Magazin Misterija i Čuda - No 38

    Koliko tajni krije drevna Zemlja faraona? Tajanstvene piramide u Gizi, grobnice faraona u Dolini Kraljeva, fantastični pejzaši delte Nila i još mnoga nebrojena čuda, nepresušna su inspiracija za sve ljude bogatog duha. Kada je u pitanju veliki, po mnogima najveći osvajač svih vremena, Aleksandar Makedonski, činjenice govore sledeće: prema zvaničnoj istoriji, Aleksandar Makedonski je umro tokom svojih osvajanja po svetoj zemlji, dakle Egiptu, a njegovi ostaci su sahranjeni u današnjoj Aleksandriji, jednoj od najvećih luka na Sredozemnom moru i gradu koji je i dobio ime po njemu.

     Arapi aleksandriju zovu Skenderija, pošto se Aleksandar na arapskom zove Skender. Dakle, ako za polaznu osnovu putovanja uzmemo Aleksandriju, navodnu Aleksandrovu grobnicu i krenemo put Sire, moramo biti spremni na sva iznenađenja. Pustinje, zapravo, oaza Sira, ogrnuta je peščanim dinama i nebom koje se stapa sa uzavrelim tlom. Put u Siru vodi preko takozvanog 'Dezert rouda', sa kojeg se skreće u pravu pravcatu prošlost. Uostalom, kad god u Egiptu siđete sa glavnih saobraćajnica, budite sigurni da ste istupili iz civilizacije. Pored vas će promicati najčudnovatiji prizori - kuće od blata i slame, žene koje peru rublje i tanjira u prljavim rukavcima reke Nil, kilometri nepregledne pustinje ili tirkizni talasi nasukani na peščane plaže. Silazak sa glavnog puta, u Egiptu znači ulazak u magiju.
    A, jedno od tih magijskih mesta na putu za Siru je svakako legendarni El Alamejn. Ogromna grobnica Drugog svetskog rata, mesto u kojem je odlučena sudbina Afrike. U El Alamejnu su saveznici izvojevali odlučujuću bitku za prevlast na Afričkom kontinentu.
    Duboko u pustinji, baš nadomak oaze Sire, Aleksandrova vojska je počela da posustaje. Ostali su bez vode i hrane i mnogi su umirali u hodu. Činilo se da im nema spasa, ali Aleksandar Veliki i u tim trenutcima zadržao je prisebnost i dalekovidost. Naredio je svojim vojnicima da prate ptice! i nije pogrešio. Pričiji trag ih je odveo do oaze koja se uzdizala usred pustinje. Bilo je to pravo čudo koje samo priroda može da napravi, oaza kao pravi dar Stvoritelja.
    Dolazak do oaze Sire ni u današnje vreme nije lak. Opasnosti vrebaju sa svih strana. Duž puta ka oazi živi gomila siromašnih nomada koji, kao lešinari, vrebaju svoje žrtve. A to su upravo znatiželjni turisti. Nije redak slučaj da su ljudi morali da se na putu zaustave zbog nekog kvara na vozilu i da im se nakon toga gubi svaki trag. Egipatske vlasti su zbog toga organizovale oružanu vojnu pratnju za turiste. No, sa vojnom pratnjom ukus avanture nije tako atraktivan kao poput neizvesnog samoinicijativnog putovanja. Tako da, pored upozorenja i obaveštenja o mogućim opasnostima, turisti i dalje preduzimaju, po bilo koju cenu, svoje samostalne avanturističke pohode.
    Kada se vozite prašnjavim pustinjskim putem i sretni kad ugledate senke retkih palmi i žbunova, osećate se kao pravi Indijana Džons. Ali, čim dođete u oazu, kada vaše oči naviknute isključivo na prelivanje žute i narandžaste boje, ugledaju bogatstvo zelenila i kada se u vaš nos uvuče osvežavajući duh vode, shvatate da svako upoređivanje sa Indijanom otpada. Umesto iznurenih Aleksandrovih ratnika danas se po oazi šeće gomila turista opremljenih kamerama i foto aparatima. Turisti opčinjeni zure prema horizontu i čovek ima osećaj da će se svakog trenutka začuti topot konja i pokliči minulih ratnika.       
