vrh
Meni

Moćne Rusalke



     Moćne Rusalke! Kako su svireepi vodeni demoni koji u vodi uzimaju duše došli glave devojci koja je i sama posedovala đavolju silu. Na njenoj sahrani sveće su se gasile kao od šale a sveštenik nije mogao da čita opelo, jer se onesvestio pored kovčega...
 
     


       Za rusalnu nedelju vezana su mnoga verovanja i predskazanja,a naročito priče o njenoj surovosti prema onima koji se usuđuju da prekrše duhovnu tradiciju. Slučaj postradale Milanke iz Negotina nije usamljen, ali je specifičan. Devojka nije verovala u moć  nečastivih, pa se bez straha upustila u borbu iz koje nije izvukla živu glavu. Ispovest njene majke je bolna i dirljiva.
    Jovana Marinović rođena je gotovo pre sedam decenija. Završila je četverorazredno osnovno školovanje, a kasnije je zajedno sa roditeljima radila teške poljoprivredne poslove i čuvala stoku po padinama Velikog Krša. Jovana je, i pored tih poslova, uspevala da redovno odlazi na seoske vašare, zavetine i proslave svake vrste. Nije bila od onih zatucanih i zaostalih devojaka, već je uvek bila u središtu svog omladinskog okruženja. Naravno, u to vreme i za te godine, a radi se o sredini 50-tih prošlog veka, kada je imala petnaestak godina, Jovana je volela običaje svoga kraja, a od starijih je često slušala o raznim ovozemaljskim i onozemaljskim demonima i silama koje se mogu susresti na raskršćima, guvnima, utrinama...

    Krajem 50-tih Jovana je na vašaru u Crnajki srela svog školskog druga iz ovog sela, a koji se sa roditeljima preselio u Negotin. Posle kraćeg razgovora mladi su se prisetili svog detinjstva, ali i malo zbližili. Ponela ih je mladost i trenuci natopljeni zanosom i radošću. Mladiće je, posle par sati druženja predložio devojci da je odvede u Negotin i da se uda za njega. Kada je ona to roditeljima predočila, ovi su ostali uporni da je, kao jedinicu, iz kuće nigde ne daju. Jovana je sa momkom Nikolom uskoro ugovorila novi sastanak i odličila  da za njega pođe bez pitanja i odobrenja roditelja. Tako se dogodilo da zauvek ode iz svog mesta u Hajduk Veljkovu krajinu. Roditelji joj dugo nisu dolazili, ali su se posle nekoliko godina pomirili sa sudbinom da će starost dočekati sami, u vrleti planinskih visova. Jovana nam priča o vremenu iz svoje mladosti, o vremenu njene udaje, ali o vremenu koje je i posle toga dolazilo i odlazilo. Na trenutak bi zastala, priču prekinula, ali uz prekide i suze, opet nastaljala.
    'Kada sam te 1959. godine od svojih roditelja pobegla za Nikolu, život nam se naizgled posrećio. Njegovi roditelji su imali dobar posao, a uskoro se i Nikola zaposlio. Moglo je prilično dobro da se živi. Među prvima smo u kraju kupili 'fiću'. Posle smo, kad su se odnosi sa mojima popravili, često i u moj kraj odlazili. Nakon godinu i po dana, rodi nam se Milanka. Bila je čudo od deteta!Rodila se 16. januara, baš za nekrštenih dana. Već su mi u selu negovestili da to nije uobičajeno vreme pogodno za rađanje dece. Koje se dete rodi tih nekrštenih dana, imaće u sebi demonsku, odnosno đavolju silu i biće u stanju da se druži sa silama koje već nosi u sebi.
    Moja Milanka je već u drugoj godini ispoljila takvu silu. U proleće naredne godine, na neobjašnjiv način popela se na krov kuće, da bi odande skočila u komšijsko dvorište. Visina od punih osam metara nije joj ništa značila, pa je sa skokovima nastavila i narednih dana. Kada je napunila tri godine, jednom komšijskom detetu je zadala jak udarac u stomak, tako da je ovaj dečačić od desetak godina ostao da leži, nepomičan. Hitno ga je moj muž prebacio u ambulantu. Kada je stasala za školu, ravnih joj nije bilo. Časove nije pohađala, iako su joj beleženi neoprevdani izostanci. NA roditeljskim sastancima samo je Milanka bila nerešiv problem i samo se o njoj govorilo. Ništa ja kao majka tu nisam mogla da pomognem, jer je moja ćerka bila nepopravljiva i neumoljiva. Jednog dana je čak i učiteljicu ošamarila, kada joj je ova rekla da sedne na svoje mesto. Posle je došao i direktor škole, ali se stvari nisu izmenile. Milanka je izletela kroz prozor i više se nije vraćala u školu.
Na polaganju, pokazala je takvo znanje da su morali sve petice da joj nanižu. Nikada nije učila, a sve je znala. Čudo božje i čudo đavolje'.

    Jovana nerado nastavlja priču o svojoj kćerci Milanki kada je zašla u devojačke dane. Za nju nije postojao nerešiv problem. Batinala je vršnjake i naterival im strah u kosti. Svi su je u isto vreme i voleli i poštovali, ali i mrzeli. Uvek je bila u gomili, imala je mnogo drugova i drugarica.
    'Kada sam se jednom našla u svom rodnom selu, rešim da odem kod poznate vračare , baba Veseline, kako bi mi ova bacila beleg i otkrila o čemu se, zapravo, radi u vezi moje kćerke. Šta to nju tera na neke neobjašnjive postupke? Baba mi je odmah rekla da moje dete nije obično , već je to đavolje dete, napunjeno do grla nekom zlom silom koja je nagoni na prljave i zle radnje, pogotovo sad kad je odrasla i zadevojačila se. Ona nije u stanju da rasuđuje razumom, nego se oslanja na opasni unutrašnji nagon koji je podstiče i tera na zle radnje. Baba Veselina se prihvatila da joj tu opasnu silu istera iz tela, te mi je rekla da idem kući i donesem joj sve potrebne stvarčice sa kojima bi mogla da radi, odnosno da spravlja jake i moćne vratke'.

NEIZBEŽNA SMRT

    'Bilo je to baš po Trojici, kada sam se od babe Veseline vraćala kući. Započela je rusalna nedelja, te se tih dana nije išlo kod vračara, ali sam ja za to vreme pripremala ono što mi je baba predložila. Na rusalni četvrtak Milanka pokupi, kao i obično, sve svoje društvo pa pravac Timok, na kupanje. Mnogi nisu hteli da uđu u vodu. Neki nisu znali dobro da plivaju, a nekima je i voda bila hladna. Ona ih je jednostavno u vodu nabacala kao žabe. Većina njih je zapomagala, vrištala i bežala. Milanka je ostala sama. Desetak puta je Timok preplivala tamo i ovamo. Kada je ostala sama, reši da malo na peskovitoj obali prilegne. Potom je u polusnu osetila nekoliko grčeva, koji su bili bolni i nesnosni. Nekoliko ribara začulo je glasne krike, a kada su se približili mojoj Milanki, ona je već bila mrtva. Nikada se više nije probudila. Lekari su konstatovali smrt od grčeva u hladnoj vodi, jer je telo pre toga bilo prilično zagrejano.
    Tako se dogodilo da kod baba Veseline u to veme nisam ni otišla. Milankina sahrana je bila za priču i pamćenje. Sveće koje su svi prisutni palili gasile su se kao od šale, a u sobi u kojoj je ona ležala duvao je jak vetar, zavijali nevidlji psi i kreštale sove. Kada je došao sveštenik i kada je počeo da čita opelo, sav se stresao, a potom se stropoštao pored kovčega. Dugo smo ga polivali vodom, a potom ga odvezli njegovoj kući. Nije bio ustanju da izdrži do kraja sahrane. Kada su muškarci Milanku spuštali u raku, odjednoj je naišlatako jaka oluja da su se svi razbežali. Nekoliko grobara drhtalo je kao prut, te izbezumljeni nisu znali šta rade i kakvo je čudo u njih same ušlo.
    Milanka je odmah posle sahrane počela svake noći da nam zalazi u kuću. Mi smo se pomalo i nadali takvim stvarima, jer je ona i za života bila čudo od deteta, ali ovo što nas je zadesilo bila je prava napast i priča za sva vremena. Ona je noću tako jako udarala na vrata, da se sva kuća iz temelja pomerala. Stolovi i stolice su se ljuljali kao pri najjačem zemljotresu, a ćebad sa kreveta letela je na sve strane. Ljudi iz komšiluka su skamenjeno gledali i isčuđivali se. To se ni u najstravičnijim filmovima nije moglo doživeti. Strašni krici, povici, dreka, zavijanje i šta se još nije čulo oko naše kuće i u samoj kući.
    A jedne noći, dok sam skrštenih ruku sedela na krevetu, Milanka stade ispred mene i poče da mi glasno i jasno govori o svojim postupcima. Kada sam je čula odmah sam zaplakala, i evo, do danas mi te suze teku kao nepresušni izvor. Ona je optuživala mene i mog muža što smo udesili da se rodi baš u vreme nekrštenih dana, kada zle sile caruju i gospodare živim ovozemaljskim dušama. Govorila mi je kako je sva puna natprirodne sile i kako nikako ne može da je otera i odstrani ni na onom svetu. Ne da joj mira ni u grobu, ni na svakom drugom mestu. Rusalna nedelja je za nju bila presudna, a pogotovo rusalni četvrtak, koji je uvek sedmi četvrtak po redu posle Uskrsa. Tog dana su na Timok došle njene posestrime Rusalke, koje su u sebi imale sličnu silu kao i ona sama i udruženo je ubile. Nije to bila obična i jednostavna smrt. Njoj je oduzeta duša, ali nečastivi je ostao u telu, kao najveći zlotvor ljudskog roda. U smrtnom telu živi demonski stvor i dejstvuje uvek i na svakom mestu. Svoju opaku silu ispoljavao je i te noći, kada je Milanka kao živa stajala preda mnom i govorila mi šta ju je snašlo i od čega je postradala'.

VODENI DEMON

    Jovana je u svojoj priči navela kako se Milanka u njihovoj kući bila odomaćila i posle onih uobičajenih četrdeset dana. Nisu pomagala nikakva zaštitna sredstva, niti bajanja protiv vampira i drugih nečistih sila. Sve je to bilo uzalud. Tek nakon godinu dana od smrti Milanka poče ređe da dolazi, a nakon tri godine načisto prestade. To neopisivo čudo nestade sa još čudnije pozornice. Ceo komšiluk je odahnuo, a pogotovo deca koja su se sa prvim sumrakom zavlačila u svoje sobe i tu ostajala do jutra.
    Zanimlalo nas je šta se to, u stvari, dogodilo sa mladom devojkom kao što je Milanka, pa smo se za pobliži odgovor zaputili kod jabukovčake vračare, Jovanke. Žena je preko svoje sede glave preturila na hiljade raznih slučajeva. Nije joj trebalo mnogo vremena pa da nam o ovom slučaju kaže svoje viđenje.
    'Ta devojka, koja je tragično završila na obali Timoka bila je pod jakim uticajem grupisanih demona. Kad - tad, ona bi morala da podlegne pod njihovim tovarom. To se dogodilo baš rusalne nedelje, jer je intenzitet slih sila u to vreme najveći, pogotovo što se radi o rusalkama kao vodenom demonu. Rusalke su nastale od rano utopljenih devojaka i žena čiija je duša izašla u vodi. Taj njihov duh je ostao u hladnim dubinama, ali ima moć da, povremeno, nekog kupača ili drugu osobu kaja se kreće preko brvna ili uz obalu , povuče u talase. Imala sam bezbroj slučajeva da postradale osobe budu isključivo žene, a evo zašto - Rusalke kao vodeni demoni zabranjuju u svoje dane da žene rade radove, peru, šiju, tkaju, šišaju ovce, rade u vinogradu, sade povrće... Pored toga, najčešće postradaju žene koje se rusalne nedelje kupaju u reci. Ako je ta žena još prekršila rusalna pravila kojim joj se zabranjuje navedeni posao, onda će joj ove sigurno doći glave'.
    Jovanka je sve zadivila svojim poznavanjem demonskih sila. Nisu u pitanju samo vodeni đavoli, nego je u pitanju ceo đavolji rod. Putem njega se služe i naše vračare kada spravljaju čini i naprate, pa se povremeno čuje u našim krajevima kako je iznenada umrla ta i ta vračara, a da nikada nije bolovala ni od čega. Ona je priznala kako se sve pomalo bave i tim opasnim poslovima, bez obzira što izjavljuju kako rade samo dobre stvari i kako se u svojim bajanjima oslanjaju samo na Boga i anđele. Naravno, to je ponekad samo kamuflaža, kako bi se stekao utisak o savršenom poštenju. Vračare koje bi u svojim bajanjima javno spominjale đavole začas bi izgubile mušterije i zanat bi im otišao u aut.
    'Godine 1975. na Peku, negde u blizini Blagojevog Kamena, utopila se jedna 46-godišnja žena. Baš na tom mestu Pek je bio izuzetno mali. Svako bi mogao da ga pregazi, a da noge ne pokvasi. Kada su je ukućani pronašli, najpre su pomislili da ju je neko ubio, pa su stvar prijavili miliciji. Ali, na njenom telu nije bilo nijedne ogrebotine, niti modrice. Nije se radilo ni o infarktu, niti nekoj drugoj sličnoj iznenadnoj bolesti. Sa tom konstatacijom je i sahranjena narednog dana. Kada su njen suprug i snaha posle par dana došli do mene , odmah sam im u belegu videla da se radi o vodenoj sili, odnosno đavolu. Priznali su mi da je to bilo rusalne nedelje i da se kupala u nekom viru. Tui je stvar bila potpuno jsana. Takvu smrt joj je sudbina odredila i tu nije imalo šta da se promeni. Suđaje su joj tako odredile, da postrada baš rusalne nedelje.
    Taj Pek, ali i ova naša Porečka reka, odneli su mnogo života. Znam bezbroj slučajeva da Rusalka povuče u obližnju reku automobil sa svim putnicima.
Pogledajte samo uz put, gde protiče Porečka reka, koliko tu ima venaca i krajputaša. Nedavno je u toj reci između Miloševe Kule i Klokočevca postradala cela porodica. U kolima su se nalazili i tek vereni, budućni bračni par. Hladni vodeni talasi su ih zauvek zbrisali sa ovozemaljske mape'.

    Jovanka dalje navodi kako je imala primera da na svoj neobjašnjiv način vidi Rusalke. Po njoj, to su veoma lepe devojke, raspletene kose niz leđa. Imaju sličnosti sa vilama, ali se ipak razlikuju, jer žive u vodi i na svim drugim vlažnim mestima. Gde one zaigraju kolo, tu izraste najgušća trava. Prekršiocima donose neizlečive bolesti i smrt, a to čine, u većini slučajeva, neprekidnim golicanjem. Vračara poručuje da se od Rusalki može zaštititi pelinom i belim lukom, ali i šiljastim predmetom koji treba nositi sa sobom rusalne nedelje.  S druge strane, Rusalke mogu biti i od koristi. One se brinu o plodnosti zemlje i njenoj vlazi, jer su vodeni demoni. Da one češće potapaju žene nego muškarce i lično smo se uverili. Samo pre skoro dve decenije u Štubiku su utopljene dve žene. I u jednom i u drugom slučaju, voda je dosezala samo do kolena.
    Priče o Rusalkama su raznorazne. Svako ih ispreda na svoj način, ali tako i doživljava. Još nijedna utopljenica nije posvedočila kako joj je u vodenom vrtlogu izašla duša...     Izvor: Treće Oko - Zlatimir Pantić


    KONTAKTIRAJTE NAS.
POŠALJITE NAM VAŠE PRILOGE RSS FEED-OVI 
ZA VAŠ SAJT DONIRAJTE SAJT 
VAŠIM DOBROVOLJNIM PRILOZIMA
Povratak Na Vrh Strane