vrh
Meni



Smrt Koja Osmišljava Novi Život

   Imamo Li Dušu? Teško je prihvatiti da je naš identitet, od misli do osećanja, morala, ambicija i svesti o postojanju, samo rezultat mreže nervnih ćelija koje razmenjuju poruke na nivou čiste hemije. Još je manje poetično tumačiti nit koja nas spaja sa drugim osobama samo kao vezu među umovima, ostvarenu posredstvom čula.

    Možda je zbog toga čovek poželeo i umislio da u sebi sadrži nešto više od materije - duhovno biće sposobno da svakome od nas pruži identitet, da misli, živi, shvata, oseća i uspostavi sistem vrednosti. To je suština koncepta duše.
    Po rečniku, duša je nematerijalni princip života čoveka suprotstavljen telu, koja se tradicionalno smatra besmrtnom. Bilo da verujemo u besmrtnost duše ili ne (u osnovi tog pojma su na svim jezicima reči dah i disanje - na latinskom anima, na grčkom pneuma, na hebrejskom nefesh), neosporno je da taj koncept postoji odvajkada u svim kulturama da bi označio biće i plamen života.
    Nezaobilazno potomstvo tog koncepta su aveti i duhovi - duše mrtvih, kao i razni pojmovi izvedeni od reči duh (na latinskom spiritus) koje i oni sa materijalnim poimanjem sveta koriste da bi označili nematerijalno, poput karaktera neke osobe, identiteta određenog naroda ili poruke umetničkog dela.
    Pa, šta je onda duša? Postoji li ona zaista? Da li je smrtna ili desmrtna? Jedinstvena ili zarobljena ciklusom ponovnih rađanja? U skladu sa telom ili ne? Živi li i posle nestanka fizičkog tela? Može li da se reinkarnira, kako tvrde mnoge religije - verovanje koje je srodno i mnogim ograncima hrišćanstva u prošlosti? Poznati antropolog Klod Levi-Štros, govorio je da naučna definicija stvarnosti ponekad  nije ni važna. Bilo da je duša mit ili ne, važno je to što nam njen koncept nudi ključ za misterije postojanja.
    Pojam duše vuče koren još iz praistorije. Sastavni je deo šamanizma, verovanja u svet snova iživot na nebu. Slike od pre 20.000 godina prikazuju šamane koji putuju u svet duhova. Verovali su da u stanju transa napuštaju telo iz kojeg njihova duša izleće u obliku ptice. Otuda se razvio animizam, shvatanje da sva živa bića ali i neživi predmeti, imaju duhovnu srž.
    Što se tiče snova, čovek je bio ubeđen da se odvijaju u drugoj dimenziji u kojoj duh, kada napusti telo, doživljava po svemu izuzetna i značajna iskustva. Za poreklo duše isto je toliko značajno verovanje u život posle smrti, o kome svedoče i najstariji praistorisjki grobovi. Pokojnicima je čak i kada su spaljivani, pripreman niz predmeta korisnih za život na 'onom' svetu. Isto uverenje zadržali su i neolitski poljoprivrednici koji su, pre 10.000 godina, posmatrali ciklus rađanja i umiranja biljaka (biljka - seme - biljka) i sahranjivali preminule u položaju fetusa spremnih da se ponovo rode.

