Duhovne Pouke - 5

    Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

- Tata, mogu li nešto da te pitam?
- Da, naravno, reci, šta je?
- Tata, koliko zarađuješ na sat?
- To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?
- Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?
- Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat.
- Oh - dečak odgovori, spuštene glave - Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?
   Otac je bio besan i reče:
- Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!
   Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.  Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja. Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?! Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara… Stvarno ne pita često za novac… Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
- Jesi zaspao, sine?- upitao je.
 - Ne, tata, budan sam - odgovori dečak.
- Razmišljao sam, možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.
   Dečak se uspravio, smešeći se.
- Oh, hvala ti, tata! -povikao je.
   Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. Kad je video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti. Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
- Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš!? - planu otac.
- Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam - odgovori dečak - Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom.
   Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj. Ovo je samo kratak podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas, a da ne provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se podeliti tih 50 dolara s nekim koga voliš.
Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali, porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.

  Jednog dana nekom farmeru upadne magarac u bunar. Životinja je njakala i zapomagala, dok je farmer pokušavao da nađe rešenje šta treba činiti.
Konačno je odlučio. Pošto je magarac bio već star, a bunar je ionako trebalo zatrpati, nije bilo vredno truda da pokušava da magarca izbavi napolje, već je rešio da ga zatrpa unutra. Pozvao je ceo komšiluk da mu u tome pomogne. Svi su dograbili lopate i počeli da zatrpavaju bunar. Magarac, shvativši šta se dešava, počeo je još više da njače i da neutešno plače. Nakon izvesnog vremena, na čuđenje svih, zaćutao je.
   Farmer je ubacio još nekoliko lopata zemlje u bunar, a zatim pogledao dole. Ono što je video, zaprepastilo ga je. Magarac je činio nešto neverovatno. Kad god bi na njega sletela zemlja, on bi je otresao sa sebe i popeo se na nju. Farmerove komšije su i dalje vredno nabacivale zemlju u bunar, a magarac ju je stresao sa sebe i sabijao pod svojim nogama. Kad se nakon nekog vremena pojavila njegova glava na otvoru bunara, svi su bili iznenađeni. Radostan što je jos uvek živ, veštim skokom, magarac je iskočio iz bunara i dao se u beg.
   Naravoučenije: Život će po tebi bacati ne samo zemlju, već svakakvo smeće. Umeće preživljavanja je da to skloniš sa sebe, da ga zgaziš i baciš pod noge. Svaki problem koji se pojavi pred tobom predstavlja jedan stepenik. Hodaj polako, pažljivo stepenicama i ne preskači nijedan. Možeš se izvući i iz 'nemogućih' situacija, ako nastaviš dalje i ako se nikada ne predaš! Otresi sa sebe 'bezizlazno' i hrabro zakorači na još jedan stepenik.

  Jednom je nekolicina bivših studenata otišla posetiti svog nekadašnjeg fakultetskog profesora. Razgovor se ubrzo pretvorio u pritužbe o stresu u radu i životu. Nudeći svojim gostima kafu, profesor je otišao u kuhinju i vratio se sa velikim bokalom kafe i celim asortimanom šoljica izrađenim od porculana, plastike, stakla, kristala… Neke su bile običnog izgleda, neke skuplje, a neke zaista posebne i fine. Ponudio im je da se sami posluže šoljicom po izboru i kafom. Nakon što su svi studenti imali šoljicu kafe u ruci, profesor je rekao:
- Ako ste primetili, sve šoljice lepog izgleda su se automatski našle u vašim rukama, dok su na stolu ostale one obične i jeftine. Iako je normalno da želite samo najbolje za sebe, to je zapravo izvor vaših problema i stresa. Budite uvereni da sama šoljica nije relevantna za kvalitet kafe. U većini slučajeva, ona je samo skuplja, a ponekad čak i skreće pažnju s onoga što pijemo. Ono što ste svi vi stvarno hteli je kafa, a ne šoljica, no svesno ste posegnuli za najboljim šoljicama i počeli odmeravati kakvu je ko šalicu uzeo. Zatim je dodao:
- Sada razmislite o ovome – život je kafa, a poslovi, kuće, automobili, stvari, novac i položaj u društvu su šoljice. Oni su samo alati za sadržavanje života, ali vrsta šoljice koju imamo ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo. Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propuštamo uživati u kafi koju nam je Bog dao. Uživajte u kafi...

  Jednoga dana videše deca nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistavih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagrabio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zalepršalo oko njega kao jato varnica.
- Šta to radite? – upitaše deca goreći od radoznalosti.
- Sejem sreću! – odgovori čovek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se među prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su se, u dečijim očima, razlivale tople dugine boje.
   Osvojeni tom lepotom mališani smesta pojuriše da uhvate sreću, ali uzalud. I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.
- Uzalud je to što činite – osvrnuo se tajanstveno starac. Tako je nikada nećete uloviti.
- Zašto? – upitaše začuđeno klinci.
  Nasmešivši se, starac im odgovori:
- Tek kad naučite sejati radost i lepotu oko sebe, bićete pozvani na žetvu sreće. Onaj ko grabi sebi, nikada neće uhvatiti sreću.

       Jednom je jedan učenik kleknuo pred gurua kako bi dobio inicijaciju. Guru mu je šapnuo tajnu mantru u uho, upozoravajući ga da je nikome ne otkriva.
- A šta će se dogoditi ako je otkrijem?' upitao je učenik.
   Guru mu odgovori:
- Svako kome otkriješ mantru biće oslobođen ropstva neznanja i patnje, a tebi će biti oduzeta inicijacija i bićeš proklet.
   Čim je čuo te reči, učenik je otrčao na trg, okupio mnoštvo ljudi oko sebe i ponovio svetu mantru kako bi je svi mogli čuti. Drugi su učenici prijavili učitelju događaj i zahtevali od njega da izbaci učenika iz ašrama zbog svoje neposlušnosti. Guru se nasmejao i rekao:
- Ja ga nemam više čemu naučiti. Njegovo je delovanje pokazalo da je on spreman i sam postati guru!

    U Palestini postoje dva jezera. Jedno je slatkovodno i u njemu žive ribe. Obale su mu ukrašene zelenilom. Stabla šire grane nad njim i produžuju žedno korenje kako bi se napila te lekovite vode. Reka Jordan to jezero puni bistrom vodom s okolnihbrežuljaka. I tako se ono smeši na suncu. A ljudi uz njega grade kuće, ptice svijaju gnezda, i svaki oblik života je srećniji zato što se nalazi upravo tamo. Reka Jordan zatim teče prema jugu i ulazi u jedno drugo jezero. Ovde ribe ne iskaču ne površinu, ovde ne šušti lišće, nema pesme ptica, nema dečjeg osmeha. Putnici biraju neki drugi smer, osim ako im se silno ne žuri. Vazduh nad tom vodom je težak, a ne želi da je pije ni čovek, ni životinja, ni ptica. I u čemu je ta silna razlika između dvaju susednih jezera?
   Stvar nije u reci Jordanu. Ona i u jedno i u drugo donosi istu kvalitetnu vodu. Nije stvar ni u zemlji u kojoj se nalazi, ni u okolini oko njih. Evo u čemu je razlika: Genisaretsko jezero prima, ali ne zadržava reku Jordan. Za svaku kapljicu vode koja uđe u jezero, jedna iz njega istekne. Davanje i primanje jednakih su razmera.    Drugo jezero je 'lukavije' i ljubomorno gomila ono što prima. Ne dopušta da ga u iskušenje dovede bilo kakav velikodušan podsticaj. Zadržava svaku kap koju primi. Genisaretsko jezero i dalje živi. Drugo jezero ne daje ništa. Nazivamo ga Mrtvim morem.
   Na ovom svetu žive dve vrste ljudi. U Palestini postoje dva jezera.

    Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine posmatrao prolaznike. Neka se devojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasjaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.

- To je za moju sestru. Možete li mi je zapakovati kao poklon?
  Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i upita:
- Koliko novca imaš?
   Ona se podiže na prste, stavi na sto limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.
- Hoće li biti dovoljno? - upita ponosno -Želela bih starijoj sestri da kupim poklon. Otkada nemamo mamu, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Uverena sam da će je poklon veoma obradovati. Njene su oči iste boje kao taj dragi kamen.
   Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakovao kutijicu.
- Uzmi i pažljivo ponesi - reče devojčici.
   Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno izađe iz trgovine. Sat vremena kasnije u trgovinu uđe prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na sto kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakovao i upita:
- Ova ogrlica je kupljena u Vašoj trgovini?
- Da, gospođice.
- Koliko je koštala?
- U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, tiču se samo mene i mojih kupaca.
- Moja sestra je imala nesto sitniša, sigurno nije mogla da plati ovako vrednu ogrlicu!
   Trgovac zatvori kutiju, složi omot, vrati je devojci i reče.
- Vaša sestra je platila najvišu cenu: dala je sve što je imala.