Hercegovački Proroci

   Zanimljivo je da je ovo proročanstvo koje govori 'šta će se zbiti od sozdanija do skončanija svijeta', prilikom prvog objavljivanja, pripisano bezimenom proroku ('bezimeni prepisač').

    Ratne 1916. godine u 'Srpskim novinama', koje su izlazile na Krfu, u broju od 23.aprila, na drugoj strani, u feljtonu, štampan je poduži tekst s naslovom 'Jedno hercegovačko proročanstvo o sadašnjem ratu' i potpisom: 'Saopštio A.Luburić-Nikšić, zastavnik u četi Srba dobrovoljaca. Pošto se često malo veruje u verodostojnost prorokovanja ovde je to veoma lako utvrditi. Pre svega zato što postoji nepobitan dokument (novine) i što su proročanske ideje i pretpostavke locirane i vremenski i prostrano.

   
    Zapisivač je, iz sasvim razumljivih razloga, na početku izneo ono što se odnosi na sam ishod ratnih sukoba:
    'Ne daj Bože ni mome štenetu da dočeka 1914. godinu; a blago onome koji dočeka 1917. godinu!'
    Tada još bezimeni kazivač-prorok, reći će o prvom svetskom ratnom požaru još i ovo:
   'Đavolja vladavina počeće pokoravanjem maloga zlatnoga naroda i pobedom sunčanijeg sinova i pojavom njihovih krvavih mačeva od kojih će u početku Srbi zajaukati, a u najvećoj muci hrabriće se zvekom njihovih mačeva i zaklanjati svijetla i junačka lica njihovim darovima. Svak će vikati protiv rata, a niko neće biti bez njega.
    Srbi će prvi početi rat na dan dotadašnje najveće nesreće, a od tada najveće sreće, jer će toga dana sinuti munja iz Hercegovine, a zagrmjeti grom iz Bosne koji će ubiti 'đavolje mezimče' i zaplakati 'grešnoga samoranca' koji će grešnim suzama saklati ceo svijet. Rat će početi u dane Proroka Ilije 1914. godine, a završiće se u januaru 1918. godine.
    Na srpske sokolove napašće jata svakojakih ptica predvođenih crnim orlušinama, ali će se povraćati krvavih krila i kljunova i proće ih svaka volja za napadanje. Srpsko će oružje zasijati kao sunce i njihov sjaj zasjeniće oči svijem narodima...'
     Iako objavljeno kao 'proročanstvo o sadašnjem ratu', to jest o Prvom svetskom ratu ('Srpske novine', 23.april 1916. godine, Krf), ovo proročanstvo se ne odnosi samo na događaje koji su upravo tada bili u toku. A valja reći da je tada još 'nepoznati prorok' briljantno pogodio razvoj i ishod ovog svetskog požara, a naročito onaj deo koji se odnosi na učešće srpskog naroda u njemu.


   Zašto Andrija Luburić koji je zapisao i objavio 'Hercegovačko proročanstvo' nije tada otkrio i ime njegovog tvorca, iako ga je znao, što će kasnije i sam potvrditi? Možda, u tom trenutku izuzetne ratne zbilje, u trenutku sudbonosnom po srpski i druge narode, iz razloga psihosugestivne prirode. Naime, sasvim je blizu pameti pretpostavka da su urednici 'Srpskih novina' računali i na sugestibilnost jednog tako optimističnog proročanstva, koja bi bila znatno umanjena ako bi se znalo da iza njega stoji jedan bezmalo običan čovek, koga je od drugih saplemenika odvajalo to što je bio pismen, što je znao da gusla i da lepo priča.
    Tek po završetku rata Andrija Luburić će otkriti ime tvorca 'Hercegovačkog proročanstva'. To je Pavle Kosanović, rođen 1850. godine u selu Miljanićima, u Banjanima. On je, kao što se vidi iz 'Srpskih novina', pokušao da vidi i dalje od ishoda Prvog svetskog rata. On je, kako navodi Luburić, proricao 'iz knjiga starostavnih'. Iz jedne takve knjige Luburić je, još 1910. godine, zapisao i druga proročka predviđanja Pavla Paka Kosanovića. Podsetimo ih se, jer neka od njih sežu do našeg vremena, a čini se i dalje!
    Pavle Kosanović kaže: 'U drugoj hiljadi godina na zemlji će zavladati carstvo đavola, kome će bog dati upravu na zemlji zbog bezbožnosti ljudi, koji će kriviti vilice. Đavolji prest biće u gradu Karatoru, ali će njegov sin vladati iz gvozdenoga grada čija prva slova kazuju glas ovce... Đavolja vladavina ostaviće ljudima veliku širinu i ubjeđenja da su rod od divljih zvjerova.