    Neko bi u prvi mah pomislio da prošlost više ne stanuje ovde, ali u pitanju je samo prvi utisak. Nakon malo dužeg boravka, svi ti šareni stranci počinju da iščezavaju i ostaju drevni ostaci prošlosti.

    Pretpostavka grčkih arheologa je da su mošti Aleksandra Velikog pokopane baš u jednom delu oaze, a oni tvrde da su odgovor na drevnu misteriju pronašli u starim spisima. Njihova polazna osnova bila je želja samog Aleksandra Velikog da bude sahranjen u oazi Siri, koja je bila spasitelj njega i njegove vojske.
    Samo se može zamisliti scena u kojoj grupa ratnika stoji pored otvorene rake i spušta u nju svoga besmrtnoga vođu.
    Ali, istoričari su odavno utvrdili da se ova njegova želja nije ostvarila usled spleta okolnosti i da je on sahranjen na mestu gde se danas nalazi Aleksandrija. Ostaje da se vidi da li će grčki arheolozi uspeti da materijslnim dokazima potkrepe svoje tvrdnje. Sigurno da ima još mnogo prostora za rešenje novih misterija drevnih civilizacija.

    Oblast Matog Grosu u Brazilu predmet je brojnih spekulacija. Navodno, tamo se dan danas dešavaju neobjašnjiva čuda i žive narodi čije poreklo je isto toliko tajanstveno kao i oblast za koju su pojedini istraživači umeli da kažu da je spoj legendi koje se manifestuju u stvarnosti, neka vrsta zemlje čarobnjaka, u kojoj i danas žive plemena čudesnih naroda čiej je poreklo možda i sa druge planete!
    Poznati istraživač, pukovnik Persi Foset, godinama je tragao za misterioznim artefaktima prošlosti, sve do 1925. godine kada mu se na toj poslednjoj ekspediciji u oblasti Mato Groso, gubi svaki trag.

    Pukovnik Foset je bio ubeđen da se negde u neprohodnim džunglama Mato Grosa kriju dokazi koji će mu omogućiti da prekolumbijsku civilizaciju direktno poveže da već mitskim, nestalim kontinentom Atlantidom. Šta više, njegovo ubeđenje je potkrepljeno pričama da u jednom od kamenih gradova izgubljenih u džungli, još uvek živi rasa Indijanaca bele kože, koji čuvaju tajne i drevne obrede i običaje svojih predaka, Atlantiđana.
    Zvanična arheologija ne priznaje postojanje razvijenih civilizacija u Jućnoj Americi pre 8.000 godina pre naše ere. Kao član Kraljevskog geografskog društva sa zadatkom da premeri granice tada nedostupne oblasti Mato Groso, pkovnik Foset je žarko želeo da proveri istinitost dokumenta pod imenom RELATORIO iz 1753. godine, koji je igrom slučaja pronašao u državnom arhivu u Rio de Žaneiru. U tom se dokumentu opisuju doživljaji grupe portugalskih avanturista, koji su, posle desetogodišnjeg lutanja kroz džungle Južne Amerike, uspeli da stignu do grada Baije.
    Prateći trag jelena kroz jedan od planinskih kanjona, Portugalci su otkrili drevni popločani put koji vodi naviše, prema vrhu masiva. Kada su posle trosatnog penjanja stigli na vrh, primetili su u podnožju, u centru ogromne ravnice veličanstveni grad od kamena. Grad je davno bio napušten. A na centralnom trgu, kao da prkosi zubu vremena, stajao je ogromni obelisk od crnog bazalta sa uklesanom tajanstvenom figurom. Leva ruka figure bila je podignuta u vis, a prst desne ruke uperen prema severu. Podnožje stuba, fasade hramova i kuća i ulaz u napušteni rudnik srebra, bili su ispisani čudnim slovima i znakovima, jezika, koji Portugalci nisu mogli da prepoznaju ni da odgonetnu bilo šta u vezi njega.
    Dokument je od 1753. do 1841. ostao sakriven u brazilskom arhivu. Pronašao ga je Kanego benjino i odlučio da krene u potragu za tajanstvenim gradom. Svoje istraživanje, Benjino je započeo u oblasti Serra de Cincora, 300 milja ka unutrašnjosti od Baije. Od lokalnog stanovništva je čuo priču da na 35 milja udaljenosti od sela počinje prastari put koji vodi ka severnoj strani planine, a do vrha treba, taćno tri sata pešačenja. Lokalno predanje je govorilo o izgubljenom gradu u podnožju planine, koji su u pradavna vremena uništili poplave i zemljotres. Sličnost između lokalnih legendi i priče portugalskog avanturiste su očigledne, ali, na nesreću, Beninjo je umro od groznice i ekspedicija je prekinuta.
    Ekspedicaja britanskog konzula u Rio de Žaneiru je 1913. godine, prateći uputstva zapisana u RELATORIJU otkrila prastari kameni grad. Međutim, umesto u prostranoj dolini, kako je opisano u dokumentu, grad je ležao u sred džungle! U planiranju ove ekspedicije učestvovao je i pukovnik Persi Foset, a od tada, on postaje opsednut idejom o postojanju izgubljene civilizacije u Brazilu. Foset je 1921. ponovio ekspediciju iz 1931. godine i na centralnom trgu grada otkrio ogromni crni bazaltni stub sa statuom, baš kako je opisano u RELATORIJU.
    Intrigirajuće je da je Foset, iako iskusan istraživač, a još neobjašnjivije, da nigde nije zabeležio tačnu lokaciju grada, iako je vema brižljivo i detaljno vodio dnevnik. Tokom brojnih istraživačkih pohoda, Foset je od različitih plemena Indijanaca čuo istu priču - priču o kamenom gradu u oblasti Mato Groso, severoistočno od Cuyabe, koji još uvek naseljavaju potomci drevnog naroda bele kože.
    Tadašnji američki kongresmen R.Hagard, autor nekoliko knjiga o Atlantidi, poklonio je FOsetu kameni idol, sličan onome iz tajanstvenog grada. Uz pomoć telepata i izveštaja psihometara, Foset je zaključio da idol potiče iz hrama drevne Atlantide. Sve je to još jače učvrstilo Foseta u nameri da organizuje jednu ekspediciju i konačno otkrije izgubljeni grad drevnih Atlantiđana. To je ujedno bila i njegova poslednja avantura.
    Od trenutka kada je stupio u neprohodne džungle Mato Grosa, pukovniku Fosetu gudi se svaki trag. Brojne spasilačke ekspedicije nisu ništa pronašle. Najzanimljiviju potragu za Fosetom preduzele su Džeraldina Kamins i Beatris Džibs. Tokom 30-tih i 50-tih godina XX veka, njih dve su putem spiritističkih seansi i metodom automatskog pisanja navodno stupale u kontakt sa pukovnikom Fosetom. Po njima, on je još 1935. godine bio u čudnom stanju između života i smrti, u gradu Indijanaca, čuvara znanja drenih Atlantiđana. Zapisi sa ovih seansi objavljeni su 1955. godine i obiluju fantastičnim tehničkim detaljima o nepoznatim energijama i moćima, kojima su raspolagali potomci Atlantiđana.
