vrh
Meni

Enigma Josipa Broza - Ko je bio Tito?

   Tito je bio vanbračno dete rođeno iz 'velike ljubavi' ugledne poljske grofice Marije koja je udajom dobila latifundiju blizu Segedina i upravitelja njenog imanja Franca Ambroza, koja je čuvajući čast udovice osigurala detetu izuzetno školovanje i lečenje. Otac će mladog inteligentnog sina konačno priznati kada isti doraste za vojsku...
 
     


    Ovo je intervju sa Momčilom Jokićem, istraživačem zabranjenih istorijskih istina, književnikom, publicistom, novinarom i autorom senzacionalne knjige 'Tajni dosije - Josip Broz'.
- Ko je, u stvari, bio čovek koji se predstavljao kao Josip Broz Tito, a koga je tadašnja posleratna državna ideologija predstavila kao onda 'najvećeg sina naših naroda i narodnosti'?
 - Moja istraživanja započela su daleke 1968. godine, one nezaboravne godine studentskih nemira širom Evrope. Znao sam mnoge zagonetne činjenice povezane s Brozom, ali, niko se nije usuđivao govoriti deo istine. Istinu niko nije znao. Odlučio sam se da lagano, tajno istražujem i slažem mozaik saznanih činjenica, da zagledam daleke dokumente iz arhiva Evrope, naši su za tu temu bili čelično zatvoreni.
    I svaka sumnja tražila je autoru glavu! Ja sam se odlučio na strpljivo istraživanje korak po korak. Tako je prvo nastala moja čuvena knjiga - SPOMENAR: KO JE JOSIP BROZ? Da bi se godinama obogaćivala i narastala kontradikcijama, koje sam morao stalno, višestruko upoređivati ​​kao komparativni istraživač koji je odlučio da za istinu ponudi svoju glavu, u ime svih ubijenih nevinih žrtava, i onih idealista, revolucionara, koji su verovali u novu 'zoru čovečanstva', a koji su sišli u grobove ne znajući ko im je vođa i za čije ciljeve umiru!
    Moja knjiga: TAJNI DOSIJE JOSIP BROZ je dala više odgovora na zagonetnu biografiju i delo Josipa Broza. Knjiga je u prvoj varijanti trebao pojaviti daleke 1974. godine, u maju pre 9. kongresa Saveza komunista Jugoslavije, a samo mesec dana nakon održanog tajnog Kongresa obnove (Peti i osnivački kongres) ilegalne Komunističke partije Jugoslavije, koji je održan 6. aprila 1974. godine noću, a mi smo uhvaćeni, provaljeni i lišeni slobode, kao neprijatelji naroda i rušioci ustavnog poretka samoupravne Titove Jugoslavije. Naredbom saveznog tužitelja SFRJ bili smo istovremeno pohapšeni: svi učesnici Barskog kongresa, prve organizovane opozicione stranke protiv Broza, kao neprijatelji naroda i zaverenici protiv Tita! Tako smo dodirnuli vrata pakla i osetili humanizam 'samoupravljanja' crvenog faraona, diktatora koji je jedini u Evropi imao svoju privatnu državu, čoveka koji je bio jedinstveni trojanski konj u strukturi Kominterne, velikog likvidatora u 'belim rukavicama', čoveka sa manirima barona, a istovremeno austrougarskog podnarednika, krvnika sa Drine u Prvom svetskom ratu, čoveka koji je radio za četiri obaveštajne službe...
    Bio je to čovek s hiljadu lica, sa sedam lažnih autobiografija, zagontar sa 77. šifriranih pseudonima, klavijaturista koji zna Mocarta, husarski SABLJAŠ prvog reda, lažni mašinbravar i 'trinaesto' dete sa Sutle, šarmantni Pelivan i igrač na žici, veliki intrigant, zaljubljenik u vlast i ingeniozni osluškivač vremena u kojem živi, ​​laskavac koji se šarmom zaljubljene kokete nadmeće sa zbunjenim uglednicima i suradnicima, dreser primitivaca i malograđanskih 'bašibozluka', naroda koji više veruju tuđinu, nego svom sinu! Našao je plodno tlo da odigra najčudesnija poker političke zavere i izdaje u Evropi XX veka. Veliki Mester, majstor 32. reda masonerije, vanbračno dete rođeno iz 'velike ljubavi' poljske grofice koja je udajom dobila latifundiju bližu Segeda, sin Židova Franca Ambroza i majke Marije, ugledne plemkinje koja je čuvajući čast udovice osigurala detetu izuzetno školovanje i lečenje, dok je otac Franc Ambroz, kao Židov, upravitelj njenog velikog imanja, brinuo o malom Josipu, rastao je budući veliki zagonetar - Josip Ambroz, budući BROZ - alijas Tito.
    Otac će mladog, inteligentnog sina konačno priznati kada isti doraste za vojsku. Daleke 1912. godine, dok Srbija krvari u Balkanskim ratovima, budući gospodar života i smrti, naći će se kao pitomac vojno-obaveštajne škole crno-žuto monarhije u Pečuhu. Tu će budući alijas Tito upoznati pitomca Miroslava (Leopold) Friedricha Krležu, budućeg velikog hrvatskog pisca i nesuđenog nobelovca, a iz te tajne i ugledne obaveštajne škole koja je spremala špijune i izviđače, u levom krilu zgrade velikog garnizona Monarhije, tih dana će biti u klupi štrkljasti koščati mladić, nesuđeni umetnik i slikar, nesuđeni arhitekt Adolf Hitler! Taj podatak me je frapirao i prvi sam od svih istraživača isterao lisicu istorije iz jame zagonetke vremena. Svi su kasnije bili zapanjeni, svi su to prepisivali iz moje knjige 'otkrovenja', iz knjige: TAJNI DOSIJE JOSIP BROZ, koja će ugledati prvo izdanje tek 1992. godine, u izdanju 'Nove svetlosti' u Kragujevcu i koja je imala promociju neviđenu širom Srbije, a posebno u Međunarodnom 'Pres centru' u Beogradu, u februaru, kada se sjatilo birano društvo vojnih atašea, novinara, agenata, stranih i domaćih, da prisustvuju činu raščovečenja nečovečne zagonetke istorije - Josipa Broza-Ambroz, alijas Tita!
    Znao sam, da svom narodu i ostalim narodima, jedino mogu pomoći, ako mu suprotstavim svoja otkrića, svoje istine saznate iza 'sedam tajnih pečata' kako bi u ogledalo istine i istorije, konačno narod shvatio: ko je ubojica njegovog prava na sreću i mir i kako je srpski narod sledio 'kao sluga pokorni', čast izuzecima i usamljenim herojima, vođu koji je brže od samog sotone ovaj prostor Jugoslavije pretvorio u veliku kasapnicu, da bi on bio zapamćen kao čovek kojeg 'majka više ne rađa'!
    Tako se i kroz poslušnost i želju da bude 'nešto drugo' naš narod odrekao sebe i svoje istorije, pa je novim 'izmišljenim' pobedama porazio samoga sebe! Moja knjiga je zamišljena kao Prologomena ISTORIJE, kao OPTUŽNICA Josip Broz Ambroz, alijas Titu, pred sudom časti i istorije ove zemlje. Nažalost, on je nas prvi (kao i mnogo puta ranije) ugrabio, a sam je od svih svetskih diktatora, faraonski pokopan, pobegao je od takvog suđenja u svoj zagonetni, nebeski pakao, ostavljajući još jednu tajnu: gde je stvarno sahranjen, a sahranjen je osmog maja 1980. godine, a ja sam uhvaćen osmog maja 1974. godine! Što znači broj sudbine: OSAM u životu faraona i jednog profesionalnog istraživača zabranjenih istorijskih istina XX VEKA, pisca i novinara Jokića? Tako je Broz u smrti ostao zagonetka kao 'najveći sin naših naroda i narodnosti', a uopšte nije bio naš, nije Hrvat, a još manje dete Sutle i Kumrovca ​​- to sam u knjizi dokumentovano dokazao, ali, i dalje, naša srpski javnost čita da je rođen 25. maja, da je umro 5. maja i slično, a sve je to obična, ali, uporna laž idiotske škole obmane ovog naroda, koja još traje, na našu sramotu. Svi se plaše istine, a istina neće da umre zbog svih onih plemenitih snova i ideala nevinih žrtava ove zemlje i našeg naroda! Ja sam ovim svojim istraživačkim delom svima njima upalio sveću koju više niko ne može ugasiti, nijedna vlast, nijedna generacija!
- Kako se desilo da Josip Ambroz, kao što Vi tvrdite, preuzme identitet pravoga Josipa Broza? Tko je bio pravi Josip Broz?
- Zamena identiteta Josipa Ambroza, kasnije alijas Tita, odigrala se u martu 1913. godine kada Josip Broz umire, a njegovu životnu biografiju preuzima vitalni Josip Ambroz, kolega iz vojnoobaveštajnog školskog sektora garnizona u Pečuhu Austrougarske monarhije. Tu se sreli Miroslav Friedrich (po nekima zapisima Leopold, u čast austrijskog cara Leopolda I.) Krleža budući pisac Hrvatske, Adolf Hitler, sin carinika... boležljivi jeftičar velike, skoro srušene nade da će biti slikar i arhitekt... Kakva sudbinska sprega. Hitler će zbog bolesti napustiti školu, a Josip Broz će svojom smrću (rođen u Beču, istinski Hrvat), bez svoje volje i znanja, na predlog načelnika škole štancera, 'oživeti' ponovo u Josip Ambroz, alijas Titu! To je ta čudesna i jedina zamena koja je ostvarena i kao zagonetka pratila našeg diktatora i višestrukog agenta kroz kapiju istorije Balkana. Zašto je to urađeno? Austrougarska je već od 1908. godine spremala rat protiv Srbije. Ona je ulaskom u Bosnu i njenom aneksijom, uz blagoslov Engleske, otvorila svoj put na Istok, a na tom putu koračaće Franjo Josip i Nemački Kajzer zajedno. Srbija je trebalo biti groblje na putu njihove slave. Istovremeno sam otkrio prvi i podatak o Brozovoj ulozi na Drini u Prvom svetskom ratu.
    On, kao elitni izviđač na čelu 72. austrijske izvidničke grupe, došao je u Mionici, pohvatao nekoliko desetaka tek mobilizovanih srpskih dobrovoljaca, mučio ih po sistemu 'živih jezika' i obesio o sveto drvo - šljive kao primer zastrašivanja srpskih naroda! U Drugom svetskom ratu tu će doći na partizansku teritoriju, u ulozi samozvanog sekretara Komunističke partije Jugoslavije i zapovednika partizanskih odreda, gde će ga dočekati lično Miloš Minić, sekretar okružnog nemačkog obavještajca. Ima sve to u knjizi. Velika je to priča. Saslušao sam i posljednje žive svedoke, učesnike istorije, borce, mučenike, invalide i prosjake, zaboravljene heroje obrane Srbije u ratu od 1914. do 1918. godine. Imao sam srca i uma da čujem njihove poruke, pre njihova zaboravljena umiranja. Srbija nikada nije znala da se svojim mučenicima oduži nezaborav. Kada se rat završi, sva slava pripada profiterima rata, a sirotinja ne zna za svoje grobove, ni sinove, ni očeve, ni majke, ni kćeri, ni osramoćene sestre, zna samo za crne marame i crne barjake! Kuku, tebi, Srbijo, dokle ćeš tako?
- Takođe, prilično je bila i enigmatična uloga Broza u Prvom svetskom ratu. Da li je on zaista bio na Drini i Ceru kao austro-ugarski vojnik i čime se to može potkrepiti?
- Tu su se našli u magičnom balkanskom trouglu kreatori buduće istorije Srbije i srpskog naroda. S jedne strane Josip (Ambroz) Broz a sa druge strane, braniće Srbiju Draža Mihailović, kao potporučnik, zatim tri brata Nedića, a ono što je još zanimljivije, Broz će za svoju hrabrost biti odlikovan gvozdenim krstom. Društvo u pohodu na Srbiju praviće mu pitomac iz Pečuha Miroslav Krleža i dobrovoljac na fronti Adolf Hitler, kao i mladi potporučnik Böhme (budući zapovednik okupirane Srbije 1941. godine u Drugom svetskom ratu)! Svi su se istaknuli hrabrošću, u borbi jedni protiv drugih. Hitler dobiva gvozdeni krst, isto Böhme, isto i Broz! Orden za hrabrost ima i Draža Mihailović i braća Nedić. Zar Srbija nije ukleta zemlja? Što je sve trebalo iščitati da se dođe do ovih saznanja? Jedan veliki broj savremenih 'prepisivača nove Resavsko-beogradske istorijske škole', pozajmljivali, na nečastan su način, moja otkrića i plasirali ih kao 'svoja', dok ispijaju viski po beogradskim elitnim kafanama! Takvi su to ljudi. Ne citiraju druge već sve sebi pripisuju, kao što je i radio njihov veliki uzor Broz!
- Još jedna Vaša prilično senzacionalna i široj javnosti nepoznata tvrdnja zaslužuje pažnju, a to je da je Josip Broz učestvovao u pripremi atentata na kralja Aleksandra u Marselju. Objasnite nam to.
- Posle 4. dresdenskog kongresa KPJ i pobede nove frakcije u kojoj će Hrvati imati ključeve samog vrha odlučivanja, a posebno što će oni insistirati 9. novembra 1928. godine na poglede neodrživosti ovakve nove ujedinjene države Južnih Slavena, na VersajskU Jugoslaviju, kao veštačku vorevinu, kao 'tamnicu naroda' koju treba razbiti, pošto su oni sebi osigurali slobodu i veliki životni prostor, zahvaljujući ratničkim pobedama srpski vojske u Prvom svetskom ratu, zahvaljujući velikim žrtvama i razaranjima Srbije i njenom seljačkom gunju i opanku, natočeno krvlju i ranama od Kajmakčalana do Maribora, od Kosova do Temišvara, njima više nije bila potrebna Jugoslavija. Počeli su harangu kod Kominterne i za vreme 4. kongresa u Dresdenu, ističu pravo nacije na samoodređenje i odcepljenje od nove matične države. I pre nego što su se zalečile rane, oni spremaju noževe za klanje. To je njihova zahvalnost. Tako je ta daleka 1928. godina bila uvertira za krvavu 1941. godinu. Jao, tebi, Srbijo, što nisi znala da slušaš svoju decu i svoju pamet, što si gajila svoje buduće grobare, što si se njima zaklinjala na vernost, što si im ustupala ognjišta svoje istorije da se ogreju razni sotonisti, zidari, probisveti, plaćenici , ubice svih boja i rasa, a da se ti na lovorikama 'slave' ne možeš osvestiti, da ćeš uskoro ostati bez svoje glave!
    I tako je došao još jedan važan, pokazaće se koban, datum - 1934. godina. Josip Broz će izaći sa dopunske robije iz Ogulina 12. marta te godine. Ovu kaznu nitko od istoričara nije tumačio. Ovo nije sastavni deo one kazne iz takozvanog Bombaškog procesa, kao ni kazne za takozvane sindikalne mere kada je u Ogulinu pokušao pred Sudbenim stolom u Ogulinu 28. oktobra 1927. godine i kada je pušten da se brani sa slobode! To suđenje okrivio je Broza za huliganstvo! Izlaskom sa robije, on će ispričati nove verzije, i kao svi ponavljači istorije, otići će u Sveto Trojstvo, kakva simbolika, čoveka koji nikada nije bio svetac, a ni pripadnik Trojstva, ako se ne uzmu u obzir tri agenture kao strani plaćenik svoje buduće biografije! Izlaskom sa robije, ovaj nečasni probisvet, koji je inače još za vreme Austrije tokom prvog velikog rata u Vojvodini hapšen kao podnarednik za silovanje Srpkinja i kasnije poslan na Istočni front, ovaj čudesni mag crne magije u svojoj autobiografiji koju prihvaćaju neki biografi kaže sledeće: do dolaska na rad u Komunističku internacionalu radi uglavnom u zemlji, u okviru Pokrajinskog komiteta čije je sedište u Beču (takav Komitet tada nije postojao)? Kao da je Odbor neka vrsta železničke stanice, gde svako može boraviti i otići kada hoće i gde hoće? A zna se kakva je bila konspirativnost. Sve policije Evrope surađivale su u borbi protiv komunista.
    Ustanovio sam da je Broz u Svetom Trojstvu boravio manje od mesec dana i da je na nagovor svog starog druga, pajtaša, svog pretpostavljenog časnika Austrije Tomašeka (Slovaka), otputovao za Janka Pustu - logor gde su vežbale ustaše uz blagoslov, nemačke, mađarske, ali i uz znanje engleske obaveštajne službe i Vatikana, kao i Pavelićeva stožera iz Italije. Tako Broz dolazi sa Tomašeka sredinom aprila 1934. godine, gde postaje jedan od pomoćnik instruktora za atentatore i zaverenike, za specijalne zadatke. Napominjem da Broz nakon izlaska sa robije nije imao zaposlenje. Novac mu je bio potreban i on će ga uskoro imati po svaku cenu. Aktivira svoje stare agenturske veze i tako postaje instruktor za obuku mladih i poletnih zločinaca. Janka Pusta je bila tada veliki logor i vežbalište za specijalne službe mađarske vojske. Pukovnika Šancera, u Drugom svetskom ratu biće general, zarobiće ga partizanski general Basta, i njega i Tomašeka, na kraju rata, i po Titovoj naredbi biće streljani sa još deset generala, da ne bi otkrili njegovu prošlost iz Prvog svetskog rata.
    Tipičan zavodnik sa manirima barona, izuzetne inteligencije, brzih odluka i sjajnog instinkta, Broz vidi svoju šansu: osvetiti se kralju Aleksandru i Srbiji. Zna da Mussolini, kao i Gering, zajedno s Pavelićem, imaju svoju kartu. Za pokerski stolom - zločinci dele plen istorije. Za zapovednika Janka Puste 1934. godine bio je postavljen ustaški bojnik u mađarskoj vojsci Vjekoslav Serveci (u Drugom svetskom ratu ustaški general), njegov pomoćnik je bio zapovednik vojne obaveštajne škole u Pečuhu - Slavko Štancera! Oba su znali Broza. Oni su njegovi vojni učitelji, oni su stvorili njegovu novu biografiju! Tada i Tereza Štancera prihvaća biti jedan od istorijskih kurira atentatora, ona će prebaciti oružje za ubojice u Marseju. Ona je ona zagonetna plavuša koju nije uspela identifikovati istraga policije posle atentata na kralja Aleksandra i improviziranog suđenja! Samo je pukovnik Štancera znao sve o njoj kao i sam Broz. Ona je posle atentata neopaženo otišla za Argentinu! Najbolji agenti su dobivali nagrade i putovanja širom Evrope. Broz je među nagrađenima. A kada je počela raditi Janka Pusta kao centar obavještajaca Mađarske? Evo što je tada zapisala služba Vojske Jugoslavije: 'Špijunska škola protiv naše zemlje ... Iz pouzdanih izvora se saznaje da je u Segedinu otvorena špijunska škola koja sprema mlade protiv naše zemlje i Rumunije. Do sada se za tu školu već javilo šest osoba koje časnici iz Generalštaba pripremaju u vojarni Puka u Segedinu ', 21. 8/1923. godine.
    Isti metod kao 1913. godine u Pečuhu. Ne odustaje se lako od metoda koji su provereni i donose uspeh kada je u pitanju agentura za rušenje jedne zemlje. Plaćenici VMRO završiće posao. Ujedinjene ubojice Evrope odradile su zločin. Tako je ubojstvom kralja započela agonija Jugoslavije. Vnutrena makedonska revolucionarna organizacija darovala je ustašama, Musoliniju i Geringu, izvršitelje atentata ...
- Josip Broz Tito se pokazao prilično vešt unutar partijskih obračuna. Kako je Josipu Brozu Titu pošlo za rukom da se oslobodi Petka Miletića i preuzme kontrolu nad jugoslavenskim komunistima?
- Moja knjiga je probudila, dokumentirano, da iz višedesecenijeskog ćutanja, zaboravljenih tajnih ubojstava, zločina, otmica i pljačkom spisa i dokumenata, konačno progovori: BALKANSKA SFINGA - Josip Broz Ambroz, alijas Tito, na sramotu brojnih i naših 'isoričara' slavopevaca i papagaja! Posle likvidacije Gorkića, kada je rezervni Komitet KPJ bio u Parizu, a Josip Broz je tada bio blagajnik tog 'Komiteta'- nikada nije bio sekretar, uvek je bio tamo gde je zlato i gde su žene, intrigant koji šarmom razoruža svoje protivnike a hipnotiše svoje ljubavnice - Josip Broz, bolji od svih drugih iz svoga okruženja znao je šta treba raditi i kako ukloniti bolje od sebe! Odlaskom 1937. godine Gorkića za Moskvu, nakon lažne optužnice koju je pripremio protiv Gorkića kao generalnog sekretara KPJ lično Broz uz pomoć engleskog obaveštajca Vladimira Velebita, diplomiranog pravnika sa Sorbone iz daleke 1928. godine, i - Rodoljuba - Rođka Čolakovića (koji je u tome naivno kao Bosanac vidio svoju šansu) i kada ostaje upražnjeno mesto; kada se čeka na povratak bez povratka, oklevetanog Gorkića, jedini istinski komunista i revolucionar koji je imao legendu oko svog imena i dobivanja u Sremskoj Mitrovici, inače rukovoditelj Komiteta proslavljene robijašnice, heroj bez mane i straha, bio je Petko Miletić, koji je inače bio član najužeg stranačkog vodstva u zemlji - član Komunističke partije Francuske, član Komunističke partije Mađarske, revolucionarni drug Bele Kuna, istaknuti časnik junaštva i Crnogorac sa internacionalnim, revolucionarnim iskustvom, čovek u kojeg su se zaklinjali mladi komunistički idealisti ...
    Robijao je kao heroj u Lepoglavi u Sremskoj Mitrovici višedecenijske robije. Nepobeđen, neporažen, stamen, čovek istine i borbe. Pravedan i odan. Voli svoj narod i Srbiju više od svoje rodne kolevke. Takav je bio legendarni Petko Miletić. Objasnio sam sve detalje u knjizi. Broz piše Hebrangu, Moši Pijade i Milovanu Đilasu da Petka treba sprečiti po svaku cenu da bude izabran za čelnika Partije. Moša Pijade preko advokata i bivšeg policijskog pisara Prodanovića čini sve da se intriga pusti uz blagoslov jugoslavenske tajne policije; da Miletić nije heroj legenda, da on navodno sarađuje s policijom, taj tekst je spremio Moša Pijade i Hebrang, a pustio u opticaj 'nesvršeni student', 'crnogorska usijana glava' Milovan Đilas, i to tako da bude upućeno kao pismo Kominterni - povjerljiva dojava!
    Ovaj perfidni zločin obmane i izdaje koji su projektovali Broz, Hebrang, Pijade i Đilas razotkrio je metoda borbe i obračuna kako sotonsko seme preuzme kormilo KPJ. A šta je Petko Miletić zapisao o toj igri i sukobu izatkane laži i obračuna: 'Na robiji su postojale i postoje dve politike likvidatorske grupe - oportunistička koju su vodili Andrija Hebrang i Moša Pijade, te na drugoj strani boljševička koju se trudi da vodi Kekić (kaznioni komitet KPJ). Prva smatra da su robijaši, zarobljenici izbačeni iz klasne borbe, čiji je sada glavni zadatak preživeti robiju, te sačuvati po svaku cenu fizičko i duhovno zdravlje da bi mogli, kad ih klasni neprijatelj pusti da izađu kući, opet u redove klasne borbe. Mi boljševici smatramo, naprotiv, da su robijaši komunisti koji su silom prilika i okolnosti dospeli na posebno, izuzetno teški sektor otvorene klasne borbe. Oni nesu niti smeju, ni jedan jedini čas da prekinu svoju borbu protiv klasnog neprijatelja ... Jer, ovde na robiji je koncentriran i zatvoren stvarni dinamit naše revolucije. Skoro 300 komunističkih kadrova ...' To je stav nepokolebljivog revolucionara koji ne može oprostiti saradnju komunista Hrvatske u zatvorima Lepoglave sa ustaškim pokretom i sporazum Hebrang-Budak koji je podržao i Moša Pijade, iza kojeg stoji i otkriva se zaverenička uloga Josipa Broza koji se tada potpisuje kao Friedrich Georgijevič!
    Taj čudesni sinonim, pseudonim, govori za sebe: stvoren je od nemačkog imena i ruskog prezimena. Nije to slučajno! Tada je gospodin već radio za obe službe, ali se nije znalo da ga je kipar Avgustinčić i Vladimir Velebit već uključio da radi strogo poverljivo za britansku službu. Sveto Trojstvo postoji, ali malo ljudi zna. Ko sazna biva ubijen. Smrt ne trpi svedoka. Zato će Broz stići da 4. novembra pošalje pismo komunistima robijašima u Mitrovici da je pre četiri dana 1. novembra 1937. godine kao 'neprijatelj naroda' osuđen i streljan u Moskvi - Milan Gorkić! A informaciju je Titu donio - dao Josip Kopinič! Sve gori od gorega. U knjizi sam detaljno dokazao postupak likvidacija i obračuna u borbi za vrh KPJ od 1934. do 1948. godine. Sve nesreće ovoga sveta zaverila se protiv časnih ljudi, a nečasni kolo vode, jer žele srpski narod da svakog dobra oslobode ... Poznato je, ono lukavo sastavljeno pismo Josipa Broza Andriji Hebrangu iz Pariza oktobra 1937. godine ... i gde se lažno ukazuje na Petka Miletića uz prekor. Broz pokušava zavarati kaznioni komitet i traži podršku za svoju prljavu igru. Uvek tako do kraja. Drugi će obaviti likvidaciju, a on će nositi bele rukavice kao baron lažni.
- Recite nam nešto o tragičnoj smrti Mustafe Golubića, jednog od najmoćnijih ljudi u Kominterni i, čini se, čoveka od poverenja samog Staljina. Kako je Mustafa Golubić pao u nemačke ruke i kakva je uloga u tome 'junaka' našeg intervjua?
- Čini mi čast, da sam prvi istraživač koji je ustanovio tok i uzrok drame, kao i izdaju i likvidaciju heroja Golubića. Mustava Golubić, mladobosanac, solunski dobrovoljac, mladi prijatelj legendarnog Apisa, odbio je na solunskom procesu biti lažni sudski svedok, mladi Mostarac, neustrašiv, hladnokrvan, general NKVD-a, Staljinov lični poverenik za velike i tajne akcije, čovek čelik sa srcem deteta , pesnik revolucije i sveštenik patnje. To je istina ... Mustafa Golubić, vitalni, lepi, stasiti čovek sa šeširom i mantilom preko ruke, šetao je već u maju 1941. godine Terazijama, s lulom u ustima, po sunčanom vremenu, zaljubljenik u grad i ljude. A volio je samo Srbiju i matušku Rusiju. Bio je zaljubljen u ruski narod i našeg čoveka mučenika. Verovao je u budućnost koja će poput Hristovog hleba biti darovana ovoj zemlji paćenici i heroju. Došao je u Beograd da bi se sreo sa Brozom, zagonetkom, kome je Kominterna izrekla smrtnu presudu 1938. godine, upravo u leto 1937. godine! Došao je kazniti tog samozvanca, intriganta i stranog agenta, uljeza, koji je uspio, da u redove Kominterne za Balkan stvori svoju tajnu 'paukovu mrežu' špijuna, doušnika, provokatora i agenata.     Došao je, da ga kazni što je zloupotrebio poverenje i što je uz pomoć Kopiniča na osmoj konferenciji u Zagrebu, imenovan kao generalni sekretar KPJ bez ikakvog ukaza i punomoći Komiterne i Georgi Dimitrova. Došao je da se konačno obračuna i sa Brozovim samozvanim Politbiroom KPJ koji nije ništa drugo do igračka samozvanca kome nije bio dorastao ni Raspućin! Lažno imenovani generalni sekretar KPJ za zemlju, Tito, osetio je opasnost, jer ga je na vreme obavestio Stevo Krajačić, koji će tih dana biti u Zemunu. Golubić je bio odseo kod porodice Popović. Bio je hladnokrvan i samouveren. Ljudi tog kova mogu biti heroji ili sveštenici istine. Umiru ćutanjem, a njihova patnja i bol poražavaju i same mučitelje.
    Na znak Krajačića, Tito šalje Đilasa i Rankovića da prolunjaju gradom i oslušnu stare partijske veze ... Golubić je došao iz Beča. Pre toga, u tri navrata, prošao je kroz Srbiju na putu za Grčku. Što je Krajačiću, Kopiniču i Brozu bilo obećano za likvidaciju Golubića? Čija je ruka stajala? Nije samo Gestapo, već i Englezi. Golubića su uočili, pratili Đilas i Ranković i, konačno, otkriven je stan gde je smešten. Dana 9. maja trebao je da se Golubić sastane s Titom. Preko ženskog kurira (ime nije važno) dostavljen je predlog za susret. Tito je jedva čekao, da idealno ulovi zlatnog pauka sovjetske legende agenture, Staljinova čoveka prvog ranga, i zaljubljenika Srbije. Naredio je da Đilas i Ranković učine sve da Gestapo sazna kakav se opasni sovjetski agent nalazi u Beogradu, sa stanom tu i tu. I tako je Gestapo, zahvaljujući Titu, ulovio zlatnu pticu za kojom je tragao godinama. U kavezu je legenda. Uhvaćen je u ranu zoru. On je govorio: 'Ja imam jedno oko na leđima i vidim šta se radi ....' Ovog puta bio je slep.
    Gestapo nije uspeo saznati od Golubića, niti da iznudi priznanje ko je on! I konačno, izmrcvarenog, vezanog za stolicu, polumrtvog streljali su ga u Pionirskom parku u Beogradu, gde je bio privremeno sahranjen. Rusi su 1946. godine pronašli i otkopali svoju mrtvu legendu, heroja SSSR-a, generala NKVD-a Mustafu Golubića, gde je uz vojne počasti pokopan u zidine Kremlja. Zanimljivo je svedočenje novinara i publiciste Siniše Paunovića: 'Mustafa je bio moj školski drug, moj intimni prijatelj. On je musliman iz Hercegovine, koji je prešao u Srbiju i borio se u Balkanskom ratu. Dobio je orden Obilića za hrabrost. Kralj Aleksandar ga je volio. Bio ga je poslao na studij u Švajcarsku, stipendirao, tu je upoznao Ruse, komuniste i zavolio ih. Početkom svetskog rata 1914. godine došao je kao dobrovoljac na Solunski front ... Bio je neobičan, pošten čovek, prosto model poštenja, as druge strane neobično hrabar ... Pojavio se ponovo 1941. Nije se krio, već je išao sa nekim devojkama preko Terazija ... Takav je ostao u sećanjima onih koji nisu znali drugu stranu njegove biografije ... Bio je uvek spreman umreti za Rusiju, za komunizam, za svetsku revoluciju!'
    Neprijatelji Srbije ni danas ne spavaju, oni razmišljaju kako ubiti Srbiju. To je istina koju još ne shvaćamo. Žao mi je mog naroda. Istražujući više od tri i po decenije tajnu biografiju Josipa Broza, iščitao sam na desetne hiljada stranica iz tajnih arhiva, muzeja, vojnih zapisa i biblioteka od Vatikana do Omska, da bih prišao toj enigmatskoj zmiji, tom udaru našeg naroda, čija se čak i treba generacija njegove ideološke izvanbračne dece i danas šepuri Srbijom, prikazujući se kao njeni usrećitelji i spasioci, kao evropejci, čija će demokratija otvoriti nova groblja za sve one koji se časti, ponosa i prkosa nisu odrekli.
- Vaša nesumnjiva zasluga je to što ste u knjizi otkrili srpskoj javnosti nepoznat lik Živojina Pavlovića, komunističkog intelektualca, novinara, publiciste koji je ubijen tokom trajanja Užičke republike. Recite nam nešto o tome ko je odgovoran i ko je učestvovao u likvidaciji Živojina Pavlovića. Našoj javnosti je takođe nepoznata činjenica, a koju ste Vi objavili, da je Živojin Pavlović objavio knjigu 'Tragični bilans Staljinovog termidora'.
- Jedan častan novinar Politike i Vremena, publicista, Zlatiborac, pod nadimkom Ždrijebe - Živojin Pavlović, nekada potpisani Vlado, vlasnik knjižare 'Horizont' u Parizu, urednik i vlasnik lista Proleter, lista KPJ koji je povremeno izlazio u Briselu, a ponekad u Parizu, bio je živa, visprena, umna ličnost. Pariz je bio centar obaveštajnih službi Evrope. Kominterna je u knjižari 'Horizont' imala svoj centar, u kojem se okupljaju prokomunistički intelektualci, internacionalisti, francuski pisci i slikari, komunisti Balkana i Rusije na prolazu, kao i iz drugih europskih zemalja, a posebno budući interbrugadisti na putu za Španiju i obranu Republike. Zasluge Živojina Pavlovića su bezmerno za komunistički pokret i slobodarsku borbu Španije. On objedinjava informacije, ima svoju tajnu čudesnu 'crvenu beležnicu', u kojoj upisuje zapažanja i ocene svih koji prođu kroz knjižaru i Pariz. On je čovek ocene, iskustva, i konačno, čovek velikog poštenja i ugleda. Intelektualac koji zna dušu Francuske a prati sudbinu Crvene Rusije! U toj knjižari svraćaju Tin Ujević, Aragon, Barbis, Prever, Picasso, čak i Kopinič i Pežihov Voranc (Lovro Kuhar - Brozov miljenik), svraćali su i Milan Bartoš, Marjan Brecelj, Kardelj, Dedijer, Kidrič, Kristina Đorđević i drugi ...
    Ta knjižara je, u stvari, pariška veza preko koje naši interbrigadiste odlaze u Španiju u građanski rat slobode, kao i odred Crvene pomoći solidarnosti sa španskim narodom. Pavlović svojim ocenama i indirektno, u ime Internacionale, daje vizu za odlazak kadrova u Španiju ili ne. Brozu je odbio izdati vizu. Broz mu to neće oprostiti. Josip Broz uz pomoć Kopinača odlazi u Španiju, ne da se bori, već da se preko svojih agenata obračuna sa svim interbrigadistima koji su na tajnom Barselonskom kongresu osumnjičili njega kao stranog agenta, i glasali za Petka Miletića kao generalnog sekretara KPJ pa su čak i jednoj bateriji topova, na španskom revolucionarnom frontu dali Petkovo ime kao heroja partije. Glavni egzekutori bili su Vlajko Begović i Kosta Nađ! Vlajko Begović će likvidirati org. sekretara CK KPJ Blagoja Parovića, u knjizi sam sve to razjasnio, dok će Kosta napraviti popis ljudi koji su glasali protiv Broza i koji se iz Španije na čudesan način neće vratiti, a drugi retki pojedinci, koji su uspeli, nakon sloma 1938. godine da se vrate iz Španije, biće likvidirani u Jugoslaviji; kao naknadne žrtve zbog istine koje su izrekli ...
    Tako je Kosta u NOB stigao među posljednje u našoj revoluciji, ali mu Broz prvom dodeljuje čin generala armije, generala s pet zvezdica, za zasluge iz Španije. Veliki likvidatori i lovci na glave bili su Kopinič i Krajačić do kraja života. Ali, priča o Živojinu Pavloviću, čoveka koji je prikrio zaborav onih uobičajenih titovskih tajnih grobove, čoveku koji je prvi napisao samoinicijativno, u ime istine, knjigu 'Tragična bilansa Staljinovog termidora' - čime će navući sumnju, gnev i bes na sebe krajem tridesetih godina, napustiće Pariz i vratiti se u Beograd, da bi 1941. godine, za vreme partizanske 'Užičke republike', bio uhvaćen i likvidiran pod teškim mukama, po naređenju Broza. Pavlovićeva knjiga bila je brevijar istine o mnogim zlouporabama i odmazdama, velikim čistkama u SSSR-u, a sve je napisao čovek koji je već punih dvadeset godina bio komunista, idealista, bez mane i straha! Bio je poznata ličnost u radničkom, studentskom i komunističkom pokretu Srbije. Dobrovoljac u Prvom svjetskom ratu, član SKOJ-a i KPJ od 1919. do 1920. godine, živi u Užicu, studira prava u Beogradu, od 1923. godine je na partijskom radu u Makedoniji, poslan od legende Sime Markovića. Bio je okružni sekretar za Makedoniju, da bi početkom 1925. godine otišao za Rusiju.
    Vraća se nakon godinu dana i postaje dopisnik 'PRAVDE' iz Makedonije, da bi 1929. godine emigrirao u Francusku, gde ostaje punih deset godina, piše i uređuje partijski list Protiv Glavnjače, postaje sekretar KPJ za celu emigraciju, sekretar Patronato Crvene pomoći, izdavač i administrator partijskog lista KPJ - PROLETER i časopisa: Klasna borba, osnivač Radničke biblioteke u Parizu , upravitelj partijske knjižare i vlasnik 'HORIZONTA'. Nakon hapšenja Gorkića, Tito piše 2. maja 1939. godine Prežihov Vorancu da su Karlo Hudomalj i Živojin Pavlović na njegov predlog isključeni iz stranke, ali da to neće biti objavljeno u 'Proleteru'?! Nastaje zabuna među članovima KPJ i KP Francuske. Tito je uspeo, preko svojih pulena, da sruši mit o Pavloviću. Jer, pod njegovom rukom od maja 1936. godine do januara 1939. godine izašlo je 19 brojeva 'Proletera'. I konačno, tragična sudbina i kraj. Žika Pavlović, Vlado zvani Ždrijebe, Zlatiborac, novinar, član Pokrajinskog komiteta SKOJA za Srbiju, biva otkriven od strane Krcuna na teritoriju zavičajnog Užica u selu Mačkatu, i poziva ga na predaju, i hapsi, na veliku radost Tita, Kardelja Đilasa, Dedijera i Rankovića, i Petra Stambolića!
   Nakon neviđenih mučenja i premlaćivanja od strane Dedijera, Stambolića, Rankovića, Đilasa koji su se takmičili u nanošenju bola časnom Pavloviću konačno je streljački stroj kojim je zapovedao izvanredni Krcunov ubojica Vidan Micić, ubio Pavlovića i još četiri stotine drugih nedužnih ljudi iz Čajetine i Užica! Brozov termidor nije čekao jesen. Grabio je tuđe glave radi svoje lažne revolucionarne slave i morala. Izdajnici su ubijali časne ljude, i tako dobivali priznanja i ordene za slavu 'slobode', čije su graditelje smestili u jame i neoznačene grobove. Srbija nije znala istinu. Srbija je krvarila u bratoubilačkom ratu, građanskom ratu s obeležjem revolucije. Zla kob za istoriju i generacije koje lako veruju, a brzo sanjaju. Živojina Pavlovića je likvidirao Vidan Micić, koji je o vlastitom priznanju, po nalogu partije, likvidirao još četiri stotine ljudi.
- Recite nam nešto o ovom ubojici i koga je još likvidirao ovaj egzekutor Komunističke partije?
- Pripala je čast novinaru Goranu Lazoviću objaviti svoj razgovor sa Vidanom Mićićem, ubojicom Živojina Pavlovića, nositeljem spomenice 1941. godine. ''Krcun je bio sretan što je takav čovek uhapšen' - piše Vidan. Bili smo ga preko panja, klade, do smrti, lomili mu kosti ... Po tabanima pendrekom, ali uzalud, ništa nije priznao. Tražili su da prizna gde je njegova 'crvena beležnica'. Hteli su da mu iznude priznanje. Donosili su mu papir u ćeliju da napiše što zna ... To je trebala biti imena velikih ljudi, dužnosnika koji su bili protiv nas! Pokušao je od silnih muka da komadićem stakla izvrši ubojstvo i preseče vene. On je želio da što pre bude streljan, jer su mu muke dosadile. Na pitanje: 'Vi ste ubili Živojina Pavlovića?' Odgovorio je: 'Da, jesam, ubio sam ga, ali ne svojom voljom. To je bio partijski zadatak ... 'Oprostite, koliko ste ljudi ubili? Ne znam tačno, ali više od četiri stotine. To je odlučivao Krcun, zatim Stambolić ...
    Pola veka kasnije ubojica se bavio uzgojem cveća, kakva idila istorije, i kakav zločin skriven u lepotu. Gdje je tu pravda, a zašto ćuti istina? Josip Broz u beskrupuloznoj borbi za vlast služio se fizičkim likvidacijama političkih protivnika unutar zemlje i van njenih granica.
- Da li je poznati bugarski revolucionar Georgij Dimitrov otrovan u Moskvi, Bugarskoj ili na Topčiderskoj stanici u Beogradu?
- Moja tvrdnja je plod proučavanja više desetaka spisa, telegrama i dokumenata. Tito nije podnosio Dimitrova. Znao je da on nikada nije dao nalog za njegovo imenovanje za generalnog sekretara KPJ i kako je to čista laž i podvala, da je Broz samozvanac - neka vrsta Lažnog Šćepana Malog ali drzak agent koji špijunira i Dimitrova Staljinu! U knjizi sam opisao, način likvidacije Dimitrova 'mirnim sredstvima', lekovima od kojih se dugoročno, ali sigurno umire. Dimitrov je bio jedini zaslužni čovek za mesto predsednika takozvane BALKANSKE FEDERACIJE koju je Tito želio za sebe. Staljin je to osetio i osujetio. Tito je perfidno skratio Dimitrovu pravo na život, za vreme proputovanja Dimitrova kroz Srbiju, na putu za Moskvu, na Topčiderskoj željezničkoj stanici, bio je kratak, a sudbinski susret. O tome s mnogo detalja govorim u knjizi. Što se tiče ubojstva Lole Ribara, dokumentirano sam ukazao na zaveru Velebit Vladimira i Broza, za njegovu likvidaciju, na Glamoč polju prilikom pripreme za let, za Kairo i vojnu misiju. Posle ubojstva, umesto Lole odletio je Vladimir Velebit, britanski agent, i Titov general i poverenik, koji je u 93. godini, umro u Londonu nedavno sa priznatim činom generala Engleske armije!
    Što reći? TITO NIKADA NIJE učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, a odbio je orden Lenjina i orden Oktobarske revolucije 1977. godine od strane Leonida Brežnjeva dok sam ja sa drugovima bio sužanj u Spužu! Tito je bio nasuprot - husarski, konjički instruktor kod Kolčaka u Omsku, kada je belogardejski general Kolčak postao gospodar Omska. To se dogodilo 26. aprila 1919. godine kada je 4. korpus generala Kolčaka osvojio prostor od Orenburga do Omska. Izvršena je masovna mobilizacija seljaka i dezertera za Belu armiju i Broz je uključen za instruktora u borbi protiv Crvenih. Protivnik na frontu protiv Belih bio je zapovednik M. V. Frunze, kasnije proslavljeni general i legenda Crvenog istoka i Sibira, gospodar Urala! To je istina. Oni koji su umrli za Crvenu zastavu u Oktobarskoj revoluciji, s ovog tla, izuzev časnih izuzetaka, ostali su zaboravljeni. Oni su se borili za nadu čovečanstva koju su ponizili i izneverili kadrovi slični Brozu i ovde i tamo. Nažalost, to je istina. Novo izdanje knjige, treće dopunjeno izdanje, u dva toma je u pripremi i biće kazane istine do kraja. Nema više oklevanja. Mrtva usta ne govore, a pokoljenje zaboravlja svoje časne ljude i heroje graditelje istorije i slave naroda. Na piscu je da ne dozvoli zaborav.
    O pravom poreklu i misiji Josipa (Josifa) Broza zvanog Tito, nagađali su i pisali mnogi, a legende i kuloarske priče su vodile do mnogih neverovatnih otkrića. Tako su neki tvrdili da Tito uopće nije Josip Broz iz Kumrovca, već njemu nalik ruski Židov, koji je zamenio na ruskom frontu poginulog Broza. O tome su, međutim napisane i brojne studije, a samo u prošloj godini je izdano nekoliko opsežnih knjiga o Titovom liku i delu, pa bi svako daljnje razmatranje tog aspekta njegova života bilo bespredmetno i suvišno. Zbog toga bih se u ovom osvrtu ograničio na jedno od najbitnijih pitanja o Titu, na koje nitko nikada nije jasno odgovorio, a to je pitanje o njegovoj navodnoj pripadnosti masonskim ložama. Pošto je članstvo u masonskoj loži tajno, a Tito se, iz razumljivih razloga nikada nije time 'podičio', ostaje nam da iz dokaza i indicija koje ću u sledećim retcima nabrojiti, sami zbrojimo 'dva i dva' te ustanovimo da je Tito verovatno bio mason.

TITO JE UMRO KAO MUSLIMAN

    Ovu tvrdnju je potvrdilo više izvora, a jedan od njih je Titov osobni sekretar Berislav Badurina, koji je izjavio da je Tito umro kao Musliman, čitajući Kuran po treći put. Bogradski muftija Hamdija Jusufspahić je potvrdio Titovu privrženost Islamu: 'Ja sam se više puta sreo sa Titom. Sreo sam se sa njim i kao student u Kairu. Bio sam student islamsko-teološkog univerziteta. To je najstariji univerzitet na svetu. Al Azhar se zove... Bio sam tamo profesor u jugoslovenskoj dopunskoj školi kada smo se prvi put sreli. Tito je došao u naš klub, Klub Jugoslovena, i pitao: 'Ko od vas, deco, govori arapski?'. 'Ja govorim arapski', bio sam jedini koji je u to vreme od omladine govorio arapski. Onda je Tito rekao: 'Učite deco arapski jer arapski je jezik budućnosti', navodi Jusufspahić koji je veliki prijatelj s Titom postao tokom 1968. godine, nakon svog dolaska u Beograd. Jusufspahić je ispričao i kako se tokom godina Tito kod njega često raspitivao kako i koliko puta dnevno se mole muslimani, a najčešće su razgovarali o tome kako muslimani zamišljaju Boga.'
    Već spomenuti Titov tajnik Badurina je prišao Jusufspahiću nakon Titove smrti i čestitao mu na tome da je Tito umro u muslimanskoj veri. Kad ga je Jusufspahić koji je upitao što da radi sa tim saznanjem, Badurina mu je odgovorio: 'Da znate to, i ništa više. Videćete kad bude sahranjen. Biće samo ime i prezime, godina rođenja i godina smrti, jer tako se muslimani sahranjuju'. Ono što Badurina nije, iz neznanja ili sa namerom dopunio, je činjenica da se još jedna vrsta ljudi sahranjuje ispod neobeleženih grobnica - a to su tzv. 'slobodni zidari' ili masoni. Iako muslimani slove kao najveći neprijatelji Amerike i masonstva, zanimljiva je činjenica da mnogi masoni jako cene islamsku religiju. To dokazuje i postojanje masonskog reda 'Shrine', u kojem novi članovi zakletvu polažu s rukom na Kuranu. Znakovito je da su se i mnogi katolici, morali zakleti nad Kuranom, ulazeći, većinom iz materijalnih interesa u ovu masonsku sektu. Dobro je poznato da je Tito za svog života doslovno bio heroj arapsko-islamskog sveta, a pokojni Sadam Husein je zaključio da 'Jugoslavija sigurno ne bi prodala Irak - da je Tito bio živ.' Nakon Titove smrti, Sadam je plakao danima i bio gotovo neutešan. Zanimljivo je spomenuti da su sve do godine 2000., članovima islamske lože 'Shrinersa', mogli postati samo masoni najmanje 32. stepena škotskog obreda, a na tom stepenu masoni u tajnom obredu prelaze na islamsku veru. Postoje dakle ozbiljne indicije da je Tito bio pripadnik škotskog masonskog obreda.

KONGRES KOMUNISTIČKOG OGRANKA KOMITERNE U TRSTU

    U svim knjigama o Josipu Brozu Titu, a i u svetskoj literaturi o ovom komunističkom diktatoru, gotovo se prećutkuje 'peti kongres Kominterne', koji je održan u junu mesecu 1924. u Trstu. Po nekim saznanjima, Josip Broz je od godine 1922. do 1924. pohađao visoku akademiju sovjetske obaveštajne službe NKVD u Moskvi, a posle ovog kongresa su za njega trebale biti predviđene vodeće uloge u svetskom komunističkom pokretu. Kongres je dirigiran i zamišljen od slobodnog zidara židovskog porekla Lewa Dawidowicza Bronsteina, poznatijeg po nadimku Trocki, koji je nakon Lenjinove smrti pokušao nastaviti proces 'permanentne svetske revolucije'. No, sve jača struja oko Josifa Visarionoviča Staljina iskoristila je kongres za promovisanje svoje ideje o uspostavi socijalističke države, čime se Kominterna praktički odrekla svoje ideje o 'svetskoj boljševističkoj revoluciji'.     Ova dva revolucionarna koncepta, Staljinov i Trockijev, su bila suštinski nepomirljiva, što je dovelo do prognanstva Trockog iz SSSR-a, 1929.godine. Za samog Tita, iako je uglavnom bio tipični politički 'makijavelist', možemo reći da je uglavnom ostao na liniji Lenjina i Trockog, pa je stoga 1938. bio optužen za 'trockizam', a svatko ko je onda u SSSR-u dobio tu oznaku, mogao je već pripremati vlastitu sahranu. Izvukao ga je tada šef kominterne Georgi Dimitrov, budući bugarski komunistički premijer. Da između Tita i Staljina 'nešto ne štima', pokazali su i već 'opevani' sukobi koji su počeli krajem četrdesetih godina, a nastavili se gotovo kroz celo vreme Staljinove vladavine.

POKRET NESVRSTANIH

    U pogledu sumnje da je Tito bio mason, značajan je i njegov idiličan odnos sa Winstonom Churchillom, koji je bio mason 33. stepena. U Titovoj poseti Velikoj Britaniji 1953., Englezi su mu u vodama Gibraltara priredili doček dostojan cara. Iznad Titovog broda 'Galeb', u Titovu su čast letele desetine britanskih vojnih aviona, a sa tri velika ratna broda Ujedinjenog Kraljevstva odjekivali su počasni plotuni. Politika 'trećeg bloka', koju je Tito vodio uz svesrdnu podršku Ujedinjenih naroda, dobro se uklapala u masonsku sliku sveta, a naivno je poverovati da bi Tito, bez 'blagoslova' Engleske, mogao oko sebe okupiti celi 'nesvrstani svet'. Ne zaboravimo da je ideja za 'Pokret nesvrstanih' došla od velikog Titovog prijatelja, indijskog premijera Nehrua, koji je bio odgojen u duhu sotonističkog 'Teozofskog društva', što je posledica činjenice da je njegov otac bio mason u indijskoj 'Harmony Lodge'. Mladi Nehru je potom studirao biologiju na tradicionalno masonskom Kembridžu, pa je njegova kasnija 'inicijacija' u londonsku masonsku ložu bila logična posledica i deo porodične tradicije.

TITOVA SAHRANA

    Titova sahrana je jedan od najočiglednijih dokaza njegove povezanosti s masonerijom. Na njegovom se sprovodu naime okupio najveći broj državnika u svetskoj istoriji. Titovu duhu se tada poklonili: 31 predsednik republike, četiri kralja, pet prinčeva, šest potpredsednika država, sedam predsednika parlamenata, 22 predsednika vlada, 13 zamenika predsednika vlada, 47 ministara vanjskih poslova. Prisutno je bilo ukupno 215 delegacija iz 125 država sveta, a sahrana je uz pomoć čak 41 kamere, prenošena u gotovo svim zemljama sveta. Preko TV ekrana je poslednji oproštaj s Titom moglo pratiti dve trećine svetskog stanovništva.
    Uporedimo li ovaj odaziv sa 'brojnošću' svetske diplomatije na sprovodu Dr.Franje Tuđmana, lako ćemo zaključiti ko je bio Tito, a ko Tuđman. Prvi hrvatski predsednik je svojim izjavama pri smrti, u kojima je otvoreno prozvao svetsku masoneriju, nazvavši ih 'vragovima u bojama', zaradio diplomatski bojkot svoje sahrane na Mirogoju. Time je još jednom dokazana teza, kako svetske političke tokove već decenijama u potpunosti kontroliše anglo-saksonska masonska koalicija, a što su dobro znali i Tuđman i Tito. Ovaj potonji je veštim političkim manevrima okrenuo tu činjenicu u svoju korist, plešući celi život na tankoj liniji hladnoratovskih sukoba, što se nikako nije moglo napraviti bez jakog 'zaleđa' duhovnih 'vladara sveta'.
       KONTAKTIRAJTE NAS.
POŠALJITE NAM VAŠE PRILOGE
Povratak Na Vrh Strane