporio je korak. Poneo se kao neko dete. Ministarstvo nije činilo greške. On je proverio Andersonove. Baš kao što su drugi, pre njega, proveravali Fentonove i Sulebergove i Milerove i precrtali njihova imena. Bili su profesionalci, kao i on. Jedna loza profesinalaca, unazad i unazad, sve do samog početka Ministarstva. Federgil zastade i napuni pluća toplim, suvim vazduhom. Prešao je pogledom niz spisak - Benson. Oni još nisu bili precrtani...
    Siva kugla bila je na pola puta do svog zalaska. Preostajalo je samo par časova svetlosti. Dvadseset devet zastanaka do sada. Još jedan danas i biće dosta. Nema svrhe preganjati se sa suncem. 'Lipčik'm stajalo je na spisku. On pređe pogledom preko staništa. Golubije kosti razbacane svuda po dvorištu, papirnate zakrpe na limu. Odmah je mogao proceniti kakvi ljudi tu žive! Federgil tiho uzdahnu. 'Nije naše da razmišljamo zašto je tako. Naše je da... da...' Odđavola, nije se mogao setiti završnih reči, ali čak i deo koji je znao bio je utešan u trenucima kao što je ovaj.
    Zagrebao je blago po vratima. Ništa. Ponovo je zagrebao. Oni ga nisu mogli namagarčiti. Bilo je života ovde. Mogli ste da osetite vonj natrulog mesa sa razdaljine od jednog kilometra. Vrata se otvoriše:
    - Jeste li vi domaćica - upitao je blago. Samo početnici misle da ima nečeg profesionalnog u grubosti. Žena klimnu glavom, ali njene oči su ga i dalje gledale podozrivo
    - Sve je u reku, madam. - Federgil se osmehnu ljubazno - ovo neće trajati duže od par trenutaka. Samo nekoliko pitanja.
    Dva njena oka se opustiše. Treće je i dalje budno žmirkalo.
    - Koliko odraslih osoba ima u vašoj kući?
    - Dve... - Njena usta kao da se osmahnuše. Federgil se ponosio svojom
sposobnošću ohrabrivanja klijenata. On baci letimičan pogled na upitnik. Bila je to manje više rutinska stvar. Znao je napamet čitavu proceduru. I upita:
    - Deca?
    - Dvoje. - Ona se široko osmehnu.
    I Federgil se osmehnu. Voleo je decu. Čuo ih je kako se igraju i kikoću negde u kući. Nadao se da će se pojaviti, da bi mogao da ih vidi. Video ih je samo nekoliko tokom čitave prošle godine.
    - Ttronošci?
    - Jedno. - Ona gordo klimnu glavom i ispruži svoj jedini prst.
    - Divno!
    Tronošci su bili tako zgodni dok su se gegali tamo-vamo. U tom trenutku jedan par malih glava promoli se ispod kauča i poče da viri u stranca.
    - To je moj dvoglavko - objasni ona Federgilu. Zatim se okrete prema dečaku i reče mu:
    - Sejmore, obriši svoje noseve!
    Dečak se izvuče iz skrovište, uze maramicu i obrisa njome sva tri svoja nosa.
    - Imate li vi nekog? - upita ona
    Federgil tužno odmahnu glavom i reče:
    - Ali moj brat ima.
    - Jednog dečaka? - upita žena.
    - Ne, jednog besposlnog.
    - OOOhhhh - zaguguta žena. - Volela bih i ja da imam jednog. Oni su tako
 slatki. Ovi polnjaci su pravi mali đavoli.
    Federgil sede na zarđale ostatke nekog vozila odmah izvan grada, izvadi svoj patrljak od olovke i poče pisati. Ovo je bio trenutak koji je najviše voleo - sumiranje.

    LOS ANĐELES: Prebrojavanje prvog dana:
    22 porodice preostale
    8 porodica izumrlo
    Klasifikacija stanovništva:
    Plodnih: 7; Hibrida: 39
   
    Dobri stari formulari Ministarstva. Kakva je to uteha bila ispunjavati ih! Držeći čvrsto olovku između svojih prstiju spojenih kožicom, Federgil je nastavio da piše. Sve dok bude formulara za ispunjavanje, Bog će se nalaziti na nebesima... Ovo je ozbiljno upozorenje vašeg kapetana! Ponavljam. Što hitnije pokušajte začepiti uši...
    Te noći kapetan Leonsije Avore desetak puta je ponovio ovo, na prvi pogled besmisleno upozorenje. U međuvremenu, neobični zvuci postali su mnogo jasniji, a zajedno sa njima na brodu se širila panika koju ni najuporniji mornari nisu mogli obuzdati.
    - Zaključajte se u kabine!
    U glasu kapetana Leonsija osećalo se dirljivo preklinjanje da postupe kako on traži. Za mnoge putnike, međutim sve je već bilo kasno. Poput mesečara, smireno i spokojno, koračali su prema beloj ogradi broda i tiho, bez ijedne reči, kao da odlaze na počinak, skakali su u nejasno more iz kojeg su dopirali glasovi neobičnog hora. I Marija je u jednom trenutku osetila snažan poriv da se uputi prema čeličnoj ogradi i preda moru. Međutim, Leonsije ju je zgrabio za levu nadlakticu, snažno povukao i silovito ugurao u svoju kabinu. Poslednje što je čula bilo je naređenje:
    - Ostani u kabini! To sirene zovu...
    Šta se dalje zbivalo Mariji nikada neće biti jasno. Osetila je stravičan tresak, a zatim je izgubila svest. Probudila se u nevelikoj kabini nekog norveškog tankera, ali je tek u njujorškoj bolnici 'Abraham Linkoln' pročitala u Njujork Tajmsu vest o nesretnoj sudbini broda 'Paris'. Tamo je stajalao: 'Putnički brod 'Paris' potonuo je zajedno sa svojim zapovednikom i 78 putnika iz dosada potpuno nepotvrđenih okolnosti. Apsurdno je iole verovati da je nastradao u oluji, jer u području u kojem je nestao vladalo je gotovo idealno vreme. Istraga je u toku...'