Petsto Godina Kasnije

   Veliki kultni film 'Blade Runner' predstavio nam je jednu od najekstravagantnijih i najmaštovitijih formi androida - replikanta.

    Danas u XXI veku roboti su ju najvećem broju oš uvek samo mašine koje rukuju drugim mašinama, ali napravljeni su i oni drugi - kojima noge služe za hodanje i igranje, ruke za rad, a i u glavi imaju pravi 'centar'. Jedan od mnogih izazova koji se ukazuju pred robotikom jeste kreacija robotskog vida. Naučnici u Japanu su već izumeli čip u kojem jedan sloj elektronskih foto - senzora zamenjuje prijemne čulne elemente ljudske mrežnjače. Ovo je osnova koja će i slepima u skoroj budućnosti omogućiti da progledaju.
    Specijalizovani roboti viđaće se po kućama kako vode domaćinstvo, pripremaju hranu i brinu za obezbeđenje, odgovaraju na telefonske pozive, ukratko - zamenjuju ljudsku poslugu.
    Ali postoji granica do koje se može usavršavati mehanički robot, iz prostog razloga što ljudsko biće nije načinjeno od poluprovodnika i kompjuterskih releja. Samo biološka replikacija čoveka može se približiti čoveku, a to je već era androida.


    Po definiciji, reč 'android' ima koren u grčkoj reči 'andros', a u složenicama prefiks 'andro' javlja se u značenju 'čovek-muškarac'. Android, dakle, znači - 'onaj koji liči na čoveka'. Nije isključeno da sa porastom uloge žene u budućnosti vidimo i 'žene -droide', kako god se one zvale, 'ginedroidi' ili nekako drugačije.
    Ima li android dušu? kada je čovek čovek, a kada androidd nije čovek? Sklapanje jednog biološkog replikanta na isti način na koji se konstruiše robot ima više sličnosti sa frankenštajnskim hororom nego sa naučnim progresom. Zato se sa prilično sigurnosti može pretpostaviti da će androidske kombinacije u budućnosti ići preko mutacija, koje mogu biti uspešne ili ne.
    Rešenje iz filma 'Blade Runner' bilo je ograničavanje životnog veka stvorenih humanoida koji poseduju nadljudske moći, kao što su snaga i pokretljivost. Ali, krajnji ishod, simbolično predstavljen u liku osobe koja postaje ljubavnica glavnog junaka, bio je istinska žena-android, sa svim ljudskim osobinama - biološki proizvedeno ljudsko biće.
    Pođimo od pretpostavke da će do 25.veka čovečanstvo efikasno kolonizovati svemir. Ljudi će naći alternativne metode da žive na Mesecu, Marsu i drugim planetama. Najteži zadatak ovih pionira biće osvajanje novih teritorija uprkos negostoljubivim uslovima. U tom smislu oni će moći da se uporede sa prvim kolonistima američkog kontinenta, koji su prelazili golema prostranstva prerija, planina i pustinja, nailazeći pri tom na prepreke kakve su teško mogli i da zamisle.
    Presudan faktor biće psihološko stanje onih koji se 'useljavaju' u novu planetarnu kuću. Svaka nova zajednica počinjaće život malim brojem odabranih ljudi i životinja. Štaviše, za početne pionirske radove biće pogodniji roboti-tehničari. Njihov zadatak bi bio da izgrade kuće sa stambenim i radnim prostorima i da stvore idealne uslove za novi talas stanara - ljudi.



    Iz izvora bliskih NASI čuje se da će prvi gosti najverovatnije biti turisti - vidimo već sada da se organizuju svemirska turistička putovanja, ali trenutno samo u orbitu Zemlje. Bogati posetioci svemirskih kolonijalnih centara plaćaće milione američkih dolara za putovanje svemirskim brodom do Meseca ili Marsa, boravak od nekoliko dana i razgledanje golemih staklenih građevina u pratnji vodiča.

    Ove građevine biće podignute od materijala čiji su resursi na samoj planeti. Staklo se može izdvojiti iz stena i predstavljaće bolji građevinski materijal od aluminijuma, čija je mana što se savija pri velikim temperaturnim promenama. Posle ovih bogatih turista doći će radnici koji redovno putuju na posao. Kad se osnuje kolonija, neko će morati da upravlja novim svetom i ti ljudi možda će radije odabrati da češće posećuju porodicu na Zemlji, nego da ženu i decu vode 'tamo gore'. Interplanetarni autobus vozio bi od planete do planete, primao putnike i vraćao ih u matičnu bazu kroz nekoliko meseci ili nedelja.
    To bi, naravno, bio transport za mase, to jest, za one koji nemaju sopstveni svemirski brod ili ne mogu da plate specijalni čarter let. Biće, naravno,  i onih drugih, koji će se baškariti u svemirskom luksuzu.
    Već danas postoje planovi za pretvaranje običnih aviona u orbitalne svemirske letelice. Letelice bi u orbitu izneli raketni motori, a posle toga, one bi samo klizile do svog odredišta u svemiru - kao današnji spejs šatlovi, samo još mnogo napredniji. Budući raketoplani bi funkcionisali podjednako dobro u Zemljinoj atmosferi i u svemiru, pa bi vlasnik ili putnik mogao da bukvalno iz kuće leti direktno na Mars.
    U unutrašnjosti svog privatnog svemirskog broda vi biste dabome imali veliki asortiman zabave, uključujući i 'video-šlem' za holografske filmove, koji bi, po vašem izboru, stvarao pokretne holografske predstave. Hologrami i video šlemovi postoje već danas, U Americi ih je konstruisalo Odeljenje za aerokosmičke ljudske faktore Ejmosovog centra za naučna istraživanja koje finansira NASA. Radni prototip bio je izrađen tako da lice koje nosi šlem kontroliše displeje koje on sadrži pokretima glave. Naravno, Rusi ne zaostaju. Njihovi najnoviji borbeni avioni kontrolišu se video šlemovima na pilotovoj glavi, tako da na mitinzima i avio sajmovima te avione možete da razgledate koliko god hoćete - ali za kacigu pilota ne pitajte!

    Video šlem ima trodimenzionalni ekran, pa čovek koji ga nosi dobija utisak da je on sam u displeju. Video šlemovi već se koriste u video igricama i predstavljaju sredstvo zabave budućnosti, i sa uvođenjem holografske tehnologije korisniku će pružati tako realističe događaje da se oni neće razlikovati od životnih situacija - virtuelna realnost, kako je danas zovemo.
    U daljoj budućnosti šlem bi mogao biti toliko usavršen da bi omogućavao korisniku da ulazi u neki scenario i sam stvara svoju priču. Uz čulne veze koje bi pružala tehnologija bio-čipa, nema razloga zašto kompjuter ne bi mogao da pretvara misli, fantazije, pa čak i osećanja korisnika u savršeno stvarne igrane filmove. Mogli biste da trenutno otputujete u Afriku, ili na Mars, ili na bilo koje izmišljeno mesto i da doživljavate autentične avanture, a da pri tom uopšte ne ustajete iz svoje fotelje.
    Ova fotelja bi, naravno, bila konstruisana od formativnog polja, koje samo po sebi ne predstavlja ništa čvrsto, ali kada bismo seli, morfogenetsko polje bi obrazovalo solidnu ideju fotelje, baš kakva nama odgovara.
    Ako pogledamo dalje u svemir, iza naše galaksije, takva rastojanja možda nikada nećemo moći da prelazimo normalnim transportnim sredstvima. Ukoliko čovečanstvo do 25. veka kolonizuje udaljene galaksije, ljudska bića moraće da putuju zamrznuta u tečnom azotu - u nekoj vrsti kriogeničke suspenzije. Tek da steknete neki pojam o razdaljinama, zamislite da je rastojanje od Zemlje do Sunca prestavljeno dužinom od 2.5 centimetara - jedan inč. U tom slučaju, najbliža zvezda, Alfa Kentauri (slika levo), bila bi od Sunca udaljena 4,3 milje! Pri današnjoj maksimalnoj brzini svemirskom brodu bi trebalo skoro dve decenije samo da napusti našu galaksiju - što zavisi od orbitalnih promena planeta.
    Čak i sa fuzionim raketnim pogonom, ukoliko se to ostvari, do najbliže zvezde putovalo bi se duže od pola veka. Naravno, ako ne razmotrimo mogućnost vremenskog skoka. Mnogi su već čuli za putovanje kroz vreme i savijanje prostora i vremena. Ali, šta je sa enigmom koja trenutno okupira fizičare - da subatomske čestice uzgleda mogu promeniti položaj, a da ne pređu prostor koji deli ta dva položaja?
    Kao i mnoge druge stvari u fizici, sve je počelo jednom pretpostavkom zasnovanom na otkričima i mislima Alberta Ajnštajna. On je pretpostavio da ako se par čestica razleti, posmatrač koji gleda jednu i utiče na nju, neće istovremeno uticati na drugu. Kako bi najzad jedna čestica 'znala' ššta radi druga? Ali eksperimenti zasnovani na proračunima britanskog fizičara Dž.S. Bela pokazali su da se događa baš to.


    Francuz Alen Aspekt cepao je parove fotona, a zatim ih slao u suprotnim smerovima i pomerao polarizujući filter ispred jednog detektora dok su oba fotona bila u letu. Ispostavilo se da prvi foton 'zna' efekat na onom drugom. Eksperiment pomalo podseća na priče o ljudima u bliskoj uzajamnoj vezi, kao što su blizanci, koji znaju šta se događa sa njihovim parnjakom mada su razdvojeni i daleko jedan od drugoga.

    Takav rezultat prekoračuje granice razumnog sveta nauke i ulazi u područje bajki - ili u nešto što bi se moglo nazvati 'svemir sa one strane ogledala'. Jedina jasna ekstrapolacija iz takvog eksperimentalnog zaključka jeste da ne postoji ovde i tamo, nego da je ovde isto što i tamo. Fizičari ovaj zaključak zovu nelokalnost prostora i vremena.
    Prvi mogućni odgovor na ovakve ideje, koje se očigledno opiru zdravom razumu, jeste da se nelokalnost javlja isključivo na mikrokosmičkom nivou, a ne na makrokosmičkom. Drugim rečima, subatomske čestice kao što su fotoni mogu da preskoče vreme ili da budu na dva mesta istovremeno, ali mi makroljudi ne možemo.
    Pa ipak, makroljudi su takođe sačinjeni od subatomskih čestica kao što su fotoni. Štaviše, čitavo naše postojanje može se svesti na atome vodonika, koji ispunjavaju prostor i materiju. Kako dakle oni mogu, a mi ne možemo?
    Ako ovu egzistencijalnu zagonetku dopunimo pretpostavkom da je naš pogled na svemir proizvod naše svesti o njemu, koja je uslovljena - odnosno, da mi stvari vidimo onakve kakve smo navikli da ih vidimo - onda postaje jasno da su mogući i drugi načini gledanja na ove iste stvari.
    Evo jednostavnog primera. Ako uzmemo uzanu traku hartije, koja prirodno ima dve strane, uhvatimo je za krajeve i na jednom mestu zavrnemo hartiju, a onda spojimo krajeve selotejpom, uverićemo se da su nestale dve površine i da umesto njih imamo samo jednu kontinuiranu stranicu. Ovo se zove 'Mebijusova traka' i ilustruje kako se realnost može opažati na dva različita načina, uz upotrebu jednog predmeta.


    Naše sadašnje razumevanje univerzalnih istina zasniva se na uslovnom odgovoru na našu sredinu. Mi mislimo, dakle postojimo - ali tačno je i obrnuto: mi postojimo, dakle mislimo. A, moguće je čak da ne postojimo mada mislimo! Jer misao možda nije naša nego nešto što stvara kosmos.
    Možda treba sasvim preokrenuti naš linearni pristup životu - da uzrok uvek prethodi posledici. Nije nemoguće da je posledica na prvom mestu, a da onda sledi kontinuirani uzrok.
    Ako je fizičar Dejvid Bom u pravu, svekoliko vreme - prošlo, sadašnje i buduće - skupljeno je u žižu, u SADA. A ako subatomske čestice, od kojih smo svi sačinjeni, mogu da menjaju položaj ne prelazeći put između dve tačke, možda i one postoje u sastavu materije u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti istovremeno.
    Sa takvim kompletom hipoteza ulazimo u budućnost koja sadrži uređaje slične onima iz unutrašnjosti kosmičkog broda 'U.S.S. Enterprise' iz Zvezdanih Staza - transfer pomoću teleportacije, preobražavanje ljudskog oblika, opravka biološkom regeneracijom ljudskih delova, nestajanje prirodne smrti, jednostavna zamena tela i sposobnost da se istog trena stigne u bilo koji deo svemira.
    Aerodromi će nestati, kao i automobili i svi čvrsti oblici transporta. neće biti puteva, ni saobraćajne gužve, ni nesreća, ni potrebe za gorivom, a samim tim - ni zagađenja. Suviše dobro da bi bilo istinito. Ali takva budućnost mogla bi da bude direktan rezultat sposobnosti za vremenski preskok na osnovu nelokalnosti.


    A kad se sva putovanja završe i stignemo na kraj našeg puta, poslednji korak neće biti smrt - nego suspenzija do sledećeg života. Barem teorijski - jer ima nekih zanimljivih mogućnosti sa kojima se kriogenika do sada nije susretala.
    Već danas ima mnogo ljudi, udobno smeštenih u cilindre i potopljenih u tečni azot, koji sanjaju većni san o stanju kriočeničke suspenzije. Oni su zamrznuti u nadi da će im telo biti vraćeno u život jednog dalekog dana kad nauka i medicina pobede sve bolesti i otkriju način da dižu mrtvace.
    Tečni azot, na 196 stepeni ispod nule, liči na kristalno bistru vodu iznad koje lebde oblaci pare u velikim trezorima, kao što je onaj u Fondaciji za produžavanje života ALKOR, u Fulertonu, u Kaliforniji. U njihovom kriogeničkom sistemu čak se i ne trude da uskladište čitavo telo optimističkih mrtvaca, nego čuvaju samo glave!
    Ideja je da će u nekom budućem vremenu, možda baš u 25. veku, biti moguće da se reanimiraju ćelije svake glave, a da se onda klonira novo telo iz jedne jedine ćelije i pričvrsti za oživljenu glavu.
    Kriogenička suspenzija se rodila u šezdesetim godinama prošlog, 20.veka, kada je Robert Etindžer objavio knjigu pod naslovom ' Izgled za besmrtnost' - The Prospect od Immortality. Ova ideja podstakla je stvaranje kriogeničkih društava širom sveta, a sva su delila istu filozofiju - da je smrt samo još jedna potencijalno izlečiva bolest.
    Cena kriogeničke suspenzije iznosi do 100.000 dolara za celo telo i 30.000 dolara za samu glavu! Neizvesno je samo hoće li ove pare biti dovoljne za potrebnu kontrolu ako se traženje leka otegne duže nego što je predviđeno.
    Bilo kako bilo, i danas naučnici specijalizovani za tehnike biološkog zamrzavanja ceo predmet kriogenike ne shvataju baš preterano ozbiljno. Oni na ideologe telesnog zamrzavanja gledaju kao na nerealne i ekstravagantne tehničare, koji su u zabludi što se tiče samog procesa i njegovog potencijala.
    Po njihovom mišljenju, glavni problem je znatna šteta koja se nanosi tkivu tokom samog procesa zamrzavanja. Izgleda da bi upravo kriogeničko zamrzavanje moglo biti razlog zašto pomenuta tela nikada neće biti oživljena.
    Ono što bi se moglo videti do sredine ovog milenijuma biće skladište za rezervne delove tela, u kojima će se razni delovi čuvati zamrznuti za hiruršku upotrebu na živim ali oštećenim telima. Ima izgleda da ovaj proces bude uspešniji jer svaki oblik telesnog tkiva zahteva specijalno kontrolisane uslove zamrzavanja da bi opet bio upotrebljiv.
    Ali ideja oživljavanja celog tela, ili samo glave, zato da bi se dodala 'novom' telu, stavlja na tapet jedno ezoterično pitanje - razlog je taj što se u samoj biti ovog koncepta krije uobičajeno današnje shvatanje da je sedište svesti telo, to jest glava, makar i u zamrznutom stanju.
    Ako posle čovekove smrti ostane netaknuta ćelijska struktura, odnosno deo koji je čisto fizički, ovoj ljušturi možda će zaista jednog dana moći da se vrati život hemijskim ili električnim putem. Ali kakvom inekcijom će se u mrtvo telo ponovo ubrizgati sva složenost svesti i ljudska duša?
    U filmu 'Buđenja', sa Robinom Vilijamsom i Robertom de Nirom, prikazana je grupa živih mrtvaca, pacijenata bolnice 'Mount Carmel', koji su posle dugogodišnjeg vegetiranja vraćeni u život jednim tada eksperimentalnim lekom. Ali zamislite medicinski triler sa oživljenim glavama posle pet stotina godina.
    Ti novi ljudi bili bi bez emocija, bez svih onih stvari koje su naučili i apsorbovali tokom jednog zdravog normalnog života, ukratko katastrofalno dezorijentisana bića, možda čak i nesvesni svog postojanja. Ništa od toga danas ne ulazi u naše glave, a pogotovo ne u duboko zamrznute glave u sanducima punim tečnog azota. Ali to su problemi koji čekaju kriogeničku nauku budućnosti.
    Kada prođe i ovih petsto godina, po predviđanju stručnjaka, sledi jedno mračno razdoblje, gotovo futuristički srednji vek. Zemlju očekuje galaktički rat!