Манастир Острог
Острошке стене су, и пре него што ће на њима Свети Василије Чудотворац утврдити данашњи манастир, биле оно место на коме су у тешким временима поједини испосници и подвижници проналазили идеално место за свој пустињачки и усамљенички живот, далеко од историјске стихије и радозналог света.
Osmeh na lice:
Према запису на унутрашњој страни надвратника горњоманастирске црквице Часног и Животворног крста, који је настао у време зидања и живописања овог малог храма, може се доста јасно наслутити предисторија Острога.
'Вољом Оца и ревношћу Сина и извршењем Светога Духа сагради се ова света и свештена црква Часног и Животворног Крста 7173. године, а ислика се 7175. уз благослов преосвештеног захумског митрополита господина Василија, трудом и настојањем и трошком јеромонаха Исаије, унука првог, светог и преподобног оца нашег Исаије од Оногошта од села Попе. Бог да их прости, јер почеше и завршише.'
Овај језгровит и опширан натпис не само што открива ктитора и време настанка мале цркве Часног Крста (грађена 1664-1665; живописана 1666-1667; године у запису дате су по византијском рачунању времена, већ упућује на несумњиву спознају насељености острошке пустиње, али и постојања црквене грађевине пре предузетих радова о којима запис Исаијин говори. Наиме, главне манстирске цркве у правилу носе посвету неком већем Христовом или Богородичином празнику, а досадашња градитељска пракса у православљу указује да се цркве посвећене Часном Крсту најчешће јављају као помоћни- пратећи поред већ постојећих главних манастирских храмова. У конкретном, острошком случају, настанак црквице Часног Крста по свој прилици је проистекао из оне околности када је манастирско братство дошло у посед честице Часног Крста (иста се и данас с највећим поштовањем чува у овој цркви). Како се то догодило и када тачно није сачувано у манастирским документима, али да је било повод да први историји познати игуман острошки сагради храм несумњиво је. Уз све речено, народно предање, тај неуништиви чувар колективног сећања, већ помиње Ваведењску цркву, као и Преподобног Исаију од Оногошта (Никшић), а игуман Исаија потврђује да је унук овог храброг анахорете кога су у једној од великих османлијских најезда на Бјелопавлиће (највероватније 1611. године) на оближњој Планиници спалили живог Турци. Култ Исаије од Оногошта дуго је слављен у народу овог краја, а успомену на њега и данас чувају острошки монаси. Из свега наведеног уистину проистиче да је и тадашњи митрополит Захумски, потоњи Свети Василије Острошки, заправо кренуо у обнављање и проширење једног већ зачетог, али под ватром и канџијом замрлог подвижничког станишта, што би опет у целини одговарало духу православне традиције из немањићких времена да се цркве и манастири подижу на постојећим култним местима.
Прешавши у другој половини 17. века из Тврдоша у околину Никшића, баш у време када је на управу добио источнохерцеговачку епархију, Свети Василије је већ имао јасну визију о оснивању манастира. Колебајући се да ли да за станиште будућег манастира одабере село Загорку, у Пјешивцима, или једно старо црквиште крај Дреновштице, такође у Пјешивцима, вођен Промишљу Господњом, Светитељ се напокон одлучио за Острог. Затекавши по предању у острошкој врлети Перподобног Исаију Оногоштког, те добивши благослов овог великог подвижника, (овај благослов о коме говори предање треба схватити метафорично, јер вероватноћа да су се Преподобни Исаија и Свети Василије срели је искључена већ годинама рођења једног и мученичке смрти другог Светитеља, па народ по свој прилици сматра да је већ успех оснивања и опстанак манастира у изузетно тешким временима имао небески благослов оличен у једном од првих острошких пустињака, Свети Василије крену да у Острогу гради манастир.
У завештајном писму, том једином, драгоценом, документу потписаном руком Светитељевом, а избеглом ватри и времену, Свети Василије изричито вели шта је све од земље покуповао за манастир, шта изградио, какве је све послове провео, а …'за своју душу од својего усрђа'.
Тиме несумњиво бива и историјски je stavljeno u dokument да је Свети Василије обновио и утврдио манастир Острог, који је и данас познат под својим првобитним именом, назван по брду које се високо уздиже изнад њега. Острошки манастир чине две целине – Горњи и Доњи манастир, у чијем оквиру се налазе три цркве. Горњи манастир је удаљен од доњег 20 до 30 минута пењања ванредно уским и стрмоглавним путем, кога је у пролеће 2002. године дала проширити данашња манастирска управа, а на којој се радови још увек одвијају. Читав је острошки простор једно несвакидашње место. Препознатљив као српски Синај, треће православно светилиште у свету по броју ходочасника (после Јерусалима и Свете Горе), смештено у необично густој шуми прошараној масивним стењем, што личи на какав траг метеорске кише, повише које се уздиже готово 900 метара висока литица бакарно-златне и гранитно сиве боје. На раскрсници укрштања сланих и слатких ветрова ово орловско гнездо у коме почива највећи српски Светитељ после Саве Немањића, јесте онај благодатни простор кротке климе у којој успева и винова лоза, па и нар, и у коме се пре свитања, а посебно током читавог дана, разлеже симфонија најчудеснијих птичијих хорова. Узлазак на Острог, тачније пењање ка платоу на коме се налази Горњи манастир, јединствени је ходочаснички пут, чија се кулминација досеже уласком у малену Ваведењску цркву, где почива нетакнуто тело Светитељево, односно на оно место где се кроз невидљиву капију из земаљског простора улази у Небески.
Целину Горњег манастира чине две цркве, такође назване доњом и горњом. Горња црква посвећена Часном и Животворном Крсту сазидана је 1664-65. године руком јеромонаха Исаије из села Попа крај Никшића, а с благословом митрополита Василија потоњег Чудотворца Острошког. Занимљиво је да је јеромонах Исаија заправо унук Преподобног Исаије од Оногошта, једног од првих подвижника у острошкој пустињи. Црквица Часног Крста живописана је 1666-1667. с благословом Светог Василија, а настојањем јеромонаха Исаије о чему сведочи добро очуван натпис над вратима малене богомоље, а исписан у фрескопису са унутрашње стране.
Доња црквица посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, у којој данас почивају Светитељеве мошти, нема сачуван документ о времену своје градње. Према једном од многобројних народних предања она је већ постојала у време када је Свети Василије Острошки одлучио да ту оснује манастир, односно подигли су је испосници на острошкој стени. Према запису који је оставио Вук Стефановић Караџић, а по казивању архимандрита острошког Никодима Раичевића, Свети Василије је саградио и ову црквицу. Судећи по делимично разазнатљивом живопису у простору у коме се данас налази кивот са моштима острошког Светитеља (а исти је пуно почадио због дугогодишње праксе паљења свећа у овом маленом простору) црква Ваведења Пресвете Богородице живописана је у исто време кад и она Часног Крста. Припрату пред црквом Ваведења сазидао је 1774. године монах Михаило Васојевић, а с благословом ондашњег игумана острошког Јосифа Бошковића, а за спомен својим родитељима и себи.
Године 1923. пламена стихија захватила је Горњи манастир. Обе црквице, будући пећинске и без дрвене конструкције срећом нису страдале. Али су у целини изгореле монашке келије. Тадашњи настојатељ манастира, архимандрит Леонтије Митровић дао је да се сазидају нове монашке келије, али и конак за ходочаснике. Радови су окончани 1926., да би се на Свете Враче, 14. новембра 1958., одрон стења обрушио са високе острошке литице на ове објекте. Жртава срећом није било, а данашња манастирска управа обновила је у целини оштећене и дозидала нове зграде. Дугогодишњи чувар кивота Светог Василија, Христофор Qепава подигао је, негде у другој половини 19. века, у Горњем манастиру један мањи објект познат под именом 'Кулица'.
Поред наведених црквица и зграда, када се окомитим унутрашњим степеништем попне на терасу острошког Горњег манастира, на супротном крају од уласка у црквицу Часног крста налази се ограђен простор обележен лепо резбареним дрвеним крстом, где у шачици земље расте један чокот винове лозе. Према предању то је управо оно место на коме се преставио (упокојио) острошки Светитељ, предавши без бола, како каже благочестиви Ава Јустин, своју душу Господару господара и Цару царева.
У време када је Свети Василије основао острошки манастир место на коме се налази данашњи Доњи манастир било је насељено, па је чак имало и сеоску цркву. Звало се Косјердићи или Госјердићи (Вук Караџић га бележи као Гошћердићи). Свети Василије откупи овај простор са околном земљом, па подиже поред тадашње сеоске црквице кућу за млађе и један амбар. Данашња црква Свете Тројице која чини средиште Доњег манастира подигнута је у време настојатељства архимандрита Јосифа Павићевића године 1824. Сазидана по одобрењу ондашњег црногорског митрополита Петра Првог, а под будним оком игумана који ће коју годину доцније замонашити најзнаменитијег црногорског владику Петра Другог Петровића Његоша, добила је горњи део звоника добротом једне побожне Приморке већ у другој половини 19. века. Већ 1742. настојањем архимандрита Стефана Павићевића саграђен је повише доњоманастирске цркве конак на кршу, да би 1881. био проширен залагањем епископа Захумско-рашког Висариона Љубише. Други конак у истом простору саградио је игуман Петроније Дамјановић, а проширио га је и обновио вазда ревносни архимандрит Леонтије Митровић 1936., у исто време када је оправљен и ојачан велики потпорни зид.
И у Доњем манастиру, баш као и у Горњем постоји једна 'Кулица', мања зграда о времену чијег настанка нема сачуваних података, као што није познато ни име њеног градитеља. Простор Доњег манастира јесте заправо главно острошко сабориште на коме се од настанка манастира одржавају сабори и народна весеља, у чијој цркви се обављају венчања и крштења, где су се некоћ скупљали прваци и скупштине, где је позивано на устанке и у ратове . . . место збивања које ће Острог одредити, не само као станиште Светог и место на коме се Промисао Божија показује кроз чуда, већ и као средиште слободарског духа једног народа који се никада није мирио са ропством, нити злом било оно туђинско или заметнуто под сопственим срцем, одљуљано у овој суровој, кршевитој, а најлепшој и најмекшој колевци.
Ходочашћа Острогу и велики народни сабори који се тамо одржавају о значајним празницима, а најмасовнији су о Илин дану, Петров дану, Духовима, Великој Госпојини и наравно 12. маја када се слави Свети Василије Острошки, живо су сведочење о култном значају овог трећег по реду православног светилишта на планети (после Јерусалима и Свете Горе). Свети Василије је уистину прешао националне границе, па чак и оне међу конфесионалне, јер му хрле потребити и захвални већ више од три века, и то од сваке вере и нације. Кроз време сведоче историчари, књижевници, владари, али и обичан свет о острошким саборима. О сабору на Духове, као најпосећенијем писао је својевремено и Вук Стефановић Караџић:
'О Тројици долази народ не само из све Црне Горе и осталијех оближњијех племена него и из Херцеговине и из Босне, те га цјелују (Светитеља) и прилажу ко што може.' О сабору о Тројицама као најмасовнијем пишу и Шобајић и Вуко Поповић 1854. Овај други бележи да се на тај празник у Острогу 1860. слегло око 8000 душа. Четири године касније Нићифор Дучић описује помно и надахнуто управо Тројице у Острогу. У манастиру Острог постоји нарочита књига која се зове Споменица у коју своје мисли и утиске о овом месту уписују виђенији, али и други људи. Из Споменице се доста сазнаје о острошким саборима, а бројни који су се у њу уписали од војводе Илије Пламенца до француског угледника Дентона понајпре примећују бројност поклоника из најразличитијих крајева који о овим данима долазе у Острог. У једној репортажи из 1889. године Лазар Томовић пише о Духовском (Тројичком) сабору:
'Особито из Босне и Херцеговине почне народ придолазити већ у четвртак, а такођер и из удаљенијих крајева Црне Горе. Што се тиче ближњих нахија, из њих народ долази у суботу вечер и у неђељу. Особито сиромашнији народ пошто приступи Свецу одмах се враћа. Али их има који ту стоје три-четири дана, особито из Херцеговине, који посте осам дана, па се ту исповједају и причешћују, а сваки дан иду у Горњи манастир по један и по два пута да Свеца целивају… Од Доњег манастира смо свијем путем народ сријетали, а опет је за нама цијела литија одила. Уз пут је мноштво сиромаха од свукуда који ти руку пружају ... Кад смо били близу (Горњег манастира) чуо се велики жамор и из тог жамора покоји глас манита…Туда је већ по љествама све пуно народа што чека да приступи, а не може се приступити него један по један.'
Ни о Илин дану, Петров дану и Великој Госпојини слика у Острогу није много другачија. Али о Светом Василију, тог дана читав Острог постаје величанствени саборни храм под отвореним небом. Напретком науке и технике, бржим и лакшим начином путовања кроз простор ходочасници у Острог сада заиста стижу из свих крајева света. Та чињеница, међутим, не умањује сву сликовитост оних призора од пре стотину година коју бележи напознати намерник, а која је уистину најречитија порука светилишта:
'Што гођ оком можеш ухватити никшићког поља и околице све је то притиско народ. Слегао се са свију страна. Хиљадама ватара пуцкета. Под оно десетак чадора сједе са својом чељади и кахванишу браћа мухамеданци. Мало подаље тресе црногорско оро. За њим се разлијеже звек звона са манстирске црквице. Е, вако ти је под Острогом сваке боговетне године уочи св. Василија.'
А ко у ове дане није могао у Острог из ближе околине обичавао је да се испне на најближе брдо са кога се манастир види и да се оданде помоли Господу и поклони Његовом угоднику Светом Василију – Чудотворцу у орловском гнезду.
Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Овај језгровит и опширан натпис не само што открива ктитора и време настанка мале цркве Часног Крста (грађена 1664-1665; живописана 1666-1667; године у запису дате су по византијском рачунању времена, већ упућује на несумњиву спознају насељености острошке пустиње, али и постојања црквене грађевине пре предузетих радова о којима запис Исаијин говори. Наиме, главне манстирске цркве у правилу носе посвету неком већем Христовом или Богородичином празнику, а досадашња градитељска пракса у православљу указује да се цркве посвећене Часном Крсту најчешће јављају као помоћни- пратећи поред већ постојећих главних манастирских храмова. У конкретном, острошком случају, настанак црквице Часног Крста по свој прилици је проистекао из оне околности када је манастирско братство дошло у посед честице Часног Крста (иста се и данас с највећим поштовањем чува у овој цркви). Како се то догодило и када тачно није сачувано у манастирским документима, али да је било повод да први историји познати игуман острошки сагради храм несумњиво је. Уз све речено, народно предање, тај неуништиви чувар колективног сећања, већ помиње Ваведењску цркву, као и Преподобног Исаију од Оногошта (Никшић), а игуман Исаија потврђује да је унук овог храброг анахорете кога су у једној од великих османлијских најезда на Бјелопавлиће (највероватније 1611. године) на оближњој Планиници спалили живог Турци. Култ Исаије од Оногошта дуго је слављен у народу овог краја, а успомену на њега и данас чувају острошки монаси. Из свега наведеног уистину проистиче да је и тадашњи митрополит Захумски, потоњи Свети Василије Острошки, заправо кренуо у обнављање и проширење једног већ зачетог, али под ватром и канџијом замрлог подвижничког станишта, што би опет у целини одговарало духу православне традиције из немањићких времена да се цркве и манастири подижу на постојећим култним местима.
Прешавши у другој половини 17. века из Тврдоша у околину Никшића, баш у време када је на управу добио источнохерцеговачку епархију, Свети Василије је већ имао јасну визију о оснивању манастира. Колебајући се да ли да за станиште будућег манастира одабере село Загорку, у Пјешивцима, или једно старо црквиште крај Дреновштице, такође у Пјешивцима, вођен Промишљу Господњом, Светитељ се напокон одлучио за Острог. Затекавши по предању у острошкој врлети Перподобног Исаију Оногоштког, те добивши благослов овог великог подвижника, (овај благослов о коме говори предање треба схватити метафорично, јер вероватноћа да су се Преподобни Исаија и Свети Василије срели је искључена већ годинама рођења једног и мученичке смрти другог Светитеља, па народ по свој прилици сматра да је већ успех оснивања и опстанак манастира у изузетно тешким временима имао небески благослов оличен у једном од првих острошких пустињака, Свети Василије крену да у Острогу гради манастир.
У завештајном писму, том једином, драгоценом, документу потписаном руком Светитељевом, а избеглом ватри и времену, Свети Василије изричито вели шта је све од земље покуповао за манастир, шта изградио, какве је све послове провео, а …'за своју душу од својего усрђа'.
ГОРЊИ МАНАСТИР
Целину Горњег манастира чине две цркве, такође назване доњом и горњом. Горња црква посвећена Часном и Животворном Крсту сазидана је 1664-65. године руком јеромонаха Исаије из села Попа крај Никшића, а с благословом митрополита Василија потоњег Чудотворца Острошког. Занимљиво је да је јеромонах Исаија заправо унук Преподобног Исаије од Оногошта, једног од првих подвижника у острошкој пустињи. Црквица Часног Крста живописана је 1666-1667. с благословом Светог Василија, а настојањем јеромонаха Исаије о чему сведочи добро очуван натпис над вратима малене богомоље, а исписан у фрескопису са унутрашње стране.
Године 1923. пламена стихија захватила је Горњи манастир. Обе црквице, будући пећинске и без дрвене конструкције срећом нису страдале. Али су у целини изгореле монашке келије. Тадашњи настојатељ манастира, архимандрит Леонтије Митровић дао је да се сазидају нове монашке келије, али и конак за ходочаснике. Радови су окончани 1926., да би се на Свете Враче, 14. новембра 1958., одрон стења обрушио са високе острошке литице на ове објекте. Жртава срећом није било, а данашња манастирска управа обновила је у целини оштећене и дозидала нове зграде. Дугогодишњи чувар кивота Светог Василија, Христофор Qепава подигао је, негде у другој половини 19. века, у Горњем манастиру један мањи објект познат под именом 'Кулица'.
Поред наведених црквица и зграда, када се окомитим унутрашњим степеништем попне на терасу острошког Горњег манастира, на супротном крају од уласка у црквицу Часног крста налази се ограђен простор обележен лепо резбареним дрвеним крстом, где у шачици земље расте један чокот винове лозе. Према предању то је управо оно место на коме се преставио (упокојио) острошки Светитељ, предавши без бола, како каже благочестиви Ава Јустин, своју душу Господару господара и Цару царева.
ДОЊИ МАНАСТИР
У време када је Свети Василије основао острошки манастир место на коме се налази данашњи Доњи манастир било је насељено, па је чак имало и сеоску цркву. Звало се Косјердићи или Госјердићи (Вук Караџић га бележи као Гошћердићи). Свети Василије откупи овај простор са околном земљом, па подиже поред тадашње сеоске црквице кућу за млађе и један амбар. Данашња црква Свете Тројице која чини средиште Доњег манастира подигнута је у време настојатељства архимандрита Јосифа Павићевића године 1824. Сазидана по одобрењу ондашњег црногорског митрополита Петра Првог, а под будним оком игумана који ће коју годину доцније замонашити најзнаменитијег црногорског владику Петра Другог Петровића Његоша, добила је горњи део звоника добротом једне побожне Приморке већ у другој половини 19. века. Већ 1742. настојањем архимандрита Стефана Павићевића саграђен је повише доњоманастирске цркве конак на кршу, да би 1881. био проширен залагањем епископа Захумско-рашког Висариона Љубише. Други конак у истом простору саградио је игуман Петроније Дамјановић, а проширио га је и обновио вазда ревносни архимандрит Леонтије Митровић 1936., у исто време када је оправљен и ојачан велики потпорни зид.
САБОРИ У ОСТРОГУ
Ходочашћа Острогу и велики народни сабори који се тамо одржавају о значајним празницима, а најмасовнији су о Илин дану, Петров дану, Духовима, Великој Госпојини и наравно 12. маја када се слави Свети Василије Острошки, живо су сведочење о култном значају овог трећег по реду православног светилишта на планети (после Јерусалима и Свете Горе). Свети Василије је уистину прешао националне границе, па чак и оне међу конфесионалне, јер му хрле потребити и захвални већ више од три века, и то од сваке вере и нације. Кроз време сведоче историчари, књижевници, владари, али и обичан свет о острошким саборима. О сабору на Духове, као најпосећенијем писао је својевремено и Вук Стефановић Караџић:
'О Тројици долази народ не само из све Црне Горе и осталијех оближњијех племена него и из Херцеговине и из Босне, те га цјелују (Светитеља) и прилажу ко што може.' О сабору о Тројицама као најмасовнијем пишу и Шобајић и Вуко Поповић 1854. Овај други бележи да се на тај празник у Острогу 1860. слегло око 8000 душа. Четири године касније Нићифор Дучић описује помно и надахнуто управо Тројице у Острогу. У манастиру Острог постоји нарочита књига која се зове Споменица у коју своје мисли и утиске о овом месту уписују виђенији, али и други људи. Из Споменице се доста сазнаје о острошким саборима, а бројни који су се у њу уписали од војводе Илије Пламенца до француског угледника Дентона понајпре примећују бројност поклоника из најразличитијих крајева који о овим данима долазе у Острог. У једној репортажи из 1889. године Лазар Томовић пише о Духовском (Тројичком) сабору:
'Особито из Босне и Херцеговине почне народ придолазити већ у четвртак, а такођер и из удаљенијих крајева Црне Горе. Што се тиче ближњих нахија, из њих народ долази у суботу вечер и у неђељу. Особито сиромашнији народ пошто приступи Свецу одмах се враћа. Али их има који ту стоје три-четири дана, особито из Херцеговине, који посте осам дана, па се ту исповједају и причешћују, а сваки дан иду у Горњи манастир по један и по два пута да Свеца целивају… Од Доњег манастира смо свијем путем народ сријетали, а опет је за нама цијела литија одила. Уз пут је мноштво сиромаха од свукуда који ти руку пружају ... Кад смо били близу (Горњег манастира) чуо се велики жамор и из тог жамора покоји глас манита…Туда је већ по љествама све пуно народа што чека да приступи, а не може се приступити него један по један.'
Ни о Илин дану, Петров дану и Великој Госпојини слика у Острогу није много другачија. Али о Светом Василију, тог дана читав Острог постаје величанствени саборни храм под отвореним небом. Напретком науке и технике, бржим и лакшим начином путовања кроз простор ходочасници у Острог сада заиста стижу из свих крајева света. Та чињеница, међутим, не умањује сву сликовитост оних призора од пре стотину година коју бележи напознати намерник, а која је уистину најречитија порука светилишта:
'Што гођ оком можеш ухватити никшићког поља и околице све је то притиско народ. Слегао се са свију страна. Хиљадама ватара пуцкета. Под оно десетак чадора сједе са својом чељади и кахванишу браћа мухамеданци. Мало подаље тресе црногорско оро. За њим се разлијеже звек звона са манстирске црквице. Е, вако ти је под Острогом сваке боговетне године уочи св. Василија.'
А ко у ове дане није могао у Острог из ближе околине обичавао је да се испне на најближе брдо са кога се манастир види и да се оданде помоли Господу и поклони Његовом угоднику Светом Василију – Чудотворцу у орловском гнезду.
� Klik Gore na Sliku - Prikaz; � Ponovni Klik - Brisanje
Pravoslavlje i Religija - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
