Hristove Objave o Zdravlju

    Svakoj akciji sledi rakcija. Akcija se odvija najpre u mozgu, u osećanjima i mislima. reakcija sledi u nervnom sistemu,a zatim u ćelijama, organima, mišićima, žlezdama i hormonima, dakle u celom organizmu.

    U daljem toku, akcije i reakcije ispoljavaju se u telu i u duši. Misli podstiču i čula. Čula opet deluju na narvni sistem i na svest ćelija i organa. I svaka ćelija je život i ima tri aspekta svesti: duhovnu svest, podsvest i svest. Ako su ćelijski savezi u višem titranju, jer mnogo duhovne snage struji preko duše u telo, onda oni odbijaju protivzakonite energije. Oni se štite šaljući odgovarajuće signale koje čovek budnih čula prima, a onda i uzima u obzir u svom mišljenju i postupanju.
    Organizam je stalno ogledalo onoga što je čovek nekada mislima uneo u svoju dušu i u sam organizam, kao i onoga kako i šta on danas misli. Ako čovek misli i živi postepeno, ćelijski savezi se usmeravaju na viši život i primaju više snage. A odbijaju pak te više snage ako su negativno usmereni. Zato je često potrebno duže pripremanje tela i duše dok Moje pomažuće i isceljujuće snage ne budu mogle da dođu do izražaja.


    Svaki organ je titranje koje pokazuje svoju specifičnu boju. Broj titranja i zračenje boje pokazuje da li je organ zdrav ili bolestan. Titranje i zračenje boje stvaraju ton. Tako svaki organ imasvoj ton. Ton, nazvan i zvuk, odgovara stanju organa. Sve što duša u sebi pohrani od onog lepog, dobrog, plemenitog i čistog, a tako i od onog nelepog, opterećujućeg i tamnog - odgovarajući su tonovi, odnosno zvukovi. Preko centara svesti u čoveku, ove energije, koje su melodije, struje u telo, dovodeći tako organe opet do određenog titranja i oglašavanja.
    Tako je svaki čovek 'telo zvuka', orkestar, saobrazan svom opterećenju, svom načinu mišljenja, govorenja i postupanja. Onako kako on misli, govori i postupa, tako on i zrači i zvuči. To oblikuje čitavo njegovo ponašanje. Čitava njegova spoljašnja pojava izraz je njegovih opterećenja i 'melodija misli'. Ako je neki organ bolestan, onda on odašilje odgovarajuće disonance u boji i tonu. Te disonance izviru iz svesti i podsvesti organa. Dokle god su, dakle, svest i podsvest nekog organa opterećene i odašilju signale koji ukazuju na bolest, duhovno biće tog organa ne može da deluje potpuno. To jest, Duh unutarnji lekar i iscelitelj, ne može biti potpuno aktivan, kako bi duši i čoveku darovao životnu snagu i zdravlje. U tom slučaju dominiraju dva aspekta svesti - svest i podsvest ćelija, blokirajući pomoć Duha, to jest, duhovne svesti ćelije - shodno njenom opterećenju, njenoj boji i zvuku.


    On može dopustiti da njegovo telo leče i stručni lekari koji rade po zakonima života. Da bi se postiglo duboko ozdravljenje, važno je da takav lekar umiri pacijentov nervni sistem i da sa njim vodi terapeutske razgovore - u kojima pacijent spoznaje svoje teškoće i onda se trudi da ih postepeno savladava. Kroz to se svest i podsvest organa, odnosno ćelija, umiruju. Čovek postepeno dospeva u harmoniju, tako da se telo može pripremiti za samoiscelenje kroz Duha. Lekari koji postupaju po zakonima života, trude se da opuste nerve pacijenata. Oni su preko Mene, Duha Hrista, upućeni da vode terapeutske razgovore s ciljem da pacijent stekne uvid u svoje duševno stanje i potrudi se da spozna svoje ljudske misli i podsticaje kao uzroke patnje.
    Lekari koji rade po zakonima života nastoje, takođe, da onome ko traži ozdravljenje pomognu  da prevaziđe svoje ometajuće misli, sklonosti i podsticaje koji štete organizmu. Oni se trude i da pacijentovom organizmu pruže što više potpore, kako bi pacijent razvio sopstvene pozitivne snage i tako doprineo da se njegov organizam podstakne na samoisceljenje preko Duha. U terapiji razgovorom koju sprovode takvi lekari i kroz duhovne razgovore koji vode samospoznaji, iz slojeva svesti i podsvesti pacijenta oslobađaju se grčenja i misaoni kompleksi.

    Kroz samospoznaju i predavanje spoznatoga Meni, pacijent postaje mirniji, on postepeno dolazi do samoga sebe i dospeva u željenu harmoniju, koja duhovnoj svesti organa koji pati omogućuje da intenzivnije prenosi isceliteljske zrake materijalnoj supstanci - organu i zdravome organizmu.  To je iscelivanje celine: duša se čisti od svog opterećenja i telo postaje zdravo. Ako su, dakle, duhovna svest, svest i podsvest ćelije u harmoniji, rezultat može biti ublaženje ili iscelenje kroz Mene, unutarnjeg lekara i iscelitelja.


    Zbog čovekovog pogrešnog postupanja, u njegovoj duši i telu duhovna životna snaga toliko se redukuje da organizam ima još samo malo životne energije. Ako su svest i podsvest ćelija, shodno svom titranju, veoma opterećene, to jest niskotitrajuće, onda Duh, preko duše, ne može da isceli oboleli organ. Lekovi mogu u telu nešto postići, ali dušu ne mogu izlečiti. Nije zakonito da čovek bude usmeren samo na telo, odnosno na to da svim raspoloživim sredstvima pokuša da isceli samo telo. Ko želi da postigne izdravljenje preko lekova i kome se čini da je to postigao pošto se opet oseća dobro - taj će pogođenu svest organa samo otupeti, a dug duše, koji možda ističe, opet potisnuti natrag, u dušu. Zbog takvog ili sličnog pogrešnog ponašanja, novostvoreni uzrok doneće svoje posledice - ako ne više u ovom, onda u nekom od narednih otelovljenja.
    Lekar i pacijent ne bi trebalo da iznuđuju ozdravljenje. Lekar bi pre trebalo da se trudi da harminizuje i ojača pacijentov nervni sistem i okrepi njegove organe prirodnim isceljujućim sredstvima, kako bi Duh, preko duhovne svesti pogođenog organa, mogao da pusti isceliteljske snage da teku pojačano u organ i u druge delove tela. Lekar koji čini po zakonima života, trudi se, dakle da čitav organizam pacijentadovede u više titranje, kako bi se aktivirale njegove pozitivne snage. Ozdravljenje bez neželjenih propratnih pojava može uslediti samo preko Duha. Zato veži: Duh isceljuje preko nervnog sistema i duhovne svesti svake ćelije. Potpuno ozdravljenje moguće je samo kroz Duha Božjeg, a preko nervnog sistema i duhoven svesti svakre ćelije.
    Čovek će se harmonizovati i usmeriti na ozdravljenje preko Duhai, Boga, samo molitvom i pozitivnim mislima koje potvrđuju ozdravljenje, kao i meditacijom i harmoničnim pokretima, a u tome mu može pripomoći i lekar terapijom razgovorom i duhovnim razgovorima kao i pomaganjem telu prirodnim isceljujućim sredstvima.


    Prema mojim večnim zakonima, lekarima i psihoterapeutima koji nemaju znanja, to jest, nisu istražili Moj večni Zakon te ga stoga i ne poznaju, nije dopušteno da utiču na duboke slojeve pacijentove podsvesti i omotače njegove duše. Ako se takvim merama izazovu događaji koje pacijent ne može da savlada, koji mu opsedaju misli, zbog kojih biva uznemiren ili razvija osećaj krivice - zbog čega se više ne snalazi u svetu, onda ne stvara samo pacijent u sebi samome uzroke, već se opterećuje i lekar ili psihoterapeut koji ne poseduje potrebno znanje. Obojica dakle, pacijent i terapeut, stvaraju tako neki zajednički uzrok, odnosno duševno opterećenje. Ako se, na primer, duboko psihološkim zahvatima otkrije neka ranija inkarnacija i pacijent zbog tog otkrića pati, može uslediti njegova bolest.
    Dubinski psiholog je, u tom slučaju, prerano uslovio neki od uzroka koji se nalazi u duši, i ovaj se, tako, prerano aktivirao i postao delotvoran - u vreme kad pacijent još nije spreman da ga nosi.

Pacijent i psiholog, tako, zajednički stvaraju neki uzrok, koji oni eventualno kao posledicu moraju zajednički otplaćivati u nekoj narednoj inkarnaciji, shodno intenzitetu dotičnog uzroka. U tom slučaju, pacijent snosi krivicu jer je težio da se otkrije ono što je još trebalo da ostane skriveno, a psiholog jer nije smeo da zahvata u nesvesne događaje koji još nisu zreli da se aktiviraju. A često se takvi, u podsvesti skriveni negativni događaji, mogu i preobraziti u pozitivne snage - onda kad čovek nauči da pozitivno misli i živi.
    Ovo sve dobro je poznato duhovno školovanim lekarima i svatnicima u životu. Oni zato ne zadiru u duboke slojeve podsvesti, već pre pokušavaju da pacijenta dovedu do samospoznaje. To je razlika između lekara i psihologa koji nemaju duhovno znanje, i lekara, psihologa i duhovno školovanih savetnika koje Ja diuhovno poučavam. Ko gradi na Duhu, istražujući i primenjujući Moj Zakon, taj i postiže ozdravljenje kroz Duha. Ko pad gradi samo na mesu (na telesnom), taj eventualno može doživeti ublaženje bolesti ili ozdravljenje - ali samo nakratko, jer svaka bolest u sebi skriva duboki uzrok. To znači: bolest nije samo u telu, nego često još i u duši. Ko, dakle, gradi na Duhu, taj prima duboko isceljenje koje se ne može postići svetovnom psihoterapijom. Ona je, bez daljnjega, nezakonita, jer se, kao što je već rečeno, pod određenim okolnostima oslovljavaju događaji i procesi sa kojima pacijent ne može izaći na kraj.
    Nastupilo je vreme u kojem svetovni lekar u mnogim slučajevima više ne zna kako i sa kojim sredstvima može pacijentu omogućiti ublaženje bolesti ili ozdravljenje. Vreme, u kojem sve više lekara uvažava ono nevidljivo, ono što deluje iza materije. Mnogi traže, i oni, pre ili kasnije, neće više imati kud sem da grade na Duhu, koji je unutarnji lekar i iscelitelj duše i čoveka. Zajedničko delovanje Mene, univerzalog Duha i lekara koji sjedinjuje božansko znanje i njegovo ostvarivanje, biće idealan terapeutski postupak u nadolazećem vremenu. Jer u višestruko zagađenomsvetu, bolesnom čoveku, u mnogim slučajevima, može pomoći još samo Duh. U vremenu koje sledi, ljudi će, dakle, sve više pozivati unutarnjeg lekara i iscelitelja, a sve manje se obraćati lekaru usmerenom isključivo na medikamente.