    Zavladaće nesloga i pravda će uzmaći pred nepravdom i sjajnijem oružjem. Svi će, i od svačega, praviti oružje. Đavo će naučiti ljude da izmisle mnogo čuda s kojima će se bolje i lakše uništavati i najposlije će pozvati u pomoć: kugu, koleru i druge razne bolesti da dovrše nedovršeno ognjem i mačem. Đavo će pustiti tri sablje na narod: pokolj, pomor i glad. Ljudi će drumove zaoravati, a ogladi krepavati.'
    Hercegovački prorok Pavle Pako Kosanović je, prema tvrdnji Andrije Luburića koju će kasnije zabeležiti i dr Radovan Kazimirović, imao 'tri knjige starostavne'. Dr Kazimirović će o njima još reći: 'Sve tri bile su pisane na pergamentu i slovenskim pismima. U jednoj je bilo o poreklu banjskih porodica, pisana oko 1712. godine. Drugu je Pako nazval Lunarije i veli da je pisana u Atini, još u IV veku. Treća je bila proročka, pisana 'prstom nemitnih Vrača, vo vreme proroka Ilije', a prepisana za vreme Ercega Stjepana u gradu Foči.
    Iz ove treće knjige Luburić je prepisao i ovo: 'Neće biti stida ni zbora o grijehu i o svemu će se više voditi briga no o duši i obrazu. U to vrijeme ljudi će plivati i roniti, ako ribe u vodi se za oči hvatati, leteće kao ptice a iz oblaka padat će kočići od gvožđa i kamena te biti ljude.
    Ljudi će riti kao krtice i pod zemljom se klati, a oblacima se trovati. Ljudi će govoriti s kraja na kraj svijeta, jahaće konje ravninom, a preko tvrđe prenositi pod pazuhom. Rijekama će mijenjati korita, a ravnati brda.
    Zaziđivaće blago po gomilama, a po hercegovačkim brdima načiniće građevine koje će biti strah narodu, a od 15.jula 1916. godine služiće za utočište govedima od obada. Zemlja će biti isprepasivana gvozdenim gujama. Brda će ponizit', a doli ispovisit'.
    U narod će udariti nesloga, a osobito oko zemlje, zbog koje će se voditi mnoge parnice. Brat će brata u jamu bacat', a kum kuma na sud voditi'.
    Ova proročka vizija hercegovačkog maštara, guslara i besednika odavno nije proročanstvo već stvarnost. Gruba, fizički prisutna stvarnost.

    Ako je Pavle Kosanović mogao da 'vidi' iz hercegovačkih zabiti, jer je po Luburiću bio pismen, pojavu prvog voza (pruga Šentilj - Maribor - Celje, 1846), prvog telefona (u Srbiji 1882), prvog automobila (krajem 19. veka u svetu su priređene i prve auto-trke) zacelo fascinira njegovo viđenje izuzetnog razvitka tehnike, industrije i vojne veštine ('...iz oblaka padaće kočići od gvožđa i kamena te biti ljude', '...ljudi će plivati i roniti kao ribe, u vodi se za oči hvatati'). Smrtonosni koktel bombi svima je poznat, podvodni rat je takođe odavno stvarnost, a ni podzemni rat nije nemoguć ('...ljudi će riti kao krtice i pod zemljom se klati').
    Kosanovićevo predviđanje fantastičnog napretka industrije uveliko se ispunilo: '...rijekama će mijenjati korita, a ravnati brda...' Ako se i to moglo 'videti' iz perspektive naglog procvata tehnike, početkom ovog veka, uistinu je, tada, bilo teško predvideti ekološku moru našeg vremena: '...ljudi će oblacima se trovati...'
    I da nije ništa drugo predvideo, Pavle Kosanović bi zaslužio mesto u našoj i svetskoj proročkoj porodici. A jeste, i te kako, naročito u sferi etičkih vrednosti i odnosa među ljudima ('... neće biti stida ni zbora o grijehu...', '...u narod će udariti nesloga...','...brat će brata u zemlju bacat...').
    Godine 1928. dr Radovan Kazimirović, pišući o 'Kremanskom proročanstvu', osvrnuo se i na kazivanja Andrije Luburića o proročanstvima Paka Kosanovića. On će to, kasnije, objaviti u svojoj knjizi 'Tajanstvene pojave u našem narodu', gde će se, pored bavljenja tajanstvenim duhovnim pojavama, čaranjem, činima, mađijama, gatanjem i vračanjem, pozabaviti i našim prorocima i proročanstvima. Prorok iz Banjana dobiće kod Kazimirovića značajno mesto. Od njega doznajemo da se ni proroci ne javljaju sami od sebe, bez ikakve veze sa proročkom ili pripovedačkom tradicijom.


    Pišući o Pavlu Kosanoviću, Kazimirović naglašava, ne bez razloga: 'Njegov otac Mitar bio je čuveni guslar i pripovedač, a stric mu je bio čuveni dobrobosanski mitropolit Hadži Sava Kosanović, prvi srpski mitropolit u Sarajevu, zavladičen u Sarajevu 1881. godine'.
    Kazimirović će samo kroz jednu opasku iskazati svu nezahvalnost i rizik proročkog zanata, upravo na primeru Pavla Kosanovića: 'Pavle je narod zvao Pakom, a mnogi i Naopakom, jer mu je, vele, svaki posao išao naopako'.
    A odmah zatim, potvrđujući večnu protivrečnost prorokovanja, posredno mu je odao priznanje: 'Pavle je proricao, i vele da je uvek pogađao'.

    Dodajući još jedan, za upoznavanje prorokove ličnosti veoma značajan podatak, Kazimirović ponovo ističe nešto što bi moglo da liči na klasičnu proročku mistifikaciju. Reč je o 'knjigama starostavnim' iz kojih je, navodno i sam Pavle Kosanović proricao, i zbog kojih će vremenom, imati neprilika i sa rodbinom i sa vlastima.
    Dr Kazimirović kaže: 'Iz tih knjiga Luburić je povadio i neke druge podatke. Pavle Kosanović je obećao da će mu te knjige dati na čitanje, ali ih više nikad nije dao. Ranije je zbog tih čuvenih knjiga često bio zlostavljan od grubih crnogorskih vlasti. Zato te knjige nije ni držao kod svoje kuće, već negde, neznano gde, na drugom mestu, da ih niko ne pronađe. On ih smatraše za najveću svetinju.'
    Svom stricu dobrobosanskom mitropolitu Savi uzeo je neku staru knjigu, zbog čega ga ovaj i omrze... Nje volio da mu u posete dolazi, ali mu je ipak sagradio kuću, u kojoj je Pavle živeo sve do svoje smrti. Moguće, da je ova proročka knjiga baš ta, koja je uzeta. Ovo pretpostavlja i Andrija Luburić, ali se, naravno, ova pretpostavka ne može dokazati...'


    Pitanje kako je (iz čega?) proricao Pavle Kosanović, ostaje zbog pomanjkanja verodostojnih podataka, širom otvoreno i velika misterija. Odgovor na njega, suštinski, i nije bitan, jer je važnije razume se, šta je prorekao. Nešto drugo je, međutim, u vezi s tim važno: knjiga, i uopšte pisana reč, i odnos prema njoj u vremenima kada je bilo malo knjiga i malo pismenih. Taj odnos je, sasvim razumljivo, morao sadržavati u sebi izuzetno poštovanje, čak i strahopoštovanje, prema knjizi i prema onome što 'knjiga kazuje'.  Knjiga je, stoga, naročito kod nepismenih i lakovernih, a njih je u ranijim vremenima, posebno u našim krajevima, bilo dosta, mogla biti upotrebljena u svakojake svrhe. Maksima 'kao u Svetom pismu', kojom se želi podvući mudrost i istinitost nečega, veoma je stara. U prilikama kada se želi istaći rečitost, valjanost i lepota kazivanja obično se kaže da govori 'kao iz knjige'.
    Ovde ne treba zaboraviti i crkveno, da ne kažemo religijsko, poreklo knjige: svetilišta i bogomolje su, uostalom, prva staništa knjiga, tamo se i začela pisana reč, a u mnogim sredinama, poput naše, tamo je stolećima bio i centar duhovnog života. Nije, onda, nikakvo čudo što su i proroci koristili tu drevnu duhovnu i duševnu opojnost knjige da bi svojim vizionarskim slutnjama dali veću ozbiljnost, uverljivost i životnost. Zato se u našim starim predanjima, gotovo bez izuzetka, spominju 'knjige starostavne', 'knjige indžijele' i slično.
    Takvo, knjiško predanje, u nas je, uprkos dosta skromnoj knjiškoj tradiciji, veoma često. Jedno od najstarijih je, svakako, Panjdehovo proročanstvo iz 'Zbornika popa Dragojla' iz XII veka, gde je sačuvano 'apokrifno proročanstvo Danilovo, koje govori o sudbini Carigrada i o mnogim budućim događajima na Balkanskom Poluostrvu'. Ni ovo proročanstvo nije, na žalost, sačuvano u celosti.
    Na 'knjige starostavne' poziva se i baba jelana Božović, iz Semegnjeva kraj Užica. Ona je iz knjige koju je 1929. godine fotografisao nastavnik Bogoljub Belić, gatala i proricala.
    'Knjiga mađija' popa Vukala iz Grđana prepisao je godine 1813. pop Stevan Martinović, iz Bajica kraj Cetinja...
    Pravih proroka, onih koji stvarno vide u budućnost, uvek je bilo i biće. Neki svoja proročanstva drže sa sebe, a neka nova proročanstva tek treba da ugledaju svetlost dana. Da li će biti dobra ili loša, ostaje tek da se vidi.