Tajne Mozga i Uma

    Posle tri dana provedena na aparatima, Kris se probudio. Kad je njegova verenica Meri stigla na odeljenje, nije mogla da veruje rođenim ušima – njen budući muž je glasno pevao tradicionalnu irsku pesmu 'Deni boj', i to izrazitim irskim, dablinskim akcentom.

   Kris ne samo da nikada u životu nije pevao tu pesmu, već je bilo prosto neverovatno da uopšte zna reči. A kad je ugledao Meri, veselo je podviknuo 'To je mlada!', istim akcentom. Kris Gregori je rođen i odrastao u Jorkširu i nije imao rodbinske niti bilo kakve druge veze sa Irskom, u kojoj nikada nije ni bio.
    'Zvučalo je kao da je tu neki vrlo pijani Irac. Shvatila sam da pesma stiže iz pravca kreveta gde je ležao Kris i pomislila da nema šanse da je to on, ali kad sam povukla zavesu, bila sam šokirana. Zvučalo je blesavo, ali bila sam samo srećna što je živ' - priča Meri..
    Celog tog dana, Kris je pričao kao rođeni Irac odrastao na ulicama Dablina. Tokom nekoliko narednih sati njegova verenica, rodbina, prijatelji i medicinsko osoblje nisu mogli da se načude. Akcenat je sutradan nestao, a njegov stari, jorkširski, se vratio. Kris se prethodnog dana nije ni sećao, i ne seća ga se ni danas.


    Dok britanske šaljivdžije špekulišu da svaki čovek na planeti ima irski deo mozga, specijalisti ovaj slučaj povezuju sa retkim fenomenom poznatim pod imenom Sindrom stranog akcenta. Ovaj poremećaj se javlja posle nervnih trauma, i utiče na kontrolu usana, jezika i govornog aparata u celini. Tako ga, barem, definišu neurolozi i objašnjavaju da u pitanju uopšte nije akcenat, već poremećen govor koji okolina tumači kao određeni akcenat. Sindrom je otkriven 1941. u Norveškoj, kada se jedna mlada žena, povređena u bombardovanju, probudila sa jakim nemačkim akcentom, zbog čega su je sunarodnici 'uzeli na zub' (Nemci su ih i bombardovali). Ovo retko, a ponekad i bizarno stanje, danas je temeljno istraženo od strane neurologa, defektologa, psihijatara, psihologa i lingvista. Brojni slučajevi, dokumentovani pri naučnim i zdravstvenim institucijama, poslednjih godina su privukli pažnju javnosti. Šezdesetogodišnja Linda Voker je 2006. godne, posle moždanog udara, progovorila akcentom koji su ljudi prepoznavali kao mešavinu italijanskog, slovačkog i jamajčanskog.
    Sindi Lu Romberg iz Vašingtona je imala ozledu mozga pre osamnaest godina, bez posledica, a tek prošle godine je, tokom terapije kod kiropraktičara, odjednom progovorila ruskim akcentom, praveći čak i gramatičke greške tipične za Ruse koji uče engleski.
    Džordž Rejnolds iz Eseksa u Engleskoj je celog života govorio standardni 'kokni' engleski, kao i svi u porodici. Prošle godine je pretrpeo blagi moždani udar, a od tada Džordž priča upadljivim italijanskim akcentom. Što Džordžov slučaj čini posebno zanimljivim, on sada i gestikulira na tipično italijanski način – što ranije nije radio – a njegova porodica i prijatelji kažu da se Džordž promenio u celini, da je drugačija ličnost.
    Češki profesionalni motociklista Matej Kus, trkač u takmičenju spidvej, proveo je 45 minuta u nesvesti nakon teškog udesa 2007. godine. Kad se probudio, pričao je na perfektnom engleskom, 'BBC akcentom'. Matej je, uzgred budi rečeno, engleski tek bio počeo da uči. Efekat je kratko trajao, pa je Matej ubrzo – na njegovu žalost – morao nazad na kurs.
    Već iz kratkog opisa nekoliko slučajeva jasno je da je ovaj fenomen kompleksniji od onoga o čemu govore neurolozi i psiholozi, da poremećena kontrola govornog aparata ne može da bude jedino objašnjenje (savršen strani akcenat umesto nečega što 'liči' na strani akcenat, tipične gramatičke greške, gestikulacija, promena ličnosti...).

    Poslednji opisan slučaj je posebno zanimljiv, jer ne predstavlja pravi primer Sindroma stranog akcenta. Matej Kus je progovorio ne stranim akcentom, već stanim jezikom koji pre toga uopšte nije znao, i to savršeno. Kusov slučaj potpada pod jedan drugi, još čudniji fenomen, pod imenom ksenoglosija (od grčkog ’dženos’ – strano i ’glossa’ – jezik), kada osoba progovori stranim jezikom, a nije imala prilike i mogućnosti da ga ranije nauči. Akademska lingvistika i psihologija ne priznaju postojanje ksenoglosije, iako postoji određen broj slučajeva koji su naučno dokumentovani.
    Najčešće navođeni slučajevi su oni opisani od strane psihijatra Iana Stivensona (1918–2007), istraživača paranormalnog i profesora Univerziteta u Virdžiniji, najpoznatijeg po tome što je bio jedini ozbiljni istraživač reinkarnacije iz zvaničnog akademskog sveta, koji je svoj rad objavljivao u naučnim publikacijama. Jedan od njegovih slavnih slučajeva ksenoglosije je indijska devojčica po imenu Svarnlata Mišra, koja je ceo život provela u okruženju u kom se govorio isključivo hindi-jezik, a umela je da peva na nepogrešivom bengalskom.
    Stivenson je takođe detaljno opisao i slučaj amerikanke po imenu Džensen koja je pod hipnozom 'postala' švedski farmer i govorila švedski. Mada je njen švedski bio veoma loš – i toliko je bilo zapanjujuće. Stivenson je detaljno opisao još nekoliko pojedinaca sa ovim stanjem, ali ksenoglosija nije bila njegova primarna oblast interesovanja, već sećanja dece od tri do pet godina starosti na svoje prethodne živote. U svakom slučaju, njegovo zanimanje za ksenoglosiju ukazuje na jedno od mogućih objašnjenja ovog fenomena – reinkarnaciju, i 'oživljavanje' znanja i veština iz prošlih života.


    Tokom više od četrdeset godina istraživanja, Stivenson je sakupio više od tri hiljade slučajeva dece koja su se do detalja sećala prošlih života. Mnogi od njih su zapanjujući, a istovremeno su izuzetno temeljno proučeni i rigorozno provereni. Među njima ima dece koja su opisivala svoje prethodne živote do neobičnih sitnica i još žive porodice na udaljenim krajevima sveta. Stivenson i njegovi saradnici su do cepidlačenja proveravali iskrenost tvrdnji i mogućnost prevare.

    Ne mali broj vrhunskih naučnika njegov rad vidi kao ozbiljan, najbolji raspoloživi dokaz o postojanju reinkarnacije. Stivensonov rad danas nastavljaju njegovi naslednici na Univerzitetu u Virdžiniji. A ako jednog dana reinkarnacija bude dokazana kao realan fenomen, u savremenoj nauci će nastati pravo rasulo. Jedan od većih problema bi bio: gde je onda um, ako nije u telu (čitaj: u mozgu)? Istovremeno, čitav niz sada tajanstvenih poremećaja i pojava dobio bi očigledno i jednostavno objašnjenje – jednostavnije od onih koje važe danas.
    Problem naučnog testiranja hipoteze o reinkarnaciji je u tome što je ideja o duši odvojenoj od tela (koja sa sobom nosi karakter i pamćenje prethodnih života) jednostavno nespojiva sa osnovnim postavkama zapadne nauke. Istovremeno, nauka zahteva 'opipljive' dokaze, a to je nemoguće iz dva razloga: prvo, ako postoji neopipljivo, svojim metodama ga ne može pronaći, jer su te metode 'baždarene' isključivo za 'opipljivo'; drugo: nauka ih i ne traži. Uprkos iskrenim pohvalama iz malog dela naučne javnosti (pre svega zbog vrlo ozbiljnog pristupa), radovi dr Stivensona su uglavnom ignorisani – bez čitanja.
    Za svakog iskrenog naučnika, među slučajevima Sindroma stranog akcenta i stranog jezika ima dovoljno materijala za ozbiljno pitanje – odakle mozgu ta znanja i veštine? U udžbenicima psihologije možete pronaći stidljivo opisan fenomen hipermnezije – sećanja pod hipnozom i do najmanjih detalja bilo kog trenutka života. Zabeleženi su slučajevi hipermnezije i bez hipnoze, kao redak i užasan poremećaj kod kog se ništa ne zaboravlja. Hipermnezija se često koristi da 'otpiše' slučajeve sećanja na prošle živote, ali da li je time čudo manje? Podsećamo da neurolozi ne umeju da objasne i lociraju ni obično pamćenje nas koji zaboravljamo šta smo to jutro doručkovali. I bez uvođenja reinkarnacije u problem, sasvim je jasno da su mogućnosti mozga teško sagledive, da su izvori iz kojih crpi u najmanju ruku zapanjujući. A ako jezički poremećaji i nisu dobar primer, jer su mozak, jezik i govor veoma složena tema – tu su i drugi primeri.
    Četrdesetdevetogodišnji Alan Braun, montažer duplih prozora i otac troje dece, pre šest godina je pao u svojoj kući, u mestu Malvern kod Vorčestera u Engleskoj. Lekari su konstatovali aneurizam i izliv krvi u mozak. Tokom operacije, koja je trajala šesnaest sati, Alan je dva puta umalo umro. Dva meseca kasnije, Alan je ležao u krevetu i dosađivao se. Sestra mu je donela papir, olovku i sliku svog psa i rekla mu da crta, da mu prođe vreme. Dobra sestra je znala kako se postupa sa pacijentima posle operacije mozga. Do tada, u celom svom životu, Alan nije uspeo valjano da nacrta ni 'čiča-Glišu'. On, jednostavno, nije umeo da crta. Tog jutra u bolnici u Oksfordu, na svoje iznenađenje, Alan je perfektno precrtao sestrinog psa, do najsitnijeg detalja. Upitala ga je da nije slikar. Nisam, rekao je, ali Alan Braun danas, šest godina kasnije, završava slikarstvo na Univerzitetu u Vorčesteru i otvara privatnu galeriju u svom domu u Malvernu. Posao sa prozorima je napustio – ionako mu je leva ruka ostala oduzeta posle moždanog udara. 'Kao da je operacija kresnula neki prekidač u mom mozgu, i odjednom – ja sam Mikelanđelo!', rekao je. 'U životu nisam ni kročio u galeriju, a kamoli pomislio da slikam.'


    Posle revolucionarnih otkrića u neurologiji u prošlom veku i iscrtavanja detaljnih 'mapa' mozga, poslednjih decenija naučnici kao da tek počinju da shvataju koliko malo razumeju njegovo funkcionisanje. Na primer, harvardski profesor Kurt Fišer je u intervjuu za univerzitetski magazin nedavno istakao da danas postoje mnoga verovanja o 'podeli' funkcija u mozgu koja su prilično netačna. Jezik, na primer, nije samo leva hemisfera zadužena za jezik, niti je snalaženje u prostoru 'posao' desne. Fukcije su podeljene, ali je stvar veoma, veoma složena. Zapravo, u svemu što se obavlja učestvuju obe hemisfere. Klinička ispitivanja su pokazala da u slučaju povrede jednog dela mozga, susedni može da preuzme deo funkcija povređene zone. Ako je povreda leve strane veća, posao može da preuzme odgovarajući deo desne hemisfere. Postavlja se pitanje: kako se odvija preuzimanje funkcija? Ovo se događa čak i kad je veza između hemisfera prekinuta (što je jedan od tretmana težih oblika epilepsije). Kako odvojene hemisfere komuniciraju? Ko upravlja preuzimanjem funkcija? Odakle?