    Ovakva priča ipak ne može biti dokaz niti odgovor na zagonetku da li izgubljeni gradovi zaista postoje, ili je RELATORIO samo maštovita izmišljotina grupe avanturista. Svakako, danas se smatra da lokacije gradova koje je identifikovao Foset - onog koji naseljavaju potomci Atlantiđana i onog opisanog u RELATORIJU, ne sadrže ništa zanimljivo. Ekspedicija koja je 1967. godine istraživala visoke planine Ronkondor za koju je vezana legneda o izgubljenom gradu tajanstvene civilizacije, ustanovila je da na planini ne postoje nikakvi arheološki artefakti. Ipak, brazilske kišne šume i brda predstavljaju ogromnu oblast, još uvek nedovoljno istraženu, pa mnoge tajne, ako ih ima, ostaju i dalje dobro sakrivene.
    Veruje se da tropska Amazonija krije ostatke drevnih civilizacija o kojima mi ništa ne znamo, možda su u pitanju čak kulture i civilizacije veličanstvenije i starije od najstarijih poznatih. Dokumentacije su prepune priča i legendi Indijanaca o ruševinama i gradovima koji se nigde u istoriji i pisanim dokumentima ne spominju.
    Džin Savoj, istraživač koji je otkrio izgubljeni grad Inka, Vilkabamba, otkrio je još 40, prethodno nauci nepoznatih gradova u istočnom Peruu koj ise graniči sa Amazonijom. Mnogi od njih se pripisuju Inkama, ali i rasi beloputih ljudi koje lokalno stanovništvo naziva Chachopoyan. Večina ovih gradova je napuštena oko 1460. godine, a poslednji poznati grad ove rase je kameni grad tvrđava Cuelap blizu Tinga u Peruu. Možda su Chachopoyani imali i druge gradove duboko u džungli, gde su se povlačili pod najezdom brojnih osvajača i ponovo zasnivali društvene zajednice, čuvajući svoja znanja i tradicije. Svakako da postoje izvesne sličnosti između opisa ruševina u RELATORIJU i onih koje su otkrili britanski konzul 1913. i pukovnik Foset 1921. godina.
    Mnogi su skeptični i na samu pomisao o postojanju neke izgubljene civilizacije u današnjem prenaseljenom svetu, mada takav skepticizam ne mora biti opravdan. Mnoge lokalitete, nepoznate arheolozima, dobro su poznavale lokalne bande i lovci na blaga, koji su čuvali tajne o njihovom postojanju da bi sprečili mešanje vlasti u unosan posao tvrgovine antikvitetima. Takav je slučaj sa spektakularnim ostacima naselja Tairona Indijanaca na obroncima neprohodne planine blizu Santa Marte u Kolumbiji, za koju je naučni svet saznao tek 1975. godine. Naselja su napuštena u XVI veku, kada su stanovnici u paničnom strahu bežali pred španskim osvajačima željnima zlata. Potomci prvobitnih stanovnika još uvek žive u dobro skrivenim selima raštrkanim po planini, bez ikakve želje da stupe u kontakt sa modernom civilizacijom. Ovi tajanstveni ljudi poznati kao Kogi Indijanci, obučeni u belo, na trenutak su otvorili vrata svoga sveta ekipi BBC-a 1990. godine, a potom su se Kogi Indijanci povukli još dublje u džunglu, u svoja skriven naselja i jednostavno nestali iz vidokruga savremene nauke.
    Od 1980. godine, baš kao što je predviđeno, duž rečnih dolina severnih Anda, blizu Amazonije, otkriveno je još pedesetak drevnih naselja, a među njima i stepenaste piramide i hramovi, javni trgovi i kuće, sve savršeno precizno i planski napravljeno, a starije od svega do sada otkrivenog u Novom Svetu.Ovi gradovi koji datirajui između 1500. i 3000. godine pre naše ere, delom su vršnjaci Egipatske i Sumerske civilizacije, a delom još su stariji. Istraživanje je započelo tek 1991. godine.
