Lov Na Praistoriju

    Je li moguće da su se praistorijska čudovišta, zahvaljujući nekim čudnim prirodnim okolnostima, mogla zadržati do današnjih dana? To je zanimljivo pitanje. I moglo bi se reći da je i danas podjednako aktuelno na mnogim geografskim širinama. To potvrđuju i česti izveštaji iz mnogih krajeva sveta, gde se već decenijama, pa i vekovima, navodno, pojavljuju neverovatne kreature, najčešće nalik izumrlim dinosaurusima.

    Postoje li, dakle, čudovišta? Je su li, možda, neke vrste praistorijskih nemani preživeli do današnjih dana?! Osamdesetih je godina 20. veka holivudski kamerman Charles Muller sa suprugom Leonom, provodio godišnji odmor na živopisnom i neistraženom ostrvu Papui Novoj Gvineji. Nije baš slučajno izabrao to tajanstveno, prostrano, drugo po veličini ostrvo na svetu. On je, kao pravi avanturista, pre polaska pročitao veliki broj knjiga o prvim istraživačkim ekspedicijama, zanimljive zabeleške prvih katoličkih misionara o brojnim kanibalskim plemenima što žive na obalama neistraženih reka i u dubinama tropskih prašuma, o njihovim neobičnim verovanjima, tradicijama i ritualima...
    S posebnom pažnjom holivudski kamerman je isčitao sve uzbudljive izveštaje o viđenjima čudnog džinovskog stvorenja u močvarama Papue. Čim je sa suprugom Leonom, koja je takode bila spremna na nesvakidašnju avanturu, došao na ostrvo, angažovao je grupu domorodaca koji su ga odveli na cilj. Ulogorili su se u krajnje divljem i neuslovnom ambijentu u kome su ih vrebale mnoge neugodnosti i opasnosti - od dosadnih močvarnih insekata do opakih zmija i krvoločnih papuanskih krokodila.     
    Tako je započela avantura koju holivudski bračni par nikada neće zaboraviti.
- Kasno jedne noći - priseća se Muller - začulo se pljuskanje vode, a potom se iznad blatnjave vode pojavilo ogromno stvorenje žućkastobraon boje, sa zastrašujućom glavom i razjapljenih čeljusti. Dok je čudoviste šištalo i ispuštalo prodorne urlike od kojih se ledila krv u žilama, pomišljao sam da je to moj kraj!  Domoroci su se istog časa panicno razbežali, a sirota se Leona onesvestila, dok je Muller kratko vreme uspeo sačuvati hladnokrvnost i dobro osmotriti močvarsko čudovište. Životinja, koja je ličila na praistorijskog reptila, zastrašujuće je klaparala golemim čeljustima i mahnito udarala snažnom repinom na sve strane, a zatim je, pošto je Charles u strahu, ipak, ispalio nekoliko metaka u njenom pravcu, nestala pod vodom.
    - Bio je to doživljaj kojeg je rečima teško dočarati - seća se Muller. - Odjednom, učinilo mi se kao da sam se našao u praistoriji, u vremenu u kome su našom planetom gospodarili ogromna čudovišna stvorenja...


    Iako mnogi novinari u svojim tekstovima nisu krili sumnje u istinitost doživljaja holivudskog kamermana, ostaje činjenica da su njegovu priču potvrdili i papuanski domoroci.
     U jednom drugom delu naše planete, u nepreglednim močvarama kongoanske provincije Ubangi, sudeći prema brojnim izveštajima pripadnika lokalnih pigmejskih plemana, živi nepoznata neman po imenu - M’kele M’bembe.
   Mnogi istrazivači i kriptozoolozi, koji su tragali za njom, smatraju da se radi o pretpotopnom stvorenju čudovisnih telesnih karakteristika. Oni koji su ga navodno videli slažu se da je veličine dinovskog slona, da ima dug, smeđesiv i savitljiv vrat i da mu se telo završava dugim mišićavim repom, nalik krokodilskom, ali mnogo većem i znatno pokretljivijem.
    U augustu 1981. godine, engleski je biolog dr Roy P. Mackal bio na celu naučne ekspedicije, koja se odvažila krenuti u potragu za kongoanskim čudovištem. Ekspedicija nije ispunila očekivanja. Tačnije, M’kele M’bembe nije viđen, ali su snimljeni brojni zagonetni tragovi po kojima se moglo zaključiti da u prašumskim močvarama postoje dve džinovske nemani - jedna, koja bi mogla biti preistorijski saurus i, druga, koja bi mogla biti džinovski gmaz neverovatnih dimenzija!
    Iz istorije traganja za misterioznim džinovskim životinjama što žive u nepristupačnim predelima Afrike, saznajemo da dr. Mackal nije jedina osoba, koja se upustila u avanturu zvanu M’kele M’bembe. Za njim je 1919. godine tragao i veteran brtanske armije Laster Stevens, koji je smatrao da se u močvarama Konga uistinu skriva - brontosaurus! U neverovatnu avanturu, Stevens je krenuo sa svojim psom Ladyem i grupom unajmljenih nosača. No, ubrzo je nestao i o njemu se više nikada ništa nije čulo.

    U poslednjem izveštaju koji je poslao, veteran britanske armije kaže da je video neobičnu močvarnu životinju, koja je 'deset puta veća od slona', te da ju je uspio snimiti. Što se dalje dešavalo s nesretnim Stevensom, nikada nije razjašnjeno. M’kele M’bembe, po svoj prilici, nije usamljena pojava na Crnom kontinentu. Nekoliko godina nakon nestanka Lastera Stevensa, stanovnici jedne nepristupačne oblasti u Kamerunu, izvestili su vlasti da ih teroriše neko čudoviste, koje je 'jednim udarcem džinovskog repa u stanju da ubije odraslog nilskog konja'.
    Poslednjih su godina monstruozne nemani viđene i u drugim krajevima sveta. Kinezi izveštavaju o pojavi grozomornog vodenog monstruma u jezeru Tung-Ting, koje je do sada odnelo više života, kao i o viđenju 'najmanje gve džinovske zmije' na površini jezera Tjanzi, blizu korejanske granice. I jedno i drugo jezero su kraterskog porekla i na nekim mestima su duboka više od dvesto metara.
    Na tibetanskoj visoravni, koja se prostire na nadmorskoj visini između tri i četiri hiljade metara, bezbrojna jezera još uvek nisu naučno istražena. Gore, na njihovim obalama, ne postoje gradovi i luke, a njihovom mirnom površinom ne jedre jedrenjaci, niti plove brodovi. Sve je pusto već hiljadama godina i samo, ponekad, na njihove obale navraćaju tibetski nomadi sa svojim stadima golemih jakova. Upravo su oni 1991. godine i izvestili kineske vojne vlasti da se u jednom od jezera pojavilo čudovište 'veliko kao kuća'. Čudovište ima dugačak vrat i zmijoliku glavu. Krajnje je agresivno i već je jednom napalo nomade, ubivši nekog Tibetanca i odvukavši u jezerske dubine jednog jaka.
    I australijsko jezero Baters ima svoju neman, koja se viđa još od daleke 1821. godine. Neman je dobila ime Bunyip, a obično je opisuju kao veliku dlakavu životinju dugog vrata, glave slične psećoj, živahnih očiju i zakržljalih ušiju. Godine su 1847. domoroci Marambidzi, koji nastanjuju to područje, pokazali naučnicima jednu lobanju, tvrdeći da je pripadala jednom od čudovišta iz jezera Baters. Analiza, međutim, tu tvrdnju nije potvrdila, jer su eksperti utvrdili da se, možda, radi o glavi ždrebeta ili, pak, o deformiranoj glavi nekog teleta!
    S vremenom je Bunyip postao ime za sva čudovista koja su se pojavljivala u jezerima, rekama i močvarama Australije. Čak i za monstruozno stvorenje 's glavom mačke, vratom kornjače i repom koji podseća na bodlje bodljikavog praseta', što je 1960. godine viđeno u jednom od parkova Sidneja. Hronika pojavljivanja australijskih čudovista, međutim, znatno je duža i dramatičnija...
    Godine 1848. u reci Eumerala, u Victoriji, viđeno je stvorenje, koje je imalo glavu kengura i dugačak vrat s ogromnom grivom. Domoroci su kazivali da čudovište poseduje natprirodne moći i da svoje žrtve hipnotizira i uvlači u usta kao 'pećina velike čeljusti'.

   
    U maju 1972. godine, grupa je profesionalnih ribara na ušću jednog potoka, istočno od Darwina, videla osamnaest metara dugačko troglavo čudovište čije je telo bilo prekriveno blistavim krljuštima. Dva meseca kasnije, jedna grupa engleskih prirodnjaka započela je istraživanje u jednom jezeru u blizini Lysmoura, u Novom Juznom Welesu, tragajući za životinjom koja je, navodno, ličila na praistorijskog saurusa, no, sve je bilo uzalud. naučnici su se vratili ne obavljenog posla.
    Na norveškom severu, nedaleko od Narvika, prostire se duboko i hladno jezero Sandnesvatnet, za kojeg Norvežani veruju da je nepoznatim podzemnim kanalima povezano sa Severnim morem. Najstariji ribari tvrde kako se u jezeru, najčešće u augustu, pojavljuje čudna životinja zastrašujućeg izgleda. Ona je u junu 1976. godine prevrnula jedan ribarski čamac, ali nesretni ribari izuzev 'ljutitih očiju velikih kao činije i krupne mrke glave', nisu videli o kakvoj se nemani radi. Ni kasnija naučna istraživanja nisu dala nikakve rezultate.

    Švajcarski list 'Blic' je 1977. godine objavio opširnu reportažu o postojanju čudovišta u jezeru Uri. Neman je, navodno, slična mitološkom zmaju i ljutito frkće kada izroni. 'Blic' navodi i reči jednog očevica:
    - Iznenada sam u vodi ugledao jedan predmet oko 15 metara dugačak i dva metra visok. Prvo sam pomislio da se radi o avionu, koji se srušio u jezero, ali nisam čuo nikakav zvuk. Kada se taj predmet pojavio i drugi put jedva da sam poverovao svojim očima. Vidio sam glavu vodenog monstruma, kao i neobičnu grbu na njegovim leđima. Džinovsko je stvorenje ličilo na dinosaurusa!
    U augustu 1983. godine celokupna je svetska štampa objavila senzacionalnu vest iz britanske pokrajine Devon čiji su stanovnici pet meseci živeli u strahu od nepoznatog čudovista, koje se pojavljivalo noću i napadalo stada ovaca. Prateći njegove tragove, ustanovljeno je da misteriozni monstrum, 'koji žrtve ne jede već im samo isisava krv', živi u neistraženoj Exmoorskoj prašumi.
    I vesti koje su poslednjih decenija pristizale s peruansko-bolivske granice gde se prostire Titicaca, najpoznatije jezero Južne Amerike, govore o ponovnom viđenju legendarnog jezerskom čudovišta o kome su izveštavali još prvi španski osvajači.
    Jezero Titicaca okružuju brojne misterije. To je jezero na najvećoj nadmorskoj visini na svetu, a zbog veličine ga mnogi nazivaju morem. Tu su se, na njegovu površinu, kako pričaju stare legende, u davnoj prošlosti spustili misteriozni 'sinovi Sunca' - misionari iz svemira, koji su podigli blistavu civilizaciju Inka. Upravo su oni jezeru dali ime - Titicaca! Zasto? To niko nije znao sve dok američki sateliti iz svemira nisu snimili tajanstveno jezero. Tek je tada sve postalo jasno. Obrisi jezera lice na 'mačku u skoku0, a reč 'titicaca' upravo to znači - 'Mačka u skoku'!


