Morfička Rezonansa - Neistražena Prostranstva Uma
Da li znate šta sve možete učiniti snagom svoga uma? Čovek je odvajkada osećao prisustvo sve prožimajućeg, sve pamtećeg, sve obuhvatajućeg faktora u svom životu. Sa razvojem civilizacije se menjao i njegov način razmišljanja i shvatanja ove realnosti, ali su zapravo sve vreme tražena nova razjašnjenja i novi termini za jednu te istu stvar.
Osmeh na lice:
K.G.Jung govori o kolektivnoj i genetskoj memoriji, to jest o Kolektivnom nesvesnom, ostali o univerzalnoj kosmičkoj datoteci, Kosmičkoj inteligenciji kao nadsvesnom umu i slično. Polazne pozicije za uvođenje takvog pojma svakako su isplivale iz njihovih dubljih uvida koji nadvisuju obično rezonsko sagledavanje realnosti. Češki istraživač B.Kafka, na predlog jedne osobe s kojom se ekperimentisalo uveo je naziv protonacija i dao ovu definiciju: 'Protonacija je stvar koja nema ni materijalnu ni duhovnu suštinu. Ona je nešto između. Starija je od pramaterije koju prožima i ima sposobnost da usebe tačno utiskuje sve radnje i misli, predstave i događaje koji su se desili bilo gde i bilo kada u svetu. Uz pomoć subjekta, moguće je u protonaciji videti događaje iz davnih doba tako tačno kao one u sadašnjosti'.
Univerzalno informacijsko (komunikacijsko) polje je osnovna psihotronska kategorija, shvaćena kao sposobnost određenog 'agensa' da sačuva zapis događaja i psihoenergetskih zbivanja koji se dešavaju u sadašnjosti. Uz to, ono sadrži i elemente iz prošlosti, a po nekima i iz budućnosti. Ko može izvući određene podatke ili znanja iz ove kosmičke 'banke podataka'? Može svako živo biće, spontano, ali uglavnom nije svesno toga, ili ga ne može racionalizovati. Najčešće, spontano primljen sadržaj nije osvešten i preveden (rastumačen) na nivou svesti (razuma). Pitanje svesnosti primljene informacije, stepena programiranog dobijanja tih uskladištenih informacija, i ispravna interpretacija, faktor je na kome mnogi zapnu. Za svesno kontrolisani pristup toj kolektivnoj memoriji potrebno je da biće bude na određenom stepenu razvoja. Kod 'čitanja' iz informacionog polja moramo uzeti u obzir ulogu sugestije, autosugestije, nivo obrazovanja, potisnute psihičke sadržaje, kulturnu tradiciju iz koje subjekat potiče, pa i psihološko zdravlje, to jest, strukturu ličnosti prijemnika.
Ovo su faktori koje trenirana osoba treba da prevaziđe, kako bi bila siguran i pouzdan prijemnik i interpretator svog doživljaja u susretu sa 'kosmičkim informacijama'. Sa aspekta psihotronike je, na primer, reinkarnacija jedan od oblika komunikacije sa ovim poljem.
Takođe i analiza prekognicije. Međutim, u više od 90% slučajeva, ključnim faktorom se pokazao problem optimalne obrade i procene informacija prošlih i sadašnjih zbivanja, koja prolazi i kroz lično nesvesno (preko njega smo u vezi sa ovim informacionim poljem, Kolektivnim nesvesnim, Kosmičkim inteligencijama).
Zbog toga je većina predviđanja daleke budućnosti opšteg karaktera i interpretirana su, često, kroz prizmu subjektivnosti. Još je davno vidovita gospođa Dikson, pre izbora DŽ. F. Kenedija prognozirala njegovu pogibiju, da će biti ubijen iz puške i da ne treba da ide u Dalas. Da li se ovde radi o dokazu mogućnosti 'čitanja' informacije iz univerzalne memorije?
Svesni smo da je moguća i neka drugačija interpretacija, na primer da je glavnu reč odigrala biokomunikacija, telepatija ili telemetrija. Takođe, znamo da se neke informacije mogu 'pročitati' tek u trenutku kada su prešle u informaciono polje, to jest, ukoliko im je predstojala nesvesna predistorija. Psihotronska praksa kao potvrdu za ovaj slučaj navodi poznate telepatske eksperimente sa Zenerevim kartama, kada se dešava da osoba koja prima poruku, izabranu kartu i njenu emitovanu slikovitu predstavu pogađa sa kašnjenjem za jednu kartu. Eksperimantatori su zaključili da je do prijema došlo ui trenutku kada se transmiter (onaj koji emituje poruku) već koncentrisao na sledeći simbol. Biokomunikacijski mogu biti primljene i informacije odavno uskladištene u sveprožimajućem univerzalnom polju, čak i one arhetipski večite. Ostaje nam da se suočimo sa činjenicom da naše mišljenje i sve što uz njega ide, kao da biva sačuvano u formi nekakvog softvera smeštenog u protonauci (po Kafki), u informacionoj okolini (po Toški) ili informacionom polju (po Rejdaku), na nekakav poseban način povezanog sa našom životnom sredinom. Izgleda, kao da u informacionom polju postoje inteligentne strukture, koje na nas posredstvom našeg uma ili bića u celini mogu uticati - da pomognu ili da naškode.
Još 1992. godine Rupert Šedrak je održao jedno interesantno predavanje u Pragu pod nazivom 'Morfička rezonansa i kolektivni um'. Reč je o zaista zanimljivoj hipotezi i još zanimljivijim eksperimentima. Naime, Šedrak zastupa hipotezu da priroda ima um a da ono što obično nazivamo zakonima prirode, mogu biti samo navike.
Po njemu: 'Stvari se možda redovno repriziraju i priroda ponavlja svoje uzore zato što je tako navikla'. On takođe tvrdi da se ono što je jednom naučeno, bilo gde u svetu, brže uči na drugom kraju Zemljine kugle. To je ilustrovao sa više primera.
Jedan od njih polazi od proizvodnje nove hemijske materije, pri čemu se računa da je vreme njene kristalizacije dato i nepromenljivo, to jest, podjednako. Šedrak tvrdi 'kada je materija prvi put proizvedena, istovremeno se stvara i zametak navike. Na tok druge kristalizacije će uticati proces morfičke rezonanse, na treću kristalizaciju dva prethodna i tako dalje..., te će čitava stvar teći brže. Akumulaciona memorija, koju možemo naći u svetu oko nas, izaziva to da nova meterija kristališe brže tokom vremena bilo gde u svetu. Naučnici ovo šaljivo objašnjavaju: 'To bradati hemičari prenose deliće kristala iz laboratorije u laboratoriju'. Tvorac morfičke rezonanse, naravno, kao ni teoriju 'bradatih hemičara', nije prihvatio ni onu koja pretpostavlja da se zameci kristala prenose atmosferskom prašinom. Uostalom, odakle uopšte ona u savremenim laboratorijama?
Tek šesdesetih godina prošlog veka nauka se priklonila svemirskoj evolucionoj teoriji, a do tih godina svemir je u predstavama naučnika bio večit. Tada je i ideja večitih prirodnih zakona imala smisla. Ali, ako se svemir razvija, zašto se istovremeno ne bi razvijali i prirodni zakoni - pita se Rupert Šedrak i kaže: 'Ako u prirodi postoje navike, tad postoji i memorija'. Tvdim da u prirodi postoji urođeni proces stvaranja memorije i njegov osnovni elemenat je to što zovem 'morfička rezonansa'. Morfička rezonansa je uticaj sličnog na slično. Taj princip je poznat i u homeopatiji - slično se sličnim leči. Slične stvari ulaze u međusobnu rezonansu na osnovu sličnih struktura ili uzora, pre svega aktivnom vibracijom. Vremenska ili prostorna dimenzija tu nemaju nikakvog značaja. Šta pod time Šedrak podrazumeva?