    Šta još kriju brazilska neistražena džungla? Da li Fosetovi izgubljeni gradovi i civilizacije koje su ih podigle, skriveni duboko u neprohodnim šumama, tek treba da budu otkriveni? Možda, jer istraživanje takvih terena je pre svega opasan, spor i naporan posao i možda će proći još mnogo vremena pre nego što se bilo šta pronađe. Međutim, možda i džunglu treba ostaviti onakvom kakva jeste, sa svim njenim stanovnicima.   

    Tridesetih godina XX veka, svet je bio ubeđen da se tajna mumificiranja, koju su vršili egipatski sveštenici, krije u upotrebi različitih hemijskih sredstava, od bitumena, pa sve do, po najnovijim otkrićima, radioaktivnih materija prirodnog porekla. Međutim, Francuz Anre Bocis dolazi do senzacionalnog otkrića, a to je, da se mumificiranje može izvesti i bez upotrebe hemikalija.

    Boraveći neko vreme u Egiptu, Bovis je često posećivao Keopsovu piramidu. Jednom priliko je primetio da se u centralnoj odaji piramide nalazi telo mačke koja je, verovatno bila zalutala u podzemne hodnike i tu uginula od gladi. Bovis je razgledao telo i ustanovio da nema ni najmanjeg traga raspadanju. Leš mačke je bio sasušen, baš kao i najbolje obrađena mumija. U tom trenutku, sve je ličilo na još jednu misteriju bez logičnog objašnjenja.
    Kada se vratio kući u Francusku, Bovis je počeo da eksperimentiše, sledeći samo svoju intuiciju. U svom vrtu, napravio je umanjenu kopiju Keopsove piramide i u nju stavio telo uginule mačke. Ono što se dogodilo, prevazišlo je sva njegova očekivanja. Ni posle nekoliko dana, telo mačke nije pokazivalo nikakve tragove truljenja i raspadanja. Naprotiv, sušilo se polako, da bi se na kraju pretvorilo u 'pravu' egipatsku mumiju. Kasnije, Bovis je u svoje modele stavljao razne predmete i namirnice, i pri tome je dobijao rezultate koj ise graniče sa naučnom fantastikom. Cveće, voće, povrće, meso - sve to se u piramidi mumificiralo posle određenog vrmena, bez ikakvog traga truljenja ili buđi. Bio je to najprirodniji metod konzervacije koji je ikada bio pronađen!
    Svoje radove i rezultate eksperimenata, Bovis je objavio u mnogim časopisima, ali opšte podozrenje koje je pratilo njegovo otkriće, onemogućilo ga je da se proslavi i nastavi rad na nekom od poznatih instituta. Neosporno je, da ipak njemu pripada zasluga, jer je prvi otkrio i dokazao da piramide energetski deluju svojim oblikom!
    Češki inženjer Karol Drbal je 1950. godine pokušao da ponovi eksperimente koje je opisao Bovis, a u tome je i uspeo. Čehoslovački patentni zavod odobrio je pod brojem 91304 Drbalov patent, koji se odnosio na upotrebu piramidalne energije za oštrenje žileta! Zapravo, bila je to umanjena kopija Keopsove piramide od stiropora, u kojoj bi se posle izvesnog vremena, tup žilet naoštrio sam od sebe. Iako ljudima iz patentnog zavoda nije bilo jasno kako to čudo funkcioniše, ipak je posle mnogobrojnih provera ovaj patent prihvaćen. Modeli Keopsove piramide od stiropora, ubrzo su postali normalna stvar u kućama Drbalovih sunarodnjaka.
    U jednom intervujuu Drbal je rekao sledeće: 'Jedna od tajni piramide su njene stranice i one, kako izgleda, na neki tajanstveni način, generišu energiju! Postoji veza između oblika i prostora u piramidi i fizičkog, hemijskog i biološkog procesa koji se dešava unutar nje. Ako upotrebimo odgovarajuće forme i oblike, bićemo u mogućnosti da ubrzamo ili odložimo pojedine procese. Iako trenutno nije jasno kako to čine, evidentno je da se tako nešto događa. Samo oni koji više vole da veruju da je to glupost, dakle, oni koji neće da znaju, mogu biti uvereni da efekta nema.'
    Istraživač F. Vandenberg, komentarišući radove Bovisa i Drbala kaže sledeće: 'Oba navedena eksperimenta sa piramidama izazivaju pitanje - Jesu li stari Egipćani znali, ili bar oni upućeni među njima, zašto i kako deluje ta energija koju savremena nauka još uvek nije ponovo otkrila? Mobilišu li se, kao što to tvrdi istraživač P.Burnton, usled određenih geometrisjkih oblika, fizičke sile koje mogu izazvati i smrt? Može li se iz ovoga nazreti neko rešenje za dobro poznato prokletstvo faraona?
    Vrhunski fizičari i dobitnici Nobelove nagrade, J.Vigner i B.Džosefson, smatraju da čudesne pojave iz sveta psihotronike podležu istim zakonima ka o i subatomske čestice. U nekim ekpserimentima na akceleratorima došlo je do toga da su eksperimentatori, svesni ili nesvesno, uticali na ponašanje elementarnih čestica! Gladano sa tog aspekta, ideja da objekti piramidalnog oblika sabiraju i fokusiraju energiju prostora, uopšte nije neshvatljiva ili nemoguća.
    Eksperimenti rađeni širom sveta, pokazuju da piramide snažno deluju na sva materijalna tela koja se u njima nalaze.. Rezultati nekih istraživanja upućuju na jednu još zanimljiviju činjenicu, a to je, da se polje energetskog dejstva proteže i izvan piramide. Žilet se do izvesne mere može naoštriti i ako je van piramide, pod uslovom da je postavljen na njenom vrhu, što ukazuje na ograničeno energetsko dejstvo piramidalnog polja. Podsetimo se da taj isti žilet se naoštri potpuno ukoliko odstoji nekoliko dana ispod piramide. Treba imati u vidu da je žilet izrađen od metala, pa prema tome ima strukturu čvrstog tela, koja se razlikuje od tečnosti i gasova čiji atomi nisu raspoređeni strukturalno. Na primer, svaki atom kristala, ima tačno određeno mesto u odnosu na druge atome kristala, gradeći pri tome, takozvanu, kristalnu rešetku.
    Ivica žileta ili brijača ima kristalnu strukturu čvrstog tela koja se upotrebom, u većoj ili manjoj meri, deformiše. Teorijski gledano, atomi kristala su u stanju da se vrate na staro mesto. U stvarnosti se to vraćanje i odigrava, ali ne u tolikoj meri da bi se žilet naoštrio sam od sebe. Da bi se to zaista i dogodilo, potrebno je dodati energiju u nekom vidu koji nam je još uvek nepoznat, ali je očigledno da on postoji. Samo dodavanje energije, međutim, ne objašnjava ovaj tajanstveni fenomen. Postoje i neki specijalni uslovi, gde se i pored dodavanja energije, žilet neće naoštriti, već naprotiv - još više će da se istupi.
    Eksperiment je dovoljno zanimljiv da bi bio opisan, iako nije u direktoj vezi sa piramidama. U noći punog Meseca stavite žilet na sredinu, između dva prozorksa krila i ostavite ga nekoliko sati. Naravno, žilet treba da bude nov i neupotrebljavan. Rezultat će biti zapannjujući. Ujutro ćete primetiti a je oštrica žileta sasvim tupoa, kao da je žilet upotrebljavan više puta. Uticaj punog Meseca na metal, baš kao ni obrnuti proces - oštrenje metala u piramidi, nije moguće objasniti. Možemo samo nagađati da su ti fenomeni u vezi sa talasnom prirodom svetlosti, kosmičkih zraka, ili ... ko zna čega, nama potpuno nepoznatog.
    Tajanstveni uticaj punog Meseca opisuje se u brojnim legendama na svim meridijanima. Danas, u XXI veku, neki hirurzi izbegavaju operacije u vreme punog Meseca, jer je iz iskustva poznato da se tada vrlo česta krvarenja teško zaustavljaju. Dokazano je da i broj samoubistava dostiže mnogo veći procenat u noćima punog Meseca. Sve ove pojave su potpuno suprotne posledicama dejstva piramida. Za razliku od negativnog dejstva punog Meseca, piramide, na neki tajanstven i nepoznat način, deluju pozitivno.
    Zanimljivo je pitanje u kojoj meri piramide, ako već deluju na materiju, mogu da je menjaju? Može li piramida da izvrši promenu jednog elementa u drugo? Odgovor savremene nauke bi bio da je to apsolutno nemoguće! Jer, transmutacija jednog elementa u drugi može se izvesti, uzmimo na primer bilo koji udžbenik fizike, samo uz učešće ogromnih količina energije kakva se, na primer, oslobađa pri eksploziji atomske bombe ili u nuklearnom reaktoru.Posle ovako kategoričnog stava nauke, ia sama pomisao povezivanja transmutacije elemenata sa piramidama bez upotrebe reaktora, više je nego smela, čak i nelogična. Svakom hemičaru ili fizičaru takve ideje, koje podsećaju na nikad ostvareni san srednjevekovnih alhemičara su, jednom rečju smešne.
    Ipak, 60-tih godina XX veka, u naučnim krugovima je, u početku tiho i bojažljivo, počelo da se govori o sistemima u kojima je transmutacija elementa moguća. Luis Kervran objavljuje 1962. godine u Parizu knjigu, kojom na osnovu eksperimenata baziranih na strogo naučnim principima, nadvosmilseno dokazuje da biljke vrše pretvaranje jednog elementa u drugi. Kervran je u plitku posudu stavio nekoliko stotina zrna raznih žitarica i poprskao ih blagim rastvorom manganovih soli. Prethodno je hemijskom analizom utvrdio da seme žitarica sa kojima eksperimentiše ne sadrži gvožđe, čak ni u tragovima. U rastvoru manganovih soli seme je proklijalo, a vremenom, protivno svim prirodnim zakonima, iz rastvora je nestajao mangan a stvaralo se gvožđe!
    Kervran je ponavljao eksperiment bezbroj puta i menjao asistente, koji su obavljali hemijske analize i nisu bili upućeni u tok i cilj ekspeimenta. Nekoliko puta, hemijske analize su obavljali specijalizovni instituti. U najvećem broju slučajeva transmutacija je dokazana. Ponekad je, na zaprepašćenje istraživača, dolazilo do odstupanja po tačno utvrđenim pravilima. Dokazano je da transmutacija zavisi i od položaja Meseca ili godišnjeg doba u kome se eksperiment izvodi. Ustanovio je da osim biljaka, i životinje poseduju moć pretvaranja jednog hemijskog elementa u drugi. Eksperimentisao je sa rakovima koje je gajio u potpuno izolovanim kontejnerima. Kvalitativna i kvantitativna analiza su pokazale da neki elementi jednostavno nestaju iz eko sistema, dok se drugi, kojih u početku nije bilo, stvaraju u velikim količinama.
    Pretpostavka je da piramide utiču na tela sa kristalnom strukturom tako što deluju na njihovu kristalizaciju, pa u slučaju nekog poremećaja, te strukture pomažu da opet dođe do starog položaja atoma unutar rešetke kristala. Sledeće pitanje, koje se nameće samo po sebi je, kako piramide utiču na amorfna tela - tela koja nemaju kristalnu strukturu materije?
    Lajl Votson opisuje eksperimente sa piramidama u koje je stavljao jaja, pečeno meso i uginule miševe. U svim eksperimentima rezultati su isti - organska materija stavljena pod piramidu je potpuno očuvana u dehidriranom stanju, za razliku od one koju je držao van piramide. On kaže: 'prisiljen sam da zaključim da kartonska replika Keopsove piramide nije samo prazno aranžiranje komada kartona, već ima i neverovatne osobine'.
    Doktor Boris Vern, direktor jednog istaživačkog projekta u Vašingtonu, eksperimentisao je sa plastičnim piramidama i kupama. Rezultati koje je objavio pokazuju da su sveža jaja pod piramidom dihidritala za menje od mesec dana. A buđ koju je stavljao na kuvana jaja, unutar piramide nije se širila. Kalifornijski istraživač V. Kameron opisuje ogled sa malom plastičnom piramidom, postavljenom u kupatilo gde je vlažnost vazduha izuzetno velika. Ispod piramide stavljen je komad svežeg mesa. Posle tridana, iz piramide je dopirao slab miris, koji se šest dana kasnije potpuno izgubio. Vremenom se to meso mumificiralo. kameron tvrdi da je komad mesa u piramidi ostao nekoliko meseci, da je iako sasušen, bio u tako dobrom stanju da se mogao jesti.
    Dr Ptrik Flanegan opisuje svoje eksperimente sa bananom koju je držao u piramidi, a koja se m,nog obrže sušila od komada koj ije bio zavijen u papir. Novinar M.Grosvort je ponovio Flaneganov eksperiment i rezultate je objavio u časopisu 'Sajens Dajdžest', gde piše: 'Za moj prvi eksperiment poslužio sam se bananom. Jednu krišku sam stavio u piramidu, a drugu u aluminijumsku foliju, a treću u frižider. Posle deset dana, banana u frižideru usahla je za 27.3%, zapravo od 55 na 40 grama; komad u foliji za 15.6% - dakle sa 45 na 38 grama, a komad koji se nalazio u piramidi za 16.7, odnosno sa 60 na 50 grama, ali je za razliku od druga dva komada zadržao oblik, čvrstinu i izvanredan ukus!'
    Eksperimenti sa namirnicam pokazuju da piramide znatno poboljšavaju njihov ukus. Naučnisi Šul i Petit su za svoj eksperiment upotrebili mleko kao izuzetno kvarljivu namirnicu, koja se mora čuvati na niskoj temperaturi. Jednu posudu sa mlekom stavili su u piramidu, a drugu pored nje. Eksperiment se odvijao na sobnmoj temperaturi. Šest dana kasnije, mleko u piramidi se odvojilo i postalo čvrsto sa zgrušanim naslagama i masom koja izgleda kao kalcijum u prahu. Mleko ostavljeno izvan piramide je oko vrha posude stvorilo debelu naslagu buđi. Dan kasnije, te su naslage bile još veće, dok je mleko u piramidi obrazoalo nekoliko naslaga. Posle nekoliko dana, bačeno je mleko koje je bilo izvan piramide. Šest nedelja kasnije, izvađeno je mleko iz piramide. Staložilo se u gustu, kao krem glatku supstancui, koja je izgledala i imala ukus jogurta. Naslage se više nisu primećivale. Ovaj eksperiment je ponovljen više puta sa neznatnim razlikama. Ponekad se mleko nije pretvaralo u jogurt, već bi svoje komponente jednostavno podelilo u naslage. Ali, sve dok je mleko u piramidi, neće doći do pojave buđi!
    B.Šul i E. Petit su potom izabrali dva zrela paradajza iste veličine i iste težine. Jedan paradajz je stasvljen u nivou 'Kraljevske sobe' modela Keopsove piramide visokog 1.80 metara. Kontrolni paradajz je bio stavljen na komad stiropora izvan piramide. Pradajz u piramidi je dehidrirao, zadržavši svoju boju i bez ikakvih znakova truljenja. Jedina vidljiva promena bila je smežurana ljuska. Kada je rasečen, unutrašnjost je bila čvrsta kao i kod svežeg paradajza, jedino je izgubio gotovo 60% svoje težine. Kontrolni paradajz je morao biti bačen dvanaestog dana od početka eksperimenta zbog truleži praćene veoma neprijatnim mirisom!