Misteriozni Divovi Isik Kula

    Kako tvrdi dobro obavešteni ukrajinski pisac V.Krapiva, krajem 30-tih godina prošlog veka je ruski istraživač paranormalnih fenomena Grabovski, zapisao jednu veoma neobičnu priču sa tog područja. Grabovski je upoznao čoveka koji je sa svojim prijateljem svojevremeno istraživao pećinu blizu jezera Isik Kul.

U pećini su otkrili tri ljudska skeleta, svaki viši od tri metra. Svaki skelet je bio prekriven ukrasima od srebra koji su oblikom podsećali na slepe miševe.
    Čovek se uplašio njihovog izgleda i godinama nikome nije rekao ni reč o svom otkriću. Ipak su on i njegov prijatelj uzeli ukrase i pretopisi ih u srebrne poluge. Sačuvan je samo jedan mali komadić ukrasa. Sovjetski naučnici koji su ga ispitali, izjavili su da ne mogu da odrede starost ukrasa.
    Zanimljivo je da jedna kirgijska legenda govori o podzemnom gradu koji postoji u jezerskim dubinama. Vladar tog grada, kralj Osounes, bio je stvorenje neobičnog izgleda - imao je dugačke uši. Jezero nije poznato samo po vodi koja se ne zamrzava i legendi o izgubljenom gradu, već i po neobičnim paranormalnim fenomenima.
    Najranije pominjanje sličnih divovskih bića datira s početka XX veka. Nekoliko dečaka su u Gruziji, koja je data bila deo ruske imperije, usred planine otkrili pećinu punu humanoidnih skeleta. Svaki skelet je bio visok najmanje tri metra. Da bi dospeli do pećine, dečacu su morali da zarone u jezero. Georg Papašvili i njegova supruga su se prisetili ove priče u svojoj knjizi štampanoj u Njujorku 1925. godine o gruzijskim imigrantima koji se prilagođavaju životu u Americi.


    Mnogo godina kasnije, jedan daleko zlokobniji incident odigrao se u tadašnjem Sovjetskom Savezu na Bajkalskom jezeru. Ruski magazin 'Anomalia' koji piše o paranormalnim fenomenima, objavio je 1992. godine tekst Marka Štajnberga, sovjetskog veterana iz avganistanskog rata.    Štajnberg je napisao nekoliko knjiga i stručnjak je za rusku vojsku a koji danas živi u SAD. U svom tadašnjem tekstu, on opisuje kako je u leto 1982. godine zajedno sa potpukovnikom Genadijem Zverevim aktivno predvodio povremene treninge ronilaca - izviđača u Turkistanu i drugim centralnoazijskim vojnim regionima. Trening je obavljan na jezeru Isik Kul.
     Kako navode mediji, upravo su u tom jezeru tokom ere Sovjetskog Saveza testirani podvodni projektili i torpeda. Danas u Kirgistanu, tvrdi se, na jezeru Isik Kul još uvek postoji ruski pomorski komunikacioni centar. Ali je te 1982. godine general major V.Demjanko, komandant vojnog ronilačkog servisa inženjerskih jedinica Ministarstva odbrane SSSR-a, neočekivano i u žurbi obavestio lokalne oficire o neobičnom događaju koji se odigrao tokom sličnog treninga u Trans - Bajkalu u zapadno sibirskom vojnom regionu.
    Tokom vojnih vežbi, ljudi žabe su doživeli susrete sa misterioznim podvodnim plivačima, prilično humanoidnim bićima ogromnih dimenzija, visokih preko tri metra. Ti 'plivači' su nosili samo tesno priljubljena srebrnkasta odela i činilo se da im ledeno hladna voda uopšte ne smeta. Na dubini od 50 metara, 'plivači' nisu imali ni opremu za dubinsko ronjenje, niti bilo kakvu drugu opremu. Samo su im glave bile prekrivene sferičnim kacigama.
    Šajnberg u tekstu dalje tvrdi da su lokalni vojni zapovednici u Sibiru odlučili da zarobe jedno od tih stvorenja. Specijalna grupa od sedmorice ronilaca je poslata na taj zadatak. Ali dok je jedan od članova tima pokušavao da nabaci mrežu preko stvorenja, odjednom je nekakva moćna sila uvukla sve ronioce u vrlog i zatim ih iz dubine bukvalno izbacila na površinu jezera.

    A kako autonomna oprema dubinskih ronilaca ne dozvoljava izranjanje sa tolike dubine bez prethodnog podvrgavanja procesu dekompresije, svi članovi nesrećne podvodne ekspedicije su zbog naglog izranjanja zaradili aero-emboliju, ili kesonsku bolest. Jedini lek je bio da se smesta podvrgnu dekompresiji u specijalnim hiperbaričnim komorama pod pritiskom. Vojska je imala nekoliko takvih komora, ali je samo jedan bila u ispravnom stanju. U nju su mogla da stanu samo dva čoveka. Ipak, lokalni vojni komandiri su ugurali četvoricu ljudi žaba u hiperbaričnu komoru, što je rezultiralo smrću trojice ronilaca i teškim invaliditetom četvrtog.
    General majora su poslali na jezero Isik Kul da lokalne vojne zapovednike upozori da više ne pokušavaju zarobljavanje 'plivača'. Iako je jezero Isik Kul pliće od Bajkalskog, njegova je dubina sasvim dovoljna za život ovih misterioznih bića. Sovjetska vrhovna komanda znala je za postojanje 'plivača' i naredila je da se ne diraju. Možda su oni znali daleko više o podvodnim stanovnicima Isik Kula od nezavisnog istraživača Grabovskog. Ubrzo potom je štab turkmenistansog vojnog regiona primio naređenje od zapovednika kopnenih snaga. U naređenju je detaljno analiziran incident na Bajlkalskom jezeru i objavljen ukor tamošnjim oficirima.
    Sa naređenjem je stigao i informativni bilten glavnog štaba inženjerijskih jedinica Ministarstva odbrane SSSR-a, u kome se navode brojna dubinska jezera u kojima su registrovani neobični fenomeni:pojava podvodnih stvorenja analognih bajkalskom tipu 'plivača', zatim jako osvetljenje koje dopire iz dubine kao i uzdizanje i spuštanje džinovskih diskova i sfera?!?


    Mihail Demidenko, poznati ruski pisac koji je preminuo 2003. godine, pričitao je Štajnbergov tekst iz 1992. i setio se da je 1986. godine, gok je bio na zadatku u ime Udruženja pisaca iz Irkustska (Sibir), proveo izvesno vreme na Bajkalskom jezeru. Tu je od lokalnih ribara čuo da su lično videli jednom kako su, par godina ranije, vojni robioci neverovatno silom izleteli iz jezera čak 10-15 metara iznad površine vode. Ribari nikada nisu otkrili zbog čega su se vojnici ponašali tako čudno.
    Demidenko je bio ubeđen da je to isti događaj koji je opisao Štajnberg, pa je kontaktirao svoje izvore u najvišim ešalonima ruske armije pokušavajući da sazna detalje, ali bez previše uspeha. Konačno mu je ipak pošlo za rukom da razgovara sa jednim pukovnikom iz Glavnog logističkog direktorata. Demidenko je od njega saznao da se detalji takve akcije verovatno nalaze u specijalnim arhivama za koje je potrebno odobrenje sa vrha.

    Mihail Demidenko je svojevremeno, posle diplomiranja na vojnoj školi, postao prevodilac za kineksi jezik. Služio je pri vrhovnoj komandi sovjetske armije kao prevodilac i bio stacioniran u glavnom štabu vazduhoplovnih snaga Kine. Takođe je služio i u Severnoj Koreji tokom rata. kasnije je Demidenko proputovao Kinu do zapadnog Tibeta, a kda je postao poznati pisac i scenarista posetio je i druge zemlje jugoistočne Azije i Evrope. Napisao je više fascinantnih knjiga, među kojima je i poslednja u kojoj se pominju misteriozni divovi - Tragom SS trupa na Tibetu, objavljena 1999. godine. Demidenko je 1954. pratio visoke vojne oficire iz pekinga i sovjetske vojne komande koji su vršili inspekciju kinseksih trupa u provinciji Ksinjiang i na zapadu Tibeta.
    Na Tibetu je ta grupa zvaničnika provela jednu noć u lamaističkom manastiru, gde je Demidenko upoznao starog monaha Mongola koji je govorio ruski jezik. Među mnogim fascinantnim pričama koje je čuo od starog monaha, bila je i ona o pećinama u tibetanskim planinama gde divovi visoki preko tri metra borave u nekoj vrsti anestezijom uzrokovanog sna. Jednog dana, rekao je monah, divovi će se probuditi. Kasnije je Demidenko čuo priču da su Kinezi namerno provalili u jedno od tih svetih pećina, izvukli iz nje uspavane amfibijske divove i obesili ih na javnom mestu. Kako Demidenko piše u svojoj izuzetno dobro istraženoj priči, veliki ljubitelji okultnog - nacisti, bili su svesni postojanja divova i legendi o podzemnim gradovima Tibeta. Zbog toga je Hitler i slao ekspedicije na Tibet, ubeđen da će divovski polubogovi potvrditi njegove teorije. Ali ima još mnogo toga o divovima u Demidenkovoj poslednjoj knjizi, baša kao što ima i obilja istorijskih podataka o Hitlerovim ekspedicijama, arhivama i misterioznim događajima.
    Kratkotrajno povećanje NLO aktivnosti 1978. godine, nateralo je Akademiju nauka SSSR-a da se prihvati programa istraživanja anomalnih atmosferskih fenomena. Ime programa bilo je SETKA-AN, Mreža Akademije Nauka. Prvi korak SETKA-AN je bio zvanično uvođenje opisnog termina 'anomalni atmosferski fenomeni' umesto zabranjenog NLO- Cenzura NLO tematike ukinuta  je 1989. godine.

    Ministarstvo odbrane je pokrenulo sličan program pod imenom SETKA-MO. Eduard A. Jermilov, ugledni ruski naučnik prestižnog Instituta za istraživanje radio fizike, bio je uključen u SETKA program i 1982. godine kada je istraživao slučaj u kome je glavnu ulogu imao humanoidni div!?


    Borisoglebsk se nalazi u regionu Voronjež i jena je od najaktivnijih oblasti NLO viđenja. Ovo poslednje tvrdi A.Plaksin, stručnjak Ministarstva odbrane Ruske Federacije i nekadašnji vodeći učesnik programa SETKA. Osamdesetih godina prošlog veka oformljena je posebna vojna komisija, sa zadatkom da proučava NLO u toj oblasti. Veličina letelica koje su videli i onjima izvestili vojni posmatrači varirala je od dimenzija teniske loptice do letilice duge 200 metara, a manevrisale su brzinom koja se kretala od 0 do 600 kilometara na sat, na visini do 20 metara.
    Jermilov u izveštaju od 26.maja 1982. godine navodi da je tog dana, tokom gubitka komunikacije sa vojnim avionom MIG-21 koji se kasnije srušio, na nebu primećen NLO i to na visini iznad 1500 metara. Operacija spasavanja je pokrenuta 27. maja. Jedan tim spasilaca koji su činila mlađi vodnik A.A:Panjukov i redov A.J.Kunjin, naišli su na čistinu u šumi Povorino i ugledali misteriozno humanoidno biće. Bilo je ne manje od 3.5 metra visoko, odeveno u srebrnkasto odelo sa zelenkastim prelivima. Kada je biće pobeglo sa tog mesta, očevidci su u daljini iza drveća ubrzo čuli eksploziju, a zatim je ka nebu uzleteo luminiscentan objakat za kojim je ostao blago osvetljeni trag. Leteći objekat je zatim nestao iza drveća.
    'Komsomolskaja pravda' je u decembru 2000. godine objavila tekst A.Pavlova, u kome se opisuje blisaka saradnja ruske vojske sa NLO istraživačima. Među dokumentima koja je lokalnim ufolozima obezbedio komandant dalekoistočnog distrikta vazdušne odbrane bio je i jedan u kome se pominje najzanimljiviji slučaj iz 1990. godine. Vojnu brigadu u naselju Timofejevka je izbunio pucanj upozorenja stražara koji je opazio dva bića u srebrnim ogrtačima. Bila su visoka oko 2.5 metra i izašla su iz obližnjeg hrastovog šumarka. Čim je stražar ispalio pucanj upozorenja, 'srebrni' su pobegli nazad u šumu. Tlo je bilo mokro od skorašnje kiše, pa su ruski kontraobaveštajci koji su ubrzo stigli na lice mesta otkrili velike otiske ogromnih bezobličnih stopala.
    B.Borovikov je godinama lovio ajkule po Crnom moru. A onda se dogodilo nešto što je zauvek stavilo tačku na njegov omiljeni hobi. Roneći u oblasti Anapa, Borovikov se spustio na dubinu od 8 metara. Tada je ugledao kako se sa dna ka njemu uzdižu džinovska bića. Prvo stvorenje ga je ugledalo i zaustavilo se. Imalo je džinovske buljave oči, slične kakvom mutnom staklu. Prišla su još dva stvorenja. Prvo biće je podiglo ruku sa membranama među prstima i mahnulo ka roniocu. Zatim su se sva tri približila Borovikovu i zaustavili se nedaleko od njega. Onda su se okrenuli i otplivali dalje. Borovikovo iskustvo je objavljeno 1996. godine u knjizi 'XX vek: hronika neobjašnjivog'.
    D.Pavaljajev je često jedrio paraglajderom iznad Kavgolova u lenjingradskoj oblasti početko 90-tih godina. U toj oblasti ima jezera, a u jednom od njih je primetio tri džinovske 'ribe'. Spustio se niže, pa još niže, sve dok nije jasno ugledao 'plivače' u srebrnim kostimima. Ovu epzodu je opisao u svojoj knjizi 'Leteći Holanđanin', objavljenoj 1995. U toj oblasti bilo je zaista mnogo NLO viđena. Zvaničnih objašnjenja nema.