    Nauka još uvek traži odgovor: da li na našoj pleneti u današnjem dobu žive preistorijske nemani?! Najpoznatija čudovišta su:
Nessie (škotsko jezero Loch Ness);
M'kele M'bembe, živi u močvarama kongoanske provincije Ubongi;
Manipogo (kanadsko jezero Okangana);
Champ (jezero Champlain na granici Kanade i Sjedinjenih Država);
Selma (norveško jezero Seljord);
Issie (Japansko jezero Ikeda);
Kusie (japansko jezero Kucharo);
Alakali (američko jezero Alkali);
Illiamna (jezero Illiamna na Aljasci);
    Na čemu švedski naučnik Jan Sundberg zasniva svoje uverenje da u škotskom jezeru Loch Nessu egzistira nepoznata vrsta velike jegulje?
Ribe u tom jezeru su malobrojne, pa naučnici smatraju kako ne bi mogle izdržavati proždrljiva čudovista veća od dve tone. Pa, i pored toga, naklapanja o mogućoj prirodi jezerskog monstruma variraju od objašnjenja o džinovskoj vidri do mogućeg preživelog dinosaura.
Nessie se obično opisuje kao zastrašujuća nakaze - pola zmija, pola dinosaur!
    Zahvaljujući hipotetičnoj, ali u svetu sve popularnijoj Nessie, škotsko jezero Loch Ness, postalo je prava turistička atrakcija. Na njegovim nepristupačnim obalama podignuto je mnogo turističkih objekata i pansiona, ali je zasigurno najpoznatija građevina - srednjovekovni dvorac Urquhart smešten negde, na sredini severne obale. To nije nikakvo čudo, jer su se upravo iz Urquharta najčešće prijavljivala viđenja tajanstvenog jezerskog čudovišta.

Nessie iz Brosna - Jezerima u kojima se, navodno, pojavljuju neobična čudovišta, pridružilo se još jedno rusko jezero. Jezero se zove Brosno, a na njegovoj je površini snimljeno stvorenje džinovskih dimenzija.
- Bilo je ogromno - kaže jedan očevidac iz seoceta Benjok na obali jezera, 400 kilometara severozapadno od Moskve. - Vidio sam glavu kao u ribe i telo dugo, kao u zmije!

Zmaj sa Sunda - Ako je suditi prema pričama lokalnog stanovništva s pacifičkog ostrva Sunda, tamo se poslednjih decenija pojavljuje džinovsko čudovište, koje podseća na legendarnog zmaja. Ostrvljani ga nazivaju 'Boeaja darat', kopneni krokodil, a od njegovih nasrtaja više niko nije siguran, pogotovo ne svinje i jeleni, mada je u nekoliko navrata napadao i ljude!
    Svaki put kada su se mornari, na morima ili jezerima, susretali s ogromnim nepoznatim životinjama, oni su u njima videli veliko vodeno čudoviste. Istorija toga misterioznog stvorenja, najsličnija je detektivskim pričama i obiluje tragičnim i zabavnim slučajevima i zgodama, do krajnosti protivrečnim tumačenjima i majstorski urađenim falsifikatima.
    Indiosi iz peruanskog sela Quimvilca, na severu Anda, žale se da im poslednjih godina čudovište zmijolikog srebrnastosjajnog tela, dugog desetak metara, koje u noćima punog meseca izlazi iz obližnjeg ledničkog jezera, napada i proždire ovce. I ne samo to, u junu 1997. godine, napalo je grupu seljaka i tom prilikom ubilo i u jezero odvuklo dvojicu nesretnika!

    Nema nedvojbenih dokaza. Nema nalaza lobanja ili kostiju. Nema uginulih, zarobljenih i ubijenih. Nema grobova. Nema jasnih fotografija, niti autentičnih filmskih snimaka, ali se o divljem, snežnom čoveku, ipak, gotovo sve zna...
    To je medved! Ne, majmun! Možda, čovek?! Ili odmetnuti razbojnik? Pustinjak koji je pobegao od ljudi i sveta? Poslednji neandertalac koji je zaostao na putu evolucije? Preživjeli gigantopek iz trećeg roda primata, koji je davno iščezao, dok su se dva reda razvila u dva smera - jedan u majmuna, a drugi u čoveka? Šta je, zapravo, snežni čovek? Da li uopšte postoji?
    Takva sumnja ni najmanje ne postoji kod Tibetanaca, Kašmiraca, Nepalaca ili prostodušnih himalajskih vodiča Sherpasa. Postoji u njihovim verovanjima, sagama, mitovima i legendama, ali i u čestim uzbudljivim kazivanjima oko vatre, dok sede ispunjeni teskobama i dok žestokom himalajskom rakijom, koju nazivaju 'arak', razbijaju strahove i utoljuju žeđ. U tim je trenucima postojanje snežnog divljeg čoveka neupitno. On egzistira, on je tu, u hladnoj pomrčini, iza prve nepristupačne stene, čeka i vreba!


    Tibetanci ga nazivaju mi-go, što bi se moglo prevesti kao prljavi čovek, Nepalci su mu dali ime metchkangami, što doslovno znači prljav, smrdljiv, odvratan, jednom rečju - užasan. Na Pamiru ga zovu alma, na Kavkazu almaš ili almast, u istočnom Sibiru chuchunaa (cucuna), a u Kanadi i Sjedinjenim Državama 'bigfoot' (veliko stopalo, velikonožac) i sasquatch, kako su ga nekad nazvali Indijanci. U južnom Brazilu i prostranoj Amazoniji, saznaolo se za njegova tri rodaka - mapinguary, capelobo i pelobo, u Ekvadoru, Kolumbiji i Vencueli zovu ga jednostavno didi, ali je u latinskoj Americi njegovo najčešće ime - mono grande, što na španskom jeziku znači - veliki majmun!
    Divlji čovek nosi još nekoliko imena, ali je - zasigurno - njegovo najpopularnije ime jeti, verojatno nastalo od tibetanskih rijeci 'yeh' (kamenit kraj) i 'the' (životinja)! Na nepalskom, kako je poznato, jeti simbolizira - snažnog divljeg snežnog čoveka!
    Bez obzira kakvim imenima ga u svetu sve nazivali, stanovnici visokih planina i divljih, teško pristupačnih oblasti na našoj planeti ne sumnjaju u njegovo postojanje. Naprotiv. Uvereni su da je on činjenica kao što je činjenica da se svako jutro, sunce budi na istoku, a uveče gasi na zapadu. No, druga je stvar što još uvek niko ne nudi prave dokaze o njegovom nesumnjivom postojanju!
    Dokaze, na žalost, ne nude ni savremeni istraživači, koji se svađaju i polemišu već više od 400 godina, otkako je sredinom 16. veka njegovo postojanje nagovestio jedan nemački prirodnjak koji je boravio na neistraženim azijskim planinama. Jetijevo postojanje pokušali su dokazati i alpinisti, naučnici i avanuristi, dokoni bogatuni i brojne međunarodne ekspedicije, ali do sada nikome nije pošlo za rukom da okonča i razjasni tu staru enigmu.


    Ljudi su čuli uzbudljive priče i bezbrojna svedočanstva; u snegu i blatu videli i fotografisali neobične tragove; nacrtali bezbroj crteža i skica; sakupili pregršti sasušenog i smrznutog izmeta i dlaka, što bi trebalo da pripadaju snežnom čoveku, ali nikada nijedna njegova fotografija, trag ili otisak golemih stopala, niti bilo što drugo nije razbilo sumnje i potvrdilo njegovo postojanje!
    Svedno, mnogi ga danas smatraju preživelom životinjskom vrstom; divljim, majmunolikim čovekom, preživelim neandertalcem, 'izgubljenom karikom u lancu ljudske evolucije', što je - nekim čudom - zaostala iza 'svog vremena' i još uvek vešto izmiče savremenoj nauci. Možda je baš zbog toga, zbog svoje misterioznosti i neuhvatljivosti, jeti i stekao u svetu tako veliku popularnost. No, ako po strani ostavimo sage i mitove, ako oslušnemo reči nauke - da li je moguće da neandertalski čovek, koji je egzistirao u diluviju (Ledeno doba) još uvek živi na prostorima ove planete? Je li moguće da je preživeo?
    Većina naučnika odogovoriće negativno, ali dr. Myra Shackley, profesorica arheologije na Univerzitetima Leicester i Southampton, u Velikoj Britaniji, u svojoj zanimljivoj knjizi 'Wild Man' - 'Divlji ljudi' objavljenoj 1982. godine, smatra i dokazuje da neandertalci nisu izumrli i da na našoj planeti i danas žive!
    Tu je senzacionalnu tvrdnju britanska naučnica ponovila i u uglednom časopisu 'Antiquity': 'Bića nalik neandertalskom čoveku, preživela još od vremena poslednjeg Ledenog doba u teško pristupačnim predjelima Himalaje, Sovjetskog Saveza i Mongolije, viđana su do sada bezbroj puta. U Mongoliji ih zovu almasti, što označava divlja kosmata ljudska bića, i oni sasvim sigurno postoje!...'
    Zanimanje dr. Myrae Shackley za almaste (ponekad ih zovu kratko - alme) datira od 1979. godine, kada je izvesno vreme - kao stipendista British Councila - radila na Univerzitetu u Ulan Batoru, glavnom gradu Mongolije. Tih je meseci, istraživala drevne arheološke lokalitete na Altajskim planinama, pa je često slušala priče lokalnih nomada o pojavljivanju almasta, susretima s njima, njihovom čovekolikom izgledu i ponašanju.
- Oni postoje! - kaže britanska naučnica - i tu nema sumnje!

   
    I ugledni profesor Boris Poršnjev, član ruske Akademije nauka i autor brojnih naučnih rasprava, smatra da almaši uistinu postoje i da je samo pitanje vremena kada će to i nauka konacno potvrditi.
    Na osnovu brojnih autentičnih izveštaja, Poršnjev je objavio možda najtemeljniji opis tog divljeg stvorenja: 'Nema krzno, nego oštru dlaku kroz koju se ponekad nazire koža. Mladi se rađaju bez dlake, a lobanja im je na temenu čunjastog oblika. Zubi su im poput ljudskih, ali nešto krupniji, s jače razmaknutim očnjacima... Često grabe predmete prstima i dlanom, a da pri tome ne koriste palce. Mogu trčati veoma brzo, gotovo kao konji, penjati se po drveću i plivati u rečnim brzacima... Mužjak i ženka ostaju zajedno čitav život i često se sklanjaju u pećinama. Neugodno smrde, umeju bacati kamenje, ali ne i izrađivati oruđe. Vole se grejati uz žar napuštenih vatri, ali ih sami ne znaju upaliti i održavati. Jedu male životinje i biljke, a kreću se uglavnom u sumrak ili noću...'
    Poršnjev je imao priliku da prouči i brojne izveštaje s Kavkaza o susretima pojedinaca s tamošnjim divljim ljudima, koje lokalno stanovništvo naziva imenima - 'kaptari' i 'blaban-guliji'. Njihovo viđenje zabeleženo je u mnogim područjima kavkazskog gorja što se proteže na prostore Azerbejdžana, Gruzije i Dagestana, a Poršnjev je posebnu pažnju obratio jednom odista nesvakidašnjem slučaju - divljoj ženi, koju su, kao posve mladu, zarobili stanovnici sela Thkine, na reci Mokvi.
    Žana, kako su joj kasnije dali ime, nakon hvatanja bila je vezana lancima i držana u obližnjoj pećini, ali se za tri godine toliko pripitomila da je prvo premeštena u drveni kavez, a onda u seosku kolibu. Imala je sivkastocrnu kožu obraslu kratkim, gustim crvenkastim dlakama. Budući da nije nikada naučila govoriti, sa seljanima je komunicirala neartikuliranim, grlenim glasovima. Imala je široko lice s jako ispupčenim jagodicama, velika usta, isturen snažan podbradak i snažne čeljusti, velike bele zube i 'divlji izraz na licu'. Žana je mogla trčati brzo kao konj. U početku se bojala pasa, ali je uskoro naučila da se pomoću komada drveta brani od njih. Naučila je bacati kamenje. U početku je jela samo voće, a kasnije sve što bi joj se nudilo, ali je osobito volela meso i pivo.
    Nakon nekog vremena, Žana je zatrudnila s jednim seljakom po imenu Sebekija, ali joj je dete umrlo odmah nakon poroda. Kasnije je imala još dva sina i dve ćerke čiji potomci i danas žive. Godine je 1964. Poršnjev posetio dva Žanina unuka, rudara na Kavkazu, i saznao da je Žanin mlađi sin Khvit umro sa 65 godina, a da je starija ćerka Gamassa bila tri puta snažnija od najsnažnije žene u selu i da je imala tamnu jako dlakavu kožu.
    Svi Žanini potomci imali su izuzetno izraženu sposobnost oponašanja različitih životinjskih glasova i znali su se, navodno, sporazumevati sa divljim životinjama!
Nekoliko godina nakon Poršnjevog boravka na Kavkazu, jedan je drugi ruski istraživač, dr. Igor Burtsev, otkopao grob Žaninog starijeg sina Hvika, koji je umro 1953. godine, i iz groba uzeo lobanju, kako bi je naučno obradio. Dvogodišnja ispitivanja su pokazala značajne razlike između kostiju i sastava lobanje sina divlje žene i 'normalnih' ljudi!
    Ako je tačna ova zanimljiva priča ruskog naučnika Borisa Poršnjeva, i ako je Žana odista pripadala porodici 'divljih ljudi', onda je ona mogla biti jedino živa neandertalka, jer inače ne bi mogla imati potomke s čovekom. Nesumnjivo, pripadala je našoj vrsti - Homo sapiens - ali nije bila Homo sapiens sapiens, nego samo Homo sapiens neanderthalis!
    Neki od najzanimljivijih ruskih izveštaja o divljim ljudima, poslednjih decenija najčešće dolaze iz dalekog i neistraženog Sibira. Tamo su, u beskrajnom carstvu močvara, tajgi i crnogoričnih šuma, na prostranstvu većem od 7,500,000 kvadratnih kilometara, navodno, zabeleženi mnogi susreti s čudnim, kosmatim čovekolikim kreaturama.
    Proverom i analizom mnogobrojnih izveštaja došlo se do zaključka da se radi o dva tipa misterioznih divljih bića, jedan neverojatno liči na savremenog čoveka, a drugi, koji je mnogo krupniji, sličan je himalajskom jetiju. Prvi se tip snežnih ljudi sreće jedino na području severoistočno od Jakuta, u istočnom Sibiru, a drugi svuda - od Urala, na zapadu, pa sve do poluotoka Kamčatke, na dalekom istoku.
Budući da je područe Sibira, golemo poput kontinenta, vrlo retko naseljeno, stanovništvo je nomadsko i živi od sobova i lova, najčešći izveštaji o uzbudljivim susretima s divljim ljudima dolaze od naučnika, često i akademika, koji u Sibiru tragaju za novim rudnim nalazištima ili se bave istraživanjima sibirske flore i faune.
    Jedan je od njih, geolog Vladimir Puškarev, 1978. godine u moskovskom časopisu 'Tehnika maladjozi', objavio opširan tekst o ljudima koji su se sreli s misterioznim divljim čovekolikim spodobama. Posebno zanimljivo bilo je svedočanstvo lovca Luke Vasiljevica Tunzjanova iz jednog gradića u okrugu Vasjakovo, na obali reke Ob.
    'Jedne sam se večeri vraćao iz Jaraskogorda u Vasjakovo. Sa mnom su bila i moja dva lovačka psa. Odjednom su počela rezati i pojurili su napred, ali su se brzo vratili s repom među nogama i cvileći prestrašeno. U tom su trenutku iz šume izašle dve krupne dvonoge spodobe. Jedna je bila viša od dva metra, druga nešto niža. Na sebi nisu imale nikakvu odeću, iako smo bili u novembru mesecu. Koža im je bila obrasla gustom kratkom dlakom, poput krzna. I lica i tela su im bila tamna. Brade su im bile isturene napred, a ruke neobično dugačke. Korak im je bio neobičan, drukčiji nego čovečiji, jer su u hodu nekako čudno zabacivali noge. Prošli su desetak metara od nas, neobazirući se ni na mene ni na preplašene pse.'
    Kada je Puškarev upitao Tunzjanova ko bi mogla biti neobična stvorenja, lovac je nehajno odgovorio:
- Ne znam. U našem kraju takva bića nazivamo 'uten-ehti-agen' - onaj koji luta šumom!
Zanimljivu priču navodi i Myra Shackley u svojoj knjizi 'Wild Men':
    'U jednom se ruskom muzeju čuva neobičan dokument. To je izveštaj šefa ruske carske žandarmerije u Berezovom o 'ubistvu čudovista', koje se dogodilo u tajgi u leto 1846. godine. Ubili su ga dva lovca na životinjska krzna, F. Likisov - Samojed i Z. Obil - Ostjak, u tundri kraj Berezova, u zapadnom Sibiru. Dokument se čuva u arhivi Istorijskog muzeja u Tobolsku.
    Dvojica trapera naišla su na čudovište u tajgi i kada su ga opkolili njihovi ljuti psi, Likosov je dohvatio pušku i ustrelio ga. Traperi su ga temeljito razgledali i ustanovili da mu je telo obraslo gustom smeđom dlakom, da je mužjak i da sasvim pouzdano nije medved. Zbog sumnje da su ubili čoveka, po nalogu viših vlasti obavljena je temeljita istraga i tako je nastao pomenuti dokument.'
    Iskazi o susretima i viđenjima divljih ljudi neretko dolaze i sa krajnjeg ruskog istoka. Inženjer Aleksandra Burceva objavila je zbirku svedočanstava iz okruga Cukca i Lamut, na poluostrvu Cukotka, a tamošnje nomadsko stanovništvo ima i naziv za 'svog divljeg čoveka'. Nazivaju ga mirigdi ('siroka ramena' ili 'plećati'), a opisuju ga kao veoma visoko i snažno dvonogo biće, obraslo krznom i s glavom usađenom u ramena.
    Mirigdi se može sresti samo za vreme kratkog leta, hrani se biljem i sirovim mesom, koje trga rukama a ne zubima i onda stavlja u usta i jede. Pored mirigdija, na poluostrvu Cukotki, u Beringovom moru, živi i kiltan ('buljooki'), koji je stasom nešto manji, ima izrazito velike i buljave oči, gospodari planinama i rado krade plen lovcima.
    I na obližnjoj Kamčatki nomadi često sreću divlja čovekolika bića obrasla gustom dlakom. Nazivaju ih različitima imenima - terik ('čovek zore'), girkicavil ('brzonogi'), arisa ('čovek doline') džulin ('piljastoglavi') ili imenima koja nemaju nikakva značenja, kao - arink i rekhem ! Podjednako kao u Rusiji, i u Kini je rasprostranjeno uverenje da divlji, snežni čovek živi u neistraženim predelima nepristupačnih planinskih masiva, kao što su Quinling, Bachan, Shenongjia i Himalaje. Posebno je Shenongjia oduvek smatran misterioznim.
    Prema jednoj legendi, Shenong, bog poljoprivrede i stočarstva, morao je zbog visine tih planinskih vrleti, sagraditi skele da bi se mogao popeti na visoravan na kojoj je htio skupljati lekovito bilje. Upravo tako je i dobio svoje ime ovaj planinski masiv, jer rijec 'jia' na kineskom znači 'skele': Shenongjia - senongove skele!
    Prvo 'naučno' posmatranje jednog kineskog jetija, kako navodi dr. Myra Shackley, obavio je biolog Wang Zelin, koji je odrastao i diplomirao u SAD. On je 1940. godine, kao naučni saradnik Nacionalnog komiteta za regulaciju Žute reke, doživeo nešto što nikada u životu neće zaboraviti.
    'Krajem septembra', zapisaće kasnije Wang Zelin, 'dok smo se u dva automobila vozili ravnicom Niang Niang i na 10 kilometara se približili gradu Jianglua, odjednom smo začuli nekoliko pucnjeva. Nakon pola kilometra vožnje, zaustavili smo se kraj grupe seljaka, okupljenih oko vojnika s puškom. Seljaci su nam uzbuđeno dovikivali: 'Upucao je divljeg čoveka! Upucao je divljeg čoveka!...'
Na putu je, ležalo telo nekakvog stvorenja kakvo do tada nikad u životu nisam video. Stvorenje je bilo visoko najmanje dva metra, a celo mu je telo bilo obraslo veoma gustom riđastom dlakom, dugačkom otprilike 1 cun (3 cm).
    Budući da je stvorenje ležalo na stomaku, nekoliko ga je seljaka okrenulo na leđa. Pokazalo se da je to ženka s velikim dojkama. Bradavice su joj bile upadljivo crvene, po čemu se moglo zaključiti da još doji mladunce. Kosa na licu je bila sasvim kratka, oči duboko usađene, a usne jako debele i ispupčene. Glava joj je bila uska, s jako ispupčenim jagodicama, a kosa dugačka 1 chi (30 cm).
    Lice stvorenja me je jako podsetilo na lice pekinškog pračoveka (kineski Homo erectus). Seljaci su mi kasnije pričali da su viđali dva takva stvorenja, mužjaka i ženku. Kretali su se na stražnjim nogama, držeći se jako uspravno, visoki oko dva metra i strahovito snažni. Nisu znali govoriti nego su samo urlikali, režali i groktali.'
    U Vuhanu se organizovala jedna od najkompletnijih naučnih ekspedicija koja je imala zadatak proveriti izveštaje iz provincije Hubej da u tom neistraženom kraju divlji ljudi nanose velike štete lokalnom stanovništvu. Prema šturim podacima objavljenim u Pekingu, u Hubeju je živelo najmanje 300 ljudi, koji su se sreli s čudnim ljudskim kreaturama. Koliko je u tim neobičnim izveštajima bilo istine?
    Na ovo pitanje, potražen je odgovor kod uglednog kineskog naučnika Tczoua Guoshinga, istrazivača Muzeja prirodne istorije u Pekingu, koji je već nekoliko puta bio u ekspedicijama, što su pod visokim okriljem kineske Akademije nauka, boravile u divljim predelima provincije Hubej.
    - Ne, ne verujem da se radi o divljim ljudima. U pitanju je, mozda, neka retka vrsta kratkorepih majmuna - odgovorio je kratko profesor Guoshing i podsetio na zanimljivu činjenicu. S obzirom na to da Kinezi vrlo brižljivo beleže hroniku svih pojava vezanih uz prirodu, i u ovom su slučaju okrenuli knjige i pronašli da se još od dinastije Tang, u 7. veku, makar jednom u stotinu godina, pojavljuju podaci o neobičnom stvorenju za koje se kasnije ispostavlja da je bio majmun.
    Ipak, seljaci iz Hubeja veruju u postojanje divljih ljudi. O njima govori narodno stvaralaštvo, a jedno predanje za koje većina Hubejaca duboko veruju da je istinito, govori o tome kako je pre nekoliko decenija divlji čovek sišao s nepristupačnih vrleti i s jednog pašnjaka kidnapovao neku sirotu čobanicu. Selo je organiziralo hajku, ali nije našlo ni snežnog čoveka, a niti mladu seljanku. Napokon, kada je događaj počeo padati u zaborav, posle dve-tri godine, u selu se pojavila nesretna čobanica i sa sobom donela muško dete neobična izgleda. Ispričala je sve detalje svog tragičnog doživljaja, a za dete je priznala da mu je otac niko drugi nego - jeti! Naučnici koji su proučavali neobično muško dete nisu mogli potvrditi priču, ali je nisu ni demantovali, a kako je uskoro sirota žena skrenula s uma, ova neverovatna priča nikada do kraja nije sasvim razjašnjena.
    Kineska Akademija nauka od 1976. godine primila je preko 150 obaveštenja o viđenjima snežnog čoveka, a posebno su zanimljiva dva slučaja: 32-godišnja je seljanka Gong Julan ispričala da je kosila travu kada je ugledala divljeg čoveka kako se polako kreće prema nekom stablu u blizini. Bio je visok i hodao je uspravno, a telo mu je bilo prekriveno gustom dlakom. Imao je dugu kosu koja mu je padala do ramena. Prislonio se uz stablo i dugo češao.
    Naučnici koji su proveravali istinitost ovog slučaja , odista su na stablu - na 130, 180 i 200 centimetara iznad zemlje, što je odgovaralo visini struka, ramena i glave jetija - našli sive i smeđe dlake duge od 3 do 6 centimetara. Analizom u naučnim laboratorijama u Pekingu došlo se do nedvosmislenog zaključka da su dlake u osnovi iste strukture i sastava kao kod primata, te da se značajno razlikuju od medveđih!
    Drugi je slučaj još zanimljiviji: jedne noći u maju 1976. godine, dok su se pustom cestom vozila šestorica članova partijskog komiteta lokalne šumarije, pred njihovo vozilo je iskrslo neobično divlje stvorenje. Bilo je visine normalnog čoveka, kretalo se uspravno, na dve noge, a telo mu je bilo prekriveno crvenkasto-smeđom dlakom. Istražna komisija je temeljito preslušala svu šestoricu očevidaca, koji su tvrdili da u pitanju nije bio medved niti majmun. Jedino ih je lice čudne spodobe podsećalo na gorilu!


    U mestu Namche Bazaru, 260 kilometara udaljenom od Kathmandua, saznalo da je jeti ponovo viđen. Pojavio se na mestu zvanom March, na nadmorskoj visini oko pet hiljada metara, gde je napao stado jakova, a svedoci koji su to posmatrali, tvrdili su da je himalajska goveda ubijao jednim zahvatom, zavrnuvši im vratovima, kao da se radilo o srndaćima, a ne o snažnim jakovima!
    Na mesto događaja izašla je i nepalska policija, koja je potvrdila da je registrovala otiske ruku i nogu nepoznatog napadača. Radilo se o odraslom jetiju, visokom preko dva metra. Otisak njegove ruke bio je dug 27, a širok 10 centimetara, dok su stopala imala dimenzije 40 sa 12 centimetara. Istrazujući ovaj slučj, stiglo se i do budističkog samostana Pangboche, u kome su gostoprimljive lame pokazale navodni jetijev skalp, star oko 350 godina. Dobro očuvani skalp bio je odrezan simetrično, iznad ušiju. Unutrašnja strana bila je sasvim glatka i celovita, bez šavova ili deformacija. Kožno je tkivo delovalo kao da je poteklo od naborane kože, a debljina mu je bila oko tri milimetra, što je dokazivalo da ne potiče od jaka ili neke himalajske divlje zivotinje ! Recimo da među Nepalcima, a osobito medu sherpasima, koji žive visoko u planinama, kruži bezbroj uzbudljivih priča o jetiju. U budističkom samostanu Tjangbocheu, u senci Mount Everesta, čula se neverovatna priča kako, s vremena na vreme, jedan jeti navraća u samostanski vrt !
    Inače, svake godine u Kathmandu stižu živopisni opisi o napadima jetija. Lakhpa Domani, devojka iz himalajskog sela Machherma, opisala je šta je doživela dok je napasala jakove. Prvo je začula prodoran šum, a kada se okrenula suočila se s golemim majmunolikim stvorom krupnih očiju i izbočenih vilica. Bio je obrastao crnom i crvenosmeđom dlakom. I sam iznenađen situacijom, zgrabio je devojku i poneo je ka obližnjem potoku, ali ga je njena vriska zbunila pa ju je ispustio. Potom se ustremio na dva jaka; jednog je ubio udarcima, a drugog je ščepao za rogove i vestim zahvatom - slomio mu vrat. O čitavom slučaju obaveštena je mesna policija, koja je - otkrivši jetijeve tragove i pregledavši ubijene jakove - potvrdila devojčinu priču.
    Kao i mnogi drugi istraživači i naučnici Arthur C. Clarke smatra da se dokazi o postojanju jetija mogu svrstati u tri glavne grupe: otiske stopala u blatu i snegu, svedočanstva očevidaca i fizičke dokaze, kao sto su nađene kosti, dlake, koža, izmet...
    I priča koja sledi puna je enigmi. Novinarima ju je ispričao Glenn Thomas, drvoseča iz Estacade. Tog je dana Glenn silazio jednom strmom stazom nedaleko Terzan Springsa, u blizini Round Mountaina, kada je začuo neku čudnu buku.
    Bio sam zaklonjen drvećem - ispričao je Thomas - kada sam kroz gusto granje ugledao tri neobične čovekolike spodobe kako ruju po gomili kamenja. Izgledale su upravo onako kako najčešće opisuju tajanstvenog bigfoota: kosmate po celom telu, vrlo snažne građe, golemih ruku i nogu. Mužjak, ženka i mladunče. Dizali su kamenje, to je radio mužjak, i kopali u dubini šest-sedam stopa. Potom je mužjak posegnuo u rupu i izvukao leglo glodavaca, pa ga pojeo. Zatim je ponovio istu radnju... Naravno, nisam se usudio rizikovati da me otkriju. Tiho sam se povukao do staze, a onda sam se dao u beg.
    Celuloidna vrpca na koju je amaterskom kamerom snimiljen američki divlji čovek dugo je bila predmetom pomnih naučnih provera i analiza. Snimio ju je Roger Patterson za vreme izleta u Bluff Creek, u severnoj Kaliforniji, a detaljno su je analizirali mnogi istrazivaci, antropolozi, zoolozi i drugi naučnici. U njenu autentičnost danas u Americi gotovo da niko ne sumnja, a dr. D. W. Grieve, profesor biomehanike u Royal Free Hospital u Londonu, došao je do zaključka da bi snimljeno čovekoliko stvorenje moglo biti visoko oko dva metra, teško oko 127 kilograma, znatno širih ramena od prosečno snažnog čoveka i s korakom dugim oko 107 centimetara!
    Istovremeno su i trojica uglednih sovjetskih naučnika, dr. Bajanov, dr. Burtsev i Donskoj, koji su film, takođe, detaljno pregledali u Moskvi, došli do zanimljivih zaključaka:
    - Skakutanje tog čovekolikog stvorenja - izjavio je novinarima Donskoj - možemo oceniti prirodnim, bez ikakvih znakova imitiranja i oponašanja, što bi se lako uočilo da je reč o falsifikatu! Po mom mišljenju reč je o autentičnom snimku!
    Druga su dvojica sovjetskih naučnika, dr. Bajanov i dr. Igor Burtsev, došli do zaključka da je snimljenom bigfootu, najbliža analogija Homo erectus, majmunoliko stvorenje koje je, za razliku i od ranog Homo sapiensa, svrstano među životinje, a ne među ljude, mada poteče od istog evolucionog korena.


    Kada je u pitanju sasquatch, naučnici su - nakon što su pažljivo pregledali detaljne iskaze najmanje sedamdesetak pouzdanih svedoka iz kanadske Britanske Columbije, Washingtona, Idahoa, Montane, Alberte, Oregona i severne Californije - uspeli fiksirati njegove osnovne karakteristike:
- Sasquatch je gorostasan, visok od dva do četiri metra;
- Stopala su mu duga od 30 do 50, a široka više od 18 centimetara;
Ima noge, ruke i stopala slične ljudskim;
- Najčešće se pojavljuje u letnim mjesecima, junu i julu, češće noću nego danju, a viđeniji su mužjaci nego ženke;
- Prilikom susreta sa čovekom, sasquatch se ponaša 'ravnodušno', obično stoji i bulji, dok mu duge ruke opušteno vise niz telo. Ne pokazuje strah, ali ni agresivnost.
    Svi oni koji se danas profesionalno ili amaterski bave izučavanjem svega što je vezano za hipotetična dvonožna bića koja se, s vremena na vreme, pojavljuju u različitim krajevima naše planete, još uvek nisu sasma sigurni da oni odista postoje, niti znaju ako vec postoje gde ih smestiti i kako ih naučno definisati. Dok jedni veruju da se radi o retkim vrstama kratkorepih majmuna ili planinskih medveda, drugi smatraju da je reč o preživelim neandertalcima ili gigantopitecu, 'izgubljenoj karici' evolucije čoveka za kojom prirodnjaci već decenijama uzaludno tragaju. Možda su stoga najbliži istini oni koji kažu:
    'Da, postoji nešto što se kreće uspravno, poput čoveka, i što zahteva objašnjenje, ali ne treba zaboraviti ni činjenicu da je čovek oduvek bio sklon stvaranju legendi i mitova...'