Paranormalne Misterije - No 23

    Hikori Hil izgradio je 1842. godine Džon Hart Krenšou, u vreme kada u Ilinoisu nije bilo dozvoljeno držanje robova, ali pošto nijedan belac niti slobodan čovek nije hteo da radi mukotrpan posao u rudnicima soli, pronađena je rupa u zakonu, pa je bilo dozvoljeno da se robovi iznajme iz drugih država.

    Krenšou je tako započeo posao koji će mu doneti više novca nego rudnici soli - otimao je slobodne crnce i prodavao ih kao radnu snagu rudnicima soli i robovlasnicima na jugu. Ogromna građevina, Hikori Hil, bila je sagrađena tako, da su robovi u nju dovođeni neprimetno, tajnim prolazima, isto tako sprovođeni na tavan gde su zatvarani tokom noći u danima pre daljeg transporta. Okovani u lance i izloženi surovoj torturi, mnogi su okončali život na to m tavanu, u malim ćelijama sa rešetkama i uzidanim gvozdenim alkama za koje su vezivani. Podzemni tunel, koji je vodio od podruma do reke, omogućavao je Krenšou da transportuje zatvorenike i rečnim putem. Džonu Krenšou, doduše, bilo je suđeno jer je jednu slobodnu porodicu poslao u ropstvo već 1842. godine, ali je oslobođen usled nedostatka dokaza. Tužilac je ponovo pokušao četiri godine kasnije, upravo kada je jedan od robova napao Krenšoua sekirom i odsekao mu nogu. Njegovi dani trgovine robljem tada su bili okončani. Kada je umro, 1871. godine, on i supruga sahranjeni su na groblju kod Hikori Hila.
    Mnogo godina kasnije, kuća je pretvorena u turističku atrakciju, ali nije bila tajna da se u njoj dešavaju čudne pojave. Sa tavana je dopirala buka koja je podsećala na plač i jecaje, a čulo se čak i zveckanje lanaca. Legenda kaže da niko nije u stanju da na tom tavanu provede noć. Hikman Vitingron, egzorcist iz Bentona u Ilinoisu, pokušao je to 1920. godine, pa iako je prethoddno bio savršenog zdravlja, razboleo se iste noći i umro nekoliko sati kasnije. Krajem 1960. godine, dva vojnika, koji su imali iskustva u borbama u Vijetnamu, istrčali su u sred noći vrišteći iz kuće pošto su bili, kako su tvrdili, okruženi sablasnim prikazama. Godinu dana kasnije, vlasnik je zabranio posetiocima da ulaze u Hikori Hil nakon što padne mrak, a tek 1978. bilo je dozvoljeno Dejvidu Rodžersu, reporteru iz Harisburga, da prenoći u njoj. Iako je čuo mnogo sablasnih zvukova, Rodžers je bio prvi hrabri čovek koji je uspeo da provede noć u sablasnoj kući.
    Danas je kuća robova zatvorena za posetioce, jer sadašnji vlasnik Džordž Sisk, zbog slabog zdravlja i lošeg materijalnog stanja ne može da završi restauraciju. Upitan da li je kuća zaista posednuta, vlasnik je rekao da on lično nikada ne ide na tavan ili ako baš mora, napušta ga što je moguće pre. Duhove nikada nije lično sreo, dok njegova supruga nije bila te sreće i od tada odbija da tamo kroči nogom.

    Širom Amerike, od Ohaja do Kolorada i od Kalifornije do Arizone, priče o duhovima zaokupljuju maštu brojnih poklonika verovanja u zagrobnisvet, ili ljudi naprosto željnih da kroz doživljeni strah osete strujanje adrenalina. U Koloradu, u Central Sitiju, popularna je priča o prelepoj ženi obučenoj u crnu satensku haljinu, koja se svakog 5. aprila i 1. novembra pojavljuje na obližnjem Masonskom groblju i polaže cveće na grob izvesnog Džona Edvarda Kamerona.

Ne zna se u kakvoj su vezi bili za života, ali je poznato da je Kameron umro 1. novembra 1887. godine. jedno mse 12 ljudi udružilo da dočeka sablast i kada se ona, navodno, pojavila po zalasku sunca, dvojica su pokušala da je zgrabe, ali su zahvatili u prazno. Tajanstvena prikaza im je izmakla iz ruku i jednostavno nestala.
    Mlada devojka po imenu Merski Braun sahranjena je na groblju Čestnat Hil kod Eksetera na Rod Ajlendu, nakon što je umrla 18. januara 1892. godine. Njen otac je potom iskopao njeno telo bojeći se da bi Mersi mogla da postane vampir. U tome su mu pomogli meštani, pa čak i lokalni doktor koji je odstranio njene unutrašnje organe i krv. Ovo nasilje, kažu, uzrok je što se Merski Braun pojavljuje noću na groblju. Mnogo svedoka tvrdi da su videli čudnu plavičastu svetlost oko njenog groba.
    Da li se u Tumbstonu u Arizoni, u ulici Alen i na poznatom groblju But Hil, još i danas mogu u sumrak i praskozorje videti akteri čuvenog obračuna kod O.K. korala? Američki vodiči za duhove tvrde da se to veoma često dešava, a jedan od poslednjih slučajeva dogodio se za vreme takozvanih 'Klantonovih dana' 16. novembra 2001. godine. Ajk Klanton bio je predvodnik grupe loših momaka u okršaju protiv Vajara Erpa i njegovih saradnika, pa je tim čudnije što proslava nosi njegovo ime. Kad je razvijen film koji su snimili posetioci koji su uživali u kaubojskoj odeći i revolverskim veštinama Divljeg zapada, na slici se našla i osoba koju niko prethodno nije opazio. Napola Indijanac, verovatno Čiroki, obučen u starinsku odeću, delovao je kao da radoznalo posmatra šta se u okolini dešava. Neki tvrde da su u liku duha prepoznali Indijanca Čarlija, jednog od momaka Ajka Klantona.
    Da bi se radoznali ali i oni pasionirani lovci na duhove snašli u tako raznolikom moru sablasti, Internacionalno udruženje lovaca na duhove sa sedištem u Getisburgu, usvojilo je niz pravila kojih se učesnici u ovom uzbudljivom i neobičnom lovu moraju pridržavati, pre svega u sopstvenom interesu. Pod naslovom '20 uobičajenih grešaka prilikom lova na duhove', autori uputstva sasvim ozbiljno skreću pažnju, recimo, da se u lov nikada ne ide bez pratnje, da se prethodno rođacima i prijateljima ostavi poruka o tome gde se nalazite, da se ne pije alkohol i koriste druioge, da se ne ometa tuđi posed bez dozvole. Zatim sledi spisak opreme koji treba da ponesete, od vrste fotoaparata, video kamera, baterijskih lampi, pa do hrane i pića za dugačke sate čekanja da se pojave bića sa 'one strane'.
    Kako i danas u XXI veku uma mnogo onih koji su iz radoznalosti ili neznanja spremni da se izlože rizicima koje donose kontakti sa 'onim svetom', savremeni lovci na duhove se upozoravaju da duhovi kada jednom privuku pažnju živih, nastoje nad njima da uspostave kontrolu i time steknu veću moć. Oni mogu uticati na snove, pa čak i manipulisati raznim predmetima i kućnim aparatima, da bi takve neškodljive predmete uskoro pretvorili u nešto sasvim drugačije i nasilno.
    Duh koristi strah koji stvara da bi sakupio snagu i moć, koje zatim koristi da bi stvorio još više straha. To liči na efekat snežne lopte, koja raste sve više i više, do demonske posednutosti, psihičke bolesti, pa čak i smrti. Zato, pažljivo sa duhovima.

    Na putu ka Španiji, Len i Sintija Gisbi i njihvi susedi Džef i polin Simpson vozili su se duž sporednog puta u ruralnoj oblasti Francuske.

   Tu ih je zatekla noć. Činilo se da oluja samo što nije započela, pa su njih četvoro dolučili da se sklone u mali motel čija su svetla ugledali na daljinu. Parkirali su auto u senci duge niske zgrade. Ušli su unutra i čovek iza pulta im je rekao da su još dve sobe slobodne, a zatim ih je poveo uskim hodnikom, noseći u ruci sveću.
    Obe sobe bile su prostrane. Kreveti su bili staromodni, a prozori opšiveni rešetkama bez stakala. U kupatilu koje se nalazilo na dnu hodnika, videli su veliku ugnutu kadu. Sve četvoro su se složili da ih atmosfera neobično podseća na opise iz XIX veka. Posle kupanja koje im je bilo izuzetno zabavno, sišli su u trpezariju i u slast pojeli odreske sa jajima zalivajući ih pivom. Pivske boce bile su zapušene starinskim plutajućim zapušačima.
    Posle večere su otišli na spavanje. len se seća da nije čuo ni jedan jedini zvuk bilo kakvog automobila u prolazu. Sledećeg jutra su doručkovali i pripremili se za nastavak putovanja. Dok su čekali recepcionara da im donese račun, Len i Dćef su fotografisali maleni hotelčić i okolinu. U tom trenutku, pojavila su se dva policajca odevena u plave uniforme i sa neobično visokim kapama. Sa neobičnim policajcima bila je žena odevena u dugu, staromodnu ljubičastu haljinu koja se zakopčavala sa strane. Međutim, pravo iznanađenje je usledilo kada su dobili hotelske račune.
    Za prenoćište sa doručkom i osam večera trebalo je da plate samo tri dolara. Potpuno šokirani, počeli su da protestvuju, međutim, policajci su ih uveravali da je račun ispravan, ma koliko mali bio. Na povratku iz Španije, Gisbijevi i Simsonovi su odlučili da ponovo svrate u isti hotel. Međutim, nikako nisu mogli da ga nađu, iako su satima obilazili okolinu i upoređivali je sa snimljenim fotografijama. Hotela jednostavno nije bilo na mestu gde su ga ranije videli! Zaintrigirani, počeli su da istražuju. Saznali su da su uniforme policajaca koje su sreli identične onima kakve su francuski policajci nosili početkom XX veka, a da je haljina žene koja se pridružila policajcima bila poslednji modni hit 1905. godine.
    Najzagonetniji dokaz bila je činjenica da je sam hotel u kome su prespavali zapravo bila fantomska prikaza. U jednom starom turističkom vodiču, pronašli su podatak da je upravo takav hotel postojao na naznačenom mestu, ali početkom XX veka!
    Izvor tekstova: Treće Oko - obradio i prilagodio The Conoplja News