Misterija Umo Planete

        Godine 1967, tačnije 30.juma, Sesma je primio pismo koje je istovremeno bilo uručeno još četvorici Engleza, dvojici Francuza, jednom Čehu i Italijanu. U njemu su stanovnici planete Umo najavili svoj dolazak na Zemlju sa tri broda.
    'Računamo da će brodovi sa Umoa sleteti između 30. maja 1967. godine u 21 čas 28 minuta i 3.juna 1967. godine u 23 časa 6 minuta. Intervali dolazaka brodova neće prelaziti 7 časova +- 20 minuta' - pisalo je u tim pismima.

    U izveštaju Umoanaca, koji je posvećen prvim danima na Zemlji njihove ranije prethodnice stoji:
    '28.marta 1950. godine, u četiri časa, šesnaest minuta i četrdeset i dve sekunde, naša tri broda su se nenadano pojavila na tački koja je 7,338 kilometara
iznad mesta koje se nalazi na trinaest kilometara od lokaliteta Žavija, u departmanu Ba-Alpi. Dodirnuli smo tlo planete Zemlje tačno u četiri časa i sedamnaest minuta, nedaleko od onoga što smo ubrzo identifikovali kao planinski vrh, Ševal-Blan, na 2323 metara nadmorske visine i u blizini rečnog toka Bleone... Pomračina, kao i gusta magla omele su nas u ispitivanju okoline. Ipak, slike dobijene na skali od 740 milimiktona omogućile su nam da vizueliziramo okolinu. Utvrdili smo da se oko nas nalaze biljke neobične morfologije.
    Jedna letelica je ostala na visini od nekoliko metara, spremna da interveniše u slučaju napada. Mesto je izgledalo pusto. Uhvatili smo nekoliko insekata i ubrali neke biljke. Bilo je neophodno da započnemo izgradnju podzemnog skloništa za hitne slučajeve. Radili smo do sedam časova. Nešto pre svitanja, brodove smo premestili u malu šumu, sa nama neobičnim drvećem. U zemlji je bila otvorena galerija na dubini od osam metara, a oslanjala se na rastegljive modulne svodove napravljene od legure magnezijuma. Tek nam je dnevna svetlost u potpunosti osvetlila krajolik.
    Nebo je bilo plavlje nego na Umu. Našu pažnju je privukla neobična forma građevina obližnjih gradova. U Dinju se isticala kula - stare romanske katedrale. Pomoću optičkih instrumenata, ugledali smo obrise prvih zemljaskih bića. Nije se primećivala nikakva posebna aktivnost, građani Dinja nisu bili svesni našeg prisustva. U 11 časova 29.marta, brodovi su otišli, ostavivši na Zemlji nas šestoro, četiri muškarca i dve žene. Istog dana smo izabrali dvojicu za istraživanje na izvesnoj udaljenosti od galerije, dok su ostali nastavili rad u njoj.
    Ulaz u galeriju je gledao na vrh Ševal-Blan. Odatle smo imali pregled čitave doline, u kojoj teče reka Bleone. U galeriji smo stacionirali deo naučne opreme. A ulas smo savršeno kamuflirali. Možda nije tako daleko dan kada ćemo se i zvanično predstaviti vladajućim organima ove planete. Tom prilikom ćemo ponuditi francuskoj vladi, kao znak zahvalnosti, tu opremu.'
    U istom izveštaju nalazi se i odlomak koji govori o noćnom upadu na jednu osamljenu farmu. Evo tog odlomka:
    'Uveče, 24.aprila 1950. godine, četvorica naše braće ušla su u jednu usamljenu kuću na otvorenom polju. Pre toga, mesto smo otkrili pomoću našeg UULEWUA (detektorske sfere sposobne da se premeštaju na bilo koju visinu). U 3 časa ujutro, 25.aprila, bračnom paru, koji je spavao u jednoj sobi i njihovoj deci u drugoj data je anestezija. Uzeli smo 70.000 franaka, odeću, lične karte na osnovu kojih smo napravili lažne, dva penkala, ključeve, poštanske marke, pisma i plaćene račune za traktor, nekoliko starih novina, stručne knjige za uzgoj stoke, tekst u kojem su objašnjene faze žetve, ako i uputstvo za traktor.

    Uzeli smo i jednu dečiju enciklopediju, rolnu higijenskog papira, dezinfekciono sredstvo za rane, budilnik, dve električne ampule koje u Španiji nazivaju 'Bombillas' (sijalice) i parče sapuna. Takođe smo uzeli jedan prekidač i strujomer. Osim toga, i neke delove od traktora, lekove, školsku torbu, šest pari muških i dva para ženskih cipela, radio, flašu soka od limuna, dva krompira, zidni kalendar i jednu uljanu lampu.
    Na jednom krevetu je spavalo dvoje Zemljana, opijeni gasom za anesteziju. Mada smo znali da na Zemlji žene puštaju dugu kosu, naša braća ipak nisu mogla da im odrede pol. Uzeli smo delove njihove odeće, kao i malo znoja ispod njihovog pazuha, i sa trbuha, uzorak dlake sa glave, ruke i nogu, stidnih dlačica, sluz is nosa i sekret iz vulve. U jednoj vetrovci koju smo uzeli našli smo upaljač i cigarete. Morali smo da uspavamo dva psa koji su počeli da laju.
    Ma koliko čudno izgledalo, sa žaljenjem smo konstatovali da, mada je analizom utvrđen njihov tačan hemijski sastav, nismo u stanju da utvrdimo funkciju i način upotrebe sapuna i uljane lampe.
    S druge strane, bilo je divno kada smo otkrili da strujomer radi na naizmeničnu struju. Nismo ustanovili jedno, da li taj aparat služi za merenje vremena ili neke druge periodične veličine. Rad budilnika nam je neko vreme zadavao brige. Najpre smo se uplašili da će nas taj aparat, ako ima odašiljač, otkriti. Ali, ubrzo smo otkrili njegove, čisto mehaničke karakteristike.
    Cigarete smo identifikovali zahvaljujući fotografijama ljudi koje smo ranije snimili. Smatrali smo da se radi o aparatu iz kog izlazi gas, koji Zemljanima omogućava lakše disanje. Nije bilo nikakve sumnje da važnost novca, odeće i obuće daleko prevazilazi važnost ostalih predmeta.  Ovoj porodici smo se kasnije za učinjene usluge revanširali'.

    Dvojica Umoanaca su stigla u Španiju 1952. godine. Nijedan dokument ne kaže kako su izabrali ovu zemlju, pored Kanade, Nemačke i Australije, za duži boravak. Oni sami kažu da su, isprva, imali ideju da otvore veterinarsku kliniku, glumeći Šveđane, kako bi opravdali eksperimente koje su nameravali da vrše na životinjama.
    U Španiji su se sprijateljili sa donom Margaritom. U jednom dokumentu je ostalo zapisano 'izlečili smo je od stvarnih i nekih umišljenih bolesti'. Ukratko, gospođa je pristala da im iznajmi lokal i sobe u svojoj kući, pošto su joj se predstavili kao lekari koji se bave eksperimentima. Tako su u suterenu instalirali laboratoriju sa celokupnom opremom. Međutim, jednog dana su stvari krenule nizbrdo. Kćerka done Margarite je zaintrigirana njihovim aktivnostima, nabavila ključ od lokala i ušla u njega. Devojka je došla tako u dodir sa virusom, koji su takozvani 'Šveđani' doneli sa svoje planete, kako bi ispitali njegovo ponašanje na Zemlji. Devojka je , potom, obolela od opasne infekcije. Na planeti, odakle su došli čudnovati 'Šveđani', virus je bio bezopasan.
    Situacija se naglo pogoršavala. Devojku je obuzela jaka groznica i inficirala joj se ruka i jedno oko - verovatno je rukom, kojom je došla u dodir sa virusom protrljala to oko. 'Švedski' lekari, uspaničeni, obratili su se svojoj centrali u zapadnoj Nemačkoj. Čitava ekspedicija je, ankon toga, krenula u Albasete rizikujući da bude otkrivena. Tragove virusa su tražili pomoću specijalnih dispozitiva. Našavši ih, dezinfikovali su zaražene osobe i predmete razbivši omotač virusa. Korišćeni postupak je, međutim, omogućio samo površinsku dezinfekciju, pa pošto je infekcija prodla duboko u devojčino oko, jedino je hirurškim zahvatom mogla da bude spašena.
    Grupa se tako našla pred alternativom: ili spasiti jadnu devojku i pri tom rizikovati da bude otkrivena ili uopšte ne intervenisati. Izabrana je druga opcija. Kćerka done Margarite je umrla 19. januara 1954. godine. U knjizi umrlih, u Albaseteu, ovaj smrtni slučaj je zaveden pod brojem 88. Kada je njeno telo bilo preneto u lokalnu mrtvačnicu, Umoanci su uzeli uzorak zaraženih delova tela. Sve bi prošlo neopaženo da jedan radnik mrtvačnice nije slučajno primetio da je kovčeg otvoren. Želevši da umiri savest, zavirio je u kovčeg i video da je telo osakaćeno. Obaveštena je policija. Niko, osim done Margarite, nije video 'Švedske' lekare o kojima je ona pričala. Inspektori su posumnjali u njene izjave i optužili je da je osakatila kćerkino telo. Postupak je na kraju, ipak, bio obustavljen, ali je dona Margarita ubrzo umrla od tuge.


    U Sesminoj knjizi postoji opis svemira za koji niko, nikada, nije čuo. U njoj se tvrdi da zapravu, postoje dva svemira.
    'Ne postoji samo jedan svemir (naš), već čitav beskraj parova svemira. Dualitet postoji i kod kosmološke geneze.
    Razlika između dva elementa A i B svakog para zasniva se na činjenici da se njihove atomske strukture razlikuju po oznaci električnog napona (vi Zemljani to pogrešno zovete materija i antimaterija).

    Tako postoji naš svemir blizanac, ali:
■ Omotač njegovih atoma je sastavljen od pozitivnih elektrona (pozitron) koje u orbiti, oko jezgra, drže anti-protoni
■ Ova dva svemira nikada neće stupiti u kontakt. Ne postoji dimenzionalni odnos koji ih razdvaja.
■ Oni imaju istu masu i isti radijus, koji odgovara hiper-sveri negativnog zavoja.
■ Osobenosti: u našem svemiru, blizancu, ne postoji isti broj galaksija, a i one koje se nalaze u njemu nemaju istu strukturu. Dakle, ne postoji neki drugi Umo blizanac niti druga Zemlja bliznakinja, kao što se može pomisliti. Ovaj poslednji zaključak nije hipotetički.
■ Stvoreni su istovremeno, ali njihove vremenske strelice nisu usmerene u istom smeru, to jest, nema nikakve logike reći da taj svemir koegzistira sa našim u vremenu ili da je postojao pre ili da će postojati posle. Ispravno je jedino reći da on POSTOJI, ali ne 'sada', 'pre', ili 'posle'. U jednom intervalu revolucije on će biti paralelan ili podudaran sa našim svemirom.
    Na isti način možemo da promišljamo i beskraj parova svemira u plurisvemiru - mnoštvu svemira. Slika plurisvemira ne podudara se sa Univerzumom - u njemu se galaksije premeštaju kao ostrva, koja plutaju u nekom ogromnom moru, samo što je to more sfera sa nekoliko dimenzija, o kojima se ne može govoriti kao o intergalaktičkim distancama i gasovima, koji ispunjavaju međugalaktičke prostore. Vrlo je teško zamišljati WAAMWAAM (plurisvemir), jer su parovi svemira zagnjureni u ništavilo. Beskrajno je zamišljati da postoje distance, ili da su one ravne nuli. Jedna takva slika bila bi iluzorna.


     Sesmina knjiga, takođe sadrži obilje podataka o svakodnevnom životu na planeti Umo. Sila teže na njoj je nešto veća, 11.9 g umesto 9.81 g. Umoanci se na Zemlji osećaju lakšima za 20%. Brzi proračun pokazuje da je ovaj broj u skladu sa masom planete i njenim radijusom - oko 7.000 kilometara (umesto Zemljinih 6.400). Osa rotacije je nagnuta 19 stepeni u odnosu na ekliptiku što znači da postoje godišnja doba, ali manje izražena. Dan traje 32 časa umesto 24. Planeta Umo nema satelit kao što je naš Mesec, pa su njene noći veoma mračne.
    Okreće se oko zvezde čija je temperatura na površini niža od Sunčeve: 4.500 stepeni umesto 6.000 stepeni, što je svrstava u klasu zvezda M. Prost proračun pokazuje da je, budući da se planeta nalazi veoma blizu svog Sunca i da je njen atmosferski sastav gotovo identičan sastavu naše atmosfere, temperatura na njenoj površini slična Zemljinoj.
    Umoanci kažu da Sunce u prvi mah nije privuklo njihovu pažnju zbor relativno visoke temperature. Takođe, tvrde da se organizovan, inteligentan oblik života, uglavnom razvija oko hladnih zvezda. Zanimljiv je podatak da planeta Umo nije pretrpela fenomen razdvajanja kontinenata - drugačije rečeno, njena unutrašnja masa je manje aktivna. Tekstovi ukazuju na to da je na planeti Umo došlo do jake magnetske aktivnosti, koja odgovara maksimalnom intenzitetu od 512 gausa. Ona je bila praćena fenomenima koji se mogu porediti sa našim polarnom svetlošću.
    U izveštajima piše da na Umou postoji manje životinjskih i biljnih vrsta nego kod nas. U njima se navodi uporedba irskog pejsaža sa krajolikom na Umou. Evolucija je na obe planete imala sličan tok, samo na Umou postoji jedna rasa nastala dugotrajnim mešanjem visokih plavih ljudi, koji govore istim jezikom. Kažu da postojanje različitih etničkih grupa na Zemlji predstavlja suštinu naših geopolitičkih problema. Ali, ni Umo nije oduvek bio rajska planeta. I na njemu su postojale slične, međuetničke tenzije, isti krvavi sukobi. Na svu sreću Umoanci tada nisu raspolagali nuklearnim i biohemijskim oružjem, pa nisu mogli da sebi nanesu neko veće zlo.

    Sesma u knjizi navodi kako su Umoanci došli do otkrića postojanja planete Zemlje, udaljene od njih nekih 15 svetslosnih godina. Prema priči, džinovska antena, u orbiti njihove planete, jednog je dana uhvatila kratku poruku, koja je trajala šest minuta i dolazila je sa Zemlje. Naučnici sa Umoa su uzalud pokušavali da je dešifruju (u pitanju je bila Morzeova azbuka) kada je jedan od njih izneo hipotezu da poruka sadrži 'teoremu o kvadratu', paje Zemlja, provizorno, dobila ime Ojagaa ili planeta kvadrata (gaa-hladna planeta). Ubrzo posle toga poslati su brodovi prema njoj.
    'Posle putovanja od šest meseci stigli smo u vaš Sunčev sistem. Po pažljivom ispitivanju planete, pomoću automatskih sondi, odlučili smo da na Zemlji ostavimo ekspediciju, koja je brojala šest članova. Odluka je doneta u trenutku zatvaranja 'hiperkosmičkog prozora', koji je omogućio putovanje Umo-Zemlja. Meteokosmički uslovi su otada nepovoljni'.
    Umoanci su, znači, ovde sa nama. Ko su i šta rade, tek treba da se otkrije, ukoliko već neke države i njihove vlade ne sarađuju sa njima.