Tajna Ruske Ekspedicije

   Zaključak istrage koja je provedena bio je da je uzrok smrti 'moćna nepoznata sila', no do dan danas nije jasno što se točno dogodilo s planinarima čija su tijela bila radioaktivna, a ozlijede nalikovale posljedicama snažne i usmjerene sile koja može u trenutku oduzeti život.

    Savremena osvrtanja na slučaj razmatraju mogućnost da se radi o izvanzemaljcima koji su se iz nekog razloga okomili na grupu planinara. Ova, najveća ruska misterija ledi krv u žilama! Februara 2014. godine obeležena je 55. godišnjica od nikada razjašnjene nesreće u kojoj je stradalo devet ruskih skijaša i planinara u Djatlovom prevoju na Uralu, koji je čak i ime dobio po vođi nesrećne grupe Igoru Djatlovu. Vođa skupine, iskusni Igor Dyatlov na naizgled bezopasni izlet vodio je devetero studenata uralskog politehničkog fakulteta. Devet iskusnih planinara je pre tačno 55 godina pocepalo svoj šator iznutra i golo i boso napustilo logor po ciči zimi. Pronađeni su mrtvi. Neki su pokušavali da se popnu na drvo, neki su imali spolja nevidljive smrtonosne povrede nanesene neljudskom silom, a jedna žena je pronađena bez jezika, očiju i delova lica. Šta ih je ubilo?
    Rusija je zemlja koja je od svog nastanka do danas jedna velika misterija, misteriozna su njena bespuća, njeni ljudi, njene dinastije, od Rjurikoviča do Romanovih, misterija je vera u njenu krunu, misterija je njena duša. Ruski je medved sam po sebi misterija. Ali ovo nije misterija koja spada u taj domen.  Sovjetske vlasti su donele zaključak da je 'tajanstvena i nesavladiva prirodna sila' bila uzrok nesreće. Pristup celom području je tri godine nakon toga bio zabranjen.


    Grupu tog januara 1959. godine činilo je osam muškaraca i dve žene, većinom studenata Uralskog politehničkog instituta, sa ciljem da se popnu na planinu Otorten, čiji naziv na jeziku plemena Mansi koje u ovoj oblasti živi znači - 'ne idi tamo'. Jedan od njih, Juri Judin, vratio se kući posle dva dana zbog bolesti. Svi su bili iskusni skijaši i planinari. Međutim, krećući se preko prevoja shvatili su da su zalutali usled slabe vidljivosti i pogoršanih vremenskih uslova, zbog čega su odlučili da se ulogore na planinskoj kosi do jutra. Premda se nisu javili 12. februara kada je bilo dogovoreno, potraga za njima je pokrenuta tek 20. februara, a uskoro su se uključili i vojska i milicija.
     Njihov šator je pronađen tek 26. februara. Bio je nožem isečen iznutra, prekriven snegom. Bio je prazan, i u njemu su bile cipele svih članova ekspedicije i odeća većine. Izgledalo je da su ga napustili u žurbi i po sopstvenoj volji. Nije bilo i nije ni sada, jasno zašto su izašli praktično goli na temperaturi od -30 stepeni ispod nule. Jedan od njih je logor napustio bez opreme ali sa kamerom. Misterioznu poslednju sliku koju je načinio možete videti desno.
    Osam ili devet bosonogih tragova u snegu vodilo je ka kilometar i po dalekom drugom prevoju, gde su ispod jednog kedra pronađeni ostaci vatre i prva dva tela, izgorelih dlanova, bosa i samo u donjem vešu. Grane su bile polomljene, što znači da su se planinari peli na drvo. Tri odvojena tela su pronađena između kedra i logora, na različitim mestima, u pozama koje sugerišu da su pokušavali da se vrate u logor. Za preostala četiri putnika tragalo se više od dva meseca. Pronađeni su u maju ispod četiri metra snega, dublje u šumi. Utvrđeno je da su bili obučeni u garderobu prethodno otkrivenih članova ekipe, koja je imala tragove nasilnog skidanja i cepanja.


