Posao Za Isterivače Duhova

    Grubim, čudnim glasom, koji nije mogao da pripada devojčici njenih godina, upozoravala ih je da joj se ne približavaju. Svedočanstva iz tog vremena, doduše, ne pominju da je 'supom od graška' častila sveštenika ili izvodila druge bravure kao mala Regan u 'Egzorcisti', ali nije isključeno da je ovakav detalj kojim je Luransi poželela 'dobrodošlicu' posetiocima mogao da bude uzor za lik posednute devojčice u istoimenom romanu Pitera Blatija, kasnije pretočenom u film.

    Luransi Venum rođena je 16. aprila 1864. godine u mestu udaljenom sedam milja od Vatseke, gradića na severoistoku američke države Ilinois, gde se porodica doselila kada joj je bilo sedam godina.
    Sve je počelo u leto 1877. godine, kada se gradom proširila vest da se sa mladom Luransi nešto čudno događa. Devojčica je počela da pada u misteriozne, katatonične transeve, u toku kojih je tvrdila da je u stanju da razgovara sa anđelima i duhovima umrlih. To joj se dešavalo i više puta u toku dana i napadi su ponekad trajali satima, a za to vreme govorila je različitim glasovima i opisivala udaljena mesta o kojima ništa nije mogla da zna. Tvrdila je da je razgovarala i sa svojim preminulim četvorogodišnjim bratom! Kada bi se probudila, nije se sećala ničega od onoga što je govorila ili radila tokom transa.


    Meri Rof rođena je rođena oktobra 1846. godine u Indijani. Još kao beba, od šestog meseca, počela je da pati od čudnih napada i grčeva i njeno detinjstvo nikada nije bilo normalno. Kao dete, žalila se da čuje glasove u svojoj glavi koji su joj govorili da čini nešto što ne bi smela. Što je bila starija, to je imala duže periode stanja nalik transu kada je govorila drugačijim glasovima i činilo se da je posednuta duhovima drugih ljudi. U to vreme, Rofovi su već živeli u Vatseki i mnogi građani, uključujući i urednika lokalnih novina i sveštenika, imali su priliku da se osvedoče koliko je Meri u stanju da sa neobjašnjivom tačnošću predvidi buduće događaje i zna mnogo toga o ljudima.
     Jedno vreme bi prorokovala i tumačila prisutnima, a onda, bez ikakvog povoda, postajala agresivna i nasilna, u početku prema strancima, a kasnije i prema svojoj porodici.
    Vremenom, kod Meri se razvila opsesija da je potrebno da ukloni svu krv iz svog tela i za to se služila iglama, pijavicama i, konačno, brijačem. Posle jednog takvog nastupa, roditelji su je našli bez svesti na podu, u lokvi krvi, i zaključili da nemaju kud nego da je smeste u Državni zavod za umobolne u Peoniji.
    To nije bila laka odluka, jer u to vreme, u ovakvim institucijama primenjivali su se srednjovekovni načini 'lečenja' i ko se jednom našao iza zidova azila, teško da je više mogao da se vrati 'nazad'. Meri je, kao i mnogi drugi pacijenti, doživela strašnu agoniju, jer su 'tretmani' podrazumevali potapanje golog bolesnika u posudu nalik cevi sa ledenom vodom, a odmah zatim je stavljan u vrelu vodu. Ženski pacijenti dobijali su kao 'dodatak' hladnu vodu usmeravanu iz šmrka, a zatim su čvrsto vezivane u vlažne čaršave tako da bi im se zaustavljala cirkulacija. Potom su snažno, do bola, trljane kako bi se krvotok povratio.
    Meri nije dugo izdržala i umrla je 5. jula 1865. godine. Kada je čuo šta se događa sa Luransi Venum i da je najverovatnije da će završiti u Peoniji, Merin otac, Asa Rof, odlučio je da poseti njene roditelje i zamoli ih da od toga odustanu.


    Tog 31. januara 1878. godine, dolazak Ase Rofa u kuću Venumovih pokrenuo je sled neobjašnjivih događaja. Iako su Tomas i Lurinda bili skeptični i nimalo nisu bili skloni spiritualizmu koji je u to vreme bio moderan, sličnost u dešavanjima sa njihovom kćerkom i onima koja su oterala u smrt Meri Rof, bila je više nego očigledna. Porodica je već isprobala svaki poznati lek za Luransi, a lokalni lekar i sveštenik savetovali su smeštanje u mentalnu ustanovu. Asa se tome protivio, grizla ga je savest da nije sve učinio da spase svoju kćerku i nije želeo da vidi kraj druge mlade žene u rukama lekara koji su mučili njegovu Meri. Zato je nagovarao njene roditelje da dozvole da je pregleda doktor Stivens koji je, kao i Rof, bio ubeđeni spiritualista. Venumovi su, iako nerado, konačno pristali.
    Usledila je scena opisana na početku ovog teksta, nakon čega je doktor, uz mnogo strpljenja, ipak uspeo da zadobije poverenje devojčice i da je 'mesmerizuje', odnosno pokuša da kroz nju stupi u kontakt sa duhovima. Luransi se oglašavala kao više ličnosti u jednoj osobi, tako da je jednom bila Katrina Hogan koja je umrla u 63. godini, a zatim i Vili Kaning, mladić koji je izvršio samoubistvo. Dok je bila u transu, nastavljala je da govori o svojim vizijama i tvrdila da je neki od zlih duhova proganjaju po kući i dozivaju po imenu.

    Doktor Stivens sugerisao je Luransi Venum da pokuša da dozvoli nekom dobrom duhu da nad njom uspostavi kontrolu. Devojčica je prihvatila i, nakon izvesnog vremena, rekla da se nalazi u raju i da je stupila u kontakt sa duhom čije je ime - Meri Rof!
    Trans se nastavio tokom ostatka večeri i narednog dana. Luransi je sada govorila kao Meri, tvrdeći da nema pojma gde se nalazi, niti ko su ljudi oko nje i da želi da ide kući, kod Rofovih. Vest o tome brzo se pronela Vatsekom, a već sutradan, dve žene posetile su kuću Venumovih.
    Toga jutra, Luransi, odnosno Meri, sedela je kraj prozora kada je ugledala gospođu Rof i njenu kćerku Minervu kako se približavaju ulaznim vratima. 'Dolaze mama i Nervi!', uskliknula je radosno i potrčala im u zagrljaj. Udatu kćerku Rofovih, Minervu, još od Merine smrti niko nije zvao nadimkom Nervi.


    Svima koji su bili prisutni činilo se da je sasvim moguće da se Meri Rof 'vratila' kroz Luransi, mada je fizički drugačije izgledala. Ona je znala sve o porodici Rof i ponašala se prema njima kao prema najrođenijima, dok je sa svojim roditeljima razgovarala ljubazno ali kao sa strancima, zbog čega su bili šokirani i iznervirani preokretom događaja. Devojčica je zahtevala da ide 'svojoj' kući.
    Tom i Lurinda dugo su razmišljali, ali između smeštanja u azilum i mogućnosti da će Luransi jednom, ipak, povratiti svoju pravu ličnost, odabrali su nadu i 11. februara se složili da je odvedu kod Rofovih. U toku vožnje kočijama, prošli su pored svoje bivše farme na kojoj su živeli kada je Meri umrla, i Luransi je zahtevala da joj se kaže zašto ne mogu na nju da se vrate.
    U kući Rofovih, 'Meri' je prepoznala sve sačuvane stvari koje su joj nekada pripadale, zahtevala da je majka očešlja i veže joj mašnicu na poseban način kao nekada, po imenu je pominjala bivše susede i mnoge porodične prijatelje i bila je – presrećna! Pričala je o mnogim stvarima koje su se dogodile pre nego što je Luransi rođena. Venumovi nisu imali kud, nego da je ostave u novom-starom domu, a Luransi je u poverenju gospođi Rof rekla da će biti sa njima 'do nekog vremena u maju'.

    Za tih nekoliko meseci, kada je Luransi živela kao Meri Rof, njeno psihičko i fizičko stanje uveliko se popravilo i nije više patila od napada i posednutosti. Sa gospođom Rof često je odlazila u posetu Venumovima, jer su oni to zahtevali, i uskoro je te 'strance' zavolela kao prijatelje!
Početkom maja, Luransi-Meri postala je veoma tužna i utučena, jer, kako je rekla, 'bliži se vreme kada će ih ostaviti'. Po ceo dan grlila je i dodirivala članove porodice. Sledećih pet dana bila je izuzetno nervozna i plakala je, jer mora da napusti svoju 'pravu porodicu'. 'Meri' je ponovo postala Luransi 21. maja i tog dana se vratila u kuću Venumovih, ne pokazujući više nikakve simptome bolesti! Tom i Lurinda sada su bili ubeđeni da je izlečena zahvaljujući intervenciji duha Meri Rof!
    Luransi je uskoro postala zdrava i srećna mlada žena, udala se i rodila jedanaestoro dece, ali Meri se, po svemu sudeći, još dugo brinula o njoj. Ostalo je zabeleženo da ju je 'zaposela' prilikom prvog porođaja, tako da je on protekao bezbolno.


    Luransi Venum udala se za Džordža Bininga 1882. godine i preselili su se u Kanzas, u okrug Roulins. Čini se da se nerado sećala perioda svog života kada umalo nije dospela u ludnicu u Peoniji, tako da doktoru Ričardu Hodžsonu, predsedniku Američkog udruženja za psihička istraživanja, kada je tražio 1890. godine da o tom slučaju razgovara sa njom, nije čak ni odgovorila. Meri je, navodno, i dalje povremeno preuzimala kontrolu nad njom, ali Luransi te svoje medijumske sposobnosti nije želela dalje da razvija. Tridesetih godina prošlog veka često je putovala vozom u posetu svojoj sestri Florens u Medison Loudžu u Kanzasu, a njena nećaka Džojs Vesbruks sećala se poseta Luransi i njene kćerke Dejzi u Long Biču u Kalifoniji 1938. godine. Umrla je 30. avgusta 1952. godine u Los Anđelesu, a Vilijam Vesbruks, Džojsin sin, uspešan režiser i pisac pozorišnih komada, napisao je predstavu o Luransi pod nazivom 'Pre nego što se probudim', koja je prvi put izvedena u maju 1981. godine. Na izvođenju su bili prisutni brojni članovi porodice.
    Doktor Hodžson nije se oslonio samo na izveštaje doktora Stivensa, koji su objavljeni u knjizi 'Čudo u Vatseki' kada je ocenio da bi svaka druga interpretacija slučaja osim spiritističke bila pogrešna. On je 12. aprila 1890. posetio gradić u Ilinoisu i ispitao sve glavne svedoke da bi zaključio kako je događaj bio autentičan i da za to ima dovoljno dokaza. Slučaj je istraživao i poznati američki psiholog Vilijam Džejms, a za njega, kao i za doktora Hodžsona, objašnjenje da je u pitanju poremećaj poznat kao 'višestruka ličnost' nije sporno i njime se odbacuju posednuće, spiritualizam, reinkarnacija i sve što spada u opseg paranormalnog. Ostaje problem: da li je Luransi na neki način varala ne samo svoju porodicu i Rofove, nego i dr Stivensa i druge istraživače, ili je fenomen bio stvaran? U oba slučaja, međutim, nema odgovora na pitanje – gde je stekla znanje o nepoznatim ljudima, mestima i događajima?
Izvor: Treće Oko