vrh
Meni

Neverovatne Priče Zone Sumraka - 14



   Neverovatne priče iz neke druge dimenzije nepoznate čoveku! Postoji peta dimenzija, ona koja je van onih koje su poznate čoveku... dimenzija ogromna kao svemir, a večna kao beskonačnost! To je srednji prostor između svetlosti i senke, između nauke i praznoverja. On leži između ponora čovekovih strahova i vrhunca njegovog znanja. Uđite u svet koji ne liči ni na jedan postojeći. Svet koji postoji samo u mašti, ali u koji veruju oni u čije su se moći uverili. Dobrodošli u Zonu sumraka...


 
     


Priča 31: PROKLETSTVO UKRADENOG SATA

    Greg iz Konektikata piše o događaju koji mu je promenio život kada je bio srednjoškolac i sa svojim prijateljima tragao za bizarnim uzbuđenjima. Jedne noći put ih je naveo u napuštenu kuću na periferiji grada. 'Kada sam mu rekao kuda taj usamljeni puteljak vodi, Aron je odgovorio da je to savršeno, a ja sam pomalo osetio strah', kaže Greg. Bio sam ubeđeni ateista, nisam verovao u duhove, ali pritiskalo me je neko loše predosećanje. Ipak sam, posle izvesnog oklevanja, pošao za svojim prijateljem. Kuća, čiji je vlasnik bio u zatvoru zbog neplaćenog poreza, delovala je zaista avetinjski na mesečini.
    Bez mnogo razmišljanja, Aron je otvorio vrata i ušao unutra, ne osvrćući se na moje povike da to ne čini. Nevoljno, uleteo sam za njim. Osetio sam zadah trulog mesa i fekalija. Čitava kuća je smrdela. Obišli smo sve prostorije za nekoliko minuta, a najviše smo se zadržali u dnevnoj sobi i kuhinji. U jednom trenutku čuli smo režanje, kao da reži zaista veliki pas. Upravo smo nameravali da napustimo to mesto, kada je Aron ugledao predivan džepni sat i bez razmišljanja ga zgrabio.
    Dok smo se trkom udaljavali od kuće, mogao bih se zakleti da sam iza nas čuo bat šapa i dahtanje ogromnog psa. Uverili smo se, međutim, da nema nikoga za nama, pa smo se razdvojili i otišli svojim kućama. Ostatak noći proveo sam gledajući televiziju i nastojeći da ne razmišljam o onome što nam se dogodilo. Naredne večeri okupili smo se u Aronovoj kući - moja prijateljica Dženifer, koja mi je sada supruga, Edvard, Piter i ja. Bio sam rešen da prekinem prijateljstvo sa Aronom, jer sam smatrao da je nemoralno što je ukrao sat. I drugi su tako mislili, i što je on duže mahao svojim 'plenom' pred našim očima osećali smo se sve nelagodnije. Edvard se požalio na bolove u stomaku, koji su ga terali na povraćanje pa je uskoro otišao kući. Posle nekoliko minuta, Piter je rekao da mora ujutro u crkvu, a Dženifer me je pozvala da je otpratim kući. Ne znam zbog čega, ali odgovorio sam joj da ću ostati još neko vreme.
    Oko tri sata iza ponoći, pitao sam Arona da li je umoran, jer je čudno izgledao. Rekao je da nije, a na sva moja pitanja odgovarao je samo sa 'da' i 'ne'. U jednom trenutku, polako je ustao i otvorio vrata od podruma. Pošao sam za njim i upitao ga šta je do sada čekao da donese pivo, kada su već svi otišli. Na pola stepenica, on se okrenuo i nasmešio se. Oči su mu bile bez zenica. Otvorio je usta i ispružio neverovatno dugačak jezik, dok su za njega počele da igraju i uvijaju se nekakve senke. Čuo sam škripu i lupanje vrata koja se otvaraju i zatvaraju. Okrenuo sam se i pobegao što sam brže mogao iz te kuće! Probudio sam oca i ispričao mu šta se desilo. Rekao mi je: 'Greg, treba da se vratiš crkvi. Moraš da pronađeš Boga'. Posle te noći, nikada nisam propustio nedeljnu misu, niti da se molim svaki dan.
    Najčudnije mi je to što su mi Edvard i Piter rekli da su se te večeri vratili Aronovoj kući, jer je Edvard zaboravio svoj ranac, ali da u njoj nije bilo nikoga! Posle ovog događaja, video sam Arona još par puta u prolazu, bez da smo razgovarali, a nakon dve ili tri nedelje on i njegova porodica nekuda su se odselili, jednostavno su nestali. Želeo bih da znam šta mu se dogodilo i da li je još uvek živ?', pita se Greg, sećajući se školskih dana.

Priča 32: DUH ILI DEMON?

    'To što mi se dogodilo vraća me u 1993. godinu kada sam bio ženski frizer i mojim prijateljicama pravio frizuru u njihovim kućama u slobodno vreme', počinje pismo svedok neobičnih zbivanja iz Kalifornije. 'Moj prijatelj Edi imao je roditelje sa kojima sam se sprijateljio i odlazio sam kod njih radi friziranja, a oni su mi se oduživali donoseći mi hranu iz lokalne hamburgerije.
    Te večeri moja devojka Dženifer i ja uputili smo se Edijevoj kući oko deset i trideset uveče, pošto je njegova majka, Mercedes, htela da joj skratim kosu. Kada smo stigli, Edi, njegov otac, sestra Čata i Dženifer ostavili su nas i otišli u restoran, tako da smo u kući ostali potpuno sami.
    U prostoriji u kojoj smo se nalazili, međutim, nije bilo dovoljno svetla i bilo mi je čudno da je čitava kuća polumračna. Mercedes je rekla da odemo u Edijevu sobu, jer je tamo svetlije. Noseći svoj frizerski alat, pratio sam je kroz hodnik, i kada sam se slučajno okrenuo, ugledao sam kako iz dnevne sobe izlazi veoma mračna, visoka figura, duge, crne kose, i upućuje se trkom prema kuhinji. Kosa mi se istog trenutka uspravila na glavi i povikao sam Mercedes da nekoga ima u kući! Potrčao sam prema kuhinji u nameri da presretnem tog čoveka ili šta god da je, ali u njoj nije bilo nikoga!
    Jedini put iz kuhinje kojim je nepoznati mogao da izađe vodio je kroz vrata za garažu, ali su ona bila zaključana, zapravo zatvorena rezom iznutra. Skinuo sam rezu i stupio u garažu, ali i ona je bila prazna i zaključana. U tom času zaista sam se prestrašio, jer sam shvatio da to što sam video nije bilo ljudsko biće – to je bio duh ili demon! Ono po čemu znam da je njegova priroda morala biti demonska, jeste njegov mračan izgled, koji je karakterističan za tu vrstu natprirodnih pojava. Edijevi roditelji su mi uvek govorili da je ta kuća ukleta, ali ja im nisam verovao, jer sam mislio da se šale. Sada čvrsto verujem u sablasti, duhove ili demone, jer sam to video sopstvenim očima.
   Sada je 2010. godina, ali još razmišljam o toj noći i postavljam sebi pitanja na koja ne nalazim odgovore. Nikada neću zaboraviti ono što sam doživeo u Edijevoj kući. Njegova porodica iz nje se iselila 1997. godine, a razlog mi nije poznat', zaključuje autor pisma iz Kalifornije.

Priča 33: SABLASNE POSETE PRIJATELJA

   Priču o prijateljstvu koje traje i posle smrti Džoana, koja je odrasla i živi u Njujorku, počinje od 2002. godine, kada je njen otac, poreklom iz Bronksa, odlučio da se vrati u stari kraj i pokuša da otvaranjem umetničkog kluba za mlade da ih odvoji od ulice, droge i kriminala.
    'Oni su sada dobili priliku da svoja osećanja iskažu kroz umetnost', kaže Džoana. 'Bilo je to uspešno, sa nekim problemima tu i tamo, i ja sam se sprijateljila sa nekim ljudima koje ne bih upoznala da nije bilo kluba. Njega ću nazvati Džej, mada to nije njegovo pravo ime, i sa njim sam zaista uživala u društvu. Mnogo smo se smejali. Na žalost, početkom 2003. godine on je ustreljen u Harlemu, i to je bio tragičan udarac za klub i za mene lično. Ne mogu da objasnim, ali još uvek osećam bol kada na to pomislim.
    Posetila sam mesto gde je ubijen nekoliko nedelja kasnije. Klekla sam i plakala sa glavom u rukama kada sam osetila ruku na svom ramenu, začula smeh a zatim reči koje su, kroz mumlanje, zvučale kao: 'Ne plači zbog mene'.
    Pomislila sam da je to neki saosećajni prolaznik i podigla sam glavu, ali nikoga nije bilo u mojoj blizini! Nisam se uplašila: samo sam zaključila da je to bio neko ko se brzo udaljio. Vozeći se kući, još sam plakala, i zaustavivši se na semaforu videla sam devojčice koje su se igrale na pločniku. Na korak od njih, mogu da se zakunem, stajao je Džej! Toliko sam bila sigurna da je on, da sam viknula njegovo ime. Devojčice su se začudile kome se obraćam, a taj čovek čak nije ni pogledao prema meni: njegove oči bile su uperene negde iznad mojih kola! Odjurila sam, misleći da gubim razum.
    Čudnih događaja nije bilo sve do 2005, kada je klub zatvoren. Dok sam pripremala doručak u kuhinji, iz dnevne sobe sa mog muzičkog uređaja čula se Tupakova pesma: 'Podigni glavu'. Ona je bila sa albuma koji mi je Džej poklonio, ali do tada ga nisam slušala. Obuzelo me je osećanje neizmerne sreće, ali istovremeno sam se trgla pitajući se kako je kompakt-disk dospeo u uređaj iz plakara u mojoj spavaćoj sobi i ko ga je uključio? Zatim, ušla sam u sobu zbog nečega se poluglasno smejući, a onda sam iz hodnika čula smeh koji mi je bio jako poznat! Obuzeo me je strah. Ukočila sam se u mestu i briznula u plač, izbacujući sva osećanja koja sam potiskivala godinama.
    Te noći, kada sam otišla na spavanje, vrata moje spavaće sobe su se otvorila, i misleći da ih je mačka gurnula, ustala sam da ih zatvorim. Sada dolazi onaj najneverovatniji događaj koji me je najviše uznemirio. Na polovini hodnika stajala je mračna figura, upravo ispred slike koju su Džej i jedan dečak uradili! Čitav minut stajala sam zapanjena, previše uplašena da bih se pomerila, zureći u figuru koja se jedva pokretala. Onda sam za sobom zalupila vrata i sakrila se u krevet kao preplašeno dete.
    Posle toga više nisam doživela ništa slično, ali ponekad osećam da nisam sama kod kuće, a kanali na mom televizoru se, s vremena na vreme, sami prebacuju na neke muzičke! Ovo sam ispričala samo ocu i najboljoj prijateljici. Mada nikada nisam verovala u paranormalno, zaista verujem da je Džej nekada u blizini, da me posećuje da vidi da li sam dobro. To me raduje, ali istovremeno i plaši pomisao o postojanju duha, jer znam da se oni zadržavaju na Zemlji zato što imaju neke nedovršene poslove', ispričala je Džoana.

Priča 34: POSLE DVE GODINE

 - Bila je nedelja posle podne i spavao sam kada sam začuo zvonjavu telefona. Čim sam se dovoljno razbudio, podigao sam slušalicu. Bio je to moj otac. Zaprepastio sam se. Imao je karakterističan, dubok glas, kao Džejms Erl Džons, i nije moglo biti zabune ko je u pitanju. Pitao me je kako sam. Imao sam tešku operaciju nekoliko nedelja ranije i oporavljao sam se. Želeo je da zna da li sam čuo za smrt dvojice ljudi. Rekao sam da nisam. Konstatovao je zatim da će stvari krenuti na bolje, da je tu u blizini i da me voli, ali da mora da ide i prekinuo je vezu. Kada sam spustio slušalicu, bilo je to kao da sam se sa nekog drugog nivoa stvarnosti vratio na ovaj. Smesta sam pozvao svoje rođake da im kažem da je tata zvao! Moj otac se javio 13. septembra – na drugu godišnjicu svoje smrti - ispričao je Majkl.
    Džudi V. imala je sličan poziv sa 'druge strane', ali najverovatnije ne - žice, jer aparat u tom trenutku nije bio čak ni ukopčan u mrežu: U toku 1999. godine naš telefon je nekoliko puta bio u kvaru. Majka je bila na poslu i ja sam zadremala kada me je zvono probudilo. Odgovorila sam, ali sa druge strane nisam ništa čula. Ponovo sam se javila, a onda sam čula čoveka koji je rekao nešto što nisam razumela. Upitala sam: 'Šta?' i onda je glas ponovio: 'Da li je to berbernica?' Odgovorila sam: 'Ne', i posle toga nisam više ništa čula. Spustila sam slušalicu i tada mi je sinulo da je osoba zvučala baš kao moj deda koji je umro pre četiri ili pet godina. Na moje iznenađenje, tek onda sam shvatila da telefon čak nije ni uključen u zid! To me je još više uverilo da sam zaista čula dedin glas - zaključila je Džudi.
    Meri B. nikada nije verovala u duhove, ali nakon telefonskog razgovora koji je vodila 26. aprila 2001, kao prodavac telefonske opreme, promenila je mišljenje. Pozvala je jedan broj u Pensilvaniji i žena koja se javila predstavila se kao gospođa B. ali ni nakon dužeg razgovora, Meri nije uspela da je zainteresuje za svoju ponudu. Sagovornica je objasnila da o svemu odlučuje njen muž, koji se nakon penzionisanje posvetio svom hobiju, pecanju i rekla da je najbolje da ga potraži rano ujutro, pre nego što ode od kuće. Takođe je ispričala da on ima običaj da vodi dugačke telefonske razgovore sa rođacima u Severnoj Karolini.
- Narednog dana pozvala sam onako kako mi je gospođa B. rekla, predstavila se i objasnila da sam juče razgovarala sa njegovom suprugom. Možete zamisliti šok koji sam doživela kada mi je uzrujano rekao: 'Gospođo, ne znam sa kim ste vi razgovarali, ali moja supruga je nedavno umrla i ja nisam raspoložen sa bilo kime da pričam'. Nakon toga prekinuo je vezu. Na neki način, bila sam mu zahvalna zbog toga, jer ne znam koje bih reči izvinjenja u tom trenutku mogla da pronađem, ali, s druge strane, volela bih da sam mogla da ga pitam da li zaista voli pecanje i da li dugo razgovara sa Severnom Karolinom – priča Meri B.
    Da se pokojnici nekada znaju javiti i telefonom, ukoliko živi zaista jako žele da ih čuju, tvrdi Triša Dž., čija je majka umrla 1995. godine. Sedam godina kasnije, Triša je imala velikih problema sa sinom i često se molila Bogu da joj da snage i da joj stavi do znanja da je majka, koja joj je veoma nedostajala, još uvek sa njom. Jedne noći njen vrisak probudio je supruga, koji ju je zatekao da sedi u krevetu sa telefonom u ruci. Ispričala mu je da je telefon zazvonio i da joj se javila majka:
- Ponavljala sam: 'Ali, mama, ti si umrla!' dok konačno nije uspela da me ućutka i natera da je slušam. Objasnila mi je da joj je Bog dozvolio da se javi na par minuta i kaže mi da su mi potrebni snaga, hrabrost i vera. Bog to želi da mi kaže. 'Dete, ne zaboravi: snaga, hrabrost i vera', ponovila mi je i onda sam se probudila sa telefonskom slušalicom u ruci. Moj suprug kaže da nije čuo da je telefon zvonio, ali ja ne sumnjam da me je majka pozvala - sigurna je Triša Dž. 



       RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane