vrh
Meni

Iluzije Evropske Demokratije


   Zastupnici u Evropskom parlamentu ne predstavljaju svoje države članice već su organizovani u evropske političke skupine - stranke. Čak ni Veće EU ne može predložiti ni jedan zakon: sva je vlast u Uniji u rukama neizabranog diktatorskog komiteta - Europske komisije...


 
     


    Postojanje Parlamenta, članove kojeg biraju građani zemalja članica na izborima, stvara iluziju da je EU demokratija. No, Unijom se uglavnom upravlja procesom 'suodlučivanja' koji uključuje dva daljnja tela, a ulogu parlamenta posve minorizira. Postoje još gori postupci kad Parlament samo daje mišljenje, no retko se koriste. Parlament ima formalno zakonodavne ovlasti, ali kad upoznamo proceduru, vidimo da su one nedopustivo mizerne. Na ovaj način Unija je uspela ostvariti skandalozan demokratski deficit.
    Naravno, nisu sve zemlje jednako predstavljene u Parlamentu: veće zemlje 'jednakije' su od manjih. Tako najviše zastupnika ima Nemačka (99), a najmanje Malta (5). Broj predstavničkih mesta 'uzima u obzir' broj stanovnika pojedine zemlje, ali ga ne odražava u potpunosti. Ukupan broj zastupnika u sazivu, na primer, od 2009. do 2014. iznosio je čak 736. Kako bi uopšte tako golemo telo moglo išta kvalitetno raspraviti i proizvesti?
    Najmoćnija je Evropska komisija (neizabrano telo) koja formira agendu za debatu. Teoretski, zemlje članice mogu za poverenika nominovati koga hoće, no biće uzet onaj koji 'ima iskustva u politici i vanjskim poslovima i traži novi smer u svojoj karijeri'. U stvarnosti, uz nešto lobiranja, odlučiće moćni predsednik Komisije. Činjenica da to telo de facto samo sebe imenuje, a i određuje teme za raspravu, provodi politiku, proračun, upravlja programima, predstavlja EU i jedino je ovlašteno predlagati zakone, i očiglednoo svedoči o tome da se radi o neizabranom diktatorskom komitetu.


VEĆE MINISTARA - KVAZI INSTITUCIJA

    Veće EU (Veće ministara) čine predstavnici vlada zemalja članica. Svakoj zemlji pripada određeni broj glasova u Veću. Za razliku od Komisije, to su aktivni dužnosnici vlada, a ne penzionisani političari i ambasadori i sličan politički otpad kakav moćni predsednik voli videti u svojoj Komisiji. Veće EU je zapravo kvazi-institucija, no tu ima i ljudi koji bi trebali biti stručnjaci u svom području. Zato je bizarno da ni to Veće ne može predložiti neki zakon.
    Pravno gledajući, Veće je jedinstveno telo, a u stvarnosti se sastoji od više veća. Naime, ministarski sastav menja se zavisno o temi o kojoj se raspravlja. U pravilu u radu Veća učestvuju ministri vanjskih poslova, međutim kada se raspravlja o poljoprivredi, učestvuju ministri poljoprivrede, kada se radi o saobraćaju, učestvuju ministri saobraćaja i slično. Zato je i skovan naziv 'Veće s bezbroj lica'. Dužnost predsedavajućeg Veća naizmenično obavljaju države članice u trajanju od po šest meseci. U sklopu Veća EU deluju i razna podtela koja pomažu Veću u uspešnom obavljnju njegovih zadataka. To su: rotirajuće Predsedništvo, Odbor stalnih predstavnika, radne grupe stručnjaka, Glavno tajništvo Veća.
    Veće je regulatorno telo EU i 'suodlučuje' u zakonodavnom postupku s Parlamentom, ali u nekim područjima ima i samostalnu zakonodavnu ovlast, uz obavezu savetovanja Parlamenta. U okviru zajedničke vanjske i sigurnosne politike Veće odlučuje samostalno. Veće odluke donosi jednoglasno, običnom većinom članova, a najčešće kvalifikovanom većinom. U potonjem slučaju glasovi država članica se ponderiraju (ponderiranje - postupak dodjeljivanja odgovarajuće važnosti pojedinim veličinama prilikom izračunavanja srednjih vrijednosti.) i svakoj zemlji članici pripada različit broj glasova. Najveće države - Francuska, Nemačka, Italija i Ujedinjeno Kraljevstvo imaju 29 glasova, Poljska i Španija 27, Rumunija 14, Holandija 13, Belgija, Češka, Grčka, Mađarska i Portugal po 12, Austrija, Bugarska i Švedska po 10, Danska, Irska, Litvanija, Slovačka i Finska po 7, Kipar, Estonija, Letonija, Luksemburg i Slovenija po 4 i na kraju mala Malta 3. Ukupno 345 glasova.
    Pojam kvalikovana većina odnosi se na broj glasova potreban da bi Veće usvojilo određenu odluku. Za usvajanje određenoga predloga potrebno je zadovoljiti dva, u nekim slučajevima i tri uslova:

1) 255 od ukupno 345 glasova kojima raspolažu države članice EU-a
2) glasovi moraju dolaziti od većine država članica
3) kvalikovana većina mora predstavljati barem 62 % stanovništva EU-a (zadovoljavanje toga uslova proverava se na zahtev bilo koje od država članica).

    Za odbijanje predloga nužno je postići 88 glasova. Glasovanje kvalifikovanom većinom uvedeno je kako bi se omogućilo jednostavnije donošenje odluka u Veću EU-a. Pre njegova uvođenja usvajanje je predloga bilo uslovljeno postizanjem konsenzusa država članica o svakom predlogu, što je značajno usporavalo donošenje odluka u Uniji. S vremenom je glasovanje kvalifikovanom većinom prošireno na brojna područja (jedinstveno tržište, gospodarska i socijalna kohezija, sigurnost, zdravlje radnika itd.), dok je konsenzus zadržan u 'osetljivim' područjima (vanjska politika, porezna politika itd.).

NAPORNI PROCES 'SUODLUČIVANJA'

    Najčešći oblik odlučivanja je tzv. redovni zakonodavni postupak ili postupak suodlučivanja. Uveden je ugovorom iz Maastrichta. Unija obično ističe da se ovim postupkom smanjuje 'demokratski deficit' EU-a, no prava je istina da se manjak demokratije u Uniji na taj način samo uspešnije kamuflira. Proces 'suodlučivanja' počinje tako što Komisija pripremi predlog zakona i podnese ga Parlamentu na prvo čitanje. Parlament predlog s mišljenjem dostavlja Veću ministara (s amandmanima ili bez njih). Veće može:

A. usvojiti predlog kvalifikovanom većinom ako prihvaća sve amandmane (ili ako ih nema), pa predlog postaje zakon,
B. usvojiti tzv. 'zajedničku poziciju' i staviti svoje amandmane te vratiti predlog Parlamentu na drugo čitanje.

U drugom čitanju, Parlament može u roku od 3 meseca:

1. prihvatiti 'zajedničku poziciju', u kojem slučaju Veće (a ne Parlament!) usvaja akt i on postaje zakon;
2. dati daljnje amandmane na 'zajedničku poziciju' i uputiti ih na razmatranje Veću;
3. odbaciti 'zajedničku poziciju' apsolutnom većinom (više od ½ svih članova), u kojem slučaju zakon nije prošao. Ovo je teško sprovesti u praksi (nije se dosad ni dogodilo), jer je Parlament golemo telo od 736 članova, pa je retko kad više od polovine zastupnika uopšte prisutno. Zapravo se može reći: koga nema – smatra se da je glasao za 'zajedničku poziciju', a i ne postoje 'uzdržani';
4. ne uspeti doneti odluku, u kojem slučaju Veće usvaja akt i on postaje zakon. Zanimljivo, ako Parlament propusti dati amandmane ili odbiti 'zajedničku poziciju', smatra se da se slaže, pa se zakon usvaja.

Pomirbeni odbor  - Ako se Veće i Parlament ne mogu složiti u pogledu nekoga dela predloženoga akta, on se stavlja pred posebni Pomirbeni odbor, sastavljen od jednakoga broja zastupnika Veća i Parlamenta, koji se imaju dogovoriti u roku 6 nedelja. Zajednički tekst usvaja se običnom većinom prisutnih u Parlamentu i kvalifikovanom u Veću. Ako se ne dogovore, ili prekorače rok, zakon nije prošao.

Zakonodavna procedura - Čini vam se komplikova ovaj postupak 'suodlučivanja'? Ne brinite. Evropska unija misli na vas, pa vam je, kako biste se lakše snašli, pripremila šemu koja će vam sigurno olakšati razumevanje ove problematike:


Zakonodavna procedura Unije. Sve jasno?

    Proces donošenja zakona Unija je predstavila ovom zanimljivom, a opet tako 'jednostavnom' šemom u 30 faza. Važnost svemoćne Komisije (na šemi predstavljene plavom bojom) udara u oči. Volja Komisije izuzetno je važna. Ona je jedina koja može dati predlog zakona (faza 1), a zatim svojim predlozima, obaveštenjima i mišljenjima usmerava čitav proces (faze 3, 10 i 17). Obratite pažnju i na fazu 19. Veće (predstavljeno žutom bojom) u drugom čitanju zakona odobrava amandmaniranu poziciju kvalifikovanom većinom, ako je na amandmane Parlamenta (EP, zelena boja) Komisija dala pozitivno mišljenje. A ako se Komisija o parlamentarnim amandmanima izrazila negativno – onda se za odobravanje traži jednoglasna odluka Veća! Zanimljiva je i tačka 1.A. kojom nas se pokušava uveriti da će nacionalni parlamenti, u skladu s novim institutom uvedenim Lisabonskim ugovorom, moći delovati, kako to vole reći u Uniji, kao 'psi čuvari' i uticati na odluke zakonodavnih tela EU. Nacionalnim parlamentima tako se u ovoj fazi daje rok od 8 nedelja da podnesu tzv. 'obrazloženo mišljenje' u pogledu nacrta određenog propisa.
    Kada se uzmu u obzir sve proceduralne zavrzlame u nacionalnim parlamentima, ovo i nije baš predugačak rok. Uz to, članak 7. Protokola o primeni principa supsidijarnosti (drugostepeni, sporedan) i proporcionalnosti koji se nalazi u prilogu Ugovora daje nacionalnim parlamentima samo moć da se žale ako im se štogod ne sviđa. S druge strane, uopšte se nedvojbeno ne predviđa da Komisija - ako se nacionalni parlamenti žale - promeni svoje mišljenje, odnosno odustane od daljnjih svojih poteza. Komisija može premostiti takve žalbe nacionalnih parlamenata i prepustiti ih raspravama u Parlamentu i Veću. Komisija može (a i ne mora) odlučiti da izmeni ili dopuni akt koji je predložila. Može ga i povući, ako joj se hoće. No i ne mora. Tako faza 1.A. predstavlja samo lažno uverenje da nacionalni parlamenti imaju ikakav bitan uticaj na zakonodavnu proceduru Unije. Stoga se može opravdano pitati jesu li nacionalni parlamenti zemalja članica EU uopšte parlamenti. Ali, gledajući parlamentarnu proceduru same Unije vrlo je upitno je li Evropski parlament uopšte parlament. Možemo li nazvati parlamentom telo koje nema ovlast samostalno doneti nijedan zakon?
    Kada se posmatra ovako propisana procedura postavlja se i pitanje mogu li Evropski parlament i Veće uopšte oboriti predlog Komisije i kako? Je li u Uniji izvršnu vlast prestala kontroliaati volja naroda predstavljena Parlamentom? U što se, zbog toga, pretvorila europska demokratija?
Korišćen tekst sa:  http://Evropskaunija.yolasite.com/ - Uredio: The Conoplja News
×


    KONTAKTIRAJTE NAS.
POŠALJITE NAM VAŠE PRILOGE RSS FEED-OVI 

ZA VAŠ SAJT DONIRAJTE SAJT 

VAŠIM DOBROVOLJNIM PRILOZIMA
Povratak Na Vrh Strane