Tajna Kliničke Smrti
Istraživanja su otkrila da je preko osam miliona Amerikanaca doživelo iskustvo bliske smrti, koje je većini njih potpuno preobrazilo ostatak života! Kako to 'smrt' izoštrava ljudska čula i zašto je pretpostavka o halucinacijama sporna i neutemeljena ...
Osmeh na lice:
Istraživanja takozvanog 'iskustva bliske smrti', skraćeno NDE - Near Death Experience i posle više godina polaze od priča osoba koje su doživele takvo iskustvo, kao i Virdžinija Fols, čije je srce stalo prilikom najobičnije operacije krajnika. Ona priče: 'Odjednom, počela sam se dizati uvis kroz belu izmaglicu, a zatim je nastao potpuni mrak. Nisam bila uplašena, samo ponešto začuđena. čini mi se. Osećala sam da me preplavila čista ljubav i mir koji su navirali iz užarenog kruga svetlosti. Ne idem u crkvu i ne verujem u to. Ali, znala sam da je svetlo Bog i bilo je tako ispunjeno ljubavlju i veseljem da sam poželela da mu se pridružim zauvek. Zatim se setih da imam dvoje dece. Imala sam zadatak i morala sam da se vratim.
U bolničku dokumentaciju upisano je da su lekari intervenisali istog časa, otvorili Folsovoj grudni koš kako bi joj mogli masirati srce rukom. Ona je još dodala: 'Sledeća stvar koje se sećam bila je medicinska sestra nagnuta nad mene, a posle su mi dolazili lekari i pitali me kako se osećaš kad umireš'?
Slične ispovesti kao i ova često se čuju. Istraživači u Londonu, koji su u skorije vreme ispitali 122 osobe koje su doživele kliničku smrt i verovale da su bar nakratko posetile raj, došli su do zaključka da njih čak 119 posle umirućeg iskustva ima znatno poboljšano čulo ukusa, mirisa i sluha. Što se tiče vida i dodira, nisu imali poboljšanja. Neki od njih su stekli paranormalne sposobnosti po kojima su nazvani 'vidovnjacima smrti'.
Psiholog Kenet Ring, profesor na UnIverzitetu u Konektikatu, osamdesetih godina prošlog veka bio je zaintrigiran fenomenom NDE i proučio je mnoštvo slučajeva, a jedan od najupečatljivijih bio je onaj koji se dogodio Tomu Sojeru, koji nije bio poznati junak iz romana Marka Tvena, nego istoimeni automehaničar iz Ročestera u državi Njujork. Ovaj zdepasti 30-godišnjak, otac dvoje dece, popravljao je jednog popodneva mali kamion u svojoj radionici tik uz kuću u kojoj živi. Vozilo se, međutim, iznenada pokrenulo i prignječilo ga preko stomaka.
Njegov sin koji se igrao u dvorištu, čuo je krik i video oca pritisnutog težinom od tone u ropcu. Pomoć je stigla za deset minuta, vatrogasci su upotrebili pokretnu dizalicu, ali čovek je već umirao. Pre nego što je prebačen u bolnicu, presto je da diše, a nije se čulo ni kucanje srca. Zahvaljujući upornosti lekara, Tomovo srce ipak je ponovo zakucalo posle punih dvadeset minuta.
Oporavio se i stao na noge tek šest godina kasnije, ali je ostao pod utiskom iskustva koje je doživeo. Rekao je da se kada su ga vatrogasci oslobodili težine kamiona, odmah osetio bolje.
Takvu smirenost nikada do tada nije doživeo. Bio je lakši od vazduha, lebdeo je na nekakvom jastuku koji nije bio materijalnog porekla. Na tom jastuku se predavao beskrajnom odmoru, uronio je u stanje potpunog blaženstva. Najednom je osetio udar i Tom je video sebe na podu radionice, okruženog ljudima koji su nastojali da mu pomognu dok mu je krv curila niz usta. Video je i crvena ambulantna kola koja su vozila unatrad kroz uski prolaz, nosila, svoju decu, svaku pojedinost... Svoje viđenje uporedio je sa kamerom, nevidljivom i smeštenom na nepoznatom mestu, u početku oko tri metra od tla, zatim četiri, pet, deset, sto...
Odjednom, slike su nestale i Tom ili ono što je bila njegova svest, duh koji je sve to posmatrao, povučen je u tamni ponor. I dalje je osećao lakoću i blaženstvo. Ta mračna sila nastavila je da ga privlači sve jače i jače, ali od tog trenutka brzina lebdenja bila je već potpuno nekontrolisana. Kaže da je takvom brzinom išao u susret zvezdama i rekao je sebi: 'Mora da sam mrtav'. U tom času izbila je svetlost. Prvo kao udaljena zvezda ili tačka na horizontu, a onda nalik sunčevom disku. Sa uživanjem se primicao toj beloj i zlatnoj svetlosti. Osećao ju je kao 'čistu ljubav'.
I mnogo godina posle povratka 's one strane', njega taj osećaj neizmerne ljubavi nije napustio. On kaže: 'zaljubljen sam u svoju ženu, sinove obožavam, ali sva ta ljubav samo je mali deo ljubavi koju osećam svakodnevno. Ova druga ljubav je potpuna, bezmerna i sveobuhvatna'. Ovaj mehaničar iz Ročestera nikada više nije bio onaj od pre nesreće. Naglo se počeo zanimati za fizičke nauke, naročito za kvantnu mehaniku, radove Maksa Planka i Nilsa Bora i nekoliko godina kasnije već se spremao da diplomira fiziku.
Džordž Galuo Džir, naslednik čuvenog instituta za ispitivanje javnog mnjenja, sproveo je anketu širom Amerike da bi utvrdio koliko je Amerikanaca iskusilo blisku smrt pošto su doživeli komu ili kliničku smrt. Ispostavilo se da je takvih bilo preko osam miliona.
Kenet Ring zatim je prvi profilisao NDE i nazvao ga je 'neobičnim putovanjem u pet etapa'.
■ Prva je ona koje se većina preživelih seća i u njoj čovek ima utisak da lebdi u mračnom prostoru i oseća se nekako lako i sretno.
■ Drugu pamti svega 37% preživelih, a to je ona etapa u kojoj su umirući, baš kao i Tom iz Ročestera, 'videli' svoje telo odnekud 'prijatno ravnodušno' prema svemu što se dešavalo oko njih.
■ Treću etapu doživelo je ili upamtilo 23% ispitanih. Prema njihovim iskazima, bili su uvučeni velikom brzinom u beskrajno mračnu rupu, a njihovo stanje unutrašnjeg mira se pojačavalo.
■ U četvrtoj etapi, o kojoj govori tek 16% onih koji su doživeli NDE, na dnu ponora pojavljivala se svetlost i u meri u kojoj se ona pojačavala, čovek je imao utisak da ga ona obasipa 'čistom ljubavlju'.
■ I najzad, u petoj etapi, koje se prisećao samo svaki deseti povratnik sa kapije smrti, umirući prodire u unutrašnjost te svetlosti i ima utisak da se tom prilikom spaja sa kosmosom i da istovremeno doseže potpunu ljubav i univerzalno znanje.
U toku istraživanja, Ring je otkrio da svi njegovi ispitanici, muškarci i žene različite dobi, obrazovanja, prošlosti i naravi, govore o nečemu što je on nazvao 'jezgrom iskustva', a doživeli su to na rubu smrti ili kada su već bili klinički mrtvi. Govorili su o tome kako su napuštali sopstveno telo ili se odvajali od njega, kako su se susreli sa voljenim pokojnicima, klizili kroz mračni tunel prema bleštavom svetlu, kako su stizali do nekog prolaza ili prelaza, ali i kako su se povlačili sa njega, najčešće što su osećali odgovornost prema zadacima koji su ih još čekali u životu. Iako je bilo raznolikosti u iskazima, odgovori su uvek bili slični: bilo je to osećanje velikog olakšanja, čak i blaženstva koje su želeli zadržati, a koji im se vraćao kako bi povoljno uticao na ostatak njihovog zemaljskog života.
Kenet Ring je zapazio, na osnovu radova u izdanju Međunarodne asocijacije za studije stanja bliskih smrti, da su ljudi znali za ovaj fenomen i mnogo vekova ranije. Posebno je zanimljivo da je takozvani 'peti stepen NDE' bio dobro poznat Indijcima još u doba Veda i da jogini i danas to zovu 'buđenjem kundalisanija' ili 'zmije života'.
Na dnu kičmenog stuba, tvrdi učenje o 'probuđenom čoveku' spava u svakom od nas ogromna rezerva energije, koju stari Indijci slikovito predstavljaju kao 'zmiju života'. Na sanskritu 'kundalini' znači - smotati samog sebe, i pomenuta energija bila bi sama suština života, fluid koji Kinezi nazivaju 'ći', Japanci 'ki' ili 'baraka' a alhemičari su ga predstavljali poznatim Merkurovim štapom sa dve zmije - što je simbol moderne medicine, mada je taj energetski nivo još nepoznat zapadnoj nauci.
Jogini već milenijumima uče kako da probude kundalini. Cilj je vinuti se prema svetlosti koja polazi od donjeg ka gornjem delu tela praveći čvrstu mrežu kanala, na sanskritu 'nadis' i otkrivajući prisustvo još jednog, suptilnog tela, stvarnog našeg dvojnika, odnosno 'probuđenog čoveka'. On, prema Kenetu Ringu, ima ogroman broj zajedničkih tačaka sa čovekom koji je preživeo kliničku smrt i spoznao peti stepen NDE - pre svega kroz neizrecivu ekstazu svetlosti, zatim i kroz strahovitu intuiciju koja 'zna sve', svesnost o postojanju Bgga, gubljenju potrebe za materijalnim, razvijanju osećaja za lepo... Taj 'probuđeni čovek' ima, takođe, mnogo izvanrednih psihičkih darova, kao što su vidovitost, telepatija, isceljujući dar ...
Godine 1982. Ring je razmenio iskustvo sa Istraživačkim centrom za kundalini u Torontu, čiji je direktor bio doktor Džozef Dipong. Bio je uveren da NDE sasvim sigurno pokreću buđenje kundalinija. Jogini čitavog života vežbaju da bi postigli buđenje životne energije, bilo disajnim tehnikama ili meditacijom čakrama. Profesor iz Konektikata, čija je specijalnost sociopsihologija, dobijena saznanja grupisao je zatim u sedam tačaka.
Postoji fenomen dobro poznat istočnim narodima koji se naziva kundalini - buđenje zmijske snage. Prema indijskoj tradiciji, to je pojava u kojoj čovek uspeva da pokrene svoje čudesne i uspavane sposobnosti. Zapadna nauka, bar na neurološkom planu, upoznala je ideju 'neiskorišćenih ljudskih sposobnosti'. Buđenje kundalinija za sada praktikuju samo jogini koji dostižu veoma visok stepen znanja i unutrašnje discipline. Peti stadijum NDE kako ga opisuju 'preživeli' veoma liči na buđenje 'zmijske snage'. Iskustvo bliske smrti može imati bilo ko i bilo kada, ne samo jogini. Savršena tehnika reanimacije, izgleda, može uvišestručiti slučajeve iskustva bliske smrti.
Ring je zaključio kako naši vidovnjaci, koji su to postali posle proživljene kliničke smrti, žive po programu ogromnih promena. Oni su zaista izmenjena ljudska stvorenja!
Bez obzira kakve su stavove imali pre iskustva bliske smrti i koliko su im raznolika religiozna uverenja, većina ljudi koja je kroz to prošla bila je uverena da se našla suočena s nekom natprirodnom sliom prožetom ljubavlju i da je zavirila na 'onu stranu'. U toku čitavog istraživanja, Ring je nastojao da odgonetne da li su te priče mogle biti podstaknute lekovima ili anasteticima, uzimajući u obzir i radove naučnika Ronalda Sigela koji je nastojao da izvesne ekstatičke vizije ljudi koji su preživeli kliničku smrt objasni kao biohemijski proces. Sigel je govorio: 'Svi mi imamo u trenutku smrti pojačano lučenje iz mozga, što izaziva neobične vizije, ponekad i prava ekstatička stanja'.
Da su halucinacije, kao i snoviđenja, rasplinute, nepovezane i veoma raznolike od pojedinca do pojedinca, ovo tumačenje bi se moglo prihvatiti. Ali, u iskustvima toliko različitih ljudi toliko je sličnosti da je neverovatno da su u pitanju fantazmogorije. Možda ljudi suočeni sa smerću vide samo ono što bi želeli da vide? Odgovor je negativan jer neki od Ringovih ispitanika nisu imali nikakvog prethodnog upozorenja da im je život u opasnosti, a mnogi od njih nikada nisu ni razmišljali o zagrobnom životu.
Objašnjenje koje kao uzrok fenomena NDE navodi cerebralnu anoksiju - nedostatak kiseonika u mozgu - odbacio je doktor Fred Šonmejker, načelnik službe za srčanu i koronarnu negu u bolnici Sveti Luka u Denveru. Za dvadesetak godina rada Šonmejker je prikupio istorije bolesti 2300 ljudi koji su se našli na rubu smrti. Među njima, više od 1400 govorilo je o predsmrtnim doživljajima koji su bili slični onima iz Ringovog istraživanja. U bolnici Sv. Luka korišćena je veoma složena oprema kojom su praćeni znakovi života bolesnika. Zapisi Šonmejkera pokazuju da je uvek bilo dovoljno kiseonika za odgovarajuće funkcije mozga. I nenormalni električni impulsi koji struje mozgom u toku poslednjih trenutaka njegovog rada navode se često kao mogući uzrok predsmrtnih doživljaja.
Ipak, u više Šonmejkerovih slučajeva elektro ence falografski zapisi koji beleže rad mozga, bili su ravni ili ih nije bilo u razdobljima od 30 minuta do tri sata, daleko preko granice za koju se smatra da označava kliničku smrt - ali su se bolesnici ipak osvešćivali, ponekad neobjašnjivo i govorili kako su doživeli veliki mir, ugodnost i lepotu.
Majkl Sabom, docent kardiologije na Univerzitetu Emori u Atlanti kaže: 'Većina lekara ne čuje te pripovesti. Jedan čovek mi je opisao kako je lebdeo iznad svog tela i posmatrao rad hirurške ekipe. Opisao je instrumente, izgled srca i sam tok operacije. Bio sam zaprepašćen - nije bilo ničega u njegovoj prošlosti što bi upozoravalo da je negde stekao medicinsko znanje. U drugom slučaju, čovekovo srce nije radilo četiri do pet minuta, a on je opisao i to tačno, šta se događalo u to vreme. Za mene je to najjači dokaz da to nisu bile puke utvare ili izmišljotine. Nešto se ovde događa i ne može se objasniti na tradicionalan način'. Izvor: Treće Oko
Reinkarnacija - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
U bolničku dokumentaciju upisano je da su lekari intervenisali istog časa, otvorili Folsovoj grudni koš kako bi joj mogli masirati srce rukom. Ona je još dodala: 'Sledeća stvar koje se sećam bila je medicinska sestra nagnuta nad mene, a posle su mi dolazili lekari i pitali me kako se osećaš kad umireš'?
ZNANJE SA ONE STRANE ŽIVOTA
Slične ispovesti kao i ova često se čuju. Istraživači u Londonu, koji su u skorije vreme ispitali 122 osobe koje su doživele kliničku smrt i verovale da su bar nakratko posetile raj, došli su do zaključka da njih čak 119 posle umirućeg iskustva ima znatno poboljšano čulo ukusa, mirisa i sluha. Što se tiče vida i dodira, nisu imali poboljšanja. Neki od njih su stekli paranormalne sposobnosti po kojima su nazvani 'vidovnjacima smrti'.
Psiholog Kenet Ring, profesor na UnIverzitetu u Konektikatu, osamdesetih godina prošlog veka bio je zaintrigiran fenomenom NDE i proučio je mnoštvo slučajeva, a jedan od najupečatljivijih bio je onaj koji se dogodio Tomu Sojeru, koji nije bio poznati junak iz romana Marka Tvena, nego istoimeni automehaničar iz Ročestera u državi Njujork. Ovaj zdepasti 30-godišnjak, otac dvoje dece, popravljao je jednog popodneva mali kamion u svojoj radionici tik uz kuću u kojoj živi. Vozilo se, međutim, iznenada pokrenulo i prignječilo ga preko stomaka.
Njegov sin koji se igrao u dvorištu, čuo je krik i video oca pritisnutog težinom od tone u ropcu. Pomoć je stigla za deset minuta, vatrogasci su upotrebili pokretnu dizalicu, ali čovek je već umirao. Pre nego što je prebačen u bolnicu, presto je da diše, a nije se čulo ni kucanje srca. Zahvaljujući upornosti lekara, Tomovo srce ipak je ponovo zakucalo posle punih dvadeset minuta.
Oporavio se i stao na noge tek šest godina kasnije, ali je ostao pod utiskom iskustva koje je doživeo. Rekao je da se kada su ga vatrogasci oslobodili težine kamiona, odmah osetio bolje.
Takvu smirenost nikada do tada nije doživeo. Bio je lakši od vazduha, lebdeo je na nekakvom jastuku koji nije bio materijalnog porekla. Na tom jastuku se predavao beskrajnom odmoru, uronio je u stanje potpunog blaženstva. Najednom je osetio udar i Tom je video sebe na podu radionice, okruženog ljudima koji su nastojali da mu pomognu dok mu je krv curila niz usta. Video je i crvena ambulantna kola koja su vozila unatrad kroz uski prolaz, nosila, svoju decu, svaku pojedinost... Svoje viđenje uporedio je sa kamerom, nevidljivom i smeštenom na nepoznatom mestu, u početku oko tri metra od tla, zatim četiri, pet, deset, sto...
Odjednom, slike su nestale i Tom ili ono što je bila njegova svest, duh koji je sve to posmatrao, povučen je u tamni ponor. I dalje je osećao lakoću i blaženstvo. Ta mračna sila nastavila je da ga privlači sve jače i jače, ali od tog trenutka brzina lebdenja bila je već potpuno nekontrolisana. Kaže da je takvom brzinom išao u susret zvezdama i rekao je sebi: 'Mora da sam mrtav'. U tom času izbila je svetlost. Prvo kao udaljena zvezda ili tačka na horizontu, a onda nalik sunčevom disku. Sa uživanjem se primicao toj beloj i zlatnoj svetlosti. Osećao ju je kao 'čistu ljubav'.
PUT SMRTI U PET ETAPA
Džordž Galuo Džir, naslednik čuvenog instituta za ispitivanje javnog mnjenja, sproveo je anketu širom Amerike da bi utvrdio koliko je Amerikanaca iskusilo blisku smrt pošto su doživeli komu ili kliničku smrt. Ispostavilo se da je takvih bilo preko osam miliona.
Kenet Ring zatim je prvi profilisao NDE i nazvao ga je 'neobičnim putovanjem u pet etapa'.
■ Prva je ona koje se većina preživelih seća i u njoj čovek ima utisak da lebdi u mračnom prostoru i oseća se nekako lako i sretno.
■ Drugu pamti svega 37% preživelih, a to je ona etapa u kojoj su umirući, baš kao i Tom iz Ročestera, 'videli' svoje telo odnekud 'prijatno ravnodušno' prema svemu što se dešavalo oko njih.
■ Treću etapu doživelo je ili upamtilo 23% ispitanih. Prema njihovim iskazima, bili su uvučeni velikom brzinom u beskrajno mračnu rupu, a njihovo stanje unutrašnjeg mira se pojačavalo.
■ U četvrtoj etapi, o kojoj govori tek 16% onih koji su doživeli NDE, na dnu ponora pojavljivala se svetlost i u meri u kojoj se ona pojačavala, čovek je imao utisak da ga ona obasipa 'čistom ljubavlju'.
■ I najzad, u petoj etapi, koje se prisećao samo svaki deseti povratnik sa kapije smrti, umirući prodire u unutrašnjost te svetlosti i ima utisak da se tom prilikom spaja sa kosmosom i da istovremeno doseže potpunu ljubav i univerzalno znanje.
Kenet Ring je zapazio, na osnovu radova u izdanju Međunarodne asocijacije za studije stanja bliskih smrti, da su ljudi znali za ovaj fenomen i mnogo vekova ranije. Posebno je zanimljivo da je takozvani 'peti stepen NDE' bio dobro poznat Indijcima još u doba Veda i da jogini i danas to zovu 'buđenjem kundalisanija' ili 'zmije života'.
Na dnu kičmenog stuba, tvrdi učenje o 'probuđenom čoveku' spava u svakom od nas ogromna rezerva energije, koju stari Indijci slikovito predstavljaju kao 'zmiju života'. Na sanskritu 'kundalini' znači - smotati samog sebe, i pomenuta energija bila bi sama suština života, fluid koji Kinezi nazivaju 'ći', Japanci 'ki' ili 'baraka' a alhemičari su ga predstavljali poznatim Merkurovim štapom sa dve zmije - što je simbol moderne medicine, mada je taj energetski nivo još nepoznat zapadnoj nauci.
Jogini već milenijumima uče kako da probude kundalini. Cilj je vinuti se prema svetlosti koja polazi od donjeg ka gornjem delu tela praveći čvrstu mrežu kanala, na sanskritu 'nadis' i otkrivajući prisustvo još jednog, suptilnog tela, stvarnog našeg dvojnika, odnosno 'probuđenog čoveka'. On, prema Kenetu Ringu, ima ogroman broj zajedničkih tačaka sa čovekom koji je preživeo kliničku smrt i spoznao peti stepen NDE - pre svega kroz neizrecivu ekstazu svetlosti, zatim i kroz strahovitu intuiciju koja 'zna sve', svesnost o postojanju Bgga, gubljenju potrebe za materijalnim, razvijanju osećaja za lepo... Taj 'probuđeni čovek' ima, takođe, mnogo izvanrednih psihičkih darova, kao što su vidovitost, telepatija, isceljujući dar ...
Godine 1982. Ring je razmenio iskustvo sa Istraživačkim centrom za kundalini u Torontu, čiji je direktor bio doktor Džozef Dipong. Bio je uveren da NDE sasvim sigurno pokreću buđenje kundalinija. Jogini čitavog života vežbaju da bi postigli buđenje životne energije, bilo disajnim tehnikama ili meditacijom čakrama. Profesor iz Konektikata, čija je specijalnost sociopsihologija, dobijena saznanja grupisao je zatim u sedam tačaka.
Ring je zaključio kako naši vidovnjaci, koji su to postali posle proživljene kliničke smrti, žive po programu ogromnih promena. Oni su zaista izmenjena ljudska stvorenja!
NI SAN NI HALUCINACIJA
Bez obzira kakve su stavove imali pre iskustva bliske smrti i koliko su im raznolika religiozna uverenja, većina ljudi koja je kroz to prošla bila je uverena da se našla suočena s nekom natprirodnom sliom prožetom ljubavlju i da je zavirila na 'onu stranu'. U toku čitavog istraživanja, Ring je nastojao da odgonetne da li su te priče mogle biti podstaknute lekovima ili anasteticima, uzimajući u obzir i radove naučnika Ronalda Sigela koji je nastojao da izvesne ekstatičke vizije ljudi koji su preživeli kliničku smrt objasni kao biohemijski proces. Sigel je govorio: 'Svi mi imamo u trenutku smrti pojačano lučenje iz mozga, što izaziva neobične vizije, ponekad i prava ekstatička stanja'.
Da su halucinacije, kao i snoviđenja, rasplinute, nepovezane i veoma raznolike od pojedinca do pojedinca, ovo tumačenje bi se moglo prihvatiti. Ali, u iskustvima toliko različitih ljudi toliko je sličnosti da je neverovatno da su u pitanju fantazmogorije. Možda ljudi suočeni sa smerću vide samo ono što bi želeli da vide? Odgovor je negativan jer neki od Ringovih ispitanika nisu imali nikakvog prethodnog upozorenja da im je život u opasnosti, a mnogi od njih nikada nisu ni razmišljali o zagrobnom životu.
Objašnjenje koje kao uzrok fenomena NDE navodi cerebralnu anoksiju - nedostatak kiseonika u mozgu - odbacio je doktor Fred Šonmejker, načelnik službe za srčanu i koronarnu negu u bolnici Sveti Luka u Denveru. Za dvadesetak godina rada Šonmejker je prikupio istorije bolesti 2300 ljudi koji su se našli na rubu smrti. Među njima, više od 1400 govorilo je o predsmrtnim doživljajima koji su bili slični onima iz Ringovog istraživanja. U bolnici Sv. Luka korišćena je veoma složena oprema kojom su praćeni znakovi života bolesnika. Zapisi Šonmejkera pokazuju da je uvek bilo dovoljno kiseonika za odgovarajuće funkcije mozga. I nenormalni električni impulsi koji struje mozgom u toku poslednjih trenutaka njegovog rada navode se često kao mogući uzrok predsmrtnih doživljaja.
Ipak, u više Šonmejkerovih slučajeva elektro ence falografski zapisi koji beleže rad mozga, bili su ravni ili ih nije bilo u razdobljima od 30 minuta do tri sata, daleko preko granice za koju se smatra da označava kliničku smrt - ali su se bolesnici ipak osvešćivali, ponekad neobjašnjivo i govorili kako su doživeli veliki mir, ugodnost i lepotu.
Majkl Sabom, docent kardiologije na Univerzitetu Emori u Atlanti kaže: 'Većina lekara ne čuje te pripovesti. Jedan čovek mi je opisao kako je lebdeo iznad svog tela i posmatrao rad hirurške ekipe. Opisao je instrumente, izgled srca i sam tok operacije. Bio sam zaprepašćen - nije bilo ničega u njegovoj prošlosti što bi upozoravalo da je negde stekao medicinsko znanje. U drugom slučaju, čovekovo srce nije radilo četiri do pet minuta, a on je opisao i to tačno, šta se događalo u to vreme. Za mene je to najjači dokaz da to nisu bile puke utvare ili izmišljotine. Nešto se ovde događa i ne može se objasniti na tradicionalan način'. Izvor: Treće Oko
■ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ■ Ponovni Klik - Brisanje
Reinkarnacija - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
