vrh
Meni


Omađijana Jaja



     Najčešće se u zatvor ide zbog ubistva, krađe, velike pronevere i zloupotrebe, ali da se tamo ode zbog par pokvarenih jaja, to se gotovo nikada ne događa. Pa ipak, u selu nadomak Negotina i to se dogodilo! Dvojica komšija iz ovog sela već se dve decenije spore oko puteva, međa, stoke, pa čak i - žena. Jedna od njih dve pomalo se bavila vračarskim poslovima, a da bi joj doskočila, ona druga se saživela sa njenim mužem, ne mareći za svakodnevno mađijanje preko ograde. Evo kako je to bilo.

 
     

    Ništa nema lepše nego kad se komšije slažu, pomažu i svakodnevno viđaju i dogovaraju uz čašicu i šoljicu. Ali, nekako u poslednje vreme takvih komšijskih odnosa je sve manje, a pogotovu na selu, gde im se putevi ukrštaju, gde su im njive jedna do druge, gde voće pada s druge strane ograde i gde su žene preke i brze na jeziku.
    Dvojica komšija iz sela nadomak Negotina sporila su se gotovo dve decenije oko svega i svačega. Jovan M. je starosedelac ili bolje rečeno, tu je rođen, tu odrastao i tu se oženio, dok je njegov komšija Zaviša R. došljak. U Jovanov komšiluk prizetio se pre trideset godina, a kao momak došao je iz Boljetina kod Donjeg Milanovca. Dvojica mladih komšija u početku su lepo živeli, išli jedan kod drugog na slave, sedeljke, ispomoć... Posle je sve postepeno krenulo drugim tokom, kao i obično kad se ženska politika umeša u međususetske dobre odnose.
    Naš sagovornik je Jovan, koji je pristao da nam otvoreno kaže o svemu, ali da mu u tekstu izostavimo bar prezime, kao i komšije sa kojim je u sporu. Dosta mu je, kaže, sudovanja zbog drugih stvari. Njegova supruga Kata, pošto nam je donela kafu, ostala je tokom cele ispovesti svoga muža, pa ga je povremeno i dopunjavala. Ali, postojalo je nešto što Kata nije morala da čuje, a to vreme je iskoristio poslavši je do prodavnice da kupi nešto za meze i piće.
- U početku smo nekako i živeli - započinje svoju priču Jovan, ali nekako, s vremenom, naši odnosi su zahladili. Još pre, dok taj Zaviša nije došao iz Boljetina u naš komšiluk, naše familije su bile nerazdvojne. Nismo bili u srodstvu, ali smo se pazili i poštovali kao da jesmo. Ja sam bio jedinac, a i njihova Radmila takođe. Naši roditelji su često u šali progovarili po koju kako bi bilo lepo da se, kad dođe vreme, orodimo, ali se nikad o tome nije ozbiljno govorilo, jer smo oboje bili jedinci. Ja sam Radmilu prilično voleo, a to i ona zna (pokazuje na ženu), međutim od tog braka ne bi bilo ništa, jer bi svako vukao na svoju stranu, pogotovu kad se tu umešaju stariji.
    Obe kuće su bile imućne i obe imale dosta obradivog zemljišta, pa je tu moralo danonoćno da se radi, a tih dana ni mehanizaciju nismo imali. Doduše, Radmila i ja smo se prilično slagali i kao deca, i kao momak i devojka. Ona je više naginjala toj našoj nesuđenoj zajednici, pa kakogod da kasnije ispadne. Bila je spremna da podnese svaki teret i svaku muku. Jednom mi je na nekoj igranci, dok smo bili u kolu, to otvoreno i rekla. Ja tada nisam mogao ništa da joj obećam, s obzirom da su moji isključivo želeli snaju koja bi bila vezana samo za jednu kuću i koja bi u očevoj ostavila brata ili sestru.
    Moram da vam priznam, evo, tu pred Katom, da smo se Radmila i ja, poslednjih dana pred njenu udaju nasamo nalazili u njenoj štali, ali tu se nije dogodilo ništo posebno. Pričala mi je kako je njeni prisiljavaju na udaju i kako su joj i momka pronašli. Plakala je dok mi je to govorila, a ja sam je tešio i milovao po kosi. Tada sam joj otvoreno rekao stav mojih ukućana i donekle obrazložio celu situaciju. Ne znam koliko me je razumela, ali ja sam tada shvatio da tog Zavišu nije mogla da smisli. Mislim da ga i danas baš 'ne zarezuje'.
    Tih dana je Zaviša prešao kod njih, a nakon dva meseca i ja sam doveo Katu. U početku smo bili u dobrim odnosima, pa smo kod njih često odlazili, a i oni kod nas. Međutim, jednog kišnog dana, moj otac sa volovima pregazi njihovu detelinu, te tu nastanu prve svađe. Posle, opet, naše svinje izriju u njihovoj bašti. Tada su nas prvi put tužili. Dojučerašnje dobre komšije, Zaviša i ja se nađosmo na sudu. Razumeo sam dobro da to nije njegova volja, već njegovog tasta i tašte, pa sam mu štetu bez pogovora nadoknadio. A onda su oni nama, baš taj Zaviša i njegov tast, posekli četiri orahove grane, koje su se nagle ka njihovoj bašti. Mi tada ništa nismo preduzeli.
    Ali, kad su nam otrovali šesnaest kokošaka, Kata predloži da ih tužimo, što smo i učinili. Kasnijim pregledom utvrđeno je da je svaka kokoška u želucu imala određenu dozu otrova za miševe. Tada smo mi njih dobili na sudu. Jovan je, dok nam je ovo govorio, ispitivački pogledao Katu, kao da od nje želi odgovor da li i dalje da priča.

- Kata je od svoje babe, još kao devojka, naučila nešto da mađija, pa se to po selu malo i pročulo. Istina, nije ona neka 'jaka' vračara i nije nikom naškodila, ali je naučila da 'povraća' čini stoci i ljudima. Baš kad je bila stoka u pitanju, tu su joj se najviše ljudi obraćali. Ponekad bi je odvodili i u susedna sela. Ja se tu nisam bunio. Neka pomaže, ako zna i ako može. Čoveku u nevolji uvek treba pomoći.
    Jednog jutra - nastavlja Jovan – Zaviša me sačeka pred kapijom sa nekim zamotuljkom u ruci. Najpre mi opsova majku, pa posle i sve po spisku. Najviše me je uvredilo kad mi je opsovao ženu, rekavši kako će 'to' stvarno i učiniti, samo ako nastavi da im baca čini u dvorište i u baštu. Posle su naišli neki ljudi, da bi on pred njima otvorio onaj zamotuljak u kome su se nalazili crveni konci, kozji papci i nekoliko ljuštura od puževa. Još jednom me pred svima opsova i pripreti mi, a onda sve ono baci preko moje ograde. Odmah sam ga tužio za uvredu i klevetu, na šta mu je kazna zatvora preinačena na jednu godinu uslovno. Za taj period strogo se pazio i izbegavao susret sa mnom koliko god je mogao, ali ga je u tome zamenio njegov tast, koji je i bio glavni podstrekač oko svega.
    Jovan nam je u nastavku priče još dugo iznosio bezbroj detalja oko kojih su se sporili oni i njegovi iz komšiluka. Između svega toga, mi smo izdvojili sledeće:
- Vrhunac naših svađa i netrpeljivosti bila su neka pokvarena jaja (dva komada) koja je, navodno, moja nesuđena supruga Radmila, pronašla kod ulaznih stepenica. Ta jaja sam i ja lično video, a bila su, prema izgledu, pod nekom kvočkom, pa nisu iz njih mogli da se izlegnu pilići. Kata mi se posle klela da ih ona nije u njihovo dvorište odnela, niti sa njima spravljala neke zle čini. Međutim, svi oni su bili duboko ubeđeni da je to samo mogla Kata da učini i niko više, jer u selu nema nijedne vračare. A njima u komšiluku, od dana kada su našli ta jaja, zaista sve loše krenulo. Jedna krava im je uginula. Posle toga četiri ovce, a Radmila je po drugi put pobacila. Najgore je što više nije mogla da održi porod. U ta jaja sam i ja počeo da sumnjam, ali moja Kata je i dalje bila uporna da njeni prsti nisu bili umešani u sve to.
    Jednog dana, dok sam nekim poslom bio u Negotinu, Radmila je ušla u naše dvorište i prosto očerupala Katu do gole kože. Pocepala joj je bluzu, suknju i džemper, a onda je udarala gde god je stigla. Kada sam došao Katu sam zatekao, evo joj oči, kako sklupčana leži dole na betonskoj stazi. Jedva sam je podigao i uneo u kuću. Posle sam je umio, preobukao i odveo kod lekara u Negotin. Ali i ujedno zatražio lekarsko uverenje. Kati sam prepustio neka se sad ona malo tuži s njima. Narednog dana ta ista jaja smo pronašli u našem dvorištu. Radmila ili Zaviša su ih u toku noći prebacili preko ograde ili su neopaženo ušli na kapiju. Kati sam rekao da ih ne prebacuje više u njihovo dvorište, već da čini šta zna i ume. Naredne noći otpratio sam je do jednog šumskog raskršća gde ih je razbila, a čini iz njih proterala u nepoznatim pravcima. U međuvremenu, Zaviša i Radmila su miliciji rekli kako im Kata ulazi u dvorište i donosi raznorazne čini i naprate, od kojih im je sve krenulo naopako. Pošto mi tu optužbu nismo hteli ni da saslušamo, odnosno moja Kata, dali su je sudiji za prekršaje. Tamo su se pojavile Radmila i Kata. 'Loptu' su prebacivale jedna na drugu: Radmila je tvrdila da su jaja bila u njenom dvorištu, a Kata da su bila u našem. Sudija ih je tada osudio na podjednaku novčanu kaznu, ne sećam se koliko.
    Tu kaznu nismo hteli da platimo, pa nam je ubrzo stigao poziv da se Kata javi na izdržavanje kazne od šest dana, jer je toliko vredela novčana kazna. I zaista, Kata se spremila da ide u zatvor. Hoće ona da celo selo čuje kako zbog dva pokvarena jajeta, sa kojima ona nema veze, sad mora da ide u zatvor. Spremila se ona tog dana i prema pozivu otišla u Negotin. Uz put je srela jednog našeg advokata, kome je ispričala ceo slučaj. Čovek ju je na jedvite jade ubedio da se ne blamira po zatvoru za neznatnu kaznu koju mora da plati. Tada joj je posavetovao da Radmilu tuži krivično što joj je upala u dvorište, pretukla i pocepala odeću. Ova je na tu soluciju pristala, a od zatvora odustala, uplativši kaznu.
    Tu je Jovan na trenutak zastao, jer mu je očigledno Kata smetala za dalji tok razgovora. Da bi je neosetno oterao, rekao joj je da ode u kupovinu, pa da nam posle nešto pripremi za ručak. Bilo je to u martu 1999. godine, a radnja priče se odigrala par godina unazad. Kada je Kata izašla, Jovan je nastavio svoje kazivanje sa nekim olakšanjem na srcu. Prosto su iz njegove duše reči same nadolazile i pretakale se u sladunjavu priču.
- Kad se Kata tog dana vratila iz Negotina rekao sam joj da batali više sudove i advokate. Šta je bilo - bilo je, i da tu jednom bude kraj. Međutim, Kata je bila uporna da je tereti do kraja, pa je o tome svakome u selu govorila. Naravno, za to je čula i Radmila, pa se malo i uplašila. Jednom prilikom, dok sam nešto poslovao u šljiviku, Radmila se kao avet pojavi pored mene. Dugo je, kaže, čekala trenutak da Kata negde ode, a da mene vidi samog. Bio sam zapanjen njenim dolaskom, ali sam se ipak pribrao, setivši se kako sam je pre mnogo godina milovao u njenoj štali. Tako sam je žarko tog momenta poželeo, da to nikome ne mogu da opišem.
Čini mi se da sam svu njenu lepotu tek sad mogao da primetim. Odmah mi je sinula ideja da sam, kojim slučajem, sa Radmilom ranije stupio u neku vezu, do ove ludorije sigurno ne bi došlo.
    Ona mi je tog trenutka samo rekla da ne možemo ovde dugo da ostanemo i rukom mi pokazala vis iznad sela, gde ćemo za pola sata da se vidimo. Pristao sam, baš kao da sam to i očekivao, pa se odmah zaputio tamo da je sačekam. Kada je stigla, odmah je briznula u plač. Govorila mi je kroz suze kako su joj sve ove godine uz Zavišu neviđeni pakao i da će tek sada, kada je zakoračila u četvrtu deceniju života, morati da beži iz kuće. Mene je molila da joj bar ponekad budem uteha i spas. A onda me je molila da utičem na Katu da je oslobodi svih tih mađijanja, jer je zasigurno da ovako neće imati potomaka. Za uzvrat, naravno, nisam morao ništa da zahtevam. Sama je predložila da se ovde, ali i na drugim mestima povremeno sastajemo. I tako je počelo naše neobično druženje, posle svega ovog što nam se izdogađalo. Katu sam ubedio da odustane od tužbe i ostavi se vradžbna, ali sam joj i zabranio da se time više bavi uopšte.
    Kata me je jednom otvoreno pitala zašto u poslednje vreme toliko štitim Radmilu, ali je prešla preko svega, pa je jedne večeri njihovoj kući povratila čini, a da to oni nisu znali. Radmila je ubrzo rodila zdravu devojčicu. Ne znam čija je to zasluga: Katina, Zavišina ili moja? Ponekad se zlo odstranjuje putem ljubavi. I danas se sastajemo, što je najvažnije, i volimo.
Izvor: Treće Oko - Zlatimir Pantić



       RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane