Pogrebne Ceremonije

        Svi ti običaji, smatraju mnogi antropolozi, nastali su iz jednog jedinog razloga, a to je strah. Čovek je od davnina smatrao da svoje  duhove predaka treba zadovoljiti i smiriti, i tako su nastali razni pogrebni rituali. Sve donedavno oni su i u zapadnoj civilizaciji imali izuzetno značajno mesto. Nije slučajno što je u većini evropskih jezika naziv za sahranjivanje 'pogrebna pompa'.

Na tim ceremonijama nije se štedelo, a sastojale su se od niza, na mnogim mestima već zaboravljenih detalja, poput ritualnog pranja pokojnika, bdenja, plaćanja narikača...
    Moderni zapadni svet, naprotiv, kao da nastoji da prikrije pogreb. S napretkom nauke moderno društvo je izgubilo sposobnost da u smrti vidi smisao. Tako se o njoj više ne govori, pogrebi postaju bezlični, a umesto rituala telo se poverava pogrebnom preduzeću da ga sahrani što je pre moguće. Tako je u Evropi. Severnoamerička kultura razvila je obrnutu reakciju - smrt se lišava bilo kakve dramatike tako št ose o njoj govori na potpuno otvoren, često i brutalan način.
    U savremeno doba, celom svetu je zajednički jedan fenomen - sve veći broj kremacija. Na primer, u Italiji je 1996. godine, gde je zbog snažnog katoličkog nasleđa veoma malo krematorijuma, i to uglavnom na severu zemlje, spaljeno dva procenta pokojnika, a u severnim gradovima - Milanu, Torinu i Bolonji, čak 20 procenata. Katolička crkva je, doduše, još 1964. godine dozvolila kremacije, ali su, verovatno zbog krajnje svedenog rituala oproštaja sa pokojnikom, tek nove, mlade generacije počele za nju da se opredeljuju.
    Pogrebni običaji su, međutim, odvajkada raznovrsni koliko i samo čovečanstvo, pa tako i kremacija ima korena u dalekoj istoriji. Tadašnji rituali teško da mogu da se rekonstruišu, ali se po ostacima grobova i pisanim dokumentima zna da su se pokojnici i spaljivali i sahranjivali, često su ti običaji postojali jedan do drugog, a urne i spaljeni ostaci su se obično sahranjivali. Starogrčki istoričar Herodot je opisao i običaj izlaganja tela dejstvu pustinje, da bi se posle nekog vremena očišćene i izbeljene kosti pokupile i sahranile s pompom. Američki Indijanci ostavljali su svoje pokojnike na granama drveća, a i danas neke zajednice žive pored mumificiranih tela svojih predaka.
    Gotovo svuda u svetu moderno doba donelo je zanimljiv, ponekad čak i groteskan uticaj na prastare ceremonije. Kad odete kod pogrebnika u Tajlandu, ako ste budista, prvo će vas upitati dfa li želite bioskop ili pozorište. U toj zemlji je običaj da se posle ceremonijalnog spaljivanja održi spektakl, da bi svim prisutnima taj dan ostao i najlepšoj mogućoj uspomeni. Porodica to plaća, čak i ako zbog troškova mora da se zaduži do grla. Ipak, i gosti pomažu - na ulazu u salu nude se crvene figurice, koje svi plaćaju onoliko koliko mogu. Događa se, čak, i da porodica pokojnika na taj način zaradi.
    Sve te prakse nisu ni u kakvoj vezi sa verom. Crkve obično preporučuju način sahranjivanja (spaljivanje kod hinduizma i budizma, sahranjivanje u islamu, a hrišćanima je dozvoljen slobodan izbor). Ono što se osim toga događa zavisi samo od lokalne tradicije. Pogrebna povorka, na primer, odnosno procesija rođaka i prijatelja od pokojnikove kuće do groblja, koja se javlja u gotovo svim običajima i religijama, u hrišćanskom svetu upražnjava se tek od vremena Napoleona, kada je propisano da groblja moraju da se nalaze izvan gradova. U modernim gradovima takav običaj je, iz jasnih razloga, morao da nestane. A u Americi su ga zamenile takozvane 'pogrebne kuće', male vile koje su namenjene odavalju poslednje počasti. Sjedinjenim državama možemo da zahvalimo i za 'pogrebne samoposluge' prodavnice pogrebne opreme na principu samoposluživanja, koje su se pojavile i u Francuskoj, a s obzirom na potrošačko društvo u svetu, pojaviće se i u mnogim drugim državama.
    I dok su pogrebne ceremonije u takozvanom modernom svetu očigledno sve jednostavnije, a primarna preokupacija - što pre se otresti tela, neki narodi se još drže prastarih, potpuno suprotnih tradicija. Asmati iz Nove Gvineje, na primer, ostavljaju tela svojih pokojnika na otvorenom dok se ne raspadnu, a zatim uzimaju lobanju, koju onda drže u kući i na njoj spavaju. Na taj način, kako veruju, duh pokojnika je stalno uz njih i zauvek ih štiti.
    Po našim merilima, najbezličniji i najhladniji je japanski pogreb. Od 1975. godine, zbog prenaseljenosti, u toj zemlji je obavezno kremiranje. Ceremonija strašno kratko traje, rođaci mogu samo da prođu i daju poslednji pozdrav kroz stakleni prozor na peći. Zauzvrat, japanske urne su prekrasne porcelanske vaze koje se drže u kući kao ukras.  
    U nekim zemljama, poput Italije, zakonom je određeno da urne sa pepelom pokojnika mogu da se ostave samo na groblju. Ima, međutim, zemalja u kojima pepeo pokojnika doživljava najfantastičnije sudbine, zavisno od želje pokojnika. U Nemačkoj, na primer, postoje specijalne leđe-krematorijumi, na kojima se odvija pogreb. Cela sahrana se ukrca, pokojnik se spali, a onda se njegov pepeo raspe po vetru.
    Posipanje pepela, kao i držanje urni kod kuće, nije retko ni u SAD. U Nemačkoj, gde kremacije čine čak 70 procenata pogreba, a pretpostavlja se da je to iz ekoloških razloga, u modi su i urne napravljene od soli. One, naime, mogu da se bace u more, gde će se razložiti i neće ostaviti otpad. Dozvoljeno je, međutim, i sahranjivanje u vodama Severnog mora. U tom slučaju rođaci preminulog se obraćaju lučkoj kapetaniji i na kraju dobijaju mapu sa obeleženim mestom na kojem je telo spušteno u vodu.
    U hrišćanski mzemljam kremiranje je bilo zabranjeno tokom nogih vekova, jer se protivilo crkvenoj doktrini o telesnom vaskrsenju. Upravo iz tog razloga srednjevekovne veštice su bile spaljivane na lomači - da bi se uništila ne samo njihova tela, nego i njihove duše. U Evropi je kremiranje počelo da biva prihvatano pre stotinak godina, kada je dr Vilijam Prajs, ekscentrični Velšanin koji je verovao da potiče direktno od drevnih Druida, kremirao svog sopstvenog sina. Prajsu je 1884. godine bilo suđeno u Kardifu, a njegovo oslobođenje od optužbe - jer je sudija doneo presudu da je kremiranje zakonito ukoliko ne nanosi štetu nikome drugome - utrlo je put modernim krematorijumima.
   Sahranjivanje, s druge strane, imalo je svrhu da sačuva telo, bilo zbog hrišćanskog verovanja u Strašni sud, bilo zato što se smatralo da će fizičko telo biti potrebno u zagrobnom životu. Unutrašnji organi egipatskih faraona pažljivo su vađeni i balsamovani zasebno od njihovih tela. Zatim su, pre nego što bi grobnica bila konačno zapečaćena, stavljani u kovčeg pored mumije, čime se htelo obezbediti da kralj bude fizički komletan u zagrobnom svetu.
    Vekovima je bio praktikovan običaj da se pokojnik sahranjuje zajedno sa raznim zemaljskim dobrima koja je za života posedovao. Na osnovu tih darova arheolozi mogu zaključiti kakva se vrsta zagrobnog života očekivala. Egipćani su očekivali bogat i raskošan život posle smrti, pa su u grobnice pokojnika stavljali razne predmete iz domaćinstva i nakit. Vikinzi nisu mogli zamisliti nebo u kojem nema borbe i zato su svoje heroje sahranjivali zajedno sa oružjem, da ga koriste u Valhali - njihov naziv za raj.

    Pokloni su imali i tu svrhu da pokojniku učine boravak u novom svetu toliko prijatnim da nikada ne dođe u iskušenje da se vrati u svet iz kojeg je otišao. Venci od cveća prvobitno nisu imali samo značenje odavanja pošte pokojniku, nego su služili i kao magični krug koji će dušu preminulog učiniti zadovoljnom i poštedeti je od večnog lutanja. Iz sličnih razloga antički Grci stavljali su novčić u grob da bi pokojniku platili prevoz skelom preko podzemne reke Stiks do Hadovog carstva. U Skandinaviji su na stopala preminulog, navlačene cipele, da bi mu olakšale dugo putovanje u sledeći svet. A Zuni Indijanci stavljaju hleb u grob, da pokojnik ne bi ogladneo i vratio se natrag u potrazi za hranom.
    U ekstremnim slučajevima upražnjavanje ovog običaja bilo je veoma skupo - setimo se samo basnoslovnog blaga pohranjenog u grob mladog faraona Tutankamona - dok je u nekim drugim sredinama poprimalo razmere istinskih ljudskih tragedija. Na sahranama drevnih skitskih kraljeva Darija i Arijanta (oko 550. godine pre naše ere) desetine žena, robova i konja bili su živi sahranjeni, da bi svojim gospodarima služili i u zagrobnom životu. Još pre svega stotinak godina mnoge Indijke prihvatile su običaj 'satija' - bacale su se na pogrebe lomače svojih muževa, da ih smrt ne bi rastavila - iako je ta praksa bila zakonom strogo zabranjena.
    Kinezi imaju mnogo jeftiniji način darivanja svojih pokojnika ovozemaljskim dobrima: umesto originalnih predmeta, oni prilikom sahrane spaljuju njihove papirne kopije.


    I nadgrobni spomenici prvobitno su imali dvostruku svrhu: s jedne strane da prepuste pokojnika brizi nekog boga, a s druge strane da ga 'garantovano' zadrže pod zemljom. Krst je od najranijih vremena bio korišćen za obeležavanje grobnica. Kasnije, kad je krst posto centralni simbol hrišćanstva, njegovo postavljanje iznad groba postalo je opšteprihvaćena praksa.
    I oblikovanje groba igralo je važnu ulogu u odašiljanju duše preminulog na njen put. Neka plemena starog Velsa sahranjivala su pokojnike u uspravnom poloaju, da bi se oni mogli lakše popeti na nebesa. Hrišćanski grobovi često bivaju položeni u pravcu istok-zapad, da bi pokazivali prema jerusalimu.

    Na smrt se nije oduvek gledalo kao na velikog 'izjednačavača' ljudi. U nekim hrišćanskim sredinama severni deo groblja bio je rezervisan za kriminalce, zato što je smatran za manje dostojan, dok je istočni deo odvajan za svece, jer je bio najbliži Svetoj zemlji. Plemstvo je dobijalo južni deo, a običan narod sahranjivan je na zapadnom.
    Samoubice su oduvek imale osobito strog tretman. Smatralo se, naime, da su oni, time što su svojevoljno oduzeli sebi život, počinili čin svetogrđa, pa im je uskraćivano pravoi da budu sahranjeni na posvećenom tlu. U Engleskoj sve do 1823. godine - kad je zakon bio izmenjen - onaj ko bi počinio samoubistvo sahranjivan je na raskrsnici sa kolcem probodenim kroz srce. Ova praksa upražnjavana je zbog verovanja da će se osobe sahranjene van crkvenog dvrišta vratiti kao zli dusi da muče žive, sem ukoliko ne budu prikovane kolcem za jedno mesto. A čak i kad bi zao duh uspeo da se oslobodi, on bi bio zbunjen, jer na rsakrsnici ne bi znao kojim pravcem da krene.


    Samo je jedno raspadljivo telo - ono materijalno, koje je od zemlje i ponovo će postati zemlja. Zato se savetuje da mrtvo telo ponovo predate zemlji. Kao što se lišće drveća, koje u jesen pada na tlo, ponovo vraća zemlji, tako je i sa prolaznim telom. Telo, dakle, treba pohranjivati u zemlju - a ne ostavljati ga izloženog na tlu, drvetu i slično, kao što je to običaj u nekim tradicijama. Od uobičajenih načina opremanja tela za ukop, bolji su oni jednostavniji, kao recimo uvijanje u platno - jer telo se tako brže i prirodnije vraća elementima od kojih je.
   Vaši grobovi ne treba da budu ukrašeni impresivnim nadrobnim spomenicima i svim mogućim ukrasima. Cveće koje zemlja daje najlepši je ukras. A ako to ipak želite, ili je to pak po svetovnim zakonima, jedan manji kamen ili manja drvena ploča mogu nositi ime raspadljivog tela koje je predato zemlji.
    Telo se može predavati i vatri. Naročito ukoliko spoznate da duša umrlog sad živi u Bogu, jer je čovek vodio pravedan i Bogom ispunjen život, onda, nekoliko dana po odvajanju duše - prodajte prolazno telo vatri. Tako se zemlji mogu brže predati supstance od kojih se čovek sastoji. Preda li se raspadljivo telo vatri, onda njegov pepeo pohranite u neku posudu. Posudu čuvajte u skromnoj grobnici dok ne dođe vreme da se i sama raspadne u elemente zemlje. Za ove telesne ostatke bila bi dobra posuda od gline. Ako je to po još važečim svetovnim zakonima, pepeo možete predati i vetrovima - elementu vazduha. Vetar razvejava pepeo nekadašnjeg tela i tako ga vraća zemlji.
    Nema smrti duše. Ono što dolazi od Boga, živi večno, a što je od zemlje, ponovo biva zemlja. Tela umrlih, dakle, treba s poštovanjem i dostojanstveno - što jednostavnije, bez pompe, ceremonija i rituala - ispratiti i predati elementima, moleći da u uskrsnuću radosnom se probude, to jest, da spoznaju svoj dalji put i koračaju stazom ka božanskom, ka carstvu mira. Naši, naročito veliki bol i oplakivanje, koji uglavnom proističu iz našeg identifikovanja odlazećeg isključivo sa njegovim fizičkim telom - omotačem duhovnog tela, mogu dušu, za kraće ili duže vreme, da zadrže vezanu za nas i za Zemlju, odnosno da je spreče da ide dalje svojim putem.
    Razni su narodi i razni su im i pogrebni običaji, ali smisao im je uvek približno isti.