Veštački Zemljotresi i Klimatski Ratovi

    Naravno, odmah posle zemljotresa, zatekli su se tamo da 'pomognu'. Videli ste i neverovatno stanje u Australiji, s jedne strane neviđeni požari, a sa druge strahovite poplave ?! Da li je moguće da je priroda tako surova, pa da može da napravi ovako nešto ljudima na Zemlji. Posle ovog teksta, možda više nećete kriviti prirodu i ovakve stvari više nećete nazivati 'prirodne katastofe'.

    Nije nikakva tajna da oružja koja izazivaju oluje i zemljotrese imaju i Rusi i Amerikanci. Takođe, nije tajna, mada se javno ne pominje, da su i nas u Srbiji Amerikanci 'gađali' takvim oružjem. Odgovor Rusa na to, bio je, kako tvrde upućeni - tornado u Americi. Vetar je duvao preko 400 kilometara na sat, što do tada nije bilo zabeleženo...
    Kada su Sovjeti izazvali detonaciju svoje prve atomske bombe u Kazahstanu, primetili su da eksplozija smesta pokreće zemljotres nepredvidive jačine, trajanja i udaljenosti od mesta eksplozije. Vremenom su shvatili da potrese ne izaziva podsticanje latentne nestabilnosti strukture stena - potrese je izazivala neka misteriozna sila. Dakle, nisu ih izazivale fizičke sile nuklearne eksplozije, već takozvani rezonantni talasi neobične dužine i trajanja. Nuklearne bombe su se, jednostavno, ponašale kao generatori talasa, kao kada bi se upotrebio dinamit da se izazovu talasi u običnom bazenu. (Malo dinamita - mali cunami u bazenu, puno dinamita - veliki cunami gde god hoćete)!
 
 
     Poznati fizičar dr Piter Beter tvrdio je da su do 1977. Rusi postavili superbombe na principu fisija-fuzija-fisija u određene podvodne rovove oko Filipina. Dr Beter veruje da Filipini predstavljaju ključnu oblast za giganstski pacifički tektonski plato. Rusija je već postavila i čitav arsenal specifičnog podvodnog oružja u drugim oblastima Tihog okeana izazivajući jake zemljotrese - tvrde stučnjaci.
     Dr Beter veruje da je osnovna namena bila i jeste da se smanji tenzija širom pacifičkog platoa, osim Filipina, gde bi napon i pritisak bili podignuti do nezamislivog nivoa. Tada bi, u određenom trenutku, bile aktivirane bombe oko Filipina. Prema očekivanju, ovo bi izazvalo nezamislive zemljotrese i plimne talase i zauvek zbrisalo američku zapadnu obalu.
    Posle velikog zemljotresa u Jermeniji 1988. godine, japanski sizmolozi su nagovestili postojanje elektromagnetske tehnologije za veštački indukovane zemljotrese, koje poseduju Rusi. U januaru 1990. japanska delegacija koju je predvodio tadašnji ministar spoljnih poslova Sinatro Abe, došla je u Moskvu na razgovor sa tadašnjim predsednikom SSSR-a Mihailom Gorbačovim i članom Politbiroa Aleksandrom Jakovljevim.
    Namera je bila uspostavljanje 'bilateralne saradnje'. Na sledećem sastanku, godinu dana kasnije, Gorbačov je preko Jakovljeva za 900 miliona dolara ponudio Japancima da kupe tehnologiju sovjetskog supertajnog interkontinentalnog elektromagnetskog oružja, sposobnog da izazove zemljotrese. Ovo oružje su Sovjeti aktivno koristili od početka 60-tih godina. O ovom oružju uskoro posebna stranica.


    Još je naš Nikola Tesla otkrio način da iskoristi pročišćeni oblik elektromagnetske energije, razdvojivši, kako je pisao, 'električni naboj od mase'. Teslinom tehnologijom, mogli su da se stvore talasi u atmosferi ili zemljinoj unutrašnjosti i pretvore u oružje razarajuće snage.
    Sergej Koroljev (slika levo dole), osnivač sovjetskog svemirskog programa koji je stvorio Sputnjik i poslao Jurija Gagarina u orbitu, lansirao je satelite sa nuklearnim reaktorima koji su ispaljivali snopove elektrona u jonosferu, ranih sedamdesetih. Radio talasi su se odbijali o ovo moćno elektromagnetno ogledalo i omogućavali 'svakakve efekte'.
    Tokom 70-tih godina Amerikanci su bili toliko zaplašeni efektima koje je izazivao Korovljev program da je Pentagon pokrenuo sopstveni program pod nazivom 'Klimatska dinamika'. Ali, beznadežno zaostajući bez Teslinog mehanizma poznatog kao skalarni potencijalni interferometar, američki Senat je na inicijativu senatora Klejborna Pela, zabranio primenu tehnologije kontrole vremena u neprijateljske svrhe.
    Tada su, barem na trenutak, tadašnji predsednici Leonid Brežnjev i Džimi Karter, odložili svoje opasne igračke, mada,  prava istina je da je to bilo samo smirivanje javnosti.

    Međutim, ova zabrana nije sprečavala primenu tehnologije kontrole vremena u 'mirnodopske' svrhe. Modifikacija klimatskih uslova vraća se na velika vrata na samitu u Rio de Žaneiru 1991. godine. Usledile su prepirke i dokazivanje da se globalno zagrevanje i smanjivanje ozonskog omotača može sprečiti održavanjem istog nivoa ili smanjenjem industrijskog zagađenja, ali se planeta ne može dovesti u normalno stanje ukoliko se ne upotrebi moćna elektromagnetska tehnologija i primeni u gornjim slojevima atmosfere.
    Međutim, problem je bio u tome što elektromagnetska tehnologija ne može zakrpiti ozonsku rupu i smanjiti temperaturu. Tako su stručnjaci došli na 'briljantnu' ideju - bombardovati pustinje zapadne Australije i zapadne delove SAD elektromagnetskim talasima koji će izazvati pad pritiska i padavine. Tako bi u pustim predelima izrasle guste šume, koje bi ugljendioksid i ostale gasove preobratili u kiseonik. Centar čitave operacije bila je jedna oblast u zapadnoj Australiji.


    Oružje na bazi plazme (mešavina elektrona i jona) već je stvoreno u Rusiji zarad praktične primene. Njegovo funkcionisanje zasniva se na fokusiranju snopova elektromagnetske energije koju stvaraju laser ili mikrotalasno zračenje u gornjim slojevima atmosfere. Ovi snopovi su u stanju da unište bilo koju metu koja leti supersoničnom ili sličnom brzinom. Oblak visoko jonizovanog vazduha podiže se usred laserskog ili mikrotalasnog zraka, na visini od 50 kilometara. U trenutku kada je uhvaćeh ovim snopom, svaki objekat - avion ili projektil - neizbežno će biti izbačen sa svoje putanje i uništen, zahvaljujući velikoj razlici u pritisku između površine i unutrašnjosti letećeg objekta. Fundamentalno u ovom slučaju je da energija, usmerena zemaljskim komponentama plazma oružja - laserima i antenama - nije koncentrisana na metu, već malo ispred nje. Energetski snop zapravo udara posred putanje letećeg objekta i uništava aerodinamiku leta.
    Akademik Ramili Avramenko, čovek koji je uložio najviše napora u kreiranju plazma oružja u Rusiji, veruje da je njegovo čedo - plazmoid - neranjivo. Avramenko smatra da je plazma oružje veoma jednostavno kontrolisati i napraviti. Pored vojne primene, plazmoid se može iskoristiti za 'krpljenje' ozonskih rupa u atmosferi i izbacivanje kosmičkog đubreta van orbite. O uticaju na klimu i da ne govorimo.

    General Gordon Saliven, bivši zapovednik američke armije, oduševljen je budućnošću u kojoj vidi savršene mogućnosti za manipulaciju eventualnim bojnim poljima: 'Kada osvojimo tehnologiju novog veka, moći ćemo danonoćno da vidimo neprijatelja, prilagodimo vreme sopstvenim željama i krenemo u borbu'. Tokom Drugog svetskog rata, general Ajzenhauer se ogorčeno žalio: 'Loše vreme u Evropi najveći je neprijatelj vazdušnih operacija. Jedan vojnik mi je rekao kako je vreme neutralno u ovom ratu. To nije tačno. Loše vreme je uvek na strani naših neprijatelja. Ukoliko loše vreme potraje, to će nacistima biti najbolja odbrana u Normandiji'. Doduše, evropsko loše vreme poprilično je nerviralo trupe NATO, SFOR i IFOR tokom rata u Bosni. Zbog kiše i snežnih oluja otkazane su mnoge planirane operacije u vazduhu, ali i na tlu.
    Modifikacija i kontrola vremena mogu se podeliti u dve kategorije: sprečavanje i intenziviranje prirodnih meteoroloških obrazaca. U ekstremnim slučajevima, mogli bi se stvarati potpuno novi meteorološki uslovi, mogle bi se izazivati i kontrolisati jake oluje, ili čak izmeniti globalna klima na čitavoj planeti. Po najbezazlenijem scenariu, modifikacija vremena bi podrazumevala sprečavanje ili povećanje padavina, uklanjanje oblaka ili magle tokom kraćeg perioda iznad određenog regiona.
    Da bi se modifikacija vremena obavljala uspešno, neophodno je stvaranje globale meteorološke mreže, preko koje bi se moglo pristupiti bilo kom meteorološkom centru u svetu i podacima o globalnim, regionalnim i lokalnim vremenskim prilikama. Suštinu ove mreže, prema planu američke vojne mornarice, činili bi najsofisticiraniji kompjuterski softver i hardver, koji bi mogli da za izuzetno kratko vreme 'svare' i obrade trilione podataka vezanih za životnu okolinu, pretvore ih u baze podataka i proslede podatke do kompjuterskih modela za predviđanje i mudifikaciju vremena. Senzori bi očitavali promene i hranili podacima o novom meteorološkom obrascu sistem za modeliranje vremena koji bi smesta ažurirao proračune.

    Gotovo svi napori na polju modifikacije vremena u poslednjih četvrt veka , bili su usmereni na promene skale oblačnosti na osnovu zasićenja isparenja i razlike u pritisku između leda i vode. Studija dr Viljema Greja istražuje mogućnost da se 'značajni uticaj može sprovesti pametnom eksploatacijom potencijala solarne apsorpcije crne ugljenične prašine'. Ova tehnologija bi se primenila za podizanje nivoa kišnih padavina, stvaranje cirusnih oblaka i stvaranje kumulonimbusa u sušnim predelima. Kada se ugljenična prašina raširi u vazduhu iznad velike vodene površine, ugljenik postaje vreo i zagreva vazduh u svom okruženju čime povećava količinu isparenja vodene mase. Kako se okolni vazduh zagreva, njegovi fragmenti se podižu, vodena isparenja koje delovi vazduha sadrže se kondenzuju i formiraju oblake. Tokom vremena, kapljice u oblaku povećavaju svoju zapreminu kako se sve više i više vode kondenzuje, da bi na kraju pale na zemlju u obliku pljuska ili neke druge vrste padavina.
    Naravno, ova tehnika se može iskoristiti u vojne svrhe u idealnim uslovima. Na primer, ukoliko u blizini bojnog polja postoji veća vodena površina, ugljenična prašina bi se raspršila u atmosferi iznad vode. Na kraju bi se kondenzovana isparenje stuštila na neprijateljsku vojsku i onemogućila joj dejstvo. Zahvaljujući laserskim sistemima i pametnim materijalima baziranim na nanotehnologiji, moguće je stvoriti veštačku maglu, ali i simulirane meteorološke uslove. Oblak ili nekoliko oblaka sačinjenih od mikroskopskih kompjuterskih nanočestica koje komuniciraju jedne sa drugima i sa večim kontrolnih sistemom, nude ogromne mogućnosti. Međupovezani, sa trodimenzionalnim navigacionim sposobnostima, takvi oblaci imaju širok dijapazon primene. Mogu blokirati optičke senzore ili se prilagoditi da postanu nedostupni drugim metodama nadgledanja. Takođe, mogu obezbediti razlike u atmosferskom energetskom potencijalu - koji inače ne bi postojao da bi se tačno utvrdilo vreme udara munje u određeni cilj. Čak i kada bi nivo energetskog potencijala bio nedovoljan za efektivno udarno oružje, potencijalni psihološki efekti u mnogim situacijama bi bili fantastični.
    Američki stručnjaci predviđaju da bi efekti primene simuliranog vremena za postizanje željenih ciljeva, omogućili da se namerno planirane i izvedene akcije veoma lako protumače kao posledice prirodnih meteoroloških fenomena. Pri tom je takva operacija izuzetno jeftina. Prema dr Dž. Stors Holu, naučniku sa Rutgers univerziteta koji se bavi istraživanjima iz oblasti nanotehnologije, produkciona cena recimo kilograma oblaka sačinjenih od nanočestica, bila bi ista kao i proizvodna cena kilograma krompira.
    Sve u svemu, svi smo svedoci da vreme više nije isto kao pre. Svi kažu da se priroda promenila, a malo ko zna ko je pravi krivac za to.