vrh

Stravična Tajna Vukovarske Učione

Zamka Za Pohlepne



 
     
   Priče o neprocenjivom blagu u lagumima Vučke učione u Ceriću kod Vinkovaca privukle su mnoge grabežljive ljude. Odozdo se, kažu, vratio samo jedan!
     Istočna Slavonija, zapadni Srem - linija fronta Vukovar, Bogdanovci, Marinci, Bršadin, Cerić, Mirkovci, Sremske Laze, Ilača, Orlovik, Tovarnik. Pomenutim mestima poslednji surovi odvratni rat protutnjao je svom žestinom. Videti ono što je ostalo tada od tih prelepih slavonskih sela, od divnog grada Vukovara, apokaliptična je slika koja nas po ko zna koji put upozorava na svekoliku bedu sopstvenog bitisanja na ovom parčetu zemaljske kugle i suludost ratovanja.
   Ko je kriv za takvu nesreću? Dakako, mnogi će reći: sudbina i Božija volja. Dragi moji, nije tu sudbina plela svoje niti. Bog, Tvorac i Svedržitelj, zlo niti želi, niti dosuđuje. Nego se ljudi, u bezumlju svome, digoše jedni na druge i stvoriše pakao na ovoj lepoj i izdašnoj zemlji.
    Pre ratnog sukoba Srba i Hrvata u istočnoj Slavoniji, bilo je poznato da se u Ceriću, nadomak Vinkovaca, u lagumima Vučke učione - katoličke bogomolje sa odeljenjem za veronauku, čuvaju raznovrsne crkvene relikvije, od starih zapisa do vrednih zlatnih i srebrnih stvari neprocenjive vrednosti. Ali, sve je to čuvano na posve neobičan način. Nije bilo posebnog obezbeđenja, pa ipak se niko nije drznuo da uđe u duboki lagum ispod Vučke učione. Ondašnji sveštenik je i sam malo znao o blagu i o tome nije želeo da govori.
   Tvrdio je da ono postoji i da on ima spisak pohranjenih stvari u lagumu, a na pitanje kako se dole silazi, kratko bi odgovorio: 'Kao u grobnicu: siđeš i ne izađeš'.

ZLATNE KOCKICE

    I pre ovoga rata bilo je lovaca na zlato, avanturista koji nisu prezali da zavire i na takva mesta. Jedan slučaj desio se 1985. godine, o čemu mi je pričao Joža Berendi, koga su u jesen 1991. godine zaklali hrvatski vojnici.
    Jožu Berendija, berberina iz Vukovara, koji nije hteo da beži iz grada i koga niko od srpskih vojnika nije dirao kada je grad zauzet, upoznao sam slučajno na vukovarskom groblju, na sahrani grupe srpskih dobrovoljaca izginulih u naselju Mitnica. Boraveći tamo kao ratni dopisnik, nastojao sam da steknem što verodostojniju sliku zbivanja, pa sam razgovarao sa velikim brojem ljudi raznih nacionalnosti i ubeđenja. Jože Berndi nije bio zatrovan nacionalnim sindromom i, kao stari Vukovarčanin, cenjen podjednako od Srba, Hrvata, Slovaka, Čeha i Mađara, uživao je ugled dobroćudnog čoveka i dobrog berberina. Razgovarali smo samo najpre o ratnoj svakodnevici, a onda se nekako dotakosmo teme koja je tada bila u žiži interesovanja: pronalaska zlatnog oklopa svetog Bona. Sa toga pređosmo na blago u lagumu Vučke učione u Ceriću, selu koje su upravo tada osvojili srpdki vojnici.
    Joža je počeo priču: 'U proleće 1985. godine, petorica nepoznatih ljudi stigla su u Cerić, zadržala se dva, tri dana, a onda nestala. Njihova kola i dalje su stajala na parkingu blizu Vučke učione, kraj puta što odmah, za koji kilometar, ulazi u Nuštar. U Ceriću sam imao pašenoga koji je bio bolestan i baš kad se to desilo otišao sam da ga obiđem. U selu niko ništa ne radi, ljudi se okupljaju pored bogomolje, zagledaju ona kola i čudom se čude. Neki su verovali da su oni došljaci ta kola ukrali, ostavili ih i odbegli dalje, svojim poslom. Drugi su saznali da su se raspitivali za lagume Vučke učione, što je i sveštenik potvrdio i dodao svoju pretpostavku da su možda zaglavili u hodnicima laguma. Potom je došla policija iz Vinkovaca i obila vrata na kolima. Našli su neke planove, među njima i kopiju plana laguma Vučke učione. Pokazali su ga svešteniku. Onaj je odmah ubledeo i promucao da to, možda, jeste plan laguma, ali da on o njemu ništa ne zna, iako je godinama tu župnik. Policija je uz pomoć meštana pronašla jedan ulaz u lagum zazidan ciglom. Moralo ih je biti još. Nekoliko dana trajala je potraga za nestalima, ali u lagum niko nije uspeo sići.
    Onda je jedan seljak iz Male Bosne - kompleks šume između Mirkovaca i Cerića, došao i prijavio da je u šumi našao mrtvaca. Policija je kod pokojnika našla dokumenta i pune džepove zlatnih kockica, velikih kao kocke šečera. Ustanovilo se kasnije da one potiču sa nekog mozaika u lagumu Vučke učione. Čovek je bio tridesetih godina, a telo mu je probodeno usijanim bodežom kroz pupak. Kako je izašao iz laguma i gde - niko nikada nije saznao. Ostala četvorica su, zaključeno je, zauvek ostala pod zemljom. U spisku dobara Vučke učione pominje se i taj mozaik od zlatnih kockica. Spisak se stalno prepisuje i prenosi sa generacije na generaciju sveštenika, ali niko od njih ništa od svega toga nije uživo video'.

STRAVA U LAGUMIMA

   Jožu Berndija, presreli su hrvatski vojnici između Vukovara i Petrovca i zaklali ga, a lagumi Vučke učione nastavili su da donose nesreću svim posetiocima i posle zauzimanja sela Cerić od strane srpske vojske. Priča o vekovima čuvanom basnoslovnom blagu podstakla je maštu i gramzivost u mnogim glavama. Početkom 1992. u Cerić su, što tajno što javno, počele stizati grupice ljudi sa samo jednim ciljem - traganjem za blagom Vučke učione koja je tada već bila u ruševinama. Linijom fronta o tome su kolale svakojake priče. Govorilo se da Služba državne bezbednosti iz Srbije već ima svoje ljude na terenu koji tragaju, a takođe i Služba bezbednosti Hrvatske.
    Po osvajanju Cerića, frontalnu liniju prema Vinkovcima levo i prema Nuštru desno držali su mahom dobrovoljci iz Srbije i teritorijalci iz Mirkovaca i Sremskih Laza. Jedini put za Cerić bio je onaj tenkovski, prosečen kroz šumu Mala Bosna, a išao je iz Starih Jankovaca. Borbe su vođene danonoćno. Napadi pešadije i tuča artiljerije iz Vinkovaca i Nuštra bili su pakleni i u Ceriću se svakodnevno ginulo. Tako nemilosrdni napadi, pored ostalog, dovođeni su i u vez sa blagom u Vučkoj učioni. Čak su neke starešine tu verovatnoću uzimale ozbiljno.
    Jedne večeri, trojica mladića sa sandukom eksploziva i sa lampama otišla su sa položaja prema ruševinama Vučke učione. Priča jednog iz Požarevca, koji je preživeo, a koju sam čuo od vojnika na prvoj liniji, svodila se na sledeće:
    'Kradom smo išli između ruševina prema raskršću i centru sela, odakle smo skrenuli prema Vučkoj učioni. Sve je bilo u ruševinama i užasno je zaudaralo na paljevinu. Dvojica smo nosili sanduk sa trotilom, a treći je išao ispred sa puškom i lampom koju smo upalili tek kad smo ušli u ruševine ispod crkvenog kubeta. Unutra smo, pri svetlu lampe, tražili prolaz za lagum. Ništa, samo cigla, skršene stvari, jeza da te uhvati od ssvega. Tada sam ostio strah, gore nego od crnokošuljaša koji su neki dan gotovo ušli u selo nama iza leđa.
    Hteli smo da izađemo, kada se u jednom uglu nešto stropošta. Neko komešanje. Ugledamo ispred sebe čoveka u nekoj starinskoj odori. Uperimo svetlo u njega, kad ono živa kost i koža, a oči mu usahle, crvene i krvave, jedva vire iz duplji. Pita nas šta hoćemo. Uglas rekosmo, kao da smo odjednom poludeli. Čovek se onda okrete i mahnu rukom da ga pratimo kroz jedan prolaz kojeg do maločas nije bilo. Za njim uđosmo u neku prostoriju iz koje su vodile kamene stepenice u dubinu. 'Lagum' - reče on, i pokaza rukom na dole. Dodade da ugasimo lampu jer mu svetlo smeta. Moj drug ugasi lampu, a onda nastadoše strahote. Nepoznatom oči sijaju i osvatljavaju silazak stepenicama. Sišli smo u hodnik gde se jedva disalo. Pod blatnjav, oko naših nogu trče i cijuču veliki parcovi, nikada veće nisam video. Po zidovima hodnika vise okačeni ljudski kosturi, na nekima još dronjci odeće. Pakao, strahota - pomislio sam i rekao da hoću da se vratim. Neznanac me je prostrelio očima, a jedan moj drug mi došapnu da se vratim i dovedem još naših sa linije. Valjda je i on osetio opasnost od neznanca. Ćutke sam zastao i krenuo nazad. A onda začuh jezive krike. Mozak me zabole od neljudskih urlika i straha. Puklo je nešto u meni te otrčah dole, nazad u lagum.
Gospode, obojica su bila okačena o kameni zid laguma i probodena usijanim bodežom kroz pupak. Meso se još pušilo i osećao se strašan smrad.
    Pobegao sam odatle, ni sma ne znam kako sam se popeo stepeništem i izašao napolje. Kao bez duše stigao sam na liniju i obavestio naše. Desetak ih je odmah pošlo za mnom, ali tamo, ispod kubeta - ničega! Ni prolaza za lagum, ni traga ni od čega! Zaključeno je da su dvojica mojih drugara pobegla sa fronta, a nešto kasnije kada se ustanovilo da nisu došli kući u Srbiju, počela je potraga. Nikada nisu nađeni, iako su eksplozivom i bagerom razvaljivane ruševine Vučke učione.'
 
NETRAGOM NESTALI

   Ovo nije jedina priča o tajnama Vučke učione i njenom blagu. Evo samo nakratko ostalih:
    U martu 192. dvojica srpskih boraca nestala su sa linije Cerić-Vinkovci. njihovi saborci tvrdili su da su otišli da okušaju sreću tražeći blago u lagumu Vučke učione. Zvaničan izveštaj vojne komande glasnio je da su zarobljeni ili ubijeni. Tela nisu nikada nađena.
    U aprilu iste godine sa fronta su nestala četiri borca. Jedan je nađen mrtav, uz severni zid ruševine Vučke učione, a ostali nisu. Mišljenja boraca i komande su i u ovom slučaju bila oprečna.
    U Aprilu, takođe u ruševinama Vučke učione, nađeni su hrvatski oficir po imenu Ante Prebeg i dvojica hrvatskih vojnika, sa ličnim naoružanjem i dokumentima. Svi su bili usijanim bodežom probodeni kroz pupak i okačeni o klinove na zidu. Srpski vojnicu u Ceriću nisu znali kako su i kada u selo ušla ta trojica hrvatskih bojovnika.
    Kada sam se vratio iz Slavonije čuo sam za još neke slučajeve. Navodno su u Vučkoj učioni slično završili jedan danski vojnik iz Unprofora i jedan naš oficir iz Vukovara.
    Tajna Vučke učione se i dan danas štiti strahom.   Treće Oko - Autor: Ž. J.Grujičić
       KONTAKTIRAJTE NAS.
POŠALJITE NAM VAŠE PRILOGE
Povratak Na Vrh Strane