vrh
Meni


Ispovest Bavljenja Magijom



   Priča koja je pred vama u stvari je potresna ispovest žene koja je, kao devojka, imala žarku želju da se otisne u vračarske vode i izuči magijski zanat. Ušavši ozbiljno u suštinu opasnih magijskih rabuta, ona je jednog momenta poželela da podigne ruku na sebe, a sve je manje snage imala da se otrgne i vrati u normalan svet. Onda kada je njenom dušom u potpunosti zagospodario nečastivi, prestala je da postoji i kao fizičko i kao duhovno biće.

 
     


   Vračara iz okoline Negotina, igrom slučaja, uspela je da je povrati sa opasne granice između onog i ovog sveta.
    Svedoci smo da se vračarskim poslovima na prostoru Timočke krajine i HOmolja mahom bave starije žene, odnosno, babe. Većina njih je nepismena i prešla je osamdesetu godinu života. To ukazuje da će uskoro i ovaj zanat izumreti, zajedno sa njegovim neobičnim izvođačima. U današnje vreme tim rabotama mladi neće da se bave. Doduše, pojavi se tamo i ovamo poneka takozvana, novokomponovana vračara, koja uspe u nekoj meri da proviri u budući život putem horoskopa, određenih zemaljskih i nebeskih znakova, putem rukopisa, gledanjem u dlan i crte lica, putem fotogradije, načinu izgovaranja i slično. Međutim, to proricanje nema sadržajnu izvornost i više se zasniva na određenom profitu. I jedne i druge će, ipak, u istoriji crne magije ostaviti duboki trag, pogotovo na ovom prostoru, gde se prožimaju srbsko i vlaško jezičko područje.
    Ova žena iz Negotina je odlični poznavalac crne magije, odnosno svih mogućih vračarskih veština, ali se time ne bavi. Ona iznosi svoja sećanja na dane kad je, u saradnji sa nečastivim, pokušala da uzme ljudsku dušu. Taj tamni i sumorni veo prekrio je bio njenu mladost i najlepše dane u životu.

CIGANSKO PROROČANSTVO

    Priča je suviše zanimljiva i potresna i počinje ovako:
- Sa ocem i majkom sam pre trideset godina prešla da živim u Negotin, gde sam ostala do danas. Tada sam imala četrnaest godina, pa mi je kao nedorasloj devojci gradski život teško pao. Detinjstvo sam provela na planinskom visu Liškovac, gde sam odgajala ovce i koze. Moji roditelji su bili siromašni ljudi, pa im se život u gradu učinio lepšim i boljim. Otac se zaposlio u fabrici, a majka je čistila i pomagala po kućama. Tako su se izdržavali. Moje ovce i koze sam sa setom ostavila na planini, gde smo ih za bagatelu prodali rodbini i komšijama.
    Ali, tamo je ostala i moja nedosnena ljubav. Kao devojčica, još od trinaest godina, bila sam zaljubljena u momka od sedamnaest godina. Dugo sam posle u Negotinu o njemu razmišljala i maštala. Moje vizije i snovi o njemu bivale su sve bleđe i ređe. Pogotovo su mi teško padali popodnevni sati, kada sam u kući ostajala sama, bez radija i televizije.
    Posle svršene osmogodišnje škole, moji nisu imali novca da me daju u neku srednju školu, a pošto sam bila razvijena i prilično lepa, planirali su da me ubrzo udaju i tako me skinu sa vrata. Ali, ja sam više želela da se negde zaposlim, pa makar to bio i fizički posao, nego da u petnaestoj godini rađam i čuvam decu.
    Jednog dana u našu kuću banu neka Ciganka sa gatalačkim kartama u rukama. Moja majka joj se nije baš obradovala, ali ja sam bila presrećna i od nje zahtevala da mi kaže šta ću u životu raditi i gde će me sudbina odvesti. Ciganka je u karte ubacila moj beleg, prekrstila ih, tri puta presekla, a zatim kao iz topa izgovorila da ću biti vračara i da ću pomagati ljudima da se spasu nevolje i svakojakog zla. Još mi je rekla da ću se ovim poslom baviti navelikoi da ću se nadaleko pročuti, a ne kao ona sa kartama od kuće do kuće i kao prosjak.
    To me je prilično ohrabrilo i ja sam već tada ozbiljno počela da pomišljam da se u životu bavim vračarskim radnjama. Čim je Ciganka otišla, sebe sam videla kako sedim u zadimljenoj sobi u kojoj zaudara na bosiljak, tamjan, vosak, pelin i beli luk.
    Ali taj život mi je, u isto vreme, postao blizak i zanimljiv, te sam odmah donela odluku da krenem u taj čarobni magijski svet. Ništa od toga do tada nisam znala, i sve mi je bilo strano i nepoznato, pa ipak, počela sam da se spremam na put.

DA ĆUTI ZAUVEK

    Ona je svoju nameru najpre saopštila majci i već tada naišla na veliki otpor, ali je niko nije mogao odvratiti ili sprečiti. Rešila je da se vrati na planinski vis Liškovac. U tom zabitom kraju živela je tada poznata vračara po imenu Mandalina. Ona ju je vrlo malo poznavala, ali je o njoj još u detinjstvu mnogo slušala. O njenoj velikoj moći se nadaleko govorilo, pa su raznorazni namernici, u potrazi za sudbinom, ovde dolazili iz mnogih krajeva. Mlada petnaestogodišnja devojčica se već narednog dana obrela na ovom visu, sa malim zavežljajem odeće i hrane.
- Baba Mandalinu sam zatekla u svojoj radnoj sobi, a u stvari, to joj je i jedina soba koju u brvnari ima. Oko trošne kolibe imala je i nekoliko manjih staja za ovce i svinje. Živina je, kao i u mnogim domaćinstvima na planini, spavala na šljivi ili dudu, a pas bi se povremeno pomaljao iz neke jazbine iza tih staja. Kada sam vračari rekla da ne dolazim kao ostali svet, da mi u nešto gleda i da mi spravlja čini, već da kod nje izučim magijski zanat kojim ću se baviti celog života, ona me je dugo ispitivački gledala, da bi na kraju slegla ramenima, tim pre što joj je bila potrebna pomoć u kući i kod stoke. Kad god bi neka 'stranka' zašla u njenu sobu, ja sam sve poslove ostavljala i zavlačila se u ugao iz koga sam mogla da slušam, ali i da zapisujem sve babube radnje i bajalice. Njene rači su bile izgovarane na vlaškom jeziku, a ja sam ih tako i zapisivala. Posle sam ih na miru prevodila na srbski.
    Dolazilo je mnogo ljudi, najčešće zbog svakodnevnih kućevnih svađa, pijanstava, švaleracija, da se momak i devojka zavole, da bolesnik ozdravi, da deca izuče škole, da se ostvari dobitak na sudu, da se povrati duh, da se komšije i rođaci izmire... Bilo je i onih koji su u baba Mandalininu sobu zalazili sa željom da im ona spravi veoma opasne čini naprate. Bilo je tu jezivih stvari koje sam ikada čula i videla u životu. Baba je takve, sa zlim namerama, u početku dugo odvraćala, ali kad ovi nisu popustili, nego su još iz svojih kesa vadili mnogobrojne poklone i đakonije, njoj bi odmah omekšalo srce i tada je bila spremna na sve. Došljake bi dugo zaklinjala da sve to ostane u najvećoj tajnostim jer im navodno to čini iz nužde, a ne iz obesti. Meni je rečeno da držim usta zatvorena i nikad nikom nisam govorila ono što sam videla i čula. Shvatila sam, već tada, da je i to jedna od velikih, ali i opakih vračarskih tajni.
    Pošto sam rešila da idem do kraja i kroz svakakve radnje prođem, ćutala sam i sve prihvatala kao od šale, mada mi uvek nije bilo lako. Često sam u dvorištu kriomice plakala i proklinjala ceo đavolji svet koji se koristi kod pojedinih svirepih poduhvata. Kasnije sam svašta doživela i na svojoj koži osetila, ali u grad nisam htela da se vratim dok celokupnu vračarsku tehnologiju ne smestim u svoju glavu.

DOZIVANJE ĐAVOLJEG STAREŠINE

     A jedne noći, probudi na s neka lupnjava na prozoru. Cela soba se tresla od jakih udaraca. Baba Mandalina je bila u postelji. Ustala je i otvorila vrata ogromnom brkajliji i uvela ga unutra. Ponoćni došljak je babi rekao da ustane i pomaže, a za novac da ne pita. Pred nju, na sto, spustio je veliki austrijski dukat. Vračara skoči laka kao pero i odmah ga upita šta se dogodilo i šta ona treba da uradi. Čovek je kratko rekao da ga je noćas ostavila žena, dok je on spavao u drugoj sobi, a da mu ona može pomoćži tako što će je usmrtiti svojim opakim činima, bez obzira gde se ona sad nalazila! Čovek je bio ljut, uporan, ali i grub. Uz tom nudio je veliki novac ...
    Mlada devojka je na trenutak zastala. Planirala je da ovde prekine svoje kazivanje, jer je baš kod ove opasne seanse izgubila živce, volju za životom, a sebe odvela u đavolji svet, gde je i dušu predala. Blea kao krpa ipak je nastavila svoju ispovest:
- Mladom brkajliji iz okoline Majdanpeka baba Mandalina je rekla da ostane tu u sobi i da loži vatru, a meni je rekla da se obučem i pođem sa njom. Jesenja noć je bila mutna i prohladna. Ja sam se sporo kretala za babom u meni nepoznatom pravcu, ali imala sam utisak da se krećem po ivici nekakvog visa jkoji se postepeno pretvorio u blagu zaravan. Ispred nas se ukaza nekoliko grobova. Odmah sam se setila da se ljudi po zaseocima sahranjuju na ovakvim mestima, a ne na glavnim seoskim grobljima. Takvih primera ima i po selima u okolini Kučeva. Tamo umrle sahranjuju na sopstvenom imanju i pored kuće u dvorištu.
    Baba Mandalina kleknu kod jednog groba, okrete se prema meni i reče: 'Ovako i ti moraš, ako hoćeš da se baviš ovim poslom. Kad nekome nanosiš zlo treba da pođeš od pretpostavke da si ti figura koja to zlo samo prenosi, a ne pokretač. Naneti nekom zlo nije tako opasno kao što se misli. To samo prvi put tako izgleda, dok ne svikneš, a posle kad se sjediniš sa nečastivim, postaneš deo njega i više se nikad ne plašiš. On ti je čuvar i on ti je gospodar'. Kad sam to čula, skamenila sam se, ali je srce, izgleda, još uvek lupalo u mojim grudima.
    Vračara od nekud izvuče pripremljeno motovilo (drvena naprava u obliku dužeg ili kraćeg štapa sa daščicom na jednom kraju i rakljom na drugom, ili s rakljama na oba kraja, koja služi za namotavanje prediva), postavi ga iznad jednog groba, pa se pomokri na njega. Posle u jedan procep zavuče ranije pripremljeni zamotuljak sa raznim magijskim travama i rekvizitima. Tada se glasno obrati nečastivom, moleći ga da tu i tu ženu pronađe na kugli zemaljskoj, a gde je nađe da joj uzme dušu, da joj vid pomrači, da joj srce zaustavi, da je u ovakav grob postavi ...
    Ćutala sam i radila sve ono što mi je govorila, mada sam delimično napuštala stvarnost i ovozemaljski život. Povremeno bi me poneo neki vihor gadosti, jeze i straha. Čula sam samo vračarine reči iz kojih je nečastivi progovarao, a sve ostalo je bio pepeo i hladna senka. Posle pođosmo sa tog užasnog mesta. Nisam ni znala da na Liskovcu postoji skrovita vrtača sa vodenimom koja služi, uverila sam se, mahom vračarama. Baba Mandalina se skinu gola, a zatim i meni naredi da to učinim. Zađosmo obe ispod vodeničkog kamena, kod vitla, gde se ukršta nekoliko jakih vodenih mlazeva. Sa tog mesta sam morala da beskonačno dozivam nečastivog starešinu, nekog Šandora, sve dok ga jednog momenta nisam osetila u blizini, ali i na svom relu. Baba mu je tada izdala naređenje da odmah pođe i usmrti ženu koja je noćas ostavila muža. Smrznuta u hladnoj vodi, osećala sam kako se moja duša predaje nečastivom svetu i kako fizički i duhovno sve više postajem i sama svirepi demon.
    Ne sećam se kako sam uspela da se vratim nazad u babinu kolibu i šta se dogodilo sa nepoznatim čovekom. O njegovoj ženi nisam imala hrabrosti da mislim, jer sam u neku ruku i ja bila saučesnik njene zle sudbine, ako su je naprati te noći stigle i surovo kaznile. Ujutro sam nahranila ovce, bilo mi ih je žao, a potom zauvek nestala iz svog zavičaja. Pobegla sam od najvrnjeg zanata na svetu. Svagrozota je još uvek bila na mom telu, čini mi se da je i danas tu negde u grudima skrivena.    Izvor: Treće Oko - Zlatimir Pantić



       RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane