Duhovne Pouke - 11

    Јedan siromašan drvoseča bio cele godine sa ženom u šumi i sekao drva, a kad god bi zamahnuo sekirom da zaseče drvo, rekao bi uzdahnuvši:
– Eј, što zagrize?!

     Јednom prolazio onuda neki otmen grof, zastao i slušao šta to kaže drvoseča i naposletku ga zapitao zašto uvek kaže: 'Eј, što zagrize?'
– Ah – odgovori drvoseča – da niјe Eva zagrizla јabuku, mi bismo јoš bili u raјu, i јa se ne bih ovde mučio sečom drva. Kad god pomislim na to, moram da uzdahnem i da se ljutim na Evu.
    Na to grof odvede siromašnog drvoseču i njegovu ženu u svoј dvor. Dade im luksuznu sobu i da јedu i piјu koliko hoće. Posle nekoliko dana priredi im svečan ručak, naredivši kuvaru da zgotovi za njih svakoјaka dobra јela.
   Sve đakoniјe su postavljene na trpezu, a uz ostalo, i јedna poklopljena činiјa. Drvoseči i njegovoј ženi reče grof da se po miloј volji mogu poslužiti svima јelima, ali da onu činiјu ne diraјu i ne skidaјu s nje poklopac; nju – reče im – smeјu samo gledati.I to rekavši, ostavi ih nasamo.
    Drvodeljina žena bila јe, međutim, rada da zna šta јe u onoј činiјi, i čas јe mislila da јe u njoј ovo, čas da јe ono. Naposletku јe obuzme tako silna radoznalost da niјe više mogla odoleti i podigne malo poklopac da samo zaviri u činiјu. Ali u istom trenutku iskoči iz činiјe miš, i kad žena poteče za njim da ga uhvati, miš se već odmarao u rupi. Kad posle dođe grof i vide da u činiјi nema miša, okrete se drvoseči i reče:
– Odsad nemoј više da se žališ na Evu! Tvoјa žena uradila bi ono isto što јe uradila naša pramaјka.
    Onda ih grof nehtede više držati u dvoru, te drvoseča i njegova žena moradoše opet u šumu da sečom drva zarađuјu svoј svakidašnji hleb. Kad god bi, posle tog događaјa, zamahnuo sekirom da zaseče drvo, drvoseča bi pomislio na dobar život u dvoru i na radoznalost svoјe žene, te niјe govorio više s uzdahom: 'Eј, što zagrize?' nego: 'Eј, što zaviri?'
    Pa, ako niјe prestao ili umro, može se јoš i sad u šumi čuti kako seče drva i žali se.

     Jednog dana, pored gradskih zidina, u sumrak su se mogle videti dve osobe koje se grle.
■ To su tata i mama  – misli nevino dete.
■ To su ljubavnici – misli čovek pokvarene mašte.
■ To su dvoje prijatelja koji se nisu videli dugi niz godina – misli čovek koji živi sam.
■ To su dva trgovca koji su sklopili dobar posao – misli čovek pohlepan za novcem.
■ To je otac koji grli sina koji se vratio iz rata – misli žena nežne duše.
■ To je kći koja grli svoga oca koji se vratio s puta – misli čovek ožalošćen zbog odlaska svoje kćeri.
■ To su zaljubljeni – misli devojka koja sanja o ljubavi.
■ To su dvojica koji se bore na smrt – misli ubica.
■ Ko zna zašto se grle? – misli uskogrudi čovek.
■ Kako je lepo videti dve osobe koje se grle – misli čovek Božji.
    Svako misli, zavisno o tome šta je i šta nosi u sebi!

    Vrana je živela u šumi i bila je potpuno zadovoljna svojim životom. Jednog dana ona ugleda labuda i reče:.
- Ovaj labud je mnogo beo, a ja sam baš crna. On mora da je nasrećnija ptica na
  svetu.
Vrana podeli svoju misao sa labudom, a labud joj odgovori:
- Zapravo i ja sam mislio da sam najsrećnija ptica dok nisam video papagaja, on
    ima dve boje i prelep je. Mislim da je papagaj najsrećnija ptica ikad stvorena.
Vrana nađe papagaja koji joj je objasnio:
- Ja sam živeo jako srećnim životom dok nisam ugledao pauna. Ja imam samo
   dve boje dok paun ima mnogo boja.
Vrana poseti pauna u zološkom vrtu i vide da se hiljade ljudi skuplja i divi se njegovoj lepoti. Kada su ljudi otišli, vrana se približi paunu i reče mu:
- Dragi paune, ti si tako predivan. Svakog dana hiljade ljudi dolazi da te vidi. Ljudi
   kada vide mene, odma me teraju od sebe. Mislim da si najsrećnija ptica na
   svetu.
A paun odgovori vrani:
- Ja sam uvek mislio da sam najlepša i najsrećnija ptica na svetu. Ali zbog moje
   lepote, ja sam zarobljen u ovom zološkom vrtu. Promotrio sam zološki vrt jako
   pažljivo i primetio da je vrana jedina ptica koja nije u kavezu. Tako da već neko
   vreme razmišljam o tome kako bih bio srećan da sam vrana mogao bi da letim
   gde hoću.   
    Ovo je i ljudski problem takođe. Mi pravimo nepotrebna poređenja sa drugima i bivamo tužni. Ne vrednujemo ono što nam je bog dao. Sve ovo vodi do začaranog kruga nesreće. Naučimo da budemo srećni sa onim što imamo, a ne da gledamo šta nemamo. Uvek će postojati neko ko ima više ili manje od onoga što mi imamo. Osoba koja je zadovoljna sa onim što ima je najsrećnija osoba na svetu.

    Bio jednom jedan seljak koji je prodavao maslac pekaru. Jednoga dana, pekar posumnja u seljaka i odluči da izmeri maslac da vidi da li mu je seljak dao tačno jedan kilogram. Imao je šta i videti – bilo je manje maslaca nego što mu je seljak rekao. Toliko se razbesneo da je tužio seljaka.
    Sudija upita seljaka da li koristi vagu za merenje. Seljak odgovori:
- Poštovani sudija, ja sam prost čovek. Ne koristiim ove moderne vage, ali imam jednostavan kantar.
    Sudija ga onda upita da objasni kako meri maslac. Seljak odgovori:
- Poštovani sudija, mnogo pre nego što je pekar počeo da kupuje maslac od mene, ja sam svakoga dana kupovao kilo hleba od njega. Svakoga dana kada pekar donese hleb, ja ga stavim na jedan kraj kantara i odmerim mu tačno toliko maslaca na drugoj strani. Ako je neko kriv, onda je to pekar.
    Naravoučenije: U životu nam se uvek sve vrati istom merom. Nekim ljudima je nepoštenje preraslo u naviku, tako da više i ne znaju šta je istina. Ali koga oni to zavaravaju? Samo sami sebe.

    Postoji jedna sufi priča o starom učitelju kojem je došla žena sa svojim malim detetom i rekla mu:
- Već sam umorna od ovog dečaka, jede previše slatkiša i bojim se da će se razboleti, da će mu propasti zubi. Uz to, stalno ga nešto boli – želudac, ovo i ono – a jede samo slatko i ništa drugo. Učinite nešto. Znam da će poslušati ono što vi kažete. Učitelj je pogledao dječaka i rekao ženi:
– Dođite za nedelju dana.
    Žena se jako iznenadila, jer kad god bi došla da ga pita nešto teško o životu, smrti, Bogu, nebu i paklu, on bi bio spreman odmah odgovoriti. Sada se radilo o tako bezazlenoj sitnici, samo je trebalo da naredi dečaku, a za to mu je potrebno sedam dana! Kad je došla posle sedam dana, učitelj je rekao:
- Žao mi je. Vratite se za dve nedjelje, još nisam spreman ništa reći.
     Na to se čak i dečak iznenadio. Kada su se vratili poslije dve nedjelje, učitelj je pogledao dečaka i rekao:
– Možeš to postići.
– Zašto su vam bile potrebne tri nedelje samo da biste mi to rekli?, pitao je dečak.
– Zato jer i ja volim slatkiše. Morao sam pokušati i videti mogu li ili ne mogu bez njih, jer kako bih ti inače mogao objasniti? To bi bila laž, a teško je, znam.
    Dečaka je učitelj počeo veoma zanimati, a žena je rekla:
– Mogli ste mu samo narediti, nije trebalo da dokazujete.
– Ne mogu govoriti o nečemu što nisam sam iskusio. Nikada nisam izgovorio nešto što nisam iskusio, jer kada to učiniš, izgovoreno izgubi nešto, u tome uopšte nema istine. Kada čovek govori iz vlastitog iskustva to prodire duboko. Ja sam to znao. Pogledao sam te u oči i osetio da bi ti to mogao učiniti. Ja sam star čovek – ja sam slab – meni su trebale tri nedelje. Ti si mlad, možeš to postići za jedan dan! Takav je moj način.
    Nikada ne tvrdite nešto što niste sami iskusili, jer bez ličnog iskustva nema istine!