Najlepše Duhovne Pouke - 17

 
   Bila jednom jedna mala devojčica koja je želela da pronađe Sreću. Znala je da je čeka dug put do Sreće, tako da je spakovala pun kofer sendviča i sokova. Kada je otišla oko tri bloka dalje od svoje kuće, srela je jednu staricu.

Starica je sedila u parku i posmatrala golubove. Devojčica je sela pored nje i otvorila svoj kofer. Htela je da uzme sok, ali je onda primetila da je starica izgledala kao da je gladna, tako da joj je ponudila jedan sendvič. Ona ga je sa zahvalnošću uzela i osmehnula joj se. Njen osmeh je bio tako lep da je devojčica poželela da ga ponovo vidi, pa ju je ponudila sokom. Ponovo, starica joj se nasmešila. Devojčica je bila oduševljena! Sedile su tu celo popodne, jele i smejale se, ali nisu rekle ni jednu reč.
    Kada se smrklo, devojčica je shvatila da postaje umorna, te je ustala i krenula kući, ali pre nego što je napravila nekoliko koraka, okrenula se, potrčala prema starici i snažno je zagrlila. Starica joj je poklonila svoj najlepši osmeh. Kada je devojčica kasnije otvorila vrata svoje kuće, majka je odmah primetila neku radost i sjaj na njenom licu. Upitala ju je:
- Šta si ti to danas uradila, pa si tako sretna?
    Ona je odgovorila:
- Ručala sam sa Srećom.
Pre nego što je njena majka mogla odgovoriti, dodala je:
- Znaš šta? Sreća ima najlepši osmeh koji sam ikada videla!
    U međuvremenu, starica, blistajući od radosti, se vratila u svoj dom. Njen sin je bio zapanjen izgledom mira na njenom licu i upitao ju je:
 - Majko, šta si to radila danas, pa si tako sretna?
    Ona je odgovorila:
- Ručala sam u parku sa Srećom.
    A, zatim je dodala:
 - Znaš, ona je mnogo mlađa nego što sam očekivala.
    Pouka priče: Sreća je svuda oko nas. Samo trebamo da je dijelimo i činimo da je i drugi oko nas osjete.

    Prilikom renoviranja jedne japanske drvene kuće, jedan građevinski radnik trebao je da popravi oronuli zid. Kuće u Japanu obično imaju zidove koji su izrađeni od drveta, a između vanjskog i unutrašnjeg zida postoje uglavnom šupljine, prazan prostor. Prilikom izmene drvenih dasaka na jednom oronulom zidu, radnik je primetio malog guštera zaglavljenog u tom praznom prostoru. Gušter je bio živ, međutim jedan manji ekser prošao mu je kroz nogu i on je tu tako visio nepomičan. Bilo mu je žao guštera, ali istovremeno je bio i radoznao.
    Budući da je ekser bio zarđao očito je bilo da tu stoji već duže vreme. Kuća je bila sagrašena pre više godina i nije bilo logike da gušter može preživeti toliki period bez hrane i vode. 'Kako se ovo moglo dogoditi?' – pitao se radnik. 'Kako je jedan mali gušter zarobljen u zidu već nekoliko godina mogao živeti u ovakvim uslovima?' U mraku, bez pomeranja, bez hrane, to je nešto potpuno neverovatno i nema nikakvog smisla. Vođen znatiželjom odmah je prestao sa radom i počeo pažljivo posmatrati tog nesretnog guštera. Hteo se uveriti u to šta on radi i kako preživljava. I onda, iznenada se pojavi neki drugi gušter koji je na njegovo čudo nosio hranu u ustima.
    Čovek je ostao potpuno zatečen onim što je video. Ispostavilo se da je taj drugi gušter sve vreme brinuo o ovom svom zaglavljenom gušteru i to celo vreme. To je za radnika bio savršen primer ljubavi u prirodi. 'Ovo je čudo.' – pomislio je. Poučen ovim primerom životne ljubavi možemo zaključiti: 'Nikada ne napuštajte ljude koje volite i do kojih vam je stalo bez obzira u kakvom stanju bili i koji životni teret na leđima nosili.'

 
   Dugo godina su se poznavali. Zajedno su i hodali. Voleli su se onako mladenački i zanosno. Bili su i vrlo zaljubljeni. Njihova ljubav je bila čista, sveta. Čuvali su se da jedno drugo nikada ne povrijede i ne dovedu u napast. Svi su mislili da su kao stvoreni jedno za drugo. Venčali su se i dva meseca živeli sretno. Onako kako se samo poželeti moglo. Jednoga dana muž je svojoj dragoj nešto rekao. To je nju toliko povredilo da mu je dala do znanja da mu to ne može oprostiti i stalno je ponavljala:
- Kako si mi to mogao reći? To od tebe nisam očekivala. Tu ranu koju si mi naneo nosiću čitava života. Zašto samo…
    On je tražio od nje da mu oprosti. On to nije želeo. On se iskreno kajao i odlučio je da to više nikada neće učiniti. Nije pomoglo ništa. Otišao je na posao. Bio je jako nemiran, uzrujan. Nije mogao izdržati. Vratio se s pola puta da ponovo pokuša svoju dragu moliti, da mu oprosti.
- Ženo draga, oprosti mi, ja ne mogu ovakav ići na posao. Ti znaš kako je moj posao odgovoran. Ja sam drvoseča u šumi. Dopusti mi da te poljubim. To činim svaki put kad idem na posao.
    Ona mu to nije dopustila. Kad ju je hteo poljubiti, ona je okrenula glavu na drugu stranu. Onako tužan i teskoban otišao je na posao. Bio je to zadnji dan njegova života na ovoj suznoj dolini. Dok je rezao jedno stablo, nespretnim jednim potezom je učinio to da je stablo palo po njemu. Na mestu je ostao mrtav. Naveče su ga četvorica kolega donela kući. Kako je bilo njegovoj ženi kad je videla mrtva svoga muža. Uhvatila se za kosu i vrištala je:
- Zašto mu nisam oprostila, kad me jutros toliko puta molio? Ja sam kriva za njegovu smrt! Bože, oprosti mi!
    Pouka: Čovjek je najveći, najbogatiji, najslobodniji i najradosniji, Bogu najdraži, najbliži i najsličniji kada prašta, voli i dariva!

    Siromašni dečak je prodavao robu od vrata do vrata kako bi omogućio sebi školovanje. Jednog dana pošto nije imao novca, a beše puno gladan, odluči da zatraži obrok u prvoj kući na koju naiđe. Ali kada je mlada žena otvorila vrata, on se samo usudio da pita za čašu vode. Ona ga pogleda i shvati, da je dečak verovatno gladan. Ubrzo, mu je donela veliku čašu mleka. Brzo je popio mleko, i upitao devojku, koliko treba da plati. Ona je odgovorila:
- Ne duguješ ništa. Majka nas je naučila da nikad ne prihvatamo novac za dobrotu koju učinimo.
- Onda vam hvala od sveg srca!
    Dečak je osetio da je sada jači, ne samo fizički, već i mentalno, osetio je spremnost da se suoči sa svim teškoćama koje život nosi. Prošle su godine. Jednog dana ta žena je postala ozbiljno bolesna. Lokalni doktori nisu mogli da joj pomognu , zato su je poslali u veći grad, kod specijaliste. Jedan mladi doktor pozvan je na konsultacije. Kada je ušao u bolničku sobu, odmah je prepoznao ženu, to je bila ona ista koja je mu je pomogla kada je bio siromašan, ista ona koja mu je u čašu mleka ulila svu svoju snagu i dobrotu, baš kada mu je to bilo najpotrebnije. Doktor je bio odlučan da uradi sve i pomogne ženi da se oporavi od te teške bolesti. Lečenje je dugo trajalo, ali zajedno su uspeli da savladaju bolest . Posle nekog vremena žena je dobila račun za njen tretman. Bila je zabrinuta da će račun biti toliki, da će joj trebati ostatak svog života kako bi ga izmirila. Konačno, kada je žena pogledala račun, umesto iznosa stajale su reči: 'Plaćeno u potpunosti sa čašom mleka'.

 
   Ovakvo pismo moglo bi poslužiti svim roditeljima, ali i deci na svetu. Za sve one koji imaju roditelje, za sve one koji su i sami roditelji, za one koji su imali roditelje i za sve one čije roditelje poznajete.
    'Dragi sine/kćeri, sada još nisam star, a kada me budeš vidio takvoga, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti. Ako se zaprljam za vreme ručka, i ako se ne mogu sam obući, budi strpljiv. Seti se sati koje sam potrošio dok sam te tome naučio. I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek nanovo, nemoj me prekidati, saslušaj me! Kada si bio malen, morao sam ti istu priču čitati sve dok nisi utonuo u san. Ako se ne budem želio kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morao loviti i izmišljati hiljadu razloga kako bi napokon ušao u kadu.
    Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmehom. Ja sam tebe naučio mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom. Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena da se prisetim, i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati. Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to da sam s tobom i da me znaš slušati. Ako ne budem želeo jesti, nemoj me prisiljavati. Sam znam najbolje kada mi je hrana potrebna, a kada ne. Kada mi umorne noge više neće omogućavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružao tebi, kada si radio prve korake.
    I ako ti jednom kažem da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga ćeš me dana razumeti. Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želeo samo najbolje i da sam te pokušao pripremiti na putovanje života. Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćnim kada me budeš takvog gledao pored sebe. Budi pored mene i pokušaj me razumeti i pomoći mi kao što sam ja pomagao tebi kada si počinjao živeti. Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s ljubavlju i sa strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvao za tebe.
    Volim te sine/kćeri!
    Tvoj tata/tvoja mama'