Sveta Kosovska Legenda
Sveti Ilija preobraćen u sokola doleće iz Jerusalima i našem svetom knezu Lazaru donosi poruku od Bogorodice da se privoli zemaljskom ili nebeskom carstvu. Za pričest svoje vojske pre boja, sveti car Lazar gradi crkvu u vilinom gradu iznad Kosova, koja se ne nalazi no na Nebu, ni na Zemlji, već je na oblacima gde lebdi ...
Osmeh na lice:
Kosovski boj na Vidovdan 1389. godine nije za Srbe samo neka uspomena iz naše daleke prošlosti, već leži u osnovi samog našeg narodnog bića. Herojski kodeks koji je izgrađen na uzorima kosovskih junaka već mnogo vekova čini sve više jedan od glavnih oslonaca srbske narodne vlasti. Centralna ideja Kosovske legende je opredeljena za nebesko carstvo, a ne ovozemaljsko. Prema jednom starosrbskom spisu, samo su odabrani vernici mogli da vide kako se naš sveti knez Lazar posle pogibije ognjenim stubom uspinje na Nebo. I svi poginuli na Kosovu uzneli su se u nebesa.
U srbskoj epici, Sveti Ilija, preobraćen u sokola, doleće iz Jerusalima i nosi knezu Lazaru pismo od Bogorodice. Božija majka poručuje knezu da bira hoće li se privoleti pobedi nad Turcima i zemaljskom carstvu, ili će odabrati smrt svoje i cele svoje vojske i nebesko carstvo.
Sveti knez Lazar pretpostavlja večno nebesko carstvo prolaznom zemaljskom i prema uputstvu iz Bogorodičine poruke, podiže crkvu na temelju od svile i skerleta. U njoj pričešćuje svoje ratnike, dok u isto vreme nadire turska vojska. Srbske vojvode kreću svoju vojsku na njih, junački se bore i ginu. Sa svom svojom vojskom naposletku gine i naš sveti knez Lazar. Svi zajedno dospevaju u Božije carstvo.
Ratnici koji su bili verne sluge svom gospodaru Lazara, jednodušno su primili i smrt od mača i postigli blažen i nepropadiv život. To su i reči monahinje Jefimije, koja je pre zamonašenja bila visoka plemkinja, da je Lazar odlučio da ostavi propadljivu zemaljsku vlast i svrsta se među vojnike nebeskog cara.
Reč je o hrišćanskim svetiteljima - svetim ratnicima, koji su se bavili vojnim pozivom, ali se nisu posvetili ratujući, već su kao drugi mučenici bili pogubljeni zbog ispovedanja hrišćanske vere. Pećki letopis naglašava da je Lazar njima prebrojen zato što je na Kosovu polju uhvaćen i posečen od nevernika. Kneževo opredeljenje za carstvo nebesko nigde se više ne pominje kao mučeništvo.
U 'Propasti srbskog carstva' dilema nije u tome da li se boriti za pobedu ili pasivno primiti poraz i smrt, nego da li se boriti oprezno, čuvajući život, ili neustrašivo hrliti u boj, prevladavši strah od smrti nadom u nebesko blaženstvo. Aleksandar Loma (profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, akademik SANU, bavi se istorijom religija i mitologija, toponimijom i istorijskom geografijom), smatra da raj u koji se na taj način dospev nije hrišćanski, nego paganski.
Po staroindijskom verovanju, taj raj je svet boga Indre, gde stižu ratnici koji su poginuli u boju. Kod starih Germana to je nebesko boravište ili 'mrtvačka dvorana' Valhala, u kojoj bog Odin okuplja duše poginulih ratnika. Stari Grci i Iranci govore o povlašćenoj posmrtnoj sudbini palih ratnika, junaka koji postaju zaštitnici svojih potomaka i vernika.
Ovo verovanje se kod Srba svodi na običaj zvan 'klicanje predaka'. U boju se prizivaju u pomoć i sasvim drevni junaci, kao što su Miloš Obilić ili Marko Kraljević. Sličan motiv postoji i u Jefiminoj pohvali svetom knezu Lazaru. Ona ga poziva da pritekne u pomoć Srbima sa svojim nebeskim saborcima, svetim ratnicima Georgijem, Dimitrijem, dvojicom Teodora, Merkurijem i Prokopijem.
Ilustracija ove Jefimijine molitve su prikazi tih i drugih svetih ratnika karakteristični za živopis moravske epohe, u kojima se vidi poziv vernika nebeskim borcima da im pomogne u odupiranju turskih najezdi. Sa primanjem hrišćanstva, ratnički stalež je svoju pagansku ideologiju hristijanizovao tako što je oružana, nasilna borba za veru promovisana kao bogougodan čin, kojim hrišćanin sebi može da obezbedi rajsko naselje.
Ovakva ideja nije svojstvena Hristovom otkrovenju, ali se ona, po Aleksandru Lomi, uobličila vrlo rano u oba Rimska carstva i drugim starim hrišćanskim državama. Tako su je Srbi mogli primiti sa strane, zajedno sa hrišćanstvom. Druga mogućnost je da su samostalno došli do slične hrišćanske interpretacije sopstvenog pagansog nasleđa, a običaj 'klicanje predaka' govori da su takvo nasleđe imali.
Paganski koreni predstave o carstvu nebeskom ukazuju da idejna podloga 'Propasti srbskog carstva' ne mora biti, i nije hrišćanska, već je izdanak prethrišćanske usmene tradicije. Na to ukazuje i Bogorodičina poruka Lazaru i njegovim vitezovima. Ako se odluče za zemaljsko carstvo, treba da se naoružaju, opreme i uzjašu konja, pa da izvrše juriš na Turke, i sve će ih pobiti. Ako se knez privoli nebeskom carstvu, neka podigne crkvu, pričesti se u njoj sa svojom vojskom, uredi je za boj, i svi će izginuti. Gradnja crkve za pričest vojske koja ide u sigurnu smrt je hrišćanski čin. Neobična je samo Bogorodičina poruka da se crkva 'sakroji' ne na temelju od mermera, već od ćiste svile i skerleta.
Crkva koju sveti knez Lazar gradi za pričest svoje vojske nalazi se u vilinom gradu iznad Kosova. To je grad koji se ne nalazi - ni na Nebu, ni na Zemlji, već na oblacima ili u oblac i njega gradi vila. Prema tome i Kosovska crkva se nalazi između Neba i Zemlje, ona lebdi nad našim svetim Kosovom. Vilinski grad zida se od junačkih i konjskih kosiju poginulihNjegove graditeljske vile nastoje da izazovu sukob u kojem bi mnogo junaka i konja izginulo, da bi vile dobavile sebi još građe. U ovom nebeskom boravištu palih ratnika, oni ugrađuju svoje zemaljske živote položene u boju, da bi unutra njihove duše uživale večno blaženstvo.
U hristijanizovanoj varijanti vilinog grada, umesto 'bele vile' dolazi Božija majka, pa se i Bogorodica koja pred boj na Kosovo šalje Lazaru pismo , može tumačiti kao vladarka nebeskog grada. Ona poručuje Lazaru - ako hoće nebesko carstvo, neka ne diže crkvu na Zemlji, nego neka sebi i svojim vojnicima pripremi pristup u vilinski grad u oblcima, koji je nebesko boravište palih ratnika na bojnom polju.
Iz Kokorina, pod Kosmajem, pošto se pričestiše, na Kosovo dobrovoljno ode oko 70 ljutih kopljanika. U selu ne osta nijedan odrasli muškarac, jer niko ne hteda da ga kukavicom nazovu. U boju izgine sva kneževa vojska, a time i kokorinski ratnici. Padoše sa ostalom svojom braćom, bez uzmicanja, jauka i leleka. Dugo Kokorin, posle kosovskog zatiranja, beše bez žive duše. Tek posle 200 godina u njega se naseliše tri brata - Vlajko, Mladen i Rajko. Pri dolasku zatekoše jedno staro kokorinsko groblje i nekoliko pitomih trešanja. Braća se izdeliše, tako da Vlajko osta u selu koji se po njemu nazva Vlaška, Mladen i Rajko malo se sa porodicama udaljiše. Prvi zasnova selo Mladenovac, a drugi Rajkovac.
I današnji žitelji Vlaške ništa ne umeju da kažu o nekadašnjem selu iz koga su bili hrabri kosovski kopljanici. Ipak, potok koji teče rubom seoskog atara, sačuvao je ime Kokorin.
Smisao pričesti kosovskih junaka pre boja je isti motiv kao i pesmi 'Kosovka devojka'. Izlazeći jedan za drugim iz crkve Miloš Obilić, Ivan Kosančić i Milan Toplica susreću kraj vrata devojku i svaki joj daje obećanje. Prvi, da će joj biti kum, drugi, da će joj biti dever, a treći, da će je uzeti za ženu. Sutradan, posle boja, ona odlazi na poprište i od ranjenog Orlovića Pavla saznaje da su sva trojica poginula.
Kosovka devojka koja stoji pred vratima crkve u koju ulaze junaci da se pričeste, odgovara vili koja sedi na vratima svoga grada u oblacima. Motiv junakove veridbe sa Kosovkom devojkom predstavlja neku vrstu njegovog zaveta da će u predstojećoj bitci dati svoj život u zamenu za nebeski grad. Njegova verenica koja posle bitke luta bojištem od mrtvaca do mrtvaca je 'ona koja bira' i sprovodi duše palih ratnika sa bojnog polja u nebeski grad. u imenu Kosovke devojke je naznaka kobnog i onostranog. Veridba sa njom je metafora za junakovu smrt na Kosovu polju.
Svila i skerlet u temeljima Kosovskog hrama simbolizuju boje hleba i vina u pričesti. Kosovka devojka pričešćuje ranjene junake 'vinom crvenijem i lebom bijelijem'. Ovim bojama se označavaju junačko meso i krv ratnika. Lazar i njegovi vitezovi polažu svoju telesnu egzistenciju od krvi i mesa u temelj svoga večnog nebeskog boravišta.
U neko davno pagansko vreme iza ovih epskih motiva mogao je stajati stvarni obred posvećenja ratnika u sagrobno blaženstvo koje im sleduje ako se budu borili i poginuli u sklafu sa svojom dužnošću. Paganski hramovi pribaltičkih Slovena, u kojima su stajali idoli njihovih blaženstava, bili su građeni tako da dočaraju nebesko stanište bogova.
Ceo događaj na Kosovu obuhvaćen je istim obredom, od pričešća srbske vojske pred boj, do pričešćivanja ranjenika posle bitke. Kosovka devojka je u našoj pesmi obična devojka iz naroda koja, tražeći svog verenika na bojnom polju posle bitke, prevrće mrtvace i pomaže ranjenim junacima. Ona ih zalaže hlebom i pričešćuje vinom. Hlab i vino, kao i sama reč pričestiti, ne predstavljaju obično okrepljenje. Kosovka devojka im predaje svetu tajnu kojom se smrtniku otvara put u onostrano spassenje.
Srbi su pred polazak u Kosovsku bitku pongde obavljali drevni slovenski obred proricanja o ishodu ratnog pohoda i to pomoću konja i kopalja, na osveštenom zemljištu ili pri crkvama. Svi Srbi su stigli do Kosova polja bez ikakvog lošeg predznaka. Samo se Marku Kraljeviću, putem čuda sa konjem Šarcem, predskazalo da će boj biti izgubljen.
Marko Kraljević je pošao da se pridruži srbskoj vojci, ali kada god je okrenuo svog konja Šarca u tom pravcu, prema Kosovu, konju su noge upadale u zemlju do kolena, pa je najzad morao da odustane od odlaska u Kosovski boj. Bilo je suđeno da se Srbi bore bez svog najboljeg junaka i da na Kosovu izgube carstvo.
Srbski poraz na Kosovu najčešće se tumači Lazarevim svesnim opredeljenjem za nebesko carstvo. Postoji i objašnjenje da je sam Bog kaznio srbski narod, jer kum nije poznavao kuma, sin nije poštovao oca, brat sestru, a kćerka majku. Obesni i bezbožni vojnici su na konjima u crkve ulazili i hranili ih 'svetom liturgijom'. Prema trećoj verziji, sve je bila zabluda u koju je kosovske junake odveo njihov bog rata.
Kao vladaru zagrobnog carstva, bogu rata je stalo da stekne što više i što boljih podanika, da u okršaju stradaju najbolji junaci, da bi njima popunio svoju mrtvačku vojsku. Srbski borci su, nakon povoljnog proricanja po konju i kopljima, hrabro krenuli u boj ubeđeni u sigurnu pobedu. Nisu slutili da ih je bog rata, takvim ishodom proricanja, u stvari namamio u smrt, zato što ih je želeo u svome nebeskom carstvu.
Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
U srbskoj epici, Sveti Ilija, preobraćen u sokola, doleće iz Jerusalima i nosi knezu Lazaru pismo od Bogorodice. Božija majka poručuje knezu da bira hoće li se privoleti pobedi nad Turcima i zemaljskom carstvu, ili će odabrati smrt svoje i cele svoje vojske i nebesko carstvo.
Sveti knez Lazar pretpostavlja večno nebesko carstvo prolaznom zemaljskom i prema uputstvu iz Bogorodičine poruke, podiže crkvu na temelju od svile i skerleta. U njoj pričešćuje svoje ratnike, dok u isto vreme nadire turska vojska. Srbske vojvode kreću svoju vojsku na njih, junački se bore i ginu. Sa svom svojom vojskom naposletku gine i naš sveti knez Lazar. Svi zajedno dospevaju u Božije carstvo.
Ratnici koji su bili verne sluge svom gospodaru Lazara, jednodušno su primili i smrt od mača i postigli blažen i nepropadiv život. To su i reči monahinje Jefimije, koja je pre zamonašenja bila visoka plemkinja, da je Lazar odlučio da ostavi propadljivu zemaljsku vlast i svrsta se među vojnike nebeskog cara.
Reč je o hrišćanskim svetiteljima - svetim ratnicima, koji su se bavili vojnim pozivom, ali se nisu posvetili ratujući, već su kao drugi mučenici bili pogubljeni zbog ispovedanja hrišćanske vere. Pećki letopis naglašava da je Lazar njima prebrojen zato što je na Kosovu polju uhvaćen i posečen od nevernika. Kneževo opredeljenje za carstvo nebesko nigde se više ne pominje kao mučeništvo.
U 'Propasti srbskog carstva' dilema nije u tome da li se boriti za pobedu ili pasivno primiti poraz i smrt, nego da li se boriti oprezno, čuvajući život, ili neustrašivo hrliti u boj, prevladavši strah od smrti nadom u nebesko blaženstvo. Aleksandar Loma (profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, akademik SANU, bavi se istorijom religija i mitologija, toponimijom i istorijskom geografijom), smatra da raj u koji se na taj način dospev nije hrišćanski, nego paganski.
Po staroindijskom verovanju, taj raj je svet boga Indre, gde stižu ratnici koji su poginuli u boju. Kod starih Germana to je nebesko boravište ili 'mrtvačka dvorana' Valhala, u kojoj bog Odin okuplja duše poginulih ratnika. Stari Grci i Iranci govore o povlašćenoj posmrtnoj sudbini palih ratnika, junaka koji postaju zaštitnici svojih potomaka i vernika.
Ovo verovanje se kod Srba svodi na običaj zvan 'klicanje predaka'. U boju se prizivaju u pomoć i sasvim drevni junaci, kao što su Miloš Obilić ili Marko Kraljević. Sličan motiv postoji i u Jefiminoj pohvali svetom knezu Lazaru. Ona ga poziva da pritekne u pomoć Srbima sa svojim nebeskim saborcima, svetim ratnicima Georgijem, Dimitrijem, dvojicom Teodora, Merkurijem i Prokopijem.
Ilustracija ove Jefimijine molitve su prikazi tih i drugih svetih ratnika karakteristični za živopis moravske epohe, u kojima se vidi poziv vernika nebeskim borcima da im pomogne u odupiranju turskih najezdi. Sa primanjem hrišćanstva, ratnički stalež je svoju pagansku ideologiju hristijanizovao tako što je oružana, nasilna borba za veru promovisana kao bogougodan čin, kojim hrišćanin sebi može da obezbedi rajsko naselje.
Ovakva ideja nije svojstvena Hristovom otkrovenju, ali se ona, po Aleksandru Lomi, uobličila vrlo rano u oba Rimska carstva i drugim starim hrišćanskim državama. Tako su je Srbi mogli primiti sa strane, zajedno sa hrišćanstvom. Druga mogućnost je da su samostalno došli do slične hrišćanske interpretacije sopstvenog pagansog nasleđa, a običaj 'klicanje predaka' govori da su takvo nasleđe imali.
Paganski koreni predstave o carstvu nebeskom ukazuju da idejna podloga 'Propasti srbskog carstva' ne mora biti, i nije hrišćanska, već je izdanak prethrišćanske usmene tradicije. Na to ukazuje i Bogorodičina poruka Lazaru i njegovim vitezovima. Ako se odluče za zemaljsko carstvo, treba da se naoružaju, opreme i uzjašu konja, pa da izvrše juriš na Turke, i sve će ih pobiti. Ako se knez privoli nebeskom carstvu, neka podigne crkvu, pričesti se u njoj sa svojom vojskom, uredi je za boj, i svi će izginuti. Gradnja crkve za pričest vojske koja ide u sigurnu smrt je hrišćanski čin. Neobična je samo Bogorodičina poruka da se crkva 'sakroji' ne na temelju od mermera, već od ćiste svile i skerleta.
U hristijanizovanoj varijanti vilinog grada, umesto 'bele vile' dolazi Božija majka, pa se i Bogorodica koja pred boj na Kosovo šalje Lazaru pismo , može tumačiti kao vladarka nebeskog grada. Ona poručuje Lazaru - ako hoće nebesko carstvo, neka ne diže crkvu na Zemlji, nego neka sebi i svojim vojnicima pripremi pristup u vilinski grad u oblcima, koji je nebesko boravište palih ratnika na bojnom polju.
Iz Kokorina, pod Kosmajem, pošto se pričestiše, na Kosovo dobrovoljno ode oko 70 ljutih kopljanika. U selu ne osta nijedan odrasli muškarac, jer niko ne hteda da ga kukavicom nazovu. U boju izgine sva kneževa vojska, a time i kokorinski ratnici. Padoše sa ostalom svojom braćom, bez uzmicanja, jauka i leleka. Dugo Kokorin, posle kosovskog zatiranja, beše bez žive duše. Tek posle 200 godina u njega se naseliše tri brata - Vlajko, Mladen i Rajko. Pri dolasku zatekoše jedno staro kokorinsko groblje i nekoliko pitomih trešanja. Braća se izdeliše, tako da Vlajko osta u selu koji se po njemu nazva Vlaška, Mladen i Rajko malo se sa porodicama udaljiše. Prvi zasnova selo Mladenovac, a drugi Rajkovac.
I današnji žitelji Vlaške ništa ne umeju da kažu o nekadašnjem selu iz koga su bili hrabri kosovski kopljanici. Ipak, potok koji teče rubom seoskog atara, sačuvao je ime Kokorin.
KOSOVKA DEVOJKA
Smisao pričesti kosovskih junaka pre boja je isti motiv kao i pesmi 'Kosovka devojka'. Izlazeći jedan za drugim iz crkve Miloš Obilić, Ivan Kosančić i Milan Toplica susreću kraj vrata devojku i svaki joj daje obećanje. Prvi, da će joj biti kum, drugi, da će joj biti dever, a treći, da će je uzeti za ženu. Sutradan, posle boja, ona odlazi na poprište i od ranjenog Orlovića Pavla saznaje da su sva trojica poginula.
Kosovka devojka koja stoji pred vratima crkve u koju ulaze junaci da se pričeste, odgovara vili koja sedi na vratima svoga grada u oblacima. Motiv junakove veridbe sa Kosovkom devojkom predstavlja neku vrstu njegovog zaveta da će u predstojećoj bitci dati svoj život u zamenu za nebeski grad. Njegova verenica koja posle bitke luta bojištem od mrtvaca do mrtvaca je 'ona koja bira' i sprovodi duše palih ratnika sa bojnog polja u nebeski grad. u imenu Kosovke devojke je naznaka kobnog i onostranog. Veridba sa njom je metafora za junakovu smrt na Kosovu polju.
Svila i skerlet u temeljima Kosovskog hrama simbolizuju boje hleba i vina u pričesti. Kosovka devojka pričešćuje ranjene junake 'vinom crvenijem i lebom bijelijem'. Ovim bojama se označavaju junačko meso i krv ratnika. Lazar i njegovi vitezovi polažu svoju telesnu egzistenciju od krvi i mesa u temelj svoga večnog nebeskog boravišta.
Ceo događaj na Kosovu obuhvaćen je istim obredom, od pričešća srbske vojske pred boj, do pričešćivanja ranjenika posle bitke. Kosovka devojka je u našoj pesmi obična devojka iz naroda koja, tražeći svog verenika na bojnom polju posle bitke, prevrće mrtvace i pomaže ranjenim junacima. Ona ih zalaže hlebom i pričešćuje vinom. Hlab i vino, kao i sama reč pričestiti, ne predstavljaju obično okrepljenje. Kosovka devojka im predaje svetu tajnu kojom se smrtniku otvara put u onostrano spassenje.
SVETA TAJNA
Srbi su pred polazak u Kosovsku bitku pongde obavljali drevni slovenski obred proricanja o ishodu ratnog pohoda i to pomoću konja i kopalja, na osveštenom zemljištu ili pri crkvama. Svi Srbi su stigli do Kosova polja bez ikakvog lošeg predznaka. Samo se Marku Kraljeviću, putem čuda sa konjem Šarcem, predskazalo da će boj biti izgubljen.
Marko Kraljević je pošao da se pridruži srbskoj vojci, ali kada god je okrenuo svog konja Šarca u tom pravcu, prema Kosovu, konju su noge upadale u zemlju do kolena, pa je najzad morao da odustane od odlaska u Kosovski boj. Bilo je suđeno da se Srbi bore bez svog najboljeg junaka i da na Kosovu izgube carstvo.
Srbski poraz na Kosovu najčešće se tumači Lazarevim svesnim opredeljenjem za nebesko carstvo. Postoji i objašnjenje da je sam Bog kaznio srbski narod, jer kum nije poznavao kuma, sin nije poštovao oca, brat sestru, a kćerka majku. Obesni i bezbožni vojnici su na konjima u crkve ulazili i hranili ih 'svetom liturgijom'. Prema trećoj verziji, sve je bila zabluda u koju je kosovske junake odveo njihov bog rata.
Kao vladaru zagrobnog carstva, bogu rata je stalo da stekne što više i što boljih podanika, da u okršaju stradaju najbolji junaci, da bi njima popunio svoju mrtvačku vojsku. Srbski borci su, nakon povoljnog proricanja po konju i kopljima, hrabro krenuli u boj ubeđeni u sigurnu pobedu. Nisu slutili da ih je bog rata, takvim ishodom proricanja, u stvari namamio u smrt, zato što ih je želeo u svome nebeskom carstvu.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Pravoslavlje i Religija - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