    Naučnici su nedavno otkrili i dokazali da je naše svesno razmišljanje i doživljavanje samo delić onoga što se dešava. Razne psihološke škole o tome govore odavno, ali sada je reč o nečem osnovnijem, prostijem i – šokantnijem. Prošlogodišnja ispitivanja neurologa sa Instituta Maks Plank iz Lajpciga, koje je predvodio profesor Džon-Dilan Hejns, pokazala su da svaka naša svesna odluka
(da kupimo ova ili ona kola, na primer) ima pre-odluku koja se u određenom delu mozga javlja jedan dobar deo sekunde pre nego što smo mi sami svesni šta smo odlučili. Ovaj eksperiment je zapravo bio tek ponavljanje slavnih radova neurologa Bendžamina Libeta iz San Franciska, koji je pokazao da mozak pokreće odgovarajuću akciju skoro sekundu pre nego što mi odlučimo da pritisnemo ovo ili ono dugme.
    Stručnjaci spekulišu da je u pitanju neka vrsta delimične potvrde teorija Sigmunda Frojda da je naša 'slobodna volja' zapravo u kandžama podsvesnog (sada je poželjniji izraz 'nesvesno'), ali opet – teško im je da objasne gde je to nesvesno, odakle stiže i kako utiče na odluke. S druge strane, jednako se tako može pretpostaviti i da mozak zna pre nas šta mi želimo jer mu je – kao i nama –
javljeno. A ako se samo malo udaljimo od 'akademije', pitanja se umnožavaju. Neobično veliki broj zaposlenih u Svetskom trgovinskom centru u Njujorku se 11. septembra 2001. godine nije pojavio na poslu – javili su da su bolesni ili da im je bilo 'loše'. Kod mnogih avionskih nesreća postoje iskazi ljudi koji su u poslednjem trenutku otkazali let zbog 'lošeg predosećaja'. Pred rušenje 'konkorda' 2002. godine, francuska posada je imala mračne predosećaje. Avion koji se 11. septembra 2001. srušio na Pentagon imao je 78 praznih sedišta, što je veoma neobično za tu liniju u to vreme. Svi smo čuli za iskustva 'predosećanja' neprijatnih događaja. Neki od nas su ih možda, na žalost, i imali.
    Za razliku od telepatije koja 'preskače' prostor, fenomen predosećanja i predviđanja (prekognicije) je posebno ozloglašen – jer 'preskače' vreme. Ako moderni naučnik i može da zamisli elektromagnetne talase koje proizvodi mozak (pa koje onda i neki drugi mozak može da 'pokupi' i dešifruje na velikoj razdaljini), predosećanje budućnosti je svakako apsolutno nezamislivo. Dr Din Radin, naučnik-istraživač koji se paranormalnim pojavama počeo baviti u okviru projekta
'Stargate' američke vojske, u jednom eksperimentu je ispitanike prikačio na detektor laži kako bi im merio električnu reakciju kože (galvanski refleks) na fotografije koje im je pokazivao. Među neutralnim slikama su se nalazile i dramatične – sa nasiljem ili erotične. Radin je na aparatu zabeležio jasne skokove koji su odgovarali trenucima prikazivanja dramatičnih fotografija – osim što su se reakcije dešavale nekoliko sekundi ranije. Slična ispitivanja decenijama su vršena u PEAR laboratoriji osnovanoj pri slavnom Prinston Univerzitetu, a značajni su i radovi holandskog profesora psihologije dr Dika Birmana. Rezultati ovih i brojnih drugih studija pokazuju da ljudski um ne može da predvidi budućnost, ali da može da 'predoseti' emocionalno nabijene ili opasne
događaje.
    Ovi naučnici, svi školovani u akademskom duhu, skeptični pri tumačenjima i oprezni u eksperimentima, ne plaše se da postave pitanja, organizuju eksperiment i – što je još hrabrije – da objave svoje nalaze.


    Pre nego što je postao istraživač paranormalnog i otpadnik, Rupert Šeldrejk je u Britaniji bio cenjeni biohemičar i fiziolog biljaka. Tokom redovnog naučnog rada, Šeldrejk nije bio zadovoljan postojećim objašnjenjima. On se, na primer, pitao kako ćelije embriona znaju u koju vrstu tkiva treba da se razviju – i slično. Iz te zdrave radoznalosti, preko problema razvoja i ponašanja životinja i biljaka, Šeldrejk je došao do misterija pamćenja i telepatije. Između ostalog, on ukazuje na neverovatnu činjenicu da, ako se eksperimentalnim pacovima u Engleskoj uvede potpuno novi tip lavirinta, i ako ga oni 'nauče', njihovi potomci će ga naučiti brže. To je već po sebi misterija, ali ima i dalje: ako iz Engleske pošalju taj novi lavirint u Australiju, njihovi pacovi će ga još brže savladati. Nakon toga, pacovi u Kanadi će ga naučiti još brže – i tako dalje.
    Šeldrejk je ukazao i na praktično iskustvo hemičara: pošto kristalizuju neku hemikaliju negde u svetu, drugi hemičari će je kristalizovati sve lakše i lakše – bilo gde drugde. Kako bi objasnio ove fenomene, a i 'znanje' ćelija embriona u koju vrstu tkiva treba da se razviju, Šeldrejk je ponudio teoriju o 'morfičnom polju' – polju koje prožima organizme i širi se oko njih, koje organizuje rast, strukturu i ponašanje. Po njemu, morfičko polje može da deluje na druga polja kroz vreme i prostor. On tvrdi da pamćenje i svest nisu 'lokalni', da se uopšte ne nalaze u lobanji – ili bar da nisu na nju ograničeni. Postojanje takvog polja bi moglo da objasni dosta toga – od stvari kao što su razvoj embriona i komunikacija hemisfera, do Jungovih arhetipova, telepatije i predosećanja.
    Kad se pre dve godine jedan 44-godišnji Francuz prijavio u bolnicu u Marseju sa blagim osećajem slabosti u levoj nozi, pregled njegovog kartona je pokazao da je kao dete imao drenažnu cevčicu ugrađenu u lobanju kao tretman hidrocefalusa (stanje poznato kao 'vodena glava' – proširenje komora mozga zbog povećane količine cerebrospinalnog likvora, tečnosti u kojoj 'plovi' mozak'). Cevčica je uklonjena kad je imao 14 godina. Lekari su neimenovanog Francuza (a uskoro ćete shvatiti zašto je neimenovan) poslali na niz testova, između ostalog i na skeniranje mozga, kako bi utvrdili uzroke slabosti u nozi i da li možda to ima neke veze sa hidrocefalusom. U julu 2007. godine, mediji u francuskoj su preneli reči dr Lajonela Fojea: 'Slike su veoma neobične. Mozak je praktično odsutan.' CT skeniranje i magnetna rezonanca su pokazali da je pacijentova lobanja - jedna velika šupljina ispunjena tečnošću. Od moždane mase neimenovani Francuz je imao samo sasvim tanak sloj. Uprkos tome, dotični je ceo život vrlo uspešno radio kao javni službenik, otac je dvoje dece i vodi normalan život. Koeficijent inteligencije mu je izmeren kao ispodprosečan, ali ne na nivou koji bi se mogao označiti kao retardacija.
    Neki mogu zaključivati kako za porodični život i rad u javnoj službi i ne treba previše mozga, ali neurolozi su bili zaprepašćeni. Ubrzo su na videlo isplivali (iz cerebrospinalne tečnosti) i drugi slučajevi – poznati od ranije.


    Britanski neurolog Džon Lorber sa Univerziteta u Šefildu je na pedijatrijskoj konferenciji 1980. godine postavio upravo to neobično pitanje. Imao je ozbiljan razlog: Lorber je tada već dve decenije bio angažovan na proučavanju slučajeva hidrocefalusa. Dvoje od dece sa teškim oblicima hidrocefalusa koje je izučavao pokazivalo je uobičajen mentalni razvoj, iako kod oboje nije bilo dokaza da kora velikog mozga uopšte postoji. Jedno je preminulo sa tri, a drugo sa dvanaest meseci, ali za to vreme, deca su se razvijala normalno.
    Nešto kasnije, njegov kolega sa Univerziteta opazio je studenta sa neuobičajeno velikom glavom. Poslao ga je Lorberu. Iako je momak imao najbolje ocene iz matematike, a koeficijent inteligencije mu je bio iznad prosečnih 126, CAT skeniranje je pokazalo da je on 'praktično bez mozga', da je mladićeva lobanja obložena tankim slojem nervnih ćelija debljine do jednog milimetra. I to je sve. Ostalo je - cerebrospinalna tečnost. Mladić je nastavio normalan život i karijeru, s jedinom razlikom što je od tada znao da nema mozga. Iako postoji dosta anegdotskih slučajeva, dr Lorber je prvi koji je pružio sistematski i obuhvatan prikaz. On je ispitao oko šest stotina pacijenata sa hidrocefalusom i podelio ih u nekoliko grupa:
■ oni sa skoro normalnim mozgom,
■ oni kojima je lobanja od 50 do 70 odsto ispunjena tečnošću,
■ oni kojima je lobanja od 70 do 90 odsto ispunjena tečnošću,
■ teški slučajevi kojima je lobanja 95 odsto ispunjena tečnošću.
    Ova poslednja, najteža grupa, činila je oko 10 odsto cele studije, a polovina tih pacijenata bila je teško mentalno oštećena. Druga polovina je imala prosečan koeficijent inteligencije veći od 100. Da pojasnimo. Polovina pacijenata kojima je nedostajalo 95 odsto mozga imala je IQ prosečan ili veći! Skeptici su Lorberu zamerili da je pogrešio u tumačenju skenova. On sam je priznao da je 'čitanje' rezultata skeniranja 'pipavo', ali da tako radikalne rezultate i tvrdnje ne bi iznosio da nema apsolutne dokaze. Takođe je dodao: 'Ja nisam siguran da li student matematike ima pedeset ili sto pedeset grama mozga, ali je jasno da nema ni blizu kilogram i po koliko je normalno.' Gospodin Lorber je, podsećamo, ugledan naučnik i profesor univerziteta, a uz to i iskusni praktičar. Između ostalog, bio i član Nobelovog komiteta koji određuje ko će dobiti prestižnu nagradu.
    Mnogi naučnici ovo pripisuju sposobnosti mozga da preuzima funkcije i teoretišu o 'višku za svaki slučaj' moždane mase, ali Patrik Vol, profesor anatomije iz Londona (University College), naglašava: 'Govoriti o višku je izbegavanje da govorimo o nečemu što ne razumemo.'
    Po svemu sudeći, za inteligenciju mozak ili nije neophodan, ili ga je potrebno vrlo malo. Današnji neurolozi i neuropsiholozi koji se bave pamćenjem suočavaju se da činjenicom da je pamćenje 'svuda i nigde' u mozgu. Ali, ako mozak nije aparat za klasifikovanje i skladištenje iskustava, i za analizu koja nam omogućava da uspešnije živimo, šta on onda jeste? A ko se onda time bavi? Gde je um?
    Aristotel je govorio da mozak služi da hladi krv i da nema ulogu u procesu mišljenja. Teško da se možemo složiti sa antičkim filozofom, ali smo sve bliži priznanju i najtvrdokornijih konzervativaca nauke da u našem savremenom shvatanju mozga i uma nešto krupno propuštamo. A tema je tako značajna da, samim tim, slobodno možemo reći da nešto krupno propuštamo i u svom savremenom gledanju na svet.   Izvor: Treće Oko