vrh
Meni

Najveći Ljudski Greh



   Prilikom pokušaja da sebi oduzme život, jedna žena spoznala je da je učinila nejteže delo protiv Tvorca, pokajala se, i zbog toga je iz večne tame i prokletstva vraćena u život... Spoznaje koje su doživele osobe ustanju kliničke smrti, a istraživanje pokazuje da takvo iskustvo ima oko 18 odsto ljudi, po svim znacima umrlih i potom vraćenih u život, najčešće su posledica prekida životnih funkcija usled bolesti ili nesreće.

 
     

        Ov ljudi koji su doživeli iskustvo bliske smrti, redovno izveštavaju o rajskim predelima u kojima su se našli, svojim susretima sa preminulim rođacima i prijateljima, kao i božanskim bićima od svetla. Njima povratak na zemaljski nivo postojanja teško pada i vrlo često dugo pate zato što su morali da napuste nebeska prostranstva u kojima su osećali blaženstvo i napajali se neverovatnim količinama saznanja o kakvima na Zemlji ni u snu ne pomišljaju.
    Ali, šta je sa ljudima koji nisu poštovali jedan od najvećih tabua koji vera propoveda - da samoubistvo predstavlja najteži čin protiv Tvorca? za njega nema oproštaja i posledice su, ako se uzme u obzir bilo kakva mogućnost postojanja života posle smrti i preživljavanja duše nakon smrti tela, dalekosežne za onoga ko naruši ovaj jedinstveni svemirski zakon.
    Da li i samoubice dospevaju u cvetne doline i kristalne gradove da bi se poklonili pred tronom Stvoritelja i iskusili neizmernu ljubav koja tamo vlada, ili se sa njima dešava nešto drugo, što je daleko manje privlačno i utešno kada se zna da je zemaljsko trajanje, čak i najduži ljudski život, samo jedan tren u večnosti i neminovno se svakim danom, počev od rođenja, bliži kraj?
    Svedočanstva onih koji su pokušali da svoj zadati vek skrate sopstvenom rukom, govore o zastrašujućem iskustvu koje su doživeli i boravku pred vratima pakla umesto raja, doduše, drugačijeg nego što je naša uobičajena predstava o njemu, ali jednako užasavajućeg sveta tame i beznađa, gde duše čame do večnosti! Takav svet opisala je Endži Fenimor, supruga i majka dvoje dece, koja je u očajanju, progonjena na zlostavljanja koja je preživela u detinjstvu, pokušala samoubistvo. Umesto vatre i sumpora, njen lični pakao bio je područje užasavajućih vizija i dubokih psihičkih trauma, a knjiga 'Izvan Tame' opomena svima koji pomišljaju da se poigraju sa voljom Tvorca.

ČITAV ŽIVOT PRED OČIMA

    Endži Fenimor zabeležila je svoja sećanja na 8. januar 191. godine, kada se odlučila na najteži korak: 'Prolazila sam kroz različite sfere. Duša mi se odvojila od tela uz zujanje koje se stalno pojačavalo, dok su me vibracije smrti povlačile sve dublje. Primetila sam ispred sebe nešto kao veliki ekran. Bila sam uvučena u trodimenzionalni 'slajd-šou' mog života, koji mi se ređao pred očima hronološki, dok sam ja istovremeno ponovo proživljavala svaki njegov deo. Ali, sada sam tačno znala i kako se osećala svaka osoba koja je ikada bila u kontaktu sa mnom. Naročito su bili živi detalji iz detinjstva, i svaki trenutak je pokretao lavinu sećanja, pa mi je postalo jasno šta ljudi misle kada kažu da im je čitav život proleteo pred očima'.
    Retrospektiva životnih događaja, ubrzavala se kako se bližio trenutak njenog zemaljskog kraja, a onda se iznenada prekinula. Našla se uronjena u tamu, beskonačno crnilo i prazninu, u kojoj je ipak mogla da vidi osobe pored sebe - svi su bili mladi ljudi i, kako je zaključila, samoubice kao i ona! Pokušala je nešto da kaže, a reči su joj izlazile i bez pokretanja usana, čak i pre nego što je do kraja smislila šta želi da izgovori. No, uzalud, jer sa svojim sapatnicima nije mogla da uspostavi komunikaciju: 'Momak pored mene nije rekao ni reč. Polako je pogledao prema meni i zatim se ponovo okrenuo na drugu stranu. Na tom licu nije bilo apsolutno nikakvog izraza, nikakve topline, niti inteligencije u njegovim očima'.
    Tada je ona ugledala na kraju reda devojku u kasnim tinejdžerskim godinama kojoj je pokušala da se obrati, ali isto tako bez uspeha, jer je njen prazan pogled govorio da nema ni zabrinutosti, ni interesovanja za to gde se nalazi. Onda je bila nekom nevidljivom silom povučena dalje u tamu, koja se prostirala sve dokle se pogled pružao.

DA LI SI TO HTELA?

    'Znala sam da se nalazim u paklu, ali ne sa vatrom i ostalim kako sam učila kao malo dete. Reč 'čistilište' kao šapat rasla je u mojoj svesti. Ljudi i žene svih doba, ali ne i deca, stajali su, čučali ili lutali naokolo. Neki su mrmljali sebi nešto u bradu. Mogla sam da osetim tamnu auru koja se širila od njih. Blizu mene bio je čovek od približno 60 godina, obučen u prljavu belu odeću. Znala sam da je njegova duša zakopana ovde zauvek, u tom mračnom zatvoru. Njegova odeća je govorila da je možda hodao po Zemlji u doba Isusa Hrista. Pitala sma se da li bi on mogao da bude Juda Iskariot, koji je izadao Spasitelja a zatim se obesio? Nelagodno mi je postalo što imam takve misli u njegovom prisustvu - mogla sam da osetim i potpuno saznam sve oko mene samo tako što bih u sebi postavila pitanje, ili gledajući u tom pravcu'.
    Ono što je za nju bilo najstrašnije u tom svetu, predstavljalo je osećanje potpune usamljenosti i činilo joj se da su oni koji se tu nalaze u stanju da komuniciraju, ali postoji neka prepreka koja ih u tome sprečava, koja onemogućava bilo kakav oblik međusobnog kontakta. Onda je začula glas od kojeg je uzdrhtala, glas koji se prolamao kao talas i izgledalo je, ima snagu da razori univerzum, a u sito vreme isijava ljubav u neizmernim količinama.
    'Da li je to ono što si zaista htela' - bilo je pitanje koje joj je postavljeno, a u istom trenutku odnekud se pojavila čestica svetla koja je narastala sa svakom grmećom reči! Endži je spoznala da se nalazi u prisustvu Bića od svetla, Boga, kojeg drugi oko nje, međutim, očigledno nisu videli.
    'Zar ne znaš da je to najgora stvar koju si mogla da učiniš? - nastavio je glas, i mogla je da oseti njegovu ljutnju i razočaranost zato što je podlegla iskušenju da sebi oduzme život i tako se odrekne njegovog vođstva.
    'Ali, moj život je bio tako težak' - odgovorila je bez reči.
    'Ti misliš da je on bio težak? - usledilo je pitanje. To nije ništa u poređenju sa onim što te čeka ako sebi oduzmeš život! Od života se i očekuje da bude težak i ne možeš da saobiđeš te delove u njemu. Moraš da zaslužiš ono što dobiješ'.
    Iznenada Endži je osetila još nečije prisustvo i shvatila da je to isto biće koje je bilo sa njom kada je zakoračila u smrt. Njegovi zraci svetla prožimali su je neverovatnom snagom, i ta ljubav je bila isto tako čista i jaka kao Očeva, ali je imala jednu potpuno novu dimenziju sačinjenu od saosećanja i razumevanja. 'Mislila sam čitavog života da niko ne može razumeti kroz šta sam sve prolazila, a sada sam bila svesna da postoji neko ko je to istinski i savršeno u stanju'.

SVESNE POSLEDICE

    'Kroz njegovu empatiju došao je talas duboke tuge. On je zaista tugovao zbog bola koji sam trpela, i zbog greške koju sam učinila još više sam tražila njegovu utehu. Njegova najveća želja bila je da mi pomogne, on je oplakivao moje slepilo kao što majka oplakuje umrlo dete. Iznenada sam shvatila da se nalazim u društvu Iskupitelja sveta'.
    Endži je razumela u tom času da je to što se predala svom bolu bila posledica njene nedovoljne vere u postojanje Isusa: 'Ja sam sumnjala u njegovo postojanje. Postavljala sam pitanje autentičnosti biblijskih spisa, smatrajući da je ono što proklamuju previše dobro da bi bilo istinito. Nadala sam se da ima istine u ideji o Spasitelju koji je dao svoj život za mene, ali sam se plašila da u to zaista verujem. On je bio tamo zbog mene čitavog mog života, ali ja mu nisam verovala'.
    Endži je shvatila da je Isus zatražio oprost za nju od svog Oca, i da je njegova molba u istom trenutku bila prihvaćena. Ali, morala je još da spozna kakve bi sve bile posledice njenog samoubistva, ne samo po nju lično, nego i za mnoge njene bližnje i bezbrojne druge ljude koji bi zbog toga patili: 'Dok su me Bog Otac i Isus podučavali, njihove reči kao da su dobijale snagu i ubrzanje, i ja sam bila natopljena čistim znanjem. Naučila sam da kao što postoje zakoni fizike i prirode, postoje i zakoni duha, a jedan od tih duhovnih zakona je da se činjenje svakog zla mora platiti sopstvenim patnjama. Kidajući na taj način svoje veze sa ljudima na zemlji, drastično bih promenila živote mnogih, jer smo svi mi neodvojivo povezani: negativan uticaj jedne odluke ima moć da se oseti na celom svetu.
    Videla sam da će moja deca, sasvim sigurno, biti teško pogođena mojim samoubistvom. Bio mi je dat letimičan uvid u njihovu budućnost, ne u događaje već u energiju i karakter koje će oni imati. Pre nego što je Aleks (sin) rođen, saopšteno mi je, on je pristao da se prihvati specifičnih zadataka za vreme svog zemaljskog života, i moja bezobzirnost negativno će uticati na njihovo izvršenje. Rečeno mi je da su moja deca velike i moćne duše i da su zato usmereni u moj život, pa zbog toga ne treba da ih napuštam.
    Tada mi je pokazano kako ću povrediti i druge ljude koji su mi bliski, kao što su moj muž i moja sestra, ali i bezbrojne druge. Ima ljudi na zemlji koje nikada nisam srela, ali će ipak biti pogođeni mojim samoubistvom. Zbog ljutnje i bola koji ću im prouzrokovati, moji voljeni neće biti u stanju da dobrotu kojom raspolažu prensesu na druge. Ja ću biti odgovorna za štetu koja će nastati dok oni budu zaokupljeni žalošću zbog moje sebične smrti. I ja ću to skupo platiti, jer duhovni zakon propisuje da svo zlo, uključujući i manjak dobrote, koje proiziđe iz moje smrti, mora da bude kažnjeno odgovarajućom merom patnje. Mada ja nisam bila u stanju da predvidim talasne efekte koje će moja smrt prouzrokovati, ovde ću biti zadržana beskonačno dugo i za mene neće biti bekstva, jer je Bog i sam ograničen duhovnim zakonom'.

ZAŠTO BAŠ JA?

    Kraj Endžinog boravka u području velike tame, za koje je zaključila da je pakao - u smislu stanja uma a ne uobičajenih predstava koje o njemu imamo, približavao se kraju. Pokazano joj je da bi shvatila težinu svog prestupa i cenu koja se za njega plaća. Pitala se, međutim, zašto je baš njoj data ova mogućnost, ali ne i drugima?
    'Zašto sam ja mogla da vidim Boga dok prazna ljuštura od čoveka do mene to nije mogla? Zašto sam ja apsorbovala svetlo i bila podučavana, dok se on raspadao dole u mizeriji i tami?'
    Rečeno joj je da je razlog bio taj što je pokazala volju i spremnost za razumevanje kada je prvi put ugledala čoveka u prljavoj odeći i pitala se da li je on živeo u vreme Isusa. Pitanje je pokazalo da je voljna da veruje da je Hrist nekada hodao zemljom, a samim tim i sposobna da vidi, odnosno primi svetlo.
    'Ja ne znam da li su i drugi razgovarali sa Bogom kao što sam ja, ili su razgovarali sa drugim glasnicima svetla koje ja još nisam bila sposobna da vidim, ali sam sigurna da nisu baš svi mrmljali nešto samo za sebe. Naše vreme nije ništa drugo nego otkucaj srca u večnosti i kada umremo, naše stanje uma se razvija dalje u skladu sa onim kako smo odabrali da živimo i to određuje na koji način će naše duše postojati zauvek, jednako u budućnosti kao i u prošlosti'.
    Najzad, tama oko nje počela je da se povlači, osetila je da se uzdiže i lebdi sve dalje od te mračne oblasti. Pogled na jadne duše koje su tamo ostajale rekao joj je da se više ne oseća kao one, da želi da živi. Ista sila koja ju je dovela u tamni prostor, sada ju je nosila u siprotnom pravcu, i u deliću sekunde ona se našla u svom telu, ležeći na kauču, prožeta zauvek novim osećanjem vere, kojoj će i biti u narednim godinama potpuno posvećena.
Izvor: Treće Oko



       KONTAKTIRAJTE NAS.
POŠALJITE NAM VAŠE PRILOGE