Na člana određene vrste, na primer žirafu, utiče morfička rezonansa, to jest, ranije stvorena kolektivna memorija članova njene vrste, a ona, istovremeno, na nju. Kako je svaki organizam organizovan morfičkim poljem (na grčkom: morphis=forma), a i svaki kristal ima svoju vrstu morfičkog polja. Svako stvorenje takođe, a unutar tela svaki organ, tkivo, ćelija, molekul - ima vlastitu vrstu ovog polja. Ovo je blisko i drugim psihotronskim teorijama i onome što smo navikli da nazivamo aurom, biopoljem i slično. Međutim, autor ove teorije govori i o hijerarhiji polja u poljima, te da je priroda izgrađena od sistema koji, pak, imaju svoja sopstvena orfička polja organizovana po navikama određene ili odgovarajuće vrste. Stvarna razlika između konvencionalnih teorija i Šedrakova, može se pratiti kod novonastalih sistema kao i uzora ponašanja i aktivnosti. Eksperimenti sa kristalizacijom se, po ovoj teoriji, mogu primeniti i na ponašanje životinja i biološke morfogeneze. Naravno, i ljudi su biološka bića.
Na gore spomenutoj konferenciji u Pragu, Rupert je slikovito pojasnio svoju teoriju: 'Ako na primer, u Pragu naučimo pacove novom triku, onda bi pacovi svugde u svetu trebali naučiti isti trik brže. U biološkoj naučnoj literaturi postoje objektivni dokazi da se to zaista i dešava'. Ista pravila važe i za čovekovo ponašanje. U oblasti ljudskog društva ova teorija pokazuje mogućnost širenja novih ideja i pogleda. Sa aspekta morfičke rezonanse tvrdi se da je učenje olakšano time što je ono što učimo već negde bilo naučeno ranije. Ovaj deo Rupertove teorije je bio testiran najintenzivnije, čak su nuđene i nagrade od 10.000 dolara onima koji opovrgnu njegove hipoteze. Primeri morfičke rezonanse i dalje se istražuju na unuverzitetima u Evropi i Americi.
Jedan od eksperimenata koji je često ponavljan, govori o testovima sa ukrštenim rečima koji su obaljeni na katedri za psihologiju Univerziteta u Notingemu. Izvesna Monika England je pretpostavila da, ako morfičke rezonanse zaista funkcionišu, onda bi trebalo da se lakše rešavaju ukrštene reči iz današnjih novina ako se to radi sutradan a ne danas, jer su ih u međuvremenu već rešavali mnogi, na različitim mestima. Rupert i gospođa England su ubedili redakciju časopisa 'Evning Standard' da sačini ukrštene reči za učesnike eksperimenata. Kandidati su bili testirani dan pre i dan posle objavljivanja ukrštenih reči u Londonu. Istovremeno su testirani u rešavanju kontrolnih ukrštenih reči, koje nisu bile štampane. Konačni ishod je bio dokaz da se sposobnost rešavanja ukrštenih reči koje su prethodno rešavane negde drugde zaista poboljšala za oko 25%.
Upečatljiv je primer ptica senica koje su krale pavlaku sa flaša sa mlekom. U Engleskoj, a stariji pamte da je to nekada i kod nas bila praksa u većim gradovima, mleko se isporučivalo u flašama rano ujutro na pragove naručilaca. Dvadesetak godina od početka ove prakse na jugu Sautemptona senice su počele da buše aluminijumske zapušače i piju pavlaku. Taj postupak su naučile i ostale senice na drugom kraju grada, a posle izvesnog vremena, ova navika se proširila i u druge gradove. To nas ne bi začudilo da ne znamo da se ove ptice zadržavaju na jednom mestu, to jest - ne sele se! Ova navika kasnije je uočena i u raznim delovim čitave Engleske. Drugi svetski rat, koji je zaustavio isporuku mleka, nije sprečio kasnije generacije (senice žive 2-3 godine) ovih ptica da 'zaslađivanje' pavlakom nastave na isti način na koji su to činili njihovi 'pradedovi i prabake'.
Ako na ovom mestu krenemo u neka poređenja sa ljudskim rodom, onda imamo još jedan dokaz teze da sve ostaje zapisano u 'Svemirskoj datoteci', kojom smo i sami prožeti. Izvesna pamćenja ne odigravaju se na nivou razuma, logike, svesnog uma i zdravog razuma. Proces neobičnog pamćenja činjenica ili događaja nastaje svojevrsnim 'štimovanjem' na ono što se desilo u prošlosti. Po ovoj teoriji mi smo istovremeno odašiljači i prijemnici eha prošlosti. Kažemo li to jednostavnije - memorija ne mora obavezno biti uskladištena samo u našim mozgovima, već može biti naknadno 'naštimovana na aktivnosti u prošlosti'. Koliko to može biti dobro i koliko korisno, stvar je ličnosti kao pojedinca ili grupe kao kolektivnog bića.
Ako se možemo naštimovati na svoje spostvene uspomene, zašto ne možemo da se naštimujemo na uspomene drugih ljudi? Najverovatnije da to i radimo. Tu postoji kolektivna memorija sa kojom smo povezani. To je nešto što mnogo ljudi već zna ili naslućuje. Možemo govoriti o čitavim društvima organizovanim morfičkim poljima, a primere za to imamo ako pratimo obrede, običaje, rituale i druga kulturna nasleđa u pojedinim sredinama, na pojedinim posebno zračećim mestima. U staro vreme se govorilo o 'duhu' mesta koja imaju izvesnu atmosferu i izazivaju različite osećaje.
Spomenimo ovde i učenje alhemije, naravno ako je svrstamo u jednu od najstarijih 'nauka'. Prema njenim postavkama, ono što se zbiva u bilo kojoj tački Kosmosa, istovremeno i odmah ima svoj odraz u svakoj individui i obrnuto. Tu univerzalnu zakonitost, iz koje proizlaze nebrojene praktične posledice, u vidu zakonitosti formulisao je mitski osnivač alhemije Hermes Trismegistos u svojoj 'Smaragdnoj tabli' gde kaže: 'Ono što je gore je kao ono što je dole, a ono što je dole je kao ono što je gore'.
Da bi se izbegla terminološka zbrka i razuđenost predmeta proučavanja ili bavljenja 'nad' ili 'para' pojavama, psihotronika je pribegla sistematičnosti i preoblikovanju nekih termina. Definicija psihotronike po profesoru Rejdaku je: 'Psihotronika je interdisciplinarna naučna grana koja pročava distancione interakcije između organizama i spoljne sredine, koje su uslovljene snagama duše, svesnim i percepcionim procesima. Ona istražuje energetske i informacione sposobnosti ovih interakcija čime pomaže objektivizaciju, te upoznavanje za sada neotkrivenih rezervnih mogućnosti čoveka i žive materije uopšte. Tako doprinosi spoznajnom procesu sveta u celini.
BIOINDIKACIJA - Ovim pojmom označava se sposobnost organizma da detektuje informacije o spoljašnjem (van subjekta) i unutrašnjem (sam subjekat). Naravno, ovde se prvenstveno podrazumeva vančulna detekcija. U obe ove sredine su uskladištene informacije, a živa materija je u stanju da sa tim sredinama ostvari interakciju.
BIOTELEGNOZA - Ona je distanciona spoznaja objektivne stvarnosti vezane sa svešću (preko nesvesne psihe), i ne ostvaruje se standardnim čulima ni racionalnim razmišljanjem. Ove spoznaje subjekti saopštavaju direktno ili simbolički - jer je jezik nesvesnog simboličan. Umesto termina biotelegnoza u literaturi se nailazi i na termine: jasnoviđenje, jasnočujenje, prekognicija, ESP - Ekstra Senzorna Percepcija i slični. Potpune mogućnosti koje imaju naša čula još ne znamo. To se odnosi kako na sam mozak, tako i na naše biće u celini. Stoga ne možemo unapred odbaciti i eventualno njihovo učešće u distanciranoj spoznaji. Biotelegnoza podrazumeva distancionu interakciju između čoveka i spoljne sredine, a ta sredina može biti i Univerzum u bezvremenom i besprostornom smislu te reči. Biotelegnoza se deli na:
1. Retrokogniciju - znanje o prošlim događajima
2. Aktuelnu biotelegnozu - znanje o sadašnjosti, svest u stvari, da sadašnjost ne postoji
3. Prekogniciju - spoznaja budućih događaja.
BIOKOMUNIKACIJA - je sposobnost živih organizama da međusobno komuniciraju - emituju i primaju informaciju na distanci specifičnim mehanizmima, van granica percepcije čula. Kvalitet prenošenih informacija odgovara stepenu organizovanosti žive materije. Sinonimi za biokomunikaciju su: telepatija, telepatski prenos i slično. U svakom slučaju reč je o daljinskim interakcijama: među ljudima, između ljudi i drugih živih bića, te između drugih živih bića međusobno.
Sve u svemu, ovo su stvari koje golicaju maštu i u koje veruju ljudi okrenuti duhovnim stvarima. Oni okrenuti materijalnim stvarima, koji veruju u samo ono što vide, veruju na primer u telvizor, radio, internet, znaju da nam sve to dopremaju nevidljivi talasi i čak u njih veruju, ali kada im se spomenu nevidljive niti energija koje povezuju sve u prirodi, postaju skeptici i neverujući vrte glavom. Ali, to je već stvar slobodne volje, i shvatanja života i ovoga sveta. Izvor: Treće Oko - D.Puac
Tajne Ljudskog Uma - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Univerzalno informacijsko (komunikacijsko) polje je osnovna psihotronska kategorija, shvaćena kao sposobnost određenog 'agensa' da sačuva zapis događaja i psihoenergetskih zbivanja koji se dešavaju u sadašnjosti. Uz to, ono sadrži i elemente iz prošlosti, a po nekima i iz budućnosti. Ko može izvući određene podatke ili znanja iz ove kosmičke 'banke podataka'? Može svako živo biće, spontano, ali uglavnom nije svesno toga, ili ga ne može racionalizovati. Najčešće, spontano primljen sadržaj nije osvešten i preveden (rastumačen) na nivou svesti (razuma). Pitanje svesnosti primljene informacije, stepena programiranog dobijanja tih uskladištenih informacija, i ispravna interpretacija, faktor je na kome mnogi zapnu. Za svesno kontrolisani pristup toj kolektivnoj memoriji potrebno je da biće bude na određenom stepenu razvoja. Kod 'čitanja' iz informacionog polja moramo uzeti u obzir ulogu sugestije, autosugestije, nivo obrazovanja, potisnute psihičke sadržaje, kulturnu tradiciju iz koje subjekat potiče, pa i psihološko zdravlje, to jest, strukturu ličnosti prijemnika.
Ovo su faktori koje trenirana osoba treba da prevaziđe, kako bi bila siguran i pouzdan prijemnik i interpretator svog doživljaja u susretu sa 'kosmičkim informacijama'. Sa aspekta psihotronike je, na primer, reinkarnacija jedan od oblika komunikacije sa ovim poljem.
Takođe i analiza prekognicije. Međutim, u više od 90% slučajeva, ključnim faktorom se pokazao problem optimalne obrade i procene informacija prošlih i sadašnjih zbivanja, koja prolazi i kroz lično nesvesno (preko njega smo u vezi sa ovim informacionim poljem, Kolektivnim nesvesnim, Kosmičkim inteligencijama).
Zbog toga je većina predviđanja daleke budućnosti opšteg karaktera i interpretirana su, često, kroz prizmu subjektivnosti. Još je davno vidovita gospođa Dikson, pre izbora DŽ. F. Kenedija prognozirala njegovu pogibiju, da će biti ubijen iz puške i da ne treba da ide u Dalas. Da li se ovde radi o dokazu mogućnosti 'čitanja' informacije iz univerzalne memorije?
Svesni smo da je moguća i neka drugačija interpretacija, na primer da je glavnu reč odigrala biokomunikacija, telepatija ili telemetrija. Takođe, znamo da se neke informacije mogu 'pročitati' tek u trenutku kada su prešle u informaciono polje, to jest, ukoliko im je predstojala nesvesna predistorija. Psihotronska praksa kao potvrdu za ovaj slučaj navodi poznate telepatske eksperimente sa Zenerevim kartama, kada se dešava da osoba koja prima poruku, izabranu kartu i njenu emitovanu slikovitu predstavu pogađa sa kašnjenjem za jednu kartu. Eksperimantatori su zaključili da je do prijema došlo ui trenutku kada se transmiter (onaj koji emituje poruku) već koncentrisao na sledeći simbol. Biokomunikacijski mogu biti primljene i informacije odavno uskladištene u sveprožimajućem univerzalnom polju, čak i one arhetipski večite. Ostaje nam da se suočimo sa činjenicom da naše mišljenje i sve što uz njega ide, kao da biva sačuvano u formi nekakvog softvera smeštenog u protonauci (po Kafki), u informacionoj okolini (po Toški) ili informacionom polju (po Rejdaku), na nekakav poseban način povezanog sa našom životnom sredinom. Izgleda, kao da u informacionom polju postoje inteligentne strukture, koje na nas posredstvom našeg uma ili bića u celini mogu uticati - da pomognu ili da naškode.
FAMOZNA MORFIČKA REZONANSA
Još 1992. godine Rupert Šedrak je održao jedno interesantno predavanje u Pragu pod nazivom 'Morfička rezonansa i kolektivni um'. Reč je o zaista zanimljivoj hipotezi i još zanimljivijim eksperimentima. Naime, Šedrak zastupa hipotezu da priroda ima um a da ono što obično nazivamo zakonima prirode, mogu biti samo navike.
Po njemu: 'Stvari se možda redovno repriziraju i priroda ponavlja svoje uzore zato što je tako navikla'. On takođe tvrdi da se ono što je jednom naučeno, bilo gde u svetu, brže uči na drugom kraju Zemljine kugle. To je ilustrovao sa više primera.
Jedan od njih polazi od proizvodnje nove hemijske materije, pri čemu se računa da je vreme njene kristalizacije dato i nepromenljivo, to jest, podjednako. Šedrak tvrdi 'kada je materija prvi put proizvedena, istovremeno se stvara i zametak navike. Na tok druge kristalizacije će uticati proces morfičke rezonanse, na treću kristalizaciju dva prethodna i tako dalje..., te će čitava stvar teći brže. Akumulaciona memorija, koju možemo naći u svetu oko nas, izaziva to da nova meterija kristališe brže tokom vremena bilo gde u svetu. Naučnici ovo šaljivo objašnjavaju: 'To bradati hemičari prenose deliće kristala iz laboratorije u laboratoriju'. Tvorac morfičke rezonanse, naravno, kao ni teoriju 'bradatih hemičara', nije prihvatio ni onu koja pretpostavlja da se zameci kristala prenose atmosferskom prašinom. Uostalom, odakle uopšte ona u savremenim laboratorijama?
Tek šesdesetih godina prošlog veka nauka se priklonila svemirskoj evolucionoj teoriji, a do tih godina svemir je u predstavama naučnika bio večit. Tada je i ideja večitih prirodnih zakona imala smisla. Ali, ako se svemir razvija, zašto se istovremeno ne bi razvijali i prirodni zakoni - pita se Rupert Šedrak i kaže: 'Ako u prirodi postoje navike, tad postoji i memorija'. Tvdim da u prirodi postoji urođeni proces stvaranja memorije i njegov osnovni elemenat je to što zovem 'morfička rezonansa'. Morfička rezonansa je uticaj sličnog na slično. Taj princip je poznat i u homeopatiji - slično se sličnim leči. Slične stvari ulaze u međusobnu rezonansu na osnovu sličnih struktura ili uzora, pre svega aktivnom vibracijom. Vremenska ili prostorna dimenzija tu nemaju nikakvog značaja. Šta pod time Šedrak podrazumeva?
Na gore spomenutoj konferenciji u Pragu, Rupert je slikovito pojasnio svoju teoriju: 'Ako na primer, u Pragu naučimo pacove novom triku, onda bi pacovi svugde u svetu trebali naučiti isti trik brže. U biološkoj naučnoj literaturi postoje objektivni dokazi da se to zaista i dešava'. Ista pravila važe i za čovekovo ponašanje. U oblasti ljudskog društva ova teorija pokazuje mogućnost širenja novih ideja i pogleda. Sa aspekta morfičke rezonanse tvrdi se da je učenje olakšano time što je ono što učimo već negde bilo naučeno ranije. Ovaj deo Rupertove teorije je bio testiran najintenzivnije, čak su nuđene i nagrade od 10.000 dolara onima koji opovrgnu njegove hipoteze. Primeri morfičke rezonanse i dalje se istražuju na unuverzitetima u Evropi i Americi.
Jedan od eksperimenata koji je često ponavljan, govori o testovima sa ukrštenim rečima koji su obaljeni na katedri za psihologiju Univerziteta u Notingemu. Izvesna Monika England je pretpostavila da, ako morfičke rezonanse zaista funkcionišu, onda bi trebalo da se lakše rešavaju ukrštene reči iz današnjih novina ako se to radi sutradan a ne danas, jer su ih u međuvremenu već rešavali mnogi, na različitim mestima. Rupert i gospođa England su ubedili redakciju časopisa 'Evning Standard' da sačini ukrštene reči za učesnike eksperimenata. Kandidati su bili testirani dan pre i dan posle objavljivanja ukrštenih reči u Londonu. Istovremeno su testirani u rešavanju kontrolnih ukrštenih reči, koje nisu bile štampane. Konačni ishod je bio dokaz da se sposobnost rešavanja ukrštenih reči koje su prethodno rešavane negde drugde zaista poboljšala za oko 25%.
Ako na ovom mestu krenemo u neka poređenja sa ljudskim rodom, onda imamo još jedan dokaz teze da sve ostaje zapisano u 'Svemirskoj datoteci', kojom smo i sami prožeti. Izvesna pamćenja ne odigravaju se na nivou razuma, logike, svesnog uma i zdravog razuma. Proces neobičnog pamćenja činjenica ili događaja nastaje svojevrsnim 'štimovanjem' na ono što se desilo u prošlosti. Po ovoj teoriji mi smo istovremeno odašiljači i prijemnici eha prošlosti. Kažemo li to jednostavnije - memorija ne mora obavezno biti uskladištena samo u našim mozgovima, već može biti naknadno 'naštimovana na aktivnosti u prošlosti'. Koliko to može biti dobro i koliko korisno, stvar je ličnosti kao pojedinca ili grupe kao kolektivnog bića.
Ako se možemo naštimovati na svoje spostvene uspomene, zašto ne možemo da se naštimujemo na uspomene drugih ljudi? Najverovatnije da to i radimo. Tu postoji kolektivna memorija sa kojom smo povezani. To je nešto što mnogo ljudi već zna ili naslućuje. Možemo govoriti o čitavim društvima organizovanim morfičkim poljima, a primere za to imamo ako pratimo obrede, običaje, rituale i druga kulturna nasleđa u pojedinim sredinama, na pojedinim posebno zračećim mestima. U staro vreme se govorilo o 'duhu' mesta koja imaju izvesnu atmosferu i izazivaju različite osećaje.
Spomenimo ovde i učenje alhemije, naravno ako je svrstamo u jednu od najstarijih 'nauka'. Prema njenim postavkama, ono što se zbiva u bilo kojoj tački Kosmosa, istovremeno i odmah ima svoj odraz u svakoj individui i obrnuto. Tu univerzalnu zakonitost, iz koje proizlaze nebrojene praktične posledice, u vidu zakonitosti formulisao je mitski osnivač alhemije Hermes Trismegistos u svojoj 'Smaragdnoj tabli' gde kaže: 'Ono što je gore je kao ono što je dole, a ono što je dole je kao ono što je gore'.
PSIHOTRONSKA TERMINOLOGIJA
Da bi se izbegla terminološka zbrka i razuđenost predmeta proučavanja ili bavljenja 'nad' ili 'para' pojavama, psihotronika je pribegla sistematičnosti i preoblikovanju nekih termina. Definicija psihotronike po profesoru Rejdaku je: 'Psihotronika je interdisciplinarna naučna grana koja pročava distancione interakcije između organizama i spoljne sredine, koje su uslovljene snagama duše, svesnim i percepcionim procesima. Ona istražuje energetske i informacione sposobnosti ovih interakcija čime pomaže objektivizaciju, te upoznavanje za sada neotkrivenih rezervnih mogućnosti čoveka i žive materije uopšte. Tako doprinosi spoznajnom procesu sveta u celini.
BIOINDIKACIJA - Ovim pojmom označava se sposobnost organizma da detektuje informacije o spoljašnjem (van subjekta) i unutrašnjem (sam subjekat). Naravno, ovde se prvenstveno podrazumeva vančulna detekcija. U obe ove sredine su uskladištene informacije, a živa materija je u stanju da sa tim sredinama ostvari interakciju.
BIOTELEGNOZA - Ona je distanciona spoznaja objektivne stvarnosti vezane sa svešću (preko nesvesne psihe), i ne ostvaruje se standardnim čulima ni racionalnim razmišljanjem. Ove spoznaje subjekti saopštavaju direktno ili simbolički - jer je jezik nesvesnog simboličan. Umesto termina biotelegnoza u literaturi se nailazi i na termine: jasnoviđenje, jasnočujenje, prekognicija, ESP - Ekstra Senzorna Percepcija i slični. Potpune mogućnosti koje imaju naša čula još ne znamo. To se odnosi kako na sam mozak, tako i na naše biće u celini. Stoga ne možemo unapred odbaciti i eventualno njihovo učešće u distanciranoj spoznaji. Biotelegnoza podrazumeva distancionu interakciju između čoveka i spoljne sredine, a ta sredina može biti i Univerzum u bezvremenom i besprostornom smislu te reči. Biotelegnoza se deli na:
1. Retrokogniciju - znanje o prošlim događajima
2. Aktuelnu biotelegnozu - znanje o sadašnjosti, svest u stvari, da sadašnjost ne postoji
3. Prekogniciju - spoznaja budućih događaja.
BIOKOMUNIKACIJA - je sposobnost živih organizama da međusobno komuniciraju - emituju i primaju informaciju na distanci specifičnim mehanizmima, van granica percepcije čula. Kvalitet prenošenih informacija odgovara stepenu organizovanosti žive materije. Sinonimi za biokomunikaciju su: telepatija, telepatski prenos i slično. U svakom slučaju reč je o daljinskim interakcijama: među ljudima, između ljudi i drugih živih bića, te između drugih živih bića međusobno.
Sve u svemu, ovo su stvari koje golicaju maštu i u koje veruju ljudi okrenuti duhovnim stvarima. Oni okrenuti materijalnim stvarima, koji veruju u samo ono što vide, veruju na primer u telvizor, radio, internet, znaju da nam sve to dopremaju nevidljivi talasi i čak u njih veruju, ali kada im se spomenu nevidljive niti energija koje povezuju sve u prirodi, postaju skeptici i neverujući vrte glavom. Ali, to je već stvar slobodne volje, i shvatanja života i ovoga sveta. Izvor: Treće Oko - D.Puac
■ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ■ Ponovni Klik - Brisanje
Tajne Ljudskog Uma - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
