Ljubav i Sekte
Ljubav kao element moći zauzima značajno mesto u sektaškim i religioznim grupama. I jedne i druge imaju posebne metode kontrole ljubavne energije svojih sledbenika - ili ih navode na osobađanje od svojih navika, ili na još veća uzdržavanja.
To malo ljubavi: Od kulta plodnosti animističkih religija, preko uzdizanja zadovoljstva orijentalnih vrhova, pa do stroge monoteističke apstinencije, postojala je ogromna raznolikost izabranih metoda. U svima njima počiva jedna isti princip: ne postoji religiozna grupa, koja svojim vernicima nije savetovala kako, sa kim i čemu služi njihova ljubavna privlačnost.
Kolikogod nas to bolelo kao vrstu, i mi ljudi se ponašamo kao svaki drugi živo organizam: naše autentične 'niske strasti' jesu lični i nagoni vrste, a zovemo ih nagon za održanjem i ljubavni nagon. Oba su mnogo složeniji elementi nego što to izgleda, jer ih naša sposobnost apstrahovanja obogaćuje i pretvara ih u običaje i načine razumevanja života i okoline.
Na primer, ljubavni ili reproduktivni nagon ne ograničava se samo na fizičko privlačenje ili zaštitu mladunaca. Kako kod čoveka, tako i kod životinja, odnos odražava dominaciju ili zavisnost, zavisno iz kog se ugla posmatra. Ali, naravno, čovek kao 'kralj' svih životinja ide i dalje u manifestaciji odnosa kao izraza moći i dominacije nad ostalim članovima vrste.
Ovim povodom, stari majstor ljubavi, Sigmund Frojd, pisao je usvojim 'Esejima o ljubavnom životu i teoriji neuroze' da ima 'opšti utisak da apstinencija ne doprinosi formiranju čoveka od akcije, energičnog i nezavisnog, niti originalnih mislilaca ili reformatora, već stvara osrednje osobe koje se kasnije utapaju u masu naviknutu da sledi impulse energičnih osoba'. Neobično je to što te energične osobe, o kojima govori ovaj otac psihoanalize, u većini slučajeva nisu imale izražen ljubavni nagon, ali su veoma dobro umele da iskoriste osnovni nagon ostalih ljudi radi sopstvene koristi.
Ljudsko biće je oduvek imalo osećanje zavisnosti od nekog višeg bića, koje je određivalo način njegovog ophođenja sa okolinom, jer je svaka religija, u stvari, skup moralnih normi i praktičnih obreda, koji potvrđuju i uslovljavaju sve aspekte ljudske aktivnosti.
Svaka religija, u skladu sa sopstvenim konceptom božanstva, ima svoj način pristupa odnosu i sopstvene moralne uslove njegovog upražnjavanja. Svaka od njih ima u vidu značaj odnosa kao primarne sile i ogromne mogućnosti njegovog kanalisanja radi održavanja te veze i zavisnosti, što je i prvo pravilo svake dogme.
Suočene sa problemom njegove neporecive snage, religije su ga oduvek smatrale najvažnijim motorom pojedinca, pa su mu pristupale uglavnom na sledeća tri načina:
■ liberalizovale su ga, kao u klasičnoj antici
■ ritualizovale ga na kaldejski, vedski ili satnaski način
■ ograničavale ga, kao što to čine monoteističke religije.
Ako je upravljanje ljubavnim nagonom od suštinskog značaja za napredak bilo koje religije, u slučaju sekti ono zauzima posebno mesto. Sekta je posebno učenje koje prenosi učitelj koji ga je 'pronašao', a koje slede i brane ostali članovi, ili je lažna religija, koju prenosi neki 'čuveni' učitelj.
U svakom slučaju, nalazimo se pred skupom normi stvorenih od strane jedne osobe, koja je uspela da zaslepi veliki broj vernika, nudeći im 'atraktivni proizvod'. I, kao što je logično, upravljanje ljubavnim životom nije samo mamac za privlačenje novih članova, već je i nagrada za istaknute članove zbog njihove vernosti i entuzijazma, kao i sistem lične dominacije nad sektaškom grupom.
U svojoj knjizi 'Moć sekti', Pepe Rodrigez kaže: 'U destruktivnim sektama, u opticaju je potiskivanje ljubavnog nagona, ali je mnogo uobičajenija kontrola kanala i mehanizama preko kojih poklonik može ili ne da iskoristi svoju ljubavnu privlačnost. Lider je taj koji odlučuje kako, gde i sa kim bilo koji sektaš treba ili ne treba da održava ljubavne odnose. Posredstvom ove formule lider sekte može da propoveda najstrožu neporočnost i da istovremeno vodi raskošan život ne izgledajući kontradiktoran u očima svojih zatupljenih učenika'.
Mada se ne može smatrati sektom ili religijom, kult Satane, koji je mnogo stariji čak i od monoteističkih religija sa kojim je u vezi, negovale su brojne manjine pod različitim imenima i na različite načine. Kako u starim Moloh ritualima, tako i novijim Sabatima - što bismo mogli nazvati savremeni satanizam - ljubav zauzima istaknuto mesto u magijskim i demonskim ceremonijama.
Lucifer, Arhiman, Šejtanm Bafomet ili bilo koje ime koje predstavlja 'apsolutno zlo' kao ljudski arhetip, smatrani su hermafroditima, a njihov kult ili crna misa odražavaju tu dvostruku prirodu preko rituala u kojima se uzdižu ljubavni dualitet, incest, bestijalnost i sve ono što zvaničnareligija smatra protivprirodnim. Konačno, satanizam predstavlja buntovničku struju protiv onoga što je društveno ustanovljeno, a to je naročito važno u oblasti društvenih propisa vezanih za ljubav, mada je poreklo kulta Nečastivog mnogo dublje i složenije od običnog bunta protiv pravila.
Animističke religije, najstarije religije koje poznaje čovečanstvo, nastojale su da umilostive prirodne sile da bi zadovoljile primarne nagonske potrebe: sopstveno preživljavanje i preživljavanje svoje vrste. Muška deca su bila koristan element za rad i prućali su sigurnost starcima, zbog čega su bili poželjni u lovačkim, sakupljačkim i zemljoradničkim zajednicama, koje su živele tesno vezane za prirodnu okolinu.
Na našoj planeti i danas postoji nekoliko ovakvih zajednica, a ritualni koje upražnjavaju jako su međusobno slični. Prirodne sile mogu biti umilostivljene hranom, pićem i ljubavi. Zajedničko bilo kojoj šamanskoj ceremoniji i vudu ritualima koji se upražnjavaju na Karibima ili u Brazilu jesu žrtve, plesovi i rituali plodnosti, koji u osnovi zadržavaju prirodni pristup ljubavi čija primarna snaga teži da se kanališe preko plesa i manje više ritualizovanog koitusa, sve dok se snaga ljubavnog nagona ne usmeri prema cilju koji zahteva odgovarajuća ceremonija.
Ljubavna ekstaza se može porediti sa šamanskom. Ta sposobnost postizanja višeg stanja svesti omogućava vizuelizaciju i vođenje globalne energije prema univerzalnoj harmoniji, koju animizam traži kao religiozno, praktično i funkcionalno osećanje.
Zasnovan na prirodnim religijama, ali sa veoma sofisticiranim filozofskim sadržajem, hinduizam je razvio skup pravila, koja su i danas jedan od najznačajnijih filozofskih motora čovečanstva i predstavljaju osnovu orijentacije savremene Nove ere koja se nameće u svim aspektima misli.
Da bi postigao ravnotežu koju zastupa njegova religija, hindus u svom životu ima četiri osnovna cilja:
■ DHARMU - koja se sastoji u ispunjavanju dužnosti za sebe samog, za porodicu i čovečanstvo u celini
■ ARTHU - sticanje bogatstva i moći dopuštenim sredstvima
■ KARMU - zadovoljenje ličnih želja i legitimno zadovoljstvo
■ MOKSHYU - postizanje stanja nadsvesti radi dostizanja poslednjeg cilja - stapanja sopstvene i kosmičke svesti.
Treći cilj, zadovoljenje ljubavnih želja, uobiličio je u petom veku pre naše ere jogi Malanga Vatsjajana u čuvenoj 'Kamasutri', u kojoj je sakupljeno vedsko znanje predaka o odnosima među ljudima. Ne radi se samo o jednostavnim ljubavnim tehnikama, koje su se odomaćile među nevinom zapadnom publikom. U hinduizmu, ljubav je sveti čin u kome je postizanje zadovoljstva cilj po sebi, za razliku od religija koje ga smatraju običnim aktom reprodukcije.
Ovakvo stanovište postoji u većini istočnjačkih religija i sekti, u kojima je zadovoljstvo još jedan oblik integracije sa primarnom silom Kosmosa, to jest sa Ši'l ili Kundalini. Orijentalizam je razvio veoma sofisticirane tehnike za usporavalje ejakulacije i produžavanje zadovoljstva.
Taoistički 'Kigong' obuhvata, osim vežbi za meditaciju i lečenje od uobičajenih bolesti, i ono što je poznato kao 'dvojni sistem' za muškarca i ženu, sa veoma specifičnim ljubavnim tehnikama. i kineska tradicionalna medicina sadrži široko poglavlje o specifičnim tačkama zadovoljstva i ljubavnog uzbuđenja, koje se mogu stimulisati prstima i tehnikom akupunkture. U Japanu ljubav zauzima značajan prostor u religiji, i kako razvoj ljubavnih tehnika, tako i njegova institucionalizacija preko sistema mitskih gejši, pokazje manje više direkto religiozno kanaliziranje jednog senzibilnog naroda.
Iz ruke jednog religioznog semitskog plemena fanatika dolazi pronalazak, koji je obeležio istoriju čovečanstva u poslednjih dve hiljade godina. Mislimo ovde na jevrejski monoteizam sa njegovim strogim pravilima, koja su se ticala svakog aspekta života vernika - od ishrane i odevanja do ljubavnih ograničenja s obećanjem večne sreće. Ovaj kredo se održao hiljadama godina i iz ruke jednog od svojih religioznih vođa - sa svim karakteristikama sekte - na kraju je potisnuo stara verovanja koja su vladala u tom istorijskom periodu a koja proističu iz neolitskog animizma.
Jevrejstvo i njegov 'lažni' sin, hrišćanstvo, spadaju u one prinudne religiozne sisteme koji ljubav koriste kao oružje moći. Biblija ženu koja učini preljubu osuđuje da bude kamenovana, homoseksualca na večnu smrt, a strašnim mukama kažnjava samozadovoljavanje - onanija je greh jadnog Onana koji je pustio da mu seme padne na zemlju, zbog čega se pretpostavlja da je bio kažnjen. A najgore u svemu tome je što se sve to desilo zato što nije želeo da se oženi udovicom svoga brata, kako je tada bilo propisano.
Uglavnom, u većini monoteističkih religija ljubav se ograničava samo na reprodukciju. Samo u islamu ljubav prevazilazi običnu reproduktivnu funkciju, ali samo u okviru bračnih odnosa. Naravno da u islamu ne postoje ograničenja kao u dvema prethodnim religijama a koja se odnose na masturbaciju i homoseksualnost, mada je homoseksualnost dosta česta kod adolescenata zbog nepristupačnosti neudatih žena, koje se u islamskoj kulturi čuvaju netaknute za brak.
Unutar mnogih hrišćanskih sekti bilo je svega, uključujući i poligamiju 'Svetaca poslednjeg dana' ili 'Mormona', koji su ispočetka branili navedeni sistem verovatno zato što je njihov prorok zahtevao ne samo duhovnu, nego i totalnu vlast. Katoličanstvo se, naravno, uopšte ne razlikuje od ostalih hrišćanskih sekti. Obećavajući večnu sreću, kontroliše ljubav svojih sledbenika i njene posledice.
Procvat hrišćanskih i istočnjačkih sekti u poslednjih nekoliko godina jeste jedan od onih fenomena, koji se mogu porediti sa velikim migracijama iz Starog doba. Počev od ideološke revolucije '68. godine, nastaje kontrakultura koju mediji brzo šire po celom svetu.
Svaka sekta, bilo kog porekla bila, poseduje niz karakteristika zajedničkih ovom fenomenu - pokloniku, uglavnom sa slabim perspektivama u našem urbanom društvu, nude životni cilj i ličnu i duhovnu sigurnost pod zaštitom grupe i jakog lidera. Za uzvrat, sektaš prilaže novac bilo preko sopstvenog tela, radom ili direktnim ekonomskim prilozima, što sve sekte pretvara u prave biznis grupe.
Kao što je logično, ljubav ima vodeću ulogu u funkcionisanju sekti. Formule su različite - od profesionalizacije ljubavi 'Božje dece' do mešanja u ljubavni život članova, pa čak i skupova hiljada parova koji se uopšte ne poznaju na ogromniom svadbenim ceremonijama - kao što je slučaj sa Crkvom Ujedinjenja Korejanca Muna. Sve je u igri, jer predstavlja ogromni i rentabilni biznis koji donosi profit samo određenoj manjini: guruima, nekim katoličkim konzervativcima ili prozvanim telepropovednicima.
Ljubav je jedan od osnovnih instikata ljudskog bića. Zbog toga, lider manipuliše velikim delom ovog suštinskog aspekta individue sa ciljem pridobijanja novih članova, ljubavnih usluga za sebe ili ekonomske moći, a sve to po cenu uništenja kreativne i vitalne energije poklonika, koji se depersonalizuju i upropašćavaju u tom procesu.
Ljubav i Sve Oko Nje - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Na primer, ljubavni ili reproduktivni nagon ne ograničava se samo na fizičko privlačenje ili zaštitu mladunaca. Kako kod čoveka, tako i kod životinja, odnos odražava dominaciju ili zavisnost, zavisno iz kog se ugla posmatra. Ali, naravno, čovek kao 'kralj' svih životinja ide i dalje u manifestaciji odnosa kao izraza moći i dominacije nad ostalim članovima vrste.
Ovim povodom, stari majstor ljubavi, Sigmund Frojd, pisao je usvojim 'Esejima o ljubavnom životu i teoriji neuroze' da ima 'opšti utisak da apstinencija ne doprinosi formiranju čoveka od akcije, energičnog i nezavisnog, niti originalnih mislilaca ili reformatora, već stvara osrednje osobe koje se kasnije utapaju u masu naviknutu da sledi impulse energičnih osoba'. Neobično je to što te energične osobe, o kojima govori ovaj otac psihoanalize, u većini slučajeva nisu imale izražen ljubavni nagon, ali su veoma dobro umele da iskoriste osnovni nagon ostalih ljudi radi sopstvene koristi.
Ljudsko biće je oduvek imalo osećanje zavisnosti od nekog višeg bića, koje je određivalo način njegovog ophođenja sa okolinom, jer je svaka religija, u stvari, skup moralnih normi i praktičnih obreda, koji potvrđuju i uslovljavaju sve aspekte ljudske aktivnosti.
Svaka religija, u skladu sa sopstvenim konceptom božanstva, ima svoj način pristupa odnosu i sopstvene moralne uslove njegovog upražnjavanja. Svaka od njih ima u vidu značaj odnosa kao primarne sile i ogromne mogućnosti njegovog kanalisanja radi održavanja te veze i zavisnosti, što je i prvo pravilo svake dogme.
Suočene sa problemom njegove neporecive snage, religije su ga oduvek smatrale najvažnijim motorom pojedinca, pa su mu pristupale uglavnom na sledeća tri načina:
■ liberalizovale su ga, kao u klasičnoj antici
■ ritualizovale ga na kaldejski, vedski ili satnaski način
■ ograničavale ga, kao što to čine monoteističke religije.
Ako je upravljanje ljubavnim nagonom od suštinskog značaja za napredak bilo koje religije, u slučaju sekti ono zauzima posebno mesto. Sekta je posebno učenje koje prenosi učitelj koji ga je 'pronašao', a koje slede i brane ostali članovi, ili je lažna religija, koju prenosi neki 'čuveni' učitelj.
U svojoj knjizi 'Moć sekti', Pepe Rodrigez kaže: 'U destruktivnim sektama, u opticaju je potiskivanje ljubavnog nagona, ali je mnogo uobičajenija kontrola kanala i mehanizama preko kojih poklonik može ili ne da iskoristi svoju ljubavnu privlačnost. Lider je taj koji odlučuje kako, gde i sa kim bilo koji sektaš treba ili ne treba da održava ljubavne odnose. Posredstvom ove formule lider sekte može da propoveda najstrožu neporočnost i da istovremeno vodi raskošan život ne izgledajući kontradiktoran u očima svojih zatupljenih učenika'.
Mada se ne može smatrati sektom ili religijom, kult Satane, koji je mnogo stariji čak i od monoteističkih religija sa kojim je u vezi, negovale su brojne manjine pod različitim imenima i na različite načine. Kako u starim Moloh ritualima, tako i novijim Sabatima - što bismo mogli nazvati savremeni satanizam - ljubav zauzima istaknuto mesto u magijskim i demonskim ceremonijama.
Lucifer, Arhiman, Šejtanm Bafomet ili bilo koje ime koje predstavlja 'apsolutno zlo' kao ljudski arhetip, smatrani su hermafroditima, a njihov kult ili crna misa odražavaju tu dvostruku prirodu preko rituala u kojima se uzdižu ljubavni dualitet, incest, bestijalnost i sve ono što zvaničnareligija smatra protivprirodnim. Konačno, satanizam predstavlja buntovničku struju protiv onoga što je društveno ustanovljeno, a to je naročito važno u oblasti društvenih propisa vezanih za ljubav, mada je poreklo kulta Nečastivog mnogo dublje i složenije od običnog bunta protiv pravila.
Animističke religije, najstarije religije koje poznaje čovečanstvo, nastojale su da umilostive prirodne sile da bi zadovoljile primarne nagonske potrebe: sopstveno preživljavanje i preživljavanje svoje vrste. Muška deca su bila koristan element za rad i prućali su sigurnost starcima, zbog čega su bili poželjni u lovačkim, sakupljačkim i zemljoradničkim zajednicama, koje su živele tesno vezane za prirodnu okolinu.
RITUALIZOVANI KUITUS
Na našoj planeti i danas postoji nekoliko ovakvih zajednica, a ritualni koje upražnjavaju jako su međusobno slični. Prirodne sile mogu biti umilostivljene hranom, pićem i ljubavi. Zajedničko bilo kojoj šamanskoj ceremoniji i vudu ritualima koji se upražnjavaju na Karibima ili u Brazilu jesu žrtve, plesovi i rituali plodnosti, koji u osnovi zadržavaju prirodni pristup ljubavi čija primarna snaga teži da se kanališe preko plesa i manje više ritualizovanog koitusa, sve dok se snaga ljubavnog nagona ne usmeri prema cilju koji zahteva odgovarajuća ceremonija.
Ljubavna ekstaza se može porediti sa šamanskom. Ta sposobnost postizanja višeg stanja svesti omogućava vizuelizaciju i vođenje globalne energije prema univerzalnoj harmoniji, koju animizam traži kao religiozno, praktično i funkcionalno osećanje.
Zasnovan na prirodnim religijama, ali sa veoma sofisticiranim filozofskim sadržajem, hinduizam je razvio skup pravila, koja su i danas jedan od najznačajnijih filozofskih motora čovečanstva i predstavljaju osnovu orijentacije savremene Nove ere koja se nameće u svim aspektima misli.
Da bi postigao ravnotežu koju zastupa njegova religija, hindus u svom životu ima četiri osnovna cilja:
■ DHARMU - koja se sastoji u ispunjavanju dužnosti za sebe samog, za porodicu i čovečanstvo u celini
■ ARTHU - sticanje bogatstva i moći dopuštenim sredstvima
■ KARMU - zadovoljenje ličnih želja i legitimno zadovoljstvo
■ MOKSHYU - postizanje stanja nadsvesti radi dostizanja poslednjeg cilja - stapanja sopstvene i kosmičke svesti.
Treći cilj, zadovoljenje ljubavnih želja, uobiličio je u petom veku pre naše ere jogi Malanga Vatsjajana u čuvenoj 'Kamasutri', u kojoj je sakupljeno vedsko znanje predaka o odnosima među ljudima. Ne radi se samo o jednostavnim ljubavnim tehnikama, koje su se odomaćile među nevinom zapadnom publikom. U hinduizmu, ljubav je sveti čin u kome je postizanje zadovoljstva cilj po sebi, za razliku od religija koje ga smatraju običnim aktom reprodukcije.
Taoistički 'Kigong' obuhvata, osim vežbi za meditaciju i lečenje od uobičajenih bolesti, i ono što je poznato kao 'dvojni sistem' za muškarca i ženu, sa veoma specifičnim ljubavnim tehnikama. i kineska tradicionalna medicina sadrži široko poglavlje o specifičnim tačkama zadovoljstva i ljubavnog uzbuđenja, koje se mogu stimulisati prstima i tehnikom akupunkture. U Japanu ljubav zauzima značajan prostor u religiji, i kako razvoj ljubavnih tehnika, tako i njegova institucionalizacija preko sistema mitskih gejši, pokazje manje više direkto religiozno kanaliziranje jednog senzibilnog naroda.
SVE JE U IGRI
Iz ruke jednog religioznog semitskog plemena fanatika dolazi pronalazak, koji je obeležio istoriju čovečanstva u poslednjih dve hiljade godina. Mislimo ovde na jevrejski monoteizam sa njegovim strogim pravilima, koja su se ticala svakog aspekta života vernika - od ishrane i odevanja do ljubavnih ograničenja s obećanjem večne sreće. Ovaj kredo se održao hiljadama godina i iz ruke jednog od svojih religioznih vođa - sa svim karakteristikama sekte - na kraju je potisnuo stara verovanja koja su vladala u tom istorijskom periodu a koja proističu iz neolitskog animizma.
Jevrejstvo i njegov 'lažni' sin, hrišćanstvo, spadaju u one prinudne religiozne sisteme koji ljubav koriste kao oružje moći. Biblija ženu koja učini preljubu osuđuje da bude kamenovana, homoseksualca na večnu smrt, a strašnim mukama kažnjava samozadovoljavanje - onanija je greh jadnog Onana koji je pustio da mu seme padne na zemlju, zbog čega se pretpostavlja da je bio kažnjen. A najgore u svemu tome je što se sve to desilo zato što nije želeo da se oženi udovicom svoga brata, kako je tada bilo propisano.
Uglavnom, u većini monoteističkih religija ljubav se ograničava samo na reprodukciju. Samo u islamu ljubav prevazilazi običnu reproduktivnu funkciju, ali samo u okviru bračnih odnosa. Naravno da u islamu ne postoje ograničenja kao u dvema prethodnim religijama a koja se odnose na masturbaciju i homoseksualnost, mada je homoseksualnost dosta česta kod adolescenata zbog nepristupačnosti neudatih žena, koje se u islamskoj kulturi čuvaju netaknute za brak.
Unutar mnogih hrišćanskih sekti bilo je svega, uključujući i poligamiju 'Svetaca poslednjeg dana' ili 'Mormona', koji su ispočetka branili navedeni sistem verovatno zato što je njihov prorok zahtevao ne samo duhovnu, nego i totalnu vlast. Katoličanstvo se, naravno, uopšte ne razlikuje od ostalih hrišćanskih sekti. Obećavajući večnu sreću, kontroliše ljubav svojih sledbenika i njene posledice.
Procvat hrišćanskih i istočnjačkih sekti u poslednjih nekoliko godina jeste jedan od onih fenomena, koji se mogu porediti sa velikim migracijama iz Starog doba. Počev od ideološke revolucije '68. godine, nastaje kontrakultura koju mediji brzo šire po celom svetu.
Svaka sekta, bilo kog porekla bila, poseduje niz karakteristika zajedničkih ovom fenomenu - pokloniku, uglavnom sa slabim perspektivama u našem urbanom društvu, nude životni cilj i ličnu i duhovnu sigurnost pod zaštitom grupe i jakog lidera. Za uzvrat, sektaš prilaže novac bilo preko sopstvenog tela, radom ili direktnim ekonomskim prilozima, što sve sekte pretvara u prave biznis grupe.
Kao što je logično, ljubav ima vodeću ulogu u funkcionisanju sekti. Formule su različite - od profesionalizacije ljubavi 'Božje dece' do mešanja u ljubavni život članova, pa čak i skupova hiljada parova koji se uopšte ne poznaju na ogromniom svadbenim ceremonijama - kao što je slučaj sa Crkvom Ujedinjenja Korejanca Muna. Sve je u igri, jer predstavlja ogromni i rentabilni biznis koji donosi profit samo određenoj manjini: guruima, nekim katoličkim konzervativcima ili prozvanim telepropovednicima.
Ljubav je jedan od osnovnih instikata ljudskog bića. Zbog toga, lider manipuliše velikim delom ovog suštinskog aspekta individue sa ciljem pridobijanja novih članova, ljubavnih usluga za sebe ili ekonomske moći, a sve to po cenu uništenja kreativne i vitalne energije poklonika, koji se depersonalizuju i upropašćavaju u tom procesu.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Ljubav i Sve Oko Nje - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
