vrh
Meni


Oproštaj Od Života

   Nema čoveka na ovom svetu koji tokom života ne razmišlja o svom kraju – smrti i trenutku kada ga više neće biti. Jedino pitanje je: kakav ću biti u tom trenutku, šta će se događati, šta će i da li će nešto reći... Ni jedno ljudsko biće ne može, ili mu nije dato, da prorekne i dokuči šta će se događati u tim predsmrtnim trenucima. Čovečanstvu su poznate predsmrtne reči velikih umova i istorijskih ličnosti, koji su predosećali i predvideli svoj kraj.

      Moskovska 'Izvestija' analizirala je poslednje reči velikih istorijskih ličnosti, a posebno svetski poznatih ruskih pisaca. Poznati škotski istoričar Tomas Karlajl je, umirući, smireno rekao:
- A, to je ta smrt!
Kompozitor Edvard Grig je samo prozborio:
- Pa, ako je to neizbežno...
Otac dijalektike Fridrih Hegel i pred licem smrti je ostao veran principu suprotnosti, osnovi svog učenja:
- Samo jedan čovek me je shvatio tokom celog mog života, ali, u suštini, ni on me nije razumeo...!
Francuska kraljica Marija Antoaneta, odlazeći na giljotinu posle revolucije 1789, prilazeći spravi, nagazila je na nogu dželata. Tiho je prošaptala:
- Izvinite, molim vas, gospodine. Bilo je slučajno...
Rimski imperator Neron, kažu, pred smrt je viknuo:
- Kakav veliki umetnik umire!
Baletski umetnik Vaclav Nižinski, pisac Anatol Frans, italijanski revolucionar Garibaldi, engleski pesnik Bajron pred smrt su samo prošaptali:
- Mama!
    Umirući, pruski kralj Fridrih Prvi je smogao snage, uspravio se na samrtničkoj postelji i odgurnuo sveštenika koji je poluglasno izgovarao molitve za pokoj duše. Fridrihov bes je izazvala rečenica popa:
- Nag sam došao na ovaj svet, nag ću i otići sa njega.
Fridrih je, ostalo je zabeleženo, odgurnuo sveštenika i rekao:
- Nikako ne smete da me sahranite nagog. Samo u svečanoj uniformi!
Onore de Balzak, pre nego što je ispustio dušu, setio sr jednog od likova iz svojih knjiga Bijanšona i rekao:
- On bi me sigurno spasao...
Leonardo da Vinči je, kako tvrde neki autori, pred samu smrt uzviknuo:
- Uvredio sam Boga i ljude. Moja dela nisu dostigla visine kojima sam stremio!
    A poslednji ruski car je pred streljanje u Sibiru, posle boljševičke Oktobarske revolucije 1917, skinuo svoje čizme i pružio ih dželatima – streljačkom vodu:
- Iskoristite ih, deco. Ipak su – carske...
Čuvena igračica-špijunka Mata Hari, pred streljanje, poslala je vojnicima poljubac 'kroz vazduh' i rekla:
- Momci, ja sam gotova!
Filzof Emanuel Kant je pred poslednji izdisaj samo rekao:
- To je dobro!
Pesnikinja Ana Ahmatova je, posle zadnje injekcije sedativa, prošaputala:
- Ipak, meni je mnogo loše!
 Jedan od braće Limijer, tvoraca prvog kinematografa, Ogist, u poslednjim trenucima svog 92-godišnjeg života tiho je prozborio:
- Moja traka je došla do kraja...
  Pisac Henrik Ibzen, koji je nekoliko godina ležao u postelji paralisan, u poslednjem času odjednom se pridigao i rekao:
- Suprotno...
Poslednje reči Nadežde Mandeljštam ženi koja ju je negovala i sedela pored samrtničke postelje su bile:
- Ne boj se!
    Mnogima je i danas krivo što nisu zabeležene poslednje reči velikog tvorca teorije relativiteta Alberta Ajnštajna. I to samo zbog toga što žena koja ga je negovala do smrti – nije razumela ni reč nemačkog!
    Posebno je zanimljiva analiza moskovske 'Izvestije' sudbine i poslednjih dana četvorice velikana ruske i svetske literature: Turgenjeva, Dostojevskog, Čehova i Tolstoja. Ivan Sergejevič Turgenjev umro je 22. avgusta 1883. u mestašcu Bužival u blizini Pariza u 65. godini. Njegove poslednje reči su bile:
- Zbogom, moji mil...
    Njegova smrt, kažu stručnjaci, ličila je na smrt jedne od ličnosti iz njegovih romana, Evgenija Bazarova. Obojicu ih je tokom života vodila žena koju su strasno voleli, ali koja nikada nije bila njihova...

    Fjodor Mihajlovič Dostojevski probudio se u samu zoru 28. januara 1881. potpuno svestan da je to njegov – poslednji dan života. Sačekao je da se probudi njegova žena Ana Grigorjevna. Rekao joj je da kraj ovog dana neće doživeti, a ona mu nije poverovala. Posle podne mu je bilo bolje, ali je on tvrdoglavo insistirao da se pozove sveštenik. On je došao, Dostojevski se pričestio i – umro.
    Gotovo identičnu situaciju Dostojevski je opisao u svom romanu 'Braća Karamazovi'. Kada je umirao starac Zosima, jedan od ključnih likova iz romana, njegovi poznanici su bili šokirani smrću jer se njegovo stanje odjednom naglo poboljšalo. Zosima je predosetio smrtni čas i smireno ga dočekao. Dostojevski je napisao: 'pao je ničice na zemlju, bio je
u radosnom ushićenju i, moleći se, predao dušu Bogu...'
    Anton Pavlovič Čehov je umro tokom noći 2. jula 1904. godine u nemačkoj banji Badenvejler. Njegova smrt je po mnogo čemu neobična. Po starom nemačkom običaju, lekar kada nasluti kraj svog pacijenta, posluži ga šampanjcem. To je učinio i Čehovljev lekar. Čehov je na nemačkom izgovorio 'Umirem', ispio do dna čašu šampanjca i – umro!
    Ruski literarni analitičari i istoričari kažu da je i on svoju smrt već 'opisao' u svojim delima. U svojoj čuvenoj drami 'Višnjik' Čehov kaže da je bogataš Lopahin, koji je kupio višnjik i odlučio da ga raskrči i povadi korenje, predložio prethodnoj vlasnici Ranevskoj, za koju je gubitak višnjika bila ravna duhovnoj smrti, da 'obeleže kupoprodaju šampanjcem'...
    Lav Nikolajevič Tolstoj je poslednje godine svog života proveo u zabiti, u sibirskom selu u blizini železničke stanice Astapovo. U svojoj 83. godini grof Tolstoj je odlučio da raskine sa dotadašnjim, lagodnim načinom života u Jasnoj Poljani. On je, u pratnji ćerke i ličnog lekara, otputovao vozom, u trećoj klasi, u Astapovo. Na putu se prehladio i dobio zapaljenje pluća. U zabiti, u Astapovu, on je poslednjeg trenutka svog života 7. novembra 1910. godine rekao:
- Volim istinu!
Po drugoj verziji je rekao:
- Ne razumem!
    I Tolstoj je, u neku ruku, bio 'svoj' prorok. U delu 'Smrt Ivana Iljiča' on opisuje činovnika na samrtnoj postelji, izmučenog strahom i bolom, koji kaže da u njegovom životu 'ništa nije bilo kako je očekivao i želeo'. Pomirivši se sa neizbežnošću smrti, Ivan Iljič, kao i njegov tvorac Tolstoj, odjednom zaključuje da 'nema straha, jer nema ni smrti, a umesto smrti je – svetlost'...

DA LI POSTOJI?

    Genadij Porošenko, doktor bioloških nauka i šef odeljenja za naučno-organizaciona pitanja Instituta za opštu reanimatologiju Ruske akademije medicinskih nauka, kaže, posle istorijskih i literarnih analiza poslednjih reči 'velikih' da 'svakako postoji nekakva duhovna čestica čoveka koja ostaje da živi i posle smrti'. Prema opštem verovanju, duša umrlog odlazi u raj ili pakao u zavisnosti od ponašanja u zemaljskom životu, kaže on. Međutim, kaže Porošenko, ja ne razumem šta je 'raj', a šta 'pakao'. Znam jedino da pravoslavna crkva smatra da je pakao – lišavanje prisustva Boga, a raj mesto gde je On uvek sa Vama...
    Porošenko ocenjuje da je najverovatnije najbliži istini bio gotovo zab oravljeni ruski naučnik Vernadskij, koji je pre nekoliko decenija rekao da 'nematerijalna supstanca koja se nalazi u čoveku posle njegove fizičke smrti prelazi u – noosferu!'. Moram da priznam, ali nemam naučne dokaze, rekao je Porošenko, da noosfera utiče i na žive ljude! Čudesno je što su neki pisci, kaže naučnik, na neki način predvideli svoju smrt, ili njen tok. O tome ne mogu da sudim, jer nemam naučnih dokaza, ali sam i sam doživeo potpuno neobično i do danas neobjašnjivo iskustvo:
- Kada sam bio na 5. godini medicine doživeo sam ozbiljnu povredu lobanje, ali i mozga. Više od 20 dana sam bio bez svesti, u komi. Nekako sam preživeo i opravio, ali sam po ozdravljenju, odjednom, shvatio da sam stekao neobične sposobnosti: mogao sam da pogađam tuđe misli, da previđam događaje, kaže Porošenko, dodajući da je to 'trajalo oko godinu dana i potom – iščezlo'.
    Sve u svemu, kaže, po meni i prema mom ličnom iskustvu, nešto 'materijalno' (u mom iskustvu udarac u lobanju) može da utiče na nešto 'idealno' - na sticanje iznenadnih novih sposobnosti, pa čak i na promenu karaktera. U svakom slučaju, ''idealno' utiče na
'materijalno'...
    Nauka odavno zna, kaže Porošenko, da u svetu postoji veliki broj duhovnih metoda, na primer joga, kojima umom može da se promeni što-šta u ljudskom organizmu. Ali, zaključuje, šta se događa sa ljudskim umom pred samu fizičku smrt – još dugo će ostati tajna!


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane