Glasovi Mrtvih i Komunikacija sa Mrtvima

    I Edison i Markoni odlučno su tvrdili da se može napraviti mašina koja bi povezala materijalni i nefizički svet. Oni su čak izgradili grube skice takvih uređaja. Jedan 'medijumski telefon' bio je stvarno konstruisan tamo negde dvadesetih godina prošlog veka, ali nije ostavio neki naročiti utisak na istraživače specijalnih psihičkih sposobnosti čoveka.

 Kao i njegov pronalazač, ubrzo je potonuo u zaborav. U međuvremenu, jedan ekscentrični Holanđanin stigao je u Englesku četrdeset i neke godine prošlog veka noseći šemu za 'spiritistički radio'. Ni od toga nije bilo ništa.
    Ali, mada još niko nije izumeo pouzdan parapsihički telefon, jevljali su se oni koji su čuli 'glasove mrtvih' kako spontano dopiru iz radia, preko pojačala i sa elektromagnetne trake. Baš ova poslednja pojava, tačnije, tvrdnja da se glasovi umrlih mogu snimiti u vidu tonskog zapisa, predmet je ozbiljnih sporova u savremenoj parapsihologiji. To je debata koja još traje i vruća je tema kao i ranije.
    Ovaj fenomem prvi put je privukao pažnju široke javnosti 1960. godine, kada je 60-godišnji Fridrih Jurgensen, bivši operski pevač i filmski režiser, izjavio da je na magnetofonu uspešno snimio glas svoje pokojne majke! Štaviše, tvrdio je on, to može svako pod uslovom da se pridržava nekih pravila. Ipak, nije sasvim jasno na koji je način Jurgensen zapazio tu pojavu jer je on sam dao dve verzije događaja. Govorio je da je slučajno došao do ovog otkrića dok je snimao cvrkut ptica u svom dvorištu. Preslušavajući snimak čuo je glas svoje majke kako ga doziva po imenu između dva cvrkuta ptica.
    Jurgensen je, naravno, bio toliko iznenađen da je pokušao da ponovi ovaj neverovatni događaj na taj način što je sistematski snimao cvrkutanje ili je jednostavno uključivao magnetofon dok je normalno razgovarao sa živim prijateljima i rođacima. I gle čuda! Kad bi reprodukovao te snimke, često je na njima otkrivao dodatne glasove. Ponekad su izgovarali imena pristunih u sobi, a povremeno čak i komentarisali ranije razgovore!
    On je sam sve ovako opisao: 'Posle neprijatnog iznenađenja koje sam doživeo snimajući pesmu jedne zebe, prvo sam pretpostavio da je moj magnetofon oštećen prilikom putovanja iz grada na selo. Ali onda sam shvatio da zbrka na snimku nije slučajna.
   Nekoliko nedelja kasnije ponovio sam eksperiment u jednoj maloj šumskoj kolibici. Nisam imao pojma šta očekujem. Proturio sam mikrofon kroz prozor. Samo snimanje proteklo je bez teškoća. Kad sam pustio snimak, čulose cvrkutanje u daljini, zatim tišina. Iznenada, niotkuda, razlegao se jedan ženski glas na nemačkom: 'Fridl, mali moj Frdil, čuješ li me?' Imao sam utisak da je to bilo izgovoreno s ogromnim naporom i glas je zvučao zabrinuto. Ali, siguran sam, i bez trunke sumnje, da je to bio glas moje majke koja me je zvala po imenu. Moja majka je umrla četiri godine ranije u Švedskoj. Tako je sve počelo.'


    Mada su Jurgensenove tvrdnje bile neobične i pionirske u smislu krčenja novih puteva, one gotovo da nisu imale uticaja na međunarodnu parapsihologiju. Dok je štampa pok krupnim naslovima izveštavala o njegovom otkriću, praktično ni jedan ozbiljan naučni istraživač nije tome poklonio veću pažnju. Postojao je naravno i razlog za to. Šesdesetih godina parapsiholozi su bili okupirani testovima s kartama i proveravanjem u kojoj meri daroviti pojedinci mogu da utiču na kockice za igranje da padnu onako kako oni žele. Za ovaj deo parapsihologije precizni statistički podaci bili su važniji od zalaženja u oblast suludih nagađanja da mrtvi ipak mogu slati neke psihičke sadržaje živima.

    Samo jedan ugledni parapsiholog potrudio se da lično proveri Jurgensenove navode. Bio je to V.G.Rol, direktor fondacije za psihička istraživanja u Duremu u Severnoj karolini. On je proveo nedelju dana kod Jurgensona, u njegovoj kući u blizini Štokholma. Domaćin je izašao u susret posetiocu iz Amerike i izveo pred njim oglednu seriju demonstracija. Rol je ove testove ocenio kao 'umereno uspele'.
    Prilikom svakog opita Jurgensen je uzimao nekorišćenu magnetofonsku traku, stavljao je u aparat i uključivao ga. Mikrofon je bio otvoren i ljudi u sobi ležerno su razgovarali. U čestim intervalima snimanje je prekidano da bi eksperimentator preslušao snimak. U četiri slučaja magnetofon je registrovao slabe nerazgovetne zbuke koji su mogli da potiču od prisutnih lica. Ali, peti put desilo se nešto neobično. U jednoj pauzi u razgovoru kao da je neki muški glas izgovorio švedsku reč 'beratta' (reći ili saopštiti). Niko od prisutnih nije se sećao da je to kazao ili šuo u kratkom odlomku vođenog razgovora. Reč je bila vrlo razgovetna.
    Izveli su još četiri probe. Pošto je Jurgensen uobičajenim glasom rekao: 'Da sačekamo...' čula su se tri kratka udarca, a odmah zatim i sasvim jasna reč 'warten' (na nemačkom 'čekati' ili 'čekaj'). Najzad, šest lupkanja, tri puta u paru, i neko je oper na švedskom izgovorio: 'Uspostavi pravi kontakt'.
    Otkako je otkrio efekat snimljenih nestvarnih glasova Jurgenson je obelodanio još neka otkrića i izumeo nove metode snimanja. Švedski eksperimentator snimao je direktno iz radia. On je uređaj za registrovanje zvuka priključio na radio koji je prethodno bio podešen na međufrekventni opseg 'belog šuma'. Snimao je nekoliko minuta, a zatim preslušavao zapis. Jurgenson tvrdi da su se ponekad čuli glasovi koji su govorili kroz fonb belog šuma. On je, osim toga, bio uveren da prilikom snimanja na magnetofon ljudskog govora sa radija, na komercijalnim talasnim dužinama, ponekad intervenišu 'glasovi-bića' , koji vešto izobličuju govor i restruktuiraju ga da bi stvorili nove reči i poruke. Ovi glasovi povremeno se služe mešavinom jezika.

    Zanimljivo je da Jurgensen ipak nije prvi otkrio fenomen snimljenih glasova neutvrđenog porekla. Dok je on izvodio opite u Švedskoj, slična istraživanja već su dve godine bila u toku u Americi. Parapsiholog Rejmond Bejlis spremao se da objavi rezultate svoje saradnje s Atilom fon Salajem, medijumom koji je slučajno otkrio isti efekat 1956. godine.
    Bejlisu je sinulo da bi mogli da rade zajedno kada mu je Atila fon Salaj ispričao da ponekad čuje 'samostalne glasove' - glasovi koji dopiru iz vedra neba. To je prvi put doživeo 1938. Tada mu se 'javio' glas njegovog pokojnog sina, tačnije pozvao ga je po imenu. Uzbuđeni parapsiholog predložio je Fon Salaju da udruže snage. Nadao se da će uspeti da načini magnetofonske snimke 'psihičkih glasova'. Tako je načinio prvi važan korak ka otkrivanju efekta snimljenih fantomskih glasova.
    Trogodišnji ciklus istraživanja Bejlis je otpočeo zakupivši jedan studio u Holivudu, u kojem je sagradio malo drveno sklonište ili kabinet, nalik na plakar. Unutra je postavio mikrofon, a odande je provodnik vodio do zvučnika i magnetofona izvan skloništa. Eksperimentatori su mogli čuti svaki zvuk ili glas u kabinetu sedeći bilo gde u studiju. Svi opiti snimani su na magnetofonsku traku. U prvim testovima Fon Salaj je sedeo u skloništu i već posle nekoliko trenutaka Bejlis je mogao čuti kako iz zvučnika dopire šapat. Da bi se uverio da te glasove ne proizvodi njegov saradnik, Bejlis je probao to isto, samo sa Fon Salajem napolju. I verovali ili ne, glasovi i šapat stizali su iz zvučnika čak i kada je drveno sklonište bilo sasvim prazno.
    Ovim postupkom njih dvojica snimila su nekoliko traka. Ali prošlo je više sedmica dok su otkrili da se glasovi ponekad javljaju na traci mada se nisu čuli iz zvučnika! Ovo prelomno otkriće napravili su u decembru 1956. godine. Prema Bejlisovom članku koji je objavio 'Journal od the American Society for Psychical Research' - Žurnal Američkog društva za psihička istraživanja , to je izgledalo ovako.
    Fon Salaj je sedeo u kabinetu oko četvrt sata. Izašao je odande uveren da se ništa nije dogodilo. Ali, kad su pustili snimak od kojeg nisu ništa očekivali, zapanjili su se jer su čuli izuzetno jasan glas koji kaže: 'Ovde Dži'. Koji Dži i zašto se predstavio ostalo je nedokučiva tajna. Poenta je, međutim, bila u tome što je Bejlis sve vreme sedeo napolju, pored zvučnika s jakim pojačivačem i nije čuo apsolutno ni slovca!
    On je odmah prekontrolisao sistem snimanja. Sve je bilo u redu. Zatim su izveli još neke opite. Obojica su stajala na nekoliko koraka od zatvorenih vrata kabineta, tako da mogu dobro da vide jedan drugoga. Fon Salaj je zviždukao u kratkim razmacima. Bejlis je osluškivao čuje li se što u zvučniku i odjednom je shvatio da kao odgovor dobija tihe zvižduke. Onda je Fon Salaj određivao kad će zviznuti i svaki put zvučnik je reagovao sopstvenim zviždukom. To se ponovilo šest-sedam puta, a na kraju niza razlegao se dvostruki zvižduk.
    Ovaj eksperiment neodoljivo podseća na nekadašnji Spilbergov hit 'Bliski susreti treće vrste', u kojem se veza između nadmoćne kosmičke inteligencije i ljudi ostvaruje putem jednostavne sekvence tonova. Da li je ovo bio kontakt sa nečim jošp čudnijim, nečim što nadilazi granice iskustva vezanog za naš fizički svet? I ako jeste, ko je, šta je i u kom cilju pokušao da ostvari vezu? Na ova pitanje još nema valjanog odgovora. Ako nije doprineo razrešenju tajne, Bejlisov eksperiment ubedljivo je pokazao da Fon Salaj nije samo sposoban da proizvede ili dozove 'samostalne glasove' već i da nekako postigne da se oni direktno utisnu na magnetofonsku traku.

    Parapsiholog je posle ovoga zauzeo još rigorozniju kontrolu uslova u kojima su se odvijali eksperimenti. Naumio je da pruži nepobitan dokaz o postojanju 'Fon Salajevih glasova'. Za prvi test iz ove serije nabavio je veliku drvenu kutiju i smestio u nju mikrofon. Magnetofon je bio udaljen nekoliko metara. Eksperimentatori su ga uključili i u pravilnim razmacima zaustavljali i premotavali traku da provere da li je nešto snimljeno. Tri različita glasa čula su se na snimku. Ali bili su toliko izobličeni da se govor nije mogao dešifrovati.


    Sledeći eksperiment bio je još stroži. Kutiju sa mikrofonom Bejlis je zavio u težak kaput od kamilje dlake i sve to smestio u drugu, još veću kutiju. Ta kutija je zatim obešena o tavanicu skloništa. Fon Salaj i parapsiholog sedeli su napolju. Preko provodnika mikrofon je bio povezan s magnetofonom koji se tako nalazio izvan kabineta. Rezultati su bili uspešni kao i ranije. Magnetofon je snimio ljudski šapat. Ali kako kad se kutija nalazila u kutiji, a sve to u izolovanom kabinetu?
    Kasnije. iste večeri, posle Bejlisovog odlaska, Fon Salaj je rešio da sam nastavi eksperimente sedeći u kabinetu. S vremena na vreme vraćao je traku i slušao snimke. Pošto u skloništu nije čuo 'samostalne glasove', pomislio je da od njegovog pokušaja nema ništa. Međutim, kad je odslušao traku, otkrio je da je na njoj snimljen ženski glas koji prilično glasno kaže: 'Hot dog, Arte!' Da sve bude čudnije, glas je treperio od kikota. Fon Salaj je shvatio da se to na neki način utisnulo u traku mada mu je prošlo mimo ušiju.
    I glas i reči imali su za njega specijalno značenje. Davno, još kao mladić, on se sastajao sa jednom devojkom u Njujorku, u godinama siromaštva, oskudice i velike ekonomske krize. Bili su ljubavnici, ali oboje praznih džepova i jedina večera kojom su sebe mogli da počaste bila su dva hot doga za pet centi na jednoj uličnoj tezgi. Ponekad su se šalili na račun takve večere i zaricali se da će je se uvek sećati. Fon Salaj godinama nije čuo za svoju staru ljubav koja je već mogla biti mrtva.
    Uprkos činjenici što je izveštaj o njihovom radu objavljen u javnosti, ni Bejlis, ni Fon Salaj, ni Jurgenson nisu u većoj meri probudili interesovanje zajednice parapsihologa. Posle objavljivanja članka o njihovim otkrićima u glasilu Američkog društva za psihička istraživanja, oni nisu dobili čak nijedno pismo s molbom za bliže informacije.


    Godine 1970. jedan litvanski naučnik, nastanjem u Nemačkoj, doktor Konstantin Rodiv, šokirao je parapsihološku zajednicu na engleskom govornom području svojom knjigom 'Proboj', koja je pre toga objavljena u Nemačkoj. Rodiv je lično radio s Jurgensonom i tvrdio je da i sam snima tajanstvene glasove pomoću magnetofona kao i da će to rado demonstrirati svakome ko želi da ga poseti.
    Njegova zapažanja dobrim delom slagala su se sa Jurgensonovim. I on je, na primer, potvrđivao da ovi glasovi govore poliglotskom mešavinom jezika. Dalje, da odgovaraju na direktna pitanja ako im se upute za vreme seanse snimanja. I najzad, da svako, posedovao ili ne, sposobnosti vančulnog opažanja, može da snimi ove glasove pod uslovom da je uporan i da eksperimenti traju dovoljno dugo.
    Međutim, Rodiv nije bio pristalica 'open mike' tehnike, odnosno metode 'otvorenog mikrofona', koji je primenjivao Jurgensen, i radije je snimao direktno iz radija, na opsegu belog šuma. Ovo mu je ponekad stvaralo probleme. Snimljeni glasovi najčešće su bili slabi i skeptici su govorili da su to, u stvari, fragmenti komercijalnih emisija. a nije ga baš proslavilo što je jedanput greškom snimio emisiju Radio-Luksemburga.
    Ni ova teorija, koju su kritičari često potezali, ne može da objasni široku gamu Rodivovih magnetofosnkih efekata. Mada su mu se događali kiksevi da povremeno uhvati radio signale i omaškom ih protumači kao 'psihičkeglasove', bezbroj puta ovi 'glasovi' jasno su izgovarali njegovo ime. To su morali da priznaju čak i njegovi protivnici. Na primer, Triniti koledž u Kembridžu u Engleskoj, dao je 1970. godine odsustvo za naučno-istraