Koliko Je Teška Ljudska Duša

   Uspavani gradić Haverhil na zapadu Amerike, u državi Masačusets, koji ima oko 60.000 stanovnika, početkom XX veka bio je, tokom nekoliko godina, mesto nesvakidašnjeg eksperimenta, čiji se karakter graniči sa bizarnošću, ali o kojima je svojevremeno vrlo ozbiljno izveštavao i Njujork Tajms, kao i ugledni medicinski magazin 'American Medicine'.

   Iza ovih eksperimenata stajao je lokalni doktor po imenu Dankan Mek Dugal, iz čije se biografije malo toga zna i koji bi odavno bio zaboravljen da nije bio toliko fasciniran pitanjima smrti i opstanka ljudske duše nakon fizičkog umiranja fizičkog tela, da je preduzeo, po mnogim mišljenjima sa današnje tačke gledišta, eksperimente dostojne jednog doktora Frankenštajna. Nameravao je da dokaže kako je čovekova unutrašnja suština, duh ili ličnost, materijalnog porekla i rezonovao da se ona, prema tome, može izmeriti, a to je najbolje uraditi u trenutku kad duša definitivno naputa telo, dale prilikom umiranja.
    Doktor Dankan posmatrao je kako na crtežu egipatske grobnice bog-šakal Anubis dočekuje umrlog i na kantaru meri dušu, stavljajući kao protivteg perje, i bio je uveren da su stari egipćani znali da duh nastavlja da egzistira i posle telesne smrti u određenom materijalnom obliku. Ta ideja ga je opsela u tolikoj meri da se prihvatio u najmanju ruku čudnog posla da umiruće ljude stavlja na specijalno konstruisan ležaj-vagu u svojoj ordinaciji, da bi ustanovio koliko od težine telo gubi kad se duša odvoji od njega.
    U pismu svom prijatelju, doktoru Ričardu Hodžsonu, 11. novembra 1901. godine, doktor Dankan kaže: 'Ako ličnost ili svest i svi atributi uma i ličnosti nastavljaju da postoje polse smrti, onda mora postojati telo koje zauzima mesto u prostoru'. On naglašava da bi takvo saznanje u nauci napravilo preokret o kakvom se ne može ni sanjati.
    Dokumenti iz 1907. godine, kad je doktor MekDugal započeo svoje eksperimente, otkrivaju da je bolnički krevet pretvorio u vagu, i da je na njoj izmerio šest pacijenata u njihovim poslednjim trenucima života, nastojeći da iz ovog mučnog postupka izvuče kao naučnu činjenicu tvrdnju da duša u trenutku smrti napušta telo.
    Sam način merenja i detalji koji ga opisuju su prilično bizarni, počevši od toga da je doktor MekDugal tražio bolesnike koji umiru od tuberkuloze, iz jednostavnog razloga što su ioni, u poslednjoj fazi, toliko iscrpljeni da se sa životom rastaju relativno mirno, bez naglih pokreta i borbe sa smrću, koji mogu da ometaju praćenje merne skale.

    Povodom toga on sam je govorio: 'Čini mi se da je najbolji izbor umirućih pacijenata sa bolešću koja stvara veliko iscrpljenje, smrti koja se dešava sa malo ili nikakvim kretanjem mišića, jer u takvom slučaju, kazaljka se može održati u savršenoj ravnoteži i svaki eventualni gubitak se može primetiti'.
    Taj krevet koji je on konstruisao bio je veoma lak okvir, postavljen na izbalansiranoj platformi, povezanoj sa mernim mehanizmom, koji je za ono vreme bio prilično precizan, jer je bio osetljiv na dvadeseti deo unce (1 unca = 28,349 grama), pa je čudak u belom mantilu, zajedno sa nekoliko kolega saradnika, mogao da pristupi eksperimentima.
    Da bi dokazao u samom startu kako kod takvog gubitka težine nije u pitanju ispuštanje vazduha iz pluća, pa makar to bio i polsednji dah, doktor MekDugal se, na kraju, sam popeo na svoj krevet i proveo nekoliko minuta duboko uzdišući. Zatim je pozvao svoje kolege da isto učine. Nijedan nije uspeo da izbaci vagu iz ravnoteže da bi postigao promenu kakva je zabeležena tokom eksperimenata sa umirućima.
    Senzacija je bila na pomolu i doktor Dankan je dospeo na naslovne strane, pogotovo što je na isti način izmerio petnaest umirućih pasa, ali se kod njih efekat gubitka težine nije pojavio, što je doktor MekDugal protumačio kao dokaz da 'životinje nemaju dušu!'
    Ono što je doktor MekDugal u martu 1907. izneo na stranicama Njujork Tajmsa i Amerikan Medicin magazina, bilo je da ljudi izgube tri četvrtine unce u vreme smrti, što nije tačno 21 gram prema ekvivalentnom merenju, ali i danas važi kao podatak u koji se veruje. Ovaj podatak je korišćen i kao polazna osnova za film '21 gram', koji se na specifičan način bavi preživljavanjem ljudske duše. Ovi tekstovi su izazvali žučnu debatu u naučnim krugovima, pa je konačni i sam doktor MekDugal morao da prizna da je postojala mogućnost greške.

    Da bi čitaoci razumeli kako su teli ovi bizarni eksperimenti i koliko su zaista bili precizni, mogu pročitati zapise samog doktora MekDugala, koje je obelodanio jedan drugi masačusetski lekar, Augustus P. Klark, zamerajući doktoru MakDugalu na nedoslednost o kojoj je propustio da izvesti javnost:
■ Prvi pacijent: gubitak težine pri susretu sa smrću konstatovan je na tri četvrtine unce - zaveležio je doktor MekDugal.
■ Kod drugog, gubitak težine utvrđen je na pola unce. Tada su moje kolege oslušnule srce i ustanovile da je stalo. Pokušao sam ponovo i gubitak je bio jedna i po unca ili oko 50 grama.
■ Moj treći slučaj pokazao je težinu od jedne unce gubitka u trenutku smrti i dodatni gubitak težine nekoliko minuta kasnije.
■ U četvrtom slučaju, na žalost, naša skala nije bila na vreme podešena i smatram da taj test nije validan.
■ Moj peti slučaj pokazao je određeni pad na skali, koji je dostigao oko tri osmine unce i nije bogao biti objašnjen. To se dogodilo istovremeno sa umiranjem, ali je čudno da je došlo ponovo do podizanja skale i ona nije padala još punih 15 minuta.
■ Moj šesti i poslednji slučaj nije bio ispravan test. Pacijent je umro za manje od pet minuta kad je položen na krevet i za vreme dok sam ja nameštao mehanizam.
    Dakle, od šest pokušaja, dva su bila odbačena, jedan je pokazao trenutni pad težine i ništa više, dva gubitak koji je rastao kako je vreme prolazilo i jedan povratak izgubljene težine što, tvrde skeptici, ne predstavlja nikakav dokaz MekDugalove teorije. On sam je na to izjavio da se 'težina duše odstranjuje iz tela praktično polsednjim dahom, mada kod osoba sa tromimtemperamentom, ona može ostati u telu i po čitav minut'.
    Kontroverzni eksperimenti doktora Dankana MekDugala, po njegovoj tvrdnji, osim pretpostavke da do gubitka težine dolazi izbacivanjem vazduha iz pluća umirućeg, isključili su i nestanak fluida znojenjem i isparavanjem u predsmrtnom procesu, što je posebnim merenjima registrovano u tempu od jedne unce na sat. Mada ovi pokušaji i danas izazivaju zbunjenost naučnika, oni tvrde da zagovornici verovanja da telo postaje lakše u trenutku smrti, jer duša ima određenu težinu, govore i o drugim merenjima koja su to 'potvrdila', ali nikada ne navode u kojim se to sablasnim laboratorijama dogodilo ili koja je privatna kuća bila toliko specijalistički opremljena. Ne daju čak ni adrese rođaka koji su stavili takvu naučnu ili religioznu radoznalost ispred brige  i osećanja za svog bližnjeg, tako da ovaj eksperiment doktora Dankana ostaje usamljeni primer.

    U svakoj slučaju, doktor Dankan je ponovio isti pokušaj sa 15 pasa, a novinarka Meri Rouč, koja je na tu temu napisala knjigu 'Sablasno - nauka otkriva zagrobni život', veruje da je 'dobri doktor' hladnokrvo otrovao zdrae životinje. Pošto tom priliko nije zabeležio gubitke na težini, MekDugal je pobedonosno zaključio, da je to zato što 'životinjama Tvorac nije dao dušu', ali je doktor Klark i tu našao da MekDugal sa činjenicama ne stoji baš najbolje. Naime, on je, po Augustusu P. Klarku, 'prevideo' iznenadno podizanje telesne temperature kod čoveka u trenutku smrti kad krv prestane da se hladi respiracijom i svojom cirkulacijom kroz pluća. Znojenje i isparavanje vlage, prouzrokovano tom telesnom temperaturom, dovelo bi jednako do pada telesne težine ljudi, a kod pasa, tehnika rashlađivanja svodi se na dahtanje. Doktor MekDugal je odgovorio da bez cirkulacije krv ne može biti dovedena na površinu kože i stoga se ne događa pomenuto isparavanje... I tako je ova debata putem štampe, uz obostranu razmenu argumenata, trajala od maja do decembra 1907. godine.
    Kada je u pitanju ova vrsta eksperimenata, pesimista je i doktor Robert Stern, patolog na Univerzitetu Kalifornija u San Francisku. On kaže sledeće: 'Baratam sa smrću već 45 godina i mogu iskreno reći da u tome neme ničega'. On tvrdi i ukazuje da je normalno da mrtva tela vremenom gube na težini. On još navodi: 'Međućelijske strukture zvane lizosomi, oslobađaju enzime sa ciljem da razbiju telo u gasove i tečnosti. Zbog toga se u masovnim grobnicama dešava da dođe do eksplozije prilikom izdvajanja gasova. Zamislite samo kad se naša tela ne bi raspadala, svako ko je ikada živeo na licu Zemlje, još bi bio ovde...'
    Nasuprot MekDugalovoj tvrdnji da telo postaje lakše u trenutku smrti, nalazi se i široko rasprostranjeno verovanje još iz davnih vremena, oličeno u frazi 'težak kao mrtvac', koje ukazuje da se telesna težina umrlih, zapravo povećava! Ali, kažu naučnici, to samo tako izgleda, jer mi za života nosimo naša tela nesvesni koliko to napora zahteva i zapanjeni smo u situaciji kada treba da ponesemo mrtvog čoveka, ili čak samo aputirane udove, koliko je to, zapravo, 'dobilo na težini'! U pitanju je, naravno, uticaj gravitacione sile kojem se za života ispešno odupiremo.     Izvor: Treće Oko