PET EGIPATSKIH DUŠA

    Koncept besmrtnosti dostigao je vrhunac u antičkom Egiptu. Život posle smrti smatrao se sasvim izvesnim - čak je i detaljno opisan u egipatskoj Knjizi mrtvih. Mrtvi su mogli da prođu kroz kapiju onog sveta tek pošto bi izjavili da nisu krivi za nedela koja su i danas aktuelna - krađu, ubistvo, uskraćivanje hlaba siromašnima... Bog Anubis proveravao je tačnost njihovih iskaza tako što bi stavio dušuna vagu: ako bi bila teža od pera, pod teretom rđavog života pokojnik je umirao zauvek. Ako je bila lakša, sticao bi večni život.
    Egipćani su verovali u postojanje pet duša, odnosno, duhovnih elemenata. Prvi je bio ba, najdublje ja neke osobe. Ka je bila životna energija, a akh najintimniji duh. Zatim ej tu bila sopstvena senka i na kraju, ime osobe. Brisanje nečijeg imena sa natpisa u hramovima (što se nije tako retko događalo) ounačavalo je i smrt te duše na onom svetu.
   U istoriji koncepta duše bilo je dosta iznenađujućih obrta. Džon Buker, istoričar religije sa Kembridža i pisac knjige Smrt vere, kaže da Jevreji dugo nisu verovali u besmrtnost duše. Tačno je da je jevrejski bog Jehova uzdigao nekoliko proroka na nebo, ali se on prevashodno bavio životom na ovom svetu i pokušavao da ga poboljša, umesto da obećava satisfakciju na onom svetu. Tek kasnije, , naročito posle progonstva iz Vavilona, među Jevrejima se razvila ideja o besmrtnosti i raju kao nagradi za pravedne.
    U antičkoj Grčkoj duše mrtvih bile su tužne, jadne i lutale su svetom kao beskućnici. Ponekad su uzimale ljudska obličja - kao ona koju je video Odisej u nekoj vrsti magijskog kruga. Bledunjava obličja pripadala su njegovoj pokojnoj majci i poginulim drugovima. Malo je u Grčkoj tog vremena ostajalo od ljudi, jer je besmrtnost bila rezervisana iskuljučivo za bogove.


UGAŠENE DUŠE
 
    Sledbenici Orfejevog kulata (muzićar i pesnik, sin boga Apolona), razvijaju alternativnu doktrinu prema kojoj je umetnošću i vrlinom i smrtni čovek mogao da dosegne besmrtnost. Duša je, po njima, postojala i pre rođenja i morala da prođe veliko iskušenje živeći ograničenim smrtnim telom. Znanjem, vrlinom i umetničkom ekstazom, mogla je da oslobodi okova materije i vrati se božanskom. Ali posle izvesnog vremena, opet se vraćala na Zemlju da iznova započne duhovnu borbu. Orfičari su dali zamah shvatanju o suprotstavljanju tela i duše, koje je kod Platona dostiglo vrhunac.
    Duša je poznata i istočnim tradicijama. U Indiji se naziva atman (odatle reč atmosfera) i sastoji se od čestice energije i porekla svesti. Potpuno je različita od tela za koje je vezana. Za hinduiste atman potiče od brahmana, božanske duše koja obuhvata ceo kosmos i tako omogućava da svako u sebi otkrije božansko. Duša je zarobljenik samsare, ciklusa ponovnih rađanja uvek u drugom telu (reinkarnacije), i predstavlja volju za životom.
    Za budizam, koji je nastao 600 godina pre Hrista, samsara je postala okov koji treba raskinuti. Stalne reinkarnacije su izvor želja i patnji. Zato je budizam predložio da duša dostigne nepokretnu čistotu nnirvane - stanja ništavila u kojem nema ni pozitivnih ni negativnih emocija. I danas je cilj budista gašenje atmana - ja - duše. Reinkarnacija ili metempsihoza nije, međutim, u religijama Istoka haotično kretanje bez pravila. Odvija se po zakonu karme, koji kaže da se svaki put rađamo na višem ili nižem nivou, u zavisnosti od toga kako smo se ponašali u prethodnom životu. Verovanje u reinkarnaciju bilo je vrlo izraženo u antičkom svetu. Pored budista, orfičara i Platonovih sledbenika, u nju su verovale jevrejske i hrišćanske verske grupe - kabalisti i gnostici, kao i muslimanski sufiji.
    Arapski filozof Al Farabi (870-950), uveo je u islam platonski dualizam telo-duša i reinkarnaciju po Plotinovim idejama. Ovaj Grk rođen je u Egiptu u III veku nove ere, i prvi je ukazao na istočnjačko poreklo edeje o ponovnom rađanju duša. Bio je ubeđen da duša oblikuje materiju i daje joj smisao za život. Čovek opaža božansko zahvaljujući slabašnom svetlu duše u sebi i može da se uzdigne na nebo preko lepote i harmonije, što su dokazi prisustva duše u materijalnom svetu. Plotin, koj je tvrdio da može da vidi dušu nekih osoba u obliku aure, inspirisao je i nekoliko hrišćanskih zajednica.
    Sveti Augustin je u IV veku prihvatio ideju da je duša važnija od tela. Toma Akvinski je, opet, u srednjem veku prilično drugačije definisao zvaničnu doktrinu katoličke crkve - dogmom o apsolutnom jedinstvu duše i tela. To nije nelogično, budući da je osnova hrišćanske vere uskrsnuće tela.
    Posle toga su mnogi crkveni koncili zabranjivali 'platonske ideje', pozivajući se na biblijsku tradiciju u kojoj koncept razdvajanja duše i tela ne postoji. Prema hrišćanskoj dogmi, Bog stvara svaku dušu činom rađanja - dakle ne postoji pre rođenja kao u istočnjačkim kulturama, i ona prelazi na onaj svet zajedno sa svojim telom. Duša će provoditi vreme iztmeđu smrti i strašnog suda shvatajući Boga, u očekivanju ponovnog ujedinjenja sa telom. Savremeni teolozi još kažu da se to vreme ne meri istorijskim vremenom, već onostranim - kategorijom izvan vremena i prostora kakav mi poimamo, tako da se u drugoj dimenziji duša za tren ujedinjuje sa svojim ponovo stvorenim telom.

NA DNU TUNELA

    Ideja da se svetom živih kreću duhovi i aveti, druga je strana univerzalnog verovanja u postojanje duše. U neolitu je postojao običaj da se preminulima, predostrožnosti radi, polome noge da ne bi mogli da izlaze iz groba. Kristofer Kolumbo otkrio je da se Indiosi sa Hispaniole toliko boje 'pogrešnih' susreta, da proveravaju ima li njihov sagovornik pupak - jer su verovali da ih aveti nemaju.
    Hamlet u Šekspirovoj drami saznaje od duha svog oca da ga je ubio brat Klaudije. A kada su sredinom XIX veka sestre Kejt i Margaret Foks počele da pomeraju stočiće, spiritizam je postao popularni metod za istraživanje postojanja duše. Upražnjavali su ga ozbiljni ljudi poput lekara Cezara Labroza, pisca Konana Dojla - tvorca slavnog detekriva Šerloka Holmsa, političara Đuzepea Garibaldija... Ali, bez mnogo rezultata. Do dana današnjeg, nisu ponuđeni uverljivi dokazi o efikasnosti spiritizma - ili se kriju od očiju šire javnosti!
    Aktuelnija su, međutim, takozvana iskustva bliske smrti. To su ispovesti ljudi na samrti, koji su buđenje iz kome vrlo često opisivali kao ulazak u tunel na čijem se kraju videlo jako svetlo. Često pričaju da su se vratili jer su ih rođaci, prijatelji ili anđeli zvali ili vukli za ruku. Druga iskustva bliske smrti tiču se ljudi koji su se našli u životnoj opasnosti. Oni se sećaju da su izašli iz sopstvenog tela (često dok su bili na operacionom stolu) i sa visine posmatrali sve što se oko njih dešavalo. O tim iskustvima danas postoji već podeblji dosije, a fenomenom se bave i naučni timovi raznih univerziteta širom sveta. Njihov cilj je da otkriju ima li sličnosti u iskustvima zapadnog i istočnog sveta.
    Naučnici misle da ta iskustva nastaju u trenucima izmenjenog stanja svesti, koje je univerzalno. Međutim, ispostavilo se da u Indiji, Kini, Maleziji i Japanu, iskustva bliske smrti izgledaju drugačije nego u zapadnom svetu. Kultura i religija očigledno utiču na način na koji se doživljava susret sa smrću. Umesto tunela sa svetlom na kraju, Indijac opisuje Šivu, Kali ili druga božanstva. U Japanu je razlika još veća: tamo je najčešća vizija reke i prelepog cveća. Preći reku simbolično znači prihvatiti smrt. Niko na istoku na pominje tunel i blistavu svetlost. Istraživanja pokazuju da je 45% Japanaca koji su se probudili iz kome imalo takve vizije. Nešto više od polovine je uz viziju reke i cveća iskusilo bolove i patnju - za razliku od zapadnjaka, koji pričaju o osećanju mira i spokoja.
    Postoje li, dakle, razne vrste onog sveta, ili sva ta iskustva dokazuju da drugi svet ne postoji? Teško je to reći. Naučnici su otkrili da je iskustvo bliske smrti moguće izazvati ketaminom, anestetikom koji se koristi za umanjivanje porođajnih bolova. Tokom eksperimenta kada je 50 ljudi primilo ovaj anestetik kao lek, pokazalo se da je trećina imala neku vrstu iskustva bliske smrti: izlazak iz tela i viziju celog života u jednom trenutku. Istraživače je najviše iznanadilo to što niko od njih nije pretpostavio da je u pitanju halucinacija - svi su bili ubeđeni da su to zaista doživeli.

SAMO MATERIJA

    Ne bave se dušom samo religije. U filozofiji Karla Marksa polazna tačka nije duh, već materija. Ideju su samo posledica materijalne realnosti koju određuju ekonomski odnosi. A duša? Ona je misaona apstrakcija, a onaj svet je utešna bajka čiji je cilj da eksploatisane mase drži na mestu. Tako se dolazi do paradoksa: čovek je misleća materija, dakle, materija sposobna za nematerijalni čin.
    Materijalizam bi ostao samo subverzivna misaona vežba, da ga drugim argumentima nisu podržali naučnici poput Čarlsa Darvina. Teorijom evolucije, on je srušio položaj čoveka u univerzumu tvrdnjom da je bliski rođak životinja. Premda je isticao da čoveka smisao za moral čini superiornim, njegova teorija je u početku izazvala gnevne reakcije. Ništa manje revulicionarno nije bilo ni shvatanje Sigmunda Frojda, osnivača psihoanalize, koji je dušu zamenio nesvesnim. Naslednik Darvinovih teorija je i moderna genetika, koja daje novu ideju besmrtnosti. Besmrtnost, naime, pripada genomu - genetskom nasleđu koje ostavljamo svojim potomcima. Mi smo u suštini besmrtni, sve dok naši geni u budućnosti nastave da žive.
    Još je Konrad Lorenc, otac etologije, primetio da geni upravljaju instinktivnim ponašanjem čak i kada je ono vrlo složeno. Ali, nastavljanje čovekovog postojanja reprodukcijom ide sporo i ne obuhvata njegove misli, osobine, ambicije - nezaobilazne faktore koncepta duše. Zato današnji neodarvinizam postavlja smelu hipotezu da u čoveku osim gena deluju i memi - jedinice misli koje se ne prenose vertikalno sa jedne na drugu generaciju, već horizontalno, sa čoveka na čoveka i to veoma brzo, pogotovo u eri razvijene komunikacije. Memi su, na primer, recept za neko jelo, poslovica, način mišljenja, melodija pesme, knjiga, film... Britanski biolog Ričard Dokins veruje da memi kao i geni podležu prirodnoj selekciji, odnosno, da se šire oni najbolji. U tom smislu, osoba koja umre ostavlja za sobom i meme, odnosno ideje, dela i sve ostalo čega se drugi sećaju o njemu, njegovim idejama i strastima. Na taj način je i Darvin, svojim delom Poreklo vrsta, postao besmrtan.
    Taj koncept je, međutim, bio jasan već Sumerima pre više od 4.000 godina. Ep Gilfameš, 'knjiga nad knjigama', pripoveda o kralju koji je krenuo u potragu za besmrtnošću. i nalazi je, ali ju je otme morska zmija. Knjiga na kraju objašnjava čitaocu da to nije važno, jer je prava vreednost Gilgamešove potrage u iskustvu koje je stekao tokom doživljenih avantura. Iako je besmrtnost izgubio, zahvaljujući svom iskustvu i danas živi kroz knjigu.

SMRT KOJA OSMIŠLJAVA ŽIVOT

    Doživljaj kliničke smrti nije samo otkrivanje tajne o životu posle fizičkog kraja. To je i putovanje u sam smisao ovozemaljskog života, spoznaja svrhe našeg bitisanja. Ljudi koji su imali ovo iskustvo oslobođeni su duboko usađenog straha od smrti, i pošto  su je doživeli, vraćaju se u život prosvetljeni. Oni shvataju očajničku potrebu da ponovo naučimo sebe da smo i duhovna bića, a ne samo biološke mašine. Zanemaruju materijalno i okreću se duhovnoj viziji i vrednostima koje imaju moć da nam izmene život.
    Poslednjihh godina nauka se ozbiljno posvetila ovom fenomenu, prihvativši činjenicu da je doživljaj kliničke smrti sasvim prirodan i normalan proces. On nije izazvan nedostatkom kiseonika u mozgu, lekovima ili psiho-fizičkim stresom usled straha od umiranja. Dokazano je da u mozgu postoji oblast koja nam omogućava da takvo iskustvo doživimo, što znači da to nije halucinacija nego stvaran događaj. Isto tako stvaran kao i bilo koja druga ljudska sposobnost, egzaktan kao matematika ili jezik. Posebno deca imaju jednostavan, čist osećaj takvog doživljaja, neopterećena religioznim očekivanjima. Ona se sećaju svog iskustva češće nego odrasli i lakše prihvataju sopstvenu duhovnost.
    Mnoga sećanja na kliničku smrt zapisao je dr Melvin Mors u svojoj knjizi, a neka ćemo vam predstaviti ovde.
    'Imala sam samo četiri godine kada je lekar utvrdio da bolujem od elikog kašlja i upale oba plućna krila i zamolio bolničarku na odelenju da pozove moje roditelje. Sećam se, rekao joj je kako se boji da neću preživeti tu noć. Pošto sam ležala na krevetu i gorela u groznici, izgledalo je kao da se svaki čas budim i padam u san. Odjednom sam osetila nečije ruke. Bolničarka me je pomilovala po ruci i rekla: 'pa, ona je još beba''. Nikada neću zaboraviti nežnost koja je izbijala iz tih reči. Još više sam se podvukla pod pokrivač i osetila toplinu i zadovoljstvo. Njene reči su me smirile, pa sam zatvorila oči i zaspala. Probudile su me lekareve reči: 'Kasno  je. Sa njom je gotovo', i osetila sam da neko navlači pokrivač preko moje glave. Bila sam zbunjena. Zašto je kasno? Okrenula sam glavu i pogledala po sobi, što nisam doživela kao nešto neobično, iako mi je pokrivač bio navučen preko lica. Videla sam lekara i bolničarku kako stoje pored mog kreveta. Pogledom sam obuhvatila čitavu sobu i uočila da je ispunjena jačom svetlošću nego ranije. Tada je lekar izašao, a ja sam postala svesna prisustva još nečega. Odjednom ,nisam ležala u krevetu, već sam se našla u nečijim rukama. Podigla sam pogled i suočila se sa čovekom čija me je lapa, bela brada fascinirala. Kao da je svetlucala jakom svetlošću. Zakikotala sam se i uplela u nju svoje prste. Uz njega sam bila savršeno mirna i srećna. nežno me je ljuljao, a ja nijednog trena nisam želela da se od njega odvojim, iako nisam znala ko je on.
    'Ona ponovo diše!', uzviknula je dolničarka i lekar je utrčao u sobu. Čovek sa belom bradom je nestao. Telo mi je bilo vlažno od groznice i osećala sam nekakav strah. Čula sam kada je lekar rekao mojim roditeljima da su me zamalo izgubili, ali ga nisam razumela. Kako sam mogla da se izgubim kad sam sve vreme bila tu? Bilo je lepo ponovo biti sa roditeljima.
    Upitala sam ih ko je bio taj čovek, ali oni nisu shvatali o čemu to govorim. Pričala sam im da je lekar rekao da je suviše kasno, pa je onda došao čovek čija brada ima blistavu svetlost i držao me. Oni nisu zanli šta da mi odgovore. Ali, sećanje je zauvek ostalo isto i svaki put kada bi ga prizvala bila bih isto tako smirena i srećna kao kada sam bila u njegovim rukama'.
    Naši kriterijumi određeni su raznim uticajima: porodicom, mestom i vremenom rođenja, obrazovanjem i ostalim faktorima koji nam formiraju sistem vrednosti i obeležavaju život. Postoje jednostavne istine koje samo zaboravili i one se snažno vraćaju kroz 'putovanje u tamu do svetlosti'  - da su naši obični životi važni, ako se ima u vidu duša. Onda nije teško shvatiti kakav osećaj je biti izvan svog fizičkog tela i da smrt može biti prijatan događaj.

NAPUŠTANJE SOPSTVENOG TELA

   Beti M. je primljena radi delimične histerektomije. Operacija je uspela i lekari su je uveravali da nema komplikacija i da će sve biti u redu. Bila je srećna. Osim što ju je bolela rana, osećala se sasvim dobro. A, onda je došla noć.
    'Imala sam užasan osećaj da će se nešto dogoditi i sve sam se više plašila. Bila sam jezivo malaksala, kao da je iz mene iscurela i poslednja kap krvi. Zujalo mi je u glavi. Gubila sam se sve dok mi telo nije postalo kruto i beživotno. Tada sam osetila priliv energije i nešto kao prasak ili oslobađanje unutar mene same. Moja duša odjednom je bila povučena kroz pluća i kao nekim ogromnim magnetom, izvučena napolje. Prvi osećaj je bio da sam slobodna. U tom doživljaju nije bilo ničeg natprirodnog. Nalazila sam se iznad kreveta i lebdela ispod plafona. Osećala sam bezgraničnu slobodu koju sam doživljavala rako prirodno kao da je oduvek imam. Okrenula sam se i videla na krevetu neko telo. Znala sam da je beživotno, a onda sam shvatila da je to moje telo. Nisam bila ni zapanjena ni uplašena. Osetila sam neku simpatiju prema njemu. Izgledalo je mlađe i lepše nego što ga pamtim. Uporedila sam ga sa haljinom koju posle dugog nošenja odbacim, a ona je još dobra i može da se koristi. Bila sam fascinirana novim stanjem svog bića. Pre samo nekoliko minuta osećala sam bol od operacije, a sada nisam imala nikakvih problema'.
    Jedina misao koja joj je prošla kroz glavu bila je - da napusti bolnicu i ode kući.
    'Puta se ne sećam. Kada sam stigla videla sam da moj muž sedi u fotelji i čita novine. Deca su trčala uz stepenice i tukla se jastucima, što obično rade pred spavanje. Nisam imala nikakvu želju da im se obratim, samo sam se brinula kako će da žive bez mene. Posmatrala sam jedno po jedno i na taj način videla čitav budući život svakoga od njih. Shvatila sam da je svako moje dete došlo na svet da bi steklo sopstveno iskustvo i da sam grešila što sam o njima mislila samo kao o 'mojoj deci'. Bile su to nezavisne duše kao i ja, sa intelektom koji se razvio pre rođenja.

OTKRIĆE SMISLA ŽIVOTA

    Zatim je Beti naišla na čuvare duše, koji su joj pomogli da razume važne stvari o životu i olakšaju joj odlazak u onostrano. Ušla je u tamu i putovala kroz mračni tunel ka svetlosti.
    'Mislila sam da je to mesto u kojem se nalazi dolina senke smrti. Nikada u životu nisam osetila veću smirenost'.
    Posle potpunog blaženstva, povratak u telo bio je bolan. Nije želela da napusti taj predivni, novi svet svetlosti i ljubavi i da ga zameni teškim i neizvesnim životom. Ali, nije imal izbora. Nije još bilo došlo 'njeno vreme'.
    'Nije bilo nikakvog opraštanja, samo sam se ponovo našla u bolničkoj sobi. Vrata su još bila poluotvorena, gorelo je svetlo, a na krevetu je, pokriveno, ležalo moje telo. Zastala sam u vazduhu i sa odvratnošću ga pogledala. Izgledalo je tako hladno i teško, kao staro odelo koje se vuklo kroz blato i prljavštinu. Znala sam da to moram da uradim, jer sam dala obećanje i moaj duša je brzo skliznula u njega. Čim sam ispunila svoju obavezu, izgledalo mi je da se sve odvija po sasvim prirodnom procesu, na koji imam malo uticaja. Gnušala sam se opterećujuće težine i hladnoće tela. Počela sam da se tresem kao da kroz mene pulsira struja visokog napona. Osetila sam bol i bolest i zapala u tešku depresiju. Posle radosti zbog slobode duše, ponovo sam postala zatvorenik ljudskog tela'.
    Ali, Beti M. je svesna razloga svog povratka o ovu ravan postojanja. Njeno izuzetno iskustvo daje odgovore na pitanja koje ljudi godinama sebi postavljaju. Ona se nije vratila iz kliničke smrti sa grandioznim zahtevom da osnuje novu crkvu ili da stvori čudotvorne lekove, već sa jednostavnom porukom ljubavi koja sve leči.
    'Mi ne treba da negiramo prisustvo bolesti ili problema, nego njihovu moć nad našim pravom da ih savladamo. Kroz život treba da nas vodi vera. Verom upravlja duša. Duša je emocionalna, ume da prima i usvaja. Ako naučimo da koristimo ono što imamo, dobićemo još više. To je zakon duše.
   Duh funkcioniše na nivou za koji mnogi od nas i ne znaju da postoji. Treba da volimo jedni druge, da budemo ljubazni, tolerantni i velikodušni. Znam da ćemo kroz ljubav doživeti veću radost nego na bilo koji drugi način. Ona nas nagrađuje predivnim i veličanstvenim osećanjima. Sve ostalo samo je dopuna'.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane