Svako Nadgleda Svakoga
Sve više svetskih kompanija obazrivo postupa sa informacijama koje su dobijene tajnim kanalima. Pre svega, plaše se da špijuni rade još za nekoga i da pojedinim kompanijama daju vrednije podatke. Takođe, sumnjaju u kredibilitet i kompetenciju svojih agenata kada je reč o informacijama vezanim za konkurenciju i buduća ekonomska kretanja.
Osmeh na lice:
Zbog toga, šefovi korporacija sve više rade sa privatnim kompanijama na čijem čelu stoje vrhunski profesionalci, uglavnom bivši obaveštajci, specijalizovani za industrijski razvoj. Ta oblast zove se bussines inteligence service, BIS – poslovna obaveštajna služba.
U današnjem informacionom dobu, tajni agenti više ne moraju da primenjuju strategije iz prošlosti. Umesto da preturaju po dosijeima, srazmerno je jednostavnije presresti satelitski protok informacija, ući u banke podataka i upotrebiti moderne naprave za prisluškivanje telefona, kompjutera i faks mašina.
Neke zemlje strogo kažnjavaju krađu industrijskih ili ekonomskih tajni. Američki kongres je doneo Zakon o industrijskoj špijunaži gde je određena kazna od 15 godina robije i globa do milion dolara za pojedince (10 miliona za korporacije), u zavisnosti od težine učinjenog dela iz oblasti visokotehnološkog kriminala. Slične zakone imaju i druge velike države no, nelegalno skupljanje ekonomskih tajni okončaće se tek onda kada se donese opštevažeća odluka o zabrani industrijske špijunaže. Pre par godina, nemački Bundestag je preuzeo pionirske korake u ovom smeru, predloživši zabranu industrijske špijunaže u EU. Predlog je u Briselu glatko odbijen: svakome je njegov špijun drag i ne odriče se tek tako lako njegovih usluga. Takođe, nije tajna da svaka zemlja u EU ima kakav-takav, ali ipak agresivan program industrijske špijunaže, godinama usavršavan.
Porast industrijske špijunaže dogodio se krajem hladnog rata. Kako SSSR i Zapad više nisu bili vojni suparnici, u prvi plan su izbila ekonomska pitanja. Obaveštajne službe više nisu morale da nadgledaju svoje političke neprijatelje, ali su ipak bile prisiljene da opravdavaju visoke budžete, povećane kapacitete i skupu opremu za nadgledanje.
Tako je CIA zaboravila na širenje komunizma i usredsredila se na trgovinu narkoticima, borbu protiv terorizma, ekonomske informacije i razvoj osetljive tehnologije. U ostalim zemljama, poput zemalja bivše SFRJ, obaveštajne službe stavljene su, prećutnim dogovorom, u službu moćnih stranih investitora ili domaćih tajkuna. Tako je u svetu počeo drugi hladni rat.
Linija ovog, novog imaginarnog fronta ne ide duž nekadašnje granice između Istoka i Zapada, mada motri svako na svakoga. Tako, SAD i EU se međusobno već uveliko špijuniraju, informacije cure na sve strane, a CIA i FBI vode tihi rat protiv Izraela, proglasivši ga zvanično vodećom zemljom (među 23) u svetu industrijske, ekonomske i trgovinske špijunaže. Na drugom mestu je Japan, čija strategija penetracije u Evropu i SAD počiva na tzv. Novom samurajskom kodeksu. U Evropi, cilj Zemlje izlazećeg sunca je da, preko zavrbovanih članova iz Evropske komisije, radi na otvaranju novih tržišta japanskih proizvoda i povećanju izvoznih kvota, podelom država članica EU. Oni, korišćenjem rupa u zakonu, imaju odavno osnovane interesne grupe među zemljama Evropske unije.
Japan ima vrlo malu obaveštajnu službu, jer važne poslovne informacije prikuplja moćno Ministarstvo ekonomije i privatni industrijski sektor. Kompanije dobijaju podatke kroz svoje ogranke širom sveta, pažljivo procenjujući izvore. Nemačke obaveštajne službe su 2004. godine odale priznanje Japanu zbog izuzetnih veština u dobijanju informacija, naročito onih u vezi s globalnim patentima, ekonomskim analizama i proučavanjima trendova budućnosti (trendseter prognoze).
Nemačke vlasti tvrde da su "hiljade naučnika iz Japana, prevodlaca i stručnjaka iz oblasti tehnologije, neprekidno procenjujući stručnu literaturu, u sadejstvu sa obaveštajnom strukturom, uvek našle način da trijumfuju". Uz ovo idu, kao ruka u rukavici, visokorazvijene telekomunikacije u službi špijunaže. U SAD, pod sloganom saradnje sa Japanom, Novi samuraji imaju ostvarene lobističke veze i svoje špijune u sudstvu, istraživačkim institutima, Parlamentu, medijima, krupnom i sitnom biznisu. Cilj je podržavati tehnološke izazove, odbraniti idiličnu sliku Japana i ukloniti neprijateljske elemente. Za sada, nema tačnih podataka o tome koliko privreda pojedinih zemalja, pa među njima i privreda SAD i Japana, dobija od krađe tehnološkog znanja. Ipak, postoji mnoštvo pretpostavki o šteti koju trpe žrtve.
Na saslušanju u američkom Senatu o industrijskoj špijunaži, februara 2006.godine, direktor FBI nije hteo da otkrije tačne brojke, ali rezolutno je tvrdio kako američke kompanije ostaju bez milijardi dolara zbog raširenih špijunsko-kriminalnih aktivnosti finansiranih od strane japanske vrhuške. Tada je, usput, otkriveno kako je Ignjacio Lopez, bivši potpredsednik General motorsa, odneo u Folkswagen kutije pune zvaničnih tehničkih dokumenata. Umnožene, istovremeno su se našle na projektantskim stolovima Micibušija i Folksvagena. Naravno, pre toga je Ignjacio dao otkaz i zaposlio se u Nemačkoj. Posle dugotrajnog i skupog sudskog postupka, Nemci i Japanci su morali zajednički da obeštete, milionskim iznosom, ucveljeno rukovodstvo američkog automobilskog giganta. Lopezu nije falila ni dlaka sa glave; dolaskom na novo radno mesto uselio se u prostranu vilu na Baltiku.
Poznato je da su vojne i državne tajne oduvek bile na meti specijalnih agenata. Ipak, mnogo više zabrinjava rasprostranjenost tehno - špijuna. Prema švedskoj tajnoj policiji, Sekerhtspolisnen, više od 30 zaposlenih u ruskoj ambasadi u Stokholmu uključeni su u industrijsku špijunžu. U jednom trenutku, KGB je imala 600 kompanija u Skandinaviji, i danas aktivnih, kao paravan.
Spisak čudnih slučajeva se nastavlja. Jedno mora biti potpuno jasno: tehno - špijunaža je danas sasvim uobičajena i svako svakog nadgleda. Stoga je smešno ako se neka država ljuti zbog tajne aktivnosti druge kada, doslovce, sve velike industrijske sile obavljaju neku vrstu prikupljanja tajnih podataka. Tehnološka špijunaža cveta jer se u nju mnogo ulaže, a opstanak na globalnom tržištu i te kako zavisi od pravovremene reakcije i uklanjanja protivnika.
Osamdesetih godina prošlog veka, niška Elektronska industrija (Ei) je razvila jeftin i efikasan poslovni računar, sa pratećim softverom za preduzeća. Ugovori o kompjuterizaciji na hiljade preduzeća bivše SFRJ čekale su potpisivanje i, kada se očekivalo da od prodaje informatičkog paketa Ei zaradi stotine miliona dolara, firma je otišla u stečaj! I 600 informatičkih inženjera je našlo novo uhlebljenje u inostranstvu - Ei je uništilo odavanje poslovnih tajni, sveopšta špijunaža u kojoj je učestvovala, pored japanskih i američkih plaćenika - domaća pamet, jeftino prodana strancima. Istovremeno propada posao izrade cd i dvd diskova u koju je nekoliko korporacija iz Irske bilo spremno da uloži na desetine miliona funti. Na kraju, politički i špijunski izbušena Ei, preduzeće sa 40000 zaposlenih, doslovno je propalo. Srbija je pretrpela štetu od više milijardi dolara...
Francusku je, neku deceniju kasnije, potresla afera krađe nove, strogo poverljive tehnologije za praćenje nuklearnih podornica, iz baze u Brestu. Otkriveno je kako je jedan kinesko-američki naučnik prenosio Kini tajne o raketnom programu SAD i time omogućio svojoj zemlji da proizvodi savršenu tehnologiju balističkih raketa. Ništa neočekivano, vojne državne tajne bile su oduvek na meti tajnih agenata. Mnogo više zabrinjavaju aktivnosti obučenih civila.
Industrijska špijunaža je takođe sasvim uobičajena i izgleda da svaka država, ili korporacija, nekog špijunira. Treba prikupljati pouzdane podatke o aktivnosti konkurencije i, ako je moguće, dokopati se planova, kao u slučaju Ei, i brzo ih sporovesti u delo.
Mnogi slučajevi ekonomskog ratovanja bivaju obelodanjeni u javnosti, ali su oni samo vrh ledenog brega. Mnogo detalja ostaje sakriveno; uopšte, ne iznenađuje to što vlade i obaveštajne službe nerado otkrivaju kako su dobili određene podatke. Čak ni timovi iskusnih novinara nisu u stanju da obelodane sve činjenice vezane za složene špijunske aktivnosti.
Postavlja se pitanje šta se može dobiti od rizične špijunaže. Mnoge zapadne industrijske države veruju da će steći prednost u odnosu na rivale ukoliko tajno dođu do novih ideja, ispitaju uslove ugovora (pre početka pregovora) ili, ukoliko su obaveštene o predstojećem spajanju korporacija, munjevito slabiju korporaciju učine bezuticajnom u novom sistemu. Mnoge države, naročito Rusija i članice nekadašnjeg Istočnog bloka, očajnički žele da se domognu naprednije zapadnjačke tehnologije nadajući se otkriću puteva, što će im uštedeti trud neophodan za istraživanja iz oblasti visoke tehnologije. Međutim, Poljska, Češka i Mađarska izbegavaju zabranjena polja istraživanja kako ne bi ugrozile EU. Odredbe američke vlade ograničavaju prenošenje tehnologije u određene države zbog čega je njima izuzetno teško da dobiju najsvežije novosti.
Kada su predstavnici SAD i EU 2010. godine seli da rasprave pitanja svetske trgovine, delegati iz Evrope su se zaprepastili kada su shvatili koliko su Amerikanci upućeni u njihove probleme. Razlog je obelodanjen sa 12 meseci zakašnjenja: američka vlada naredila je agentima CIA da uđu u kompjuterske sisteme EU smeštene u Brislelu. CIA je uspela da izvrti tačne podatke o taktici koju su Evropljani primenili u predstojećim pregovorima.
Mnoge zapadne industrijske države veruju da će steći prednost u odnosu na rivale ukoliko tajno dođu u posed novih ideja. Ispituju uslove ugovora pre početka pregovora ili, ukoliko su obaveštene o predstojećem spajanju korporacija, daju prognozu budućih poteza tako uvećanih privrednih subjekata. Prema podacima prikupljenim od tajne Nemačke obaveštajne službe (DIS) već duže vreme iranski agenti pokušavaju da se domognu tehnološkog znanja o atomskom, biološkom i tehničkom oružju. Zainteresovani su, takođe, za dobijanje oružja sa dvostrukom namenom - proizvoda u civilnoj i vojnoj primeni. Posle rata u Persijskom zalivu 1991, UN su preuzele težak posao pronalaženja i uklanjanja iranskog oružja za masovno uništenje, napravljenog zahvaljujući kupovini tzv. bezopasne tehnologije.
Poslovni ljudi oduvek su pokušavali da se domognu podataka o onome šta planira konkurencija. Tokom ratova između proizvođača bezalkoholnih pića u SAD Koka kola se trudila da sazna šta planira njen rival Pepsi i obrnuto. U automobilskoj industriji proizvođaći žele da otkriju čak i to koje boje će biti vozila njihovih konkurenata. Na početku XXI veka došlo je do porasta špijunaže u koju su uključeni nebrojeni koncerni širom sveta. Njima pomažu vlade i istraživački instituti. Računa se da je danas preko milion ljudi uključeno u poslove tehno-nadgledanja radi dobijanja podataka o planovima za budućnost i sigurno je da će njihov broj, s vremenom, rasti. Izvor: Treće Oko
Novi Svetski Poredak - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
U današnjem informacionom dobu, tajni agenti više ne moraju da primenjuju strategije iz prošlosti. Umesto da preturaju po dosijeima, srazmerno je jednostavnije presresti satelitski protok informacija, ući u banke podataka i upotrebiti moderne naprave za prisluškivanje telefona, kompjutera i faks mašina.
DRUGI HLADNI RAT
Neke zemlje strogo kažnjavaju krađu industrijskih ili ekonomskih tajni. Američki kongres je doneo Zakon o industrijskoj špijunaži gde je određena kazna od 15 godina robije i globa do milion dolara za pojedince (10 miliona za korporacije), u zavisnosti od težine učinjenog dela iz oblasti visokotehnološkog kriminala. Slične zakone imaju i druge velike države no, nelegalno skupljanje ekonomskih tajni okončaće se tek onda kada se donese opštevažeća odluka o zabrani industrijske špijunaže. Pre par godina, nemački Bundestag je preuzeo pionirske korake u ovom smeru, predloživši zabranu industrijske špijunaže u EU. Predlog je u Briselu glatko odbijen: svakome je njegov špijun drag i ne odriče se tek tako lako njegovih usluga. Takođe, nije tajna da svaka zemlja u EU ima kakav-takav, ali ipak agresivan program industrijske špijunaže, godinama usavršavan.
Porast industrijske špijunaže dogodio se krajem hladnog rata. Kako SSSR i Zapad više nisu bili vojni suparnici, u prvi plan su izbila ekonomska pitanja. Obaveštajne službe više nisu morale da nadgledaju svoje političke neprijatelje, ali su ipak bile prisiljene da opravdavaju visoke budžete, povećane kapacitete i skupu opremu za nadgledanje.
Tako je CIA zaboravila na širenje komunizma i usredsredila se na trgovinu narkoticima, borbu protiv terorizma, ekonomske informacije i razvoj osetljive tehnologije. U ostalim zemljama, poput zemalja bivše SFRJ, obaveštajne službe stavljene su, prećutnim dogovorom, u službu moćnih stranih investitora ili domaćih tajkuna. Tako je u svetu počeo drugi hladni rat.
NOVI SAMURAJSKI KODEKS
Linija ovog, novog imaginarnog fronta ne ide duž nekadašnje granice između Istoka i Zapada, mada motri svako na svakoga. Tako, SAD i EU se međusobno već uveliko špijuniraju, informacije cure na sve strane, a CIA i FBI vode tihi rat protiv Izraela, proglasivši ga zvanično vodećom zemljom (među 23) u svetu industrijske, ekonomske i trgovinske špijunaže. Na drugom mestu je Japan, čija strategija penetracije u Evropu i SAD počiva na tzv. Novom samurajskom kodeksu. U Evropi, cilj Zemlje izlazećeg sunca je da, preko zavrbovanih članova iz Evropske komisije, radi na otvaranju novih tržišta japanskih proizvoda i povećanju izvoznih kvota, podelom država članica EU. Oni, korišćenjem rupa u zakonu, imaju odavno osnovane interesne grupe među zemljama Evropske unije.
Japan ima vrlo malu obaveštajnu službu, jer važne poslovne informacije prikuplja moćno Ministarstvo ekonomije i privatni industrijski sektor. Kompanije dobijaju podatke kroz svoje ogranke širom sveta, pažljivo procenjujući izvore. Nemačke obaveštajne službe su 2004. godine odale priznanje Japanu zbog izuzetnih veština u dobijanju informacija, naročito onih u vezi s globalnim patentima, ekonomskim analizama i proučavanjima trendova budućnosti (trendseter prognoze).
Na saslušanju u američkom Senatu o industrijskoj špijunaži, februara 2006.godine, direktor FBI nije hteo da otkrije tačne brojke, ali rezolutno je tvrdio kako američke kompanije ostaju bez milijardi dolara zbog raširenih špijunsko-kriminalnih aktivnosti finansiranih od strane japanske vrhuške. Tada je, usput, otkriveno kako je Ignjacio Lopez, bivši potpredsednik General motorsa, odneo u Folkswagen kutije pune zvaničnih tehničkih dokumenata. Umnožene, istovremeno su se našle na projektantskim stolovima Micibušija i Folksvagena. Naravno, pre toga je Ignjacio dao otkaz i zaposlio se u Nemačkoj. Posle dugotrajnog i skupog sudskog postupka, Nemci i Japanci su morali zajednički da obeštete, milionskim iznosom, ucveljeno rukovodstvo američkog automobilskog giganta. Lopezu nije falila ni dlaka sa glave; dolaskom na novo radno mesto uselio se u prostranu vilu na Baltiku.
Poznato je da su vojne i državne tajne oduvek bile na meti specijalnih agenata. Ipak, mnogo više zabrinjava rasprostranjenost tehno - špijuna. Prema švedskoj tajnoj policiji, Sekerhtspolisnen, više od 30 zaposlenih u ruskoj ambasadi u Stokholmu uključeni su u industrijsku špijunžu. U jednom trenutku, KGB je imala 600 kompanija u Skandinaviji, i danas aktivnih, kao paravan.
Osamdesetih godina prošlog veka, niška Elektronska industrija (Ei) je razvila jeftin i efikasan poslovni računar, sa pratećim softverom za preduzeća. Ugovori o kompjuterizaciji na hiljade preduzeća bivše SFRJ čekale su potpisivanje i, kada se očekivalo da od prodaje informatičkog paketa Ei zaradi stotine miliona dolara, firma je otišla u stečaj! I 600 informatičkih inženjera je našlo novo uhlebljenje u inostranstvu - Ei je uništilo odavanje poslovnih tajni, sveopšta špijunaža u kojoj je učestvovala, pored japanskih i američkih plaćenika - domaća pamet, jeftino prodana strancima. Istovremeno propada posao izrade cd i dvd diskova u koju je nekoliko korporacija iz Irske bilo spremno da uloži na desetine miliona funti. Na kraju, politički i špijunski izbušena Ei, preduzeće sa 40000 zaposlenih, doslovno je propalo. Srbija je pretrpela štetu od više milijardi dolara...
EKONOMSKI RAT I TAKTIKA ZA BUDUĆNOST
Francusku je, neku deceniju kasnije, potresla afera krađe nove, strogo poverljive tehnologije za praćenje nuklearnih podornica, iz baze u Brestu. Otkriveno je kako je jedan kinesko-američki naučnik prenosio Kini tajne o raketnom programu SAD i time omogućio svojoj zemlji da proizvodi savršenu tehnologiju balističkih raketa. Ništa neočekivano, vojne državne tajne bile su oduvek na meti tajnih agenata. Mnogo više zabrinjavaju aktivnosti obučenih civila.
Industrijska špijunaža je takođe sasvim uobičajena i izgleda da svaka država, ili korporacija, nekog špijunira. Treba prikupljati pouzdane podatke o aktivnosti konkurencije i, ako je moguće, dokopati se planova, kao u slučaju Ei, i brzo ih sporovesti u delo.
Mnogi slučajevi ekonomskog ratovanja bivaju obelodanjeni u javnosti, ali su oni samo vrh ledenog brega. Mnogo detalja ostaje sakriveno; uopšte, ne iznenađuje to što vlade i obaveštajne službe nerado otkrivaju kako su dobili određene podatke. Čak ni timovi iskusnih novinara nisu u stanju da obelodane sve činjenice vezane za složene špijunske aktivnosti.
Kada su predstavnici SAD i EU 2010. godine seli da rasprave pitanja svetske trgovine, delegati iz Evrope su se zaprepastili kada su shvatili koliko su Amerikanci upućeni u njihove probleme. Razlog je obelodanjen sa 12 meseci zakašnjenja: američka vlada naredila je agentima CIA da uđu u kompjuterske sisteme EU smeštene u Brislelu. CIA je uspela da izvrti tačne podatke o taktici koju su Evropljani primenili u predstojećim pregovorima.
Mnoge zapadne industrijske države veruju da će steći prednost u odnosu na rivale ukoliko tajno dođu u posed novih ideja. Ispituju uslove ugovora pre početka pregovora ili, ukoliko su obaveštene o predstojećem spajanju korporacija, daju prognozu budućih poteza tako uvećanih privrednih subjekata. Prema podacima prikupljenim od tajne Nemačke obaveštajne službe (DIS) već duže vreme iranski agenti pokušavaju da se domognu tehnološkog znanja o atomskom, biološkom i tehničkom oružju. Zainteresovani su, takođe, za dobijanje oružja sa dvostrukom namenom - proizvoda u civilnoj i vojnoj primeni. Posle rata u Persijskom zalivu 1991, UN su preuzele težak posao pronalaženja i uklanjanja iranskog oružja za masovno uništenje, napravljenog zahvaljujući kupovini tzv. bezopasne tehnologije.
Poslovni ljudi oduvek su pokušavali da se domognu podataka o onome šta planira konkurencija. Tokom ratova između proizvođača bezalkoholnih pića u SAD Koka kola se trudila da sazna šta planira njen rival Pepsi i obrnuto. U automobilskoj industriji proizvođaći žele da otkriju čak i to koje boje će biti vozila njihovih konkurenata. Na početku XXI veka došlo je do porasta špijunaže u koju su uključeni nebrojeni koncerni širom sveta. Njima pomažu vlade i istraživački instituti. Računa se da je danas preko milion ljudi uključeno u poslove tehno-nadgledanja radi dobijanja podataka o planovima za budućnost i sigurno je da će njihov broj, s vremenom, rasti. Izvor: Treće Oko
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Novi Svetski Poredak - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
