Paranormalne Stvari - No 16

    Avionska nesreća u Rusiji kod Petrozavodska, kada je od 52 poginulo 44 ljudi i jedno dete - zato što je pilot pokušavao da, pri slaboj vidljivosti, sleti na autoput umesto na pistu. Međutim, neki su, čudom, preživeli.

Ne radi se o onih nekoliko ljudi koji su prošli 'samo' sa teškim opekotinama, već o nekolicini koji, sticajem srećnih okolnosti – nisu uspeli da uhvate ovaj let. Radi se o vodećim programerima jedne lokalne kompanije: Igoru Goldbergu, Svetlani Savinovoj, Nataliji Nikitinoj i Volođi Jermoljajevu, čiji je plan bio da iz Eketerinburga stignu u Petrozavodsk.
- Imali smo karte za let u Moskvu. Tamo je trebalo skoro odmah presesti na drugi let, da bismo stigli do Petrozavodska. Ali – to se nije dogodilo– priča Igor Goldberg.
    Let Ekaterinburg-Moskva isprva je odložen na pola sata, a zatim još na sat. Ipak, još su se nadali da će uspeti da presednu u Domodedovu, čak su telefonirali kompaniji RusEar.
- Pitali smo mogu li da odlože poletanje na 15 minuta. Prvo su nam obećali da će to učiniti, a onda su se predomislili – nastavlja Goldberg.
    Programeri su pokušali da stignu do Moskve drugim letom, međutim, to je uključivalo doplatu.
- Razmislivši još jednom, vratili smo karte i otišli kućama. Ujutro smo poleteli u Petersburg. A kada smo kasnije uključili mobilne telefone, videli smo gomilu propuštenih poziva. Svi naši prijatelji bili su ubeđeni da smo u avionu koji se srušio u blizini Petrozavodska. Kažu da ljudi u sličnim situacijama imaju neke vizije, međutim, kod nas nije bilo ničega ni nalik tome. – priča Svetlana.
    Nameće se zaključak da je neko ili nešto – spasao mlade ljude od gotovo sigurne smrti. Onima koji se ne bave naučnim teorijama nije potrebno mnogo pametovanja da bi se objasnilo čudesno spasenje – dovoljno je imati vere. Jer, ko veruje u Boga, veruje i u anđele čuvare, koje priznaju mnoge religije, pa i hrišćanska. Anđela čuvara, kažu, Bog dodeljuje svakom čoveku pri krštenju, da bi mu pomagao i čuvao ga. Anđeo se, nevidljiv, nalazi u blizini čoveka tokom čitavog života, ali – samo ako ovaj čuva ljubav prema Bogu i istinsku veru. Njegov zadatak je da vodi ka spasenju, tako što prosvećuje hrišćane u veri i pobožnosti, štiti im telo i dušu, zalaže se za njih tokom zemaljskog života, moli Boga za njih, a ne ostavlja ih ni posle smrti. Prema učenju Pravoslavne crkve, lično ime konkretnog anđela čuvara čovek ne može znati, jer je anđeo dat od Boga i, stoga – za čoveka nevidljiv. Pošto im se imena ne znaju, ne postoji određeni dan u godini posvećen njima, već je 'opšti' dan sa pominjanje svih anđela – Aranđelovdan, 21. novembra.
    Neka verovanja govore i da nemamo samo po jednog anđela, ali – to su već finese. Sve u svemu, mnogi su skloni da upravo postojanjem tako moćnih čuvara objasne sled srećnih okolnosti koje ponekad umeju život da znače. Naravno, materijalisti su skeptični i ne veruju da takva sila postoji. Međutim, u sve ovo 'upetljala' se i nauka. Tako je Rus Valerij Isakov, doktor mehaničko-matematičkih nauka i vođe male grupe istraživača anomalnih fenomena sa svojim timom pokušao da egzaktno dokaže umešanost više sile u ovozemaljska dešavanja.
    Da li su Rusi prvi došli na ovu ideju? U mnogim Internet izvorima stoji da je 'još 1958. američki sociolog Džejms Staunton proanalizirao više od 200 železničkih sudara u prethodnih 30 godina' i da se pokazalo da su ovi vozovi bili, u odnosu na broj raspoloživih mesta, popunjeni samo sa 61 procentom putnika, za razliku od prosečnih 76 posto. Ovo, naravno, navodi na pitanje – zašto 15 posto ljudi nije krenulo na putovanje?
    Da li ih je 'nešto' nateralo da odustanu? Međutim, istražili smo malo, i ispostavilo se da je sociolog ovog imena postojao samo u romanu Stivena Kinga 'Uporište'. Ipak, ovo nije bio ćorsokak u našem malom istraživanju: naime, ovom problematikom nije se bavio dr Staunton, već upravo njegov tvorac – pisac, scenarista i mistik Stiven King. On je, radeći na materijalu za roman 'Langoljeri' (The Langoliers), posle aviokatastrofe u blizini Denvera krajem osamdesetih, pozvao telefonom aviokompaniju, i saznao da 16 ljudi iz nekog razloga nije krenulo na kobni let: vratili su karte. A još troje je zakasnilo. Ovo se kosilo sa uobičajenom praksom, kada let otkaže maksimalno desetak ljudi. No, da se vratimo na rusko istraživanje...
- Nismo uspeli da dođemo do podataka o broju otkazanih karata domaćih (ruskih – prim. autora) aviokompanija. Zato smo koristili zapadnu statistiku, a ona je impresivna: u poslednjih 20 godina, od letova koji su se završili katastrofama odustajalo je 18 posto više putnika nego kod uobičajenih letova – kaže Isakov.
    Statistika, reklo bi se, ukazuje na mogućnost da 'negde gore' postoji neko ko nas štiti. Ali – zašto onda ljudi ipak ginu u katastrofama? Gde su u tim trenucima naši čuvari i zaštitnici? Na ova pitanja vernici imaju jednostavan odgovor - sve je to volja Božja.
- Mi smo samo matematičari koji su primetili jasnu statističku anomaliju – obazriv je Valerij. -Ipak - mistično orijentisani ljudi ovo mogu povezati sa postojanjem viših sila.
    Isakov podseća da je i sam Stiven King po ovom pitanju predložio prilično materijalističko objašnjenje, smatrajući da se tu ne radi o anđelima čuvarima, već o takozvanom sistemu podsvesne signalizacije koji je bio veoma dobro razvijen kod naših dalekih predaka, i pomagao im da na vreme osete približavanje opasnosti u divljini. Ostaci ovog mehanizma možda i dalje 'čuče' u nama, tek povremeno se pomaljajući na površini – a to nazivamo intuicijom. Anđeli ili instinkt – prosudite sami....

    Misteriozna vatra teroriše porodicu Mtembu sa periferije južnoafričkog grada Pietermaricburga. U roku od dve nedelje, đavolska vatra, kako su je nazvali, uništila im je skoro sve što su imali. Vatra se najpre spontano upalila u glavnoj kući na imanju. Sutradan se isto dogodilo u dve pomoćne kuće, nekoliko dana kasnije u trećoj kućici za igru koju su koristila deca. Na kraju je požar spontano izbio i u kućama preko puta glavne kuće porodice Mtembu.

    Njihovo dvorište je postalo žalosna slika ostataka nekadašnje imovine. Novine javljaju da su na gomilu nabacani ugljenisani ostaci kreveta, zvučnika, plastičnog i metalnog bazena, hrane, odeće. Čak se i čelični bazen istopio od siline plamena. U drugom delu dvorišta su i pojedini komadi nameštaja koje je porodica uspela da spase od požara. Susedi, vatrogasci i eksperti komisije za nesreće i prirodne katastrofe, jednoglasno tvrde da nikada ranije nisu videli takvu vatru. Kažu da su se svojim očima uverili kako se plamen pojavljuje sam od sebe i velikom se brzinom širi među stvarima koje su spasene iz goruće kuće. Vlasnica kuće, Mašoba Mtembu, kaže da sada čak 13 članova njene porodice spava u jednoj sobi jer su ostale prostorije ruinirane, a deca se boje da spavaju u glavnoj kući. Ona priča da je se vatra prvi put pojavila dve nedelje ranije u njenom krevetu. 'Odjednom je buknuo plamen niotkuda i vatra je uništila polovinu kreveta a onda nestala. U krevetu je bilo sakriveno nešto novca, oko 3.000 randa. Krevet je kupljen nekoliko nedelja ranije kao poklon za venčanje moje kćeri, a novac je trebalo da bude iznenađenje za mladence. Sada je sve izgorelo.'
    Zatim se vatra proširila na sve spavaće sobe. Najpre bi se zapalili dušeci, a zatim i čitave sobe. Samo u glavnoj kući su do sada izgorele četiri spavaće sobe. 'Ako je ugasite u jednoj sobi, vatra se pojavi u drugoj. Zapalila se i kuća moje kćeri koja se nalazi sa druge strane ulice. Čak su i vatrogasci koje smo pozvali potpuno zbunjeni jer ne mogu da otkriju šta izaziva požare. Jedna od žena vatrogasaca se zamalo onesvestila od straha kad se plamen pojavio pred njenim očima sam od sebe. Kaže da nikada nije videla nešto tako. Dogodilo se čak da su u toku jednog jutra gasili tri različita požara u glavnoj kući.' 'Problem je u tome što niko u gradu ne želi da pruži utočište ovoj porodici, jer se svi boje da će ih vatra slediti', kaže Džoe Nzimande, predstavnik grada. 'Organizovali smo pomoć za sve članove porodice Mtembu, ali je činjenica da su oni strašno traumatizovani i da nešto u vezi te vatre jednostavno nije normalno. Niko od ljudi koji se profesionalno bave katastrofama nije video bilo šta slično, niti je u stanju da pruži logično objašnjenje za ono što se događa.'

    U jesen 1934. godine, Aleksandar Prvi Karađorđević, kralj Jugoslavije, pobednik u Prvom svetskom ratu i ujedinitelj Južnih Slovena, uputio se u Francusku, u posetu saveznicima. Kraljev odlazak pratila je i jedna crna slutnja, pre nego što je brod Dubrovnik isplovio iz Bokokotorskog zaliva put Marselja. Istorija beleži da se u manastiru Savine, u Crnoj Gori, u kojem je kralj boravio neposredno pre odlaska u Francusku, odigrao krajnje čudan i neobičan događaj. Povlačenjem konopca na vratima manastira, kojim se pokreće zvono koje najavljuje posetioce, oglasilo se, takozvano 'mrtvačko' zvono a ne liturgijsko, kakvo se obično čulo. Budući da je ondašnji vladika, a potonji srpski patrijarh Gavrilo Dožić bio svedok tog događaja, rekao je samo: 'Ovo ne sluti na dobro'... I bi tako.

    Odavno nije tajna da je atentat na monarha bio dobro organizovan i zamišljen, a logistiku je imao i duboko unutar važnih službi francuske države. Samo jedan od dokaza za to je i automobil delaž, u kojem su se vozili jugoslovenski suveren i njegov domaćin, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Umesto planiranog vozila, u poslednjem trenutku organizatori su ubacili novi automobil, i to onaj gde postoji papučica sa koje se ulazi u zadnji deo vozila. To je, kasnije će se ispostaviti, atentatoru značajno olakšalo posao, jer se, oslonjen na ovakav način, našao licem u lice sa kraljem Aleksandrom i samo čudo je moglo da spasi žrtvu od metaka koje je uputio. Prvi novinski izveštaji posle ovog događaja referišu da je ubistvo počinjeno iz parabeluma, a da je u kralja Aleksandra i Bartua ispaljeno deset metaka, za koje se ispostavilo da su bili fatalni po obojicu.
    Izveštaj u listu Vreme, koji je izašao odmah po atentatu, govori kako se u Marselju okupila gomila razdraganih ljudi koji su dočekali visokog zvaničnika. Ali...
- Kralj je živeo na teritoriji Francuske svega 10 minuta – izveštava Vreme.
- Tek što je formirana povorka, koja je krenula sa marseljskog pristaništa u pravcu spomenika izginulim junacima, desio se zločin. Povorka se kretala brzinom od osam kilometara na čas...
    Kako to život zna da udesi, sudbina kraljevog automobila bezmalo je ista kao i sudbina njegovog kraljevstva. Kraljevina Jugoslavija potrajala je posle smrti monarha svega još nekoliko godina, do Drugog svetskog rata. Uz sve ironije koje istorijski ćorsokaci umeju da donesu na balkansku vetrometinu, još jedna spada u red vrhunskih, sarkastičnih kurioziteta: kralj Aleksandar nema nikakav spomenik ni ulicu u Beogradu, gradu koji je bio njegova prestonica.
    Da se vratimo automobilu. U znak pijeteta prema počivšem kralju, Francuzi šalju u Jugoslaviju vozilo u kojem je monarh okončao, i to železnicom, pa u Beograd stiže 1938. godine kompozicija sa neobičnim tovarom. To je bio delaž, koji je poslednji put vozio živog kralja. Prirodno, automobil je prebačen u Vojni muzej, gde je do rata čuvan kao jedan od najvažnijih eksponata. Kako to već na Balkanu biva, ni 'mrtvom' vozilu ubijenog kralja nisu dali mira. Posle prevrata, u kojem komunisti u Jugoslaviji preuzimaju vlast, a sve što ima veze sa kraljem i kraljevinom sa besom, mržnjom i ponižavanjem odbacuju, automobil dobija novu, neočekivanu ulogu.
    Vojska novoformirane države uzima delaž, uvidevši da je u voznom stanju, pa su mu smislili neočekivanu namenu. Kako je motorizacija posle rata bila u krajnje bednom stanju, a broj automobila minoran, ovaj auto dobio je novu ulogu. Pošto su mu delimično isekli zadnji deo i prilagodili ga novoj funkciji, predat je na korišćenje Domu Armije, u samom centru dojučerašnje kraljeve prestonice. Ali, ovog puta na najmizerniji način. Kako vozilo nekadašnjeg vođe, (pa makar on bio i ubijen u njemu) nije ni na koji način smelo da pokaže sjaj vremena koja su prethodila revoluciji, automobil je bio određen da – prevozi burad sa pomijama, od neutrošene hrane u Domu Armije. Bedno ponižavanje za sve što je imalo dodir sa kraljevinom kulminiralo je nekoliko godina kasnije, kada je delaž i konačno posrnuo pod teretom godina i pomija. Uskoro je bačen na otpad ispod Kalemegdana. Otužno napušten, urnisan, nikome potreban, svima suvišan...
    Sasvim slučajno, pored otpada je prolazio tih dana Bratislav Petković, današnji direktor i vlasnik Muzeja automobila, jednog od nalepših, ali i najromantičnijih muzeja u Beogradu. Oduvek potpuno posvećen 'čudu motorizacije', prepoznao je kraljevski automobil i preneražen video da sa ostarelog vozila lokalni skupljači starog gvožđa već skidaju mesingane delove, nadajući se da će ih dobro unovčiti. Uznemiren, zbunjen, ali srećom brz i vispren, dokopao se prvog bonseka i uspeo da spase makar ono što se spasti može – farove.
    U Muzeju automobila u Ulici Majke Jevrosime u Beogradu, u vitrini stoje dva fara, simbolički pokazujući vreme kad su 'ugašena'. Malo kome je poznato da su oni delovi vozila u kojem je ubijen poslednji kralj Jugoslavije. Nije to neko čudo. I mi, koji živimo u Srbiji, često ne možemo dovoljno dobro da 'osvetlimo' vreme koje je iza nas, u tako bliskoj prošlosti koju tako teško razumemo. Ovaj auto, od kojeg su ostala dva svetla, samo je simbol mraka u koji često zapadamo.
Kao što oči bez čoveka ne vide, tako ni svetla bez automobila nisu mnogo više nego omanja gomila gvožđa i stakla.
    Ona nas upozoravaju: kako se ponašamo prema prošlosti, tako nam budućnost vraća.
Izvor tekstova: Treće Oko - obradio i prilagodio The Conoplja News