    Prva tela nađena su na rubu šume, oko 500 metara od napuštenog kampa. Georgy Krivonischenko, star 24 godine i 21-godišnji Yury Doroshenko bili su smrznuti, obučeni samo u donje rublje i bez obuće. Blizu tela nađeni su ostaci vatre, a na jednom stablu bilo je potrganih grana do pet metara visine, pa su istražitelji pretpostavili da su se nesretnici penjali na stablo ne bi li nešto pronašli, možda kamp, ili su izviđali situaciju. Na temperaturi od minus 30, bez odeće i obuće, sigurno nisu dugo živeli. Nešto bliže napuštenom kampu, pronađena su tela vođe puta Dyatlova, Zine Kolmogorove i Rustema Slobodina.
    Po položaju njihovih smrznutih tela bilo je jasno da su pokašvali stići do kampa, jedino je Slobodinova lubanja imala manju frakturu, dok ostali nisu bili ozleđeni. Svima je presudila hladnoća i ono što ih je u nju oteralo. Istraživačima je trebalo još dva meseca da pronađu tela Nicolasa Thibeaux-Brignollela, Ludmile Dubinine, Alexandra Zolotaryova i Alexandra Kolevatova.
    Na prvih pet leševa nisu pronađeni tragovi nasilja, iako je jedan imao manju i nefatalnu frakturu lobanje, pa se verovalo da su umrli od smrzavanja. Međutim, tela pronađena u maju su sve promenila. Troje njih su imali fatalne povrede: jedan muškarac je imao tešku povredu glave, a drugi muškarac i jedna žena su imali frakture grudnog koša. Lekar koji ih je ispitao tvrdi da je sila koja je mogla da nanese takve povrede morala da bude ogromna. Da sve bude još misterioznije, premda su imali ove unutrašnje povrede spolja se to nije videlo; kao da ih je povredio visoki pritisak. Kose svih žrtava su bile sede: frapantno ako se zna da je najstariji član ekipe imao 37 godina, a da su svi ostali bili u svojim 20-im. Sva odeća bila je kontaminirana visokim nivoom radijacije. Jedini zaključak istraživačkog tima je bio da je 'nepoznata sila' uzrokovala njihovu smrt. 
    Ipak, četvrta žrtva otkrivena u maju je imala spoljne povrede: drugoj ženi u ekspediciji su nedostajali jezik, oči, delovi usne, delovi lica i deo kosti lobanje. Policija je tvrdila da ju je pronašla u potoku, sa licem na dole, te da su sve te povrede nastale post mortem i da nisu uzrok njene smrti već su nastale od vode. Međutim, slike sa lica mesta pokazuju da je pronađena kako kleči na šljunku, daleko od vode.
■ Prva teorija o njihovoj smrti je tvrdila da su ih urođenici iz plemena Mansija pobili jer su kročili na njihovu zemlju, ali istraga nije pronašla nikakve tragove osim tragova samih članova ekspedicije, niti su pronađeni tragovi borbe.
■ Druga teorija kaže da je lavina odgovorna za nesreću, ali nikakvi znaci lavine nisu pomenuti u izveštaju sa uviđaja; pored toga, jasno su se videli znaci otisaka stopala kako napuštaju logor.
■ Treća teorija kaže da su vetrovi sa planine Holačahl stvorili Karmanov vorteks koji je rezultirao u infrazvucima koji imaju psihološki efekat na ljude.
    Novinari koji su izveštavali sa lica mesta su tvrdili, pored onoga što je već navedeno, da se po otiscima stopala vidi da su svi članovi ekspedicije napustili logor odvojeno i svojevoljno, da su umrli od šest do osam sati nakon poslednjeg obroka, da sila koja je nanela smrtonosne povrede ljudima čija su tela pronađena u maju nije ljudska, da je zabeležen visok nivo radijacije na garderobi stradalih, kao i da objavljeni podaci ništa ne govore o stanju njihovih unutrašnjih organa. Oni koji su prisustvovali sahranama preminulih se sećaju da su tela bila tamno-smeđe boje.
    Sva dokumentacija je proglašena za državnu tajnu; dosije je otvoren tokom devedesetih, ali mnogi delovi nedostaju. Pre svega, misteriozna koverta koja se pominje na spisku dokaznog materijala.

Ono što svemu daje dodatni misteriozni prizvuk je i činjenica da je druga grupa planinara, pedesetak kilometara od mesta nesreće, tvrdila da je te noći u tom pravcu videla velike narandžaste sfere na nebu, a od februara do marta te godine bilo je još nekoliko nezavisnih očevidaca (meteorološka stanica i vojska). Ima i izveštaja koji pokazuju da je na samom licu mesta bilo mnogo metalnih ostataka, što je neke navelo na zaključak da je vojska vršila neku probu u toj oblasti. Ima onih koji smatraju da su pili otopljeni zagađeni sneg zbog čega su poludeli.
    Jedini preživeli, Yury Yudin kojeg je spasilo slabo zdravlje, kaže da je među stvarima koje su nađene na mestu nesreće bilo nekih koje nisu pripadale njegovima kolegama: komad odeće koji je nalikovao vojnoj uniformi, jedna skija te naočale. Također, tvrdio je Yury, vojska je istragu započela 14 dana pre nego li su tela pronađena. Preživjeli Yuri Yudin kaže, da može Bogu postaviti tek jedno pitanje, pitao bi ga što se te noći dogodilo njegovim prijateljima.
     Da su nesretni izletnici bili žrtvom nekog vojnog eksperimenta koji je pošao po zlu, bilo bi jasno porijeklo visoke razine radijacije. Naravno, vojska nikada nije potvrdila takve informacija, pa smrt devetero mladih ostaje misterijem. Ulje na vatru dolijevaju neki drugi svjedoci i činjenice. Unutrašnji organi stradalih nestali su nakon obdukcije, svjedoci govore da im je koža bila neobično tamna i narančasto-smeđe nijanse. Veruje se i da su bili oslepljeni, budući da su pokušavali zapaliti vatru zelenim granama koje su brali sa stabala iako je oko njih bilo dovoljno suhog pruća.
    Kasnije je potvrđeno da su u to vreme trajala probna lansiranja supertajne interkontinentalne rakete R-7, ali pošto nije bilo nikakvih kratera na licu mesta, ne može se reći da su stradali od toga, a i okolnosti u kojima su se nalazili neposredno pre stradanja i same okolnosti u kojima su pronađeni smrt od projektila ne objašnjava. Lav Ivanov, koji je vodio tim inspektora, obznanio je da mu je naređeno da obustavi istragu nakon što se pojavila priča o narandžastim sferama. On lično veruje da je za smrt bio odgovoran NLO, odnosno vanzemaljci.
    Smatra se da je beleška u dnevniku ekspedicije, koja kaže da 'sada znamo da postoji snežni čovek' i da se 'može sresti na severnom Uralu, blizu planine Otorten' bila šala i da su govorili o sebi.
    Drevna legenda plemena Mansi kaže da je na tom istom mestu, koje oni zovu Planina smrti, na isti način stradalo devet pripadnika njihovog naroda koji su se tu sakrili od poplave. Da li je planinare na Djatlovom prevoju ubila neka misteriozna paranormalna sila, ili vanzemaljci, ili su se našli usred testiranja nekog vojnog oružja, ostaće tajna. Ili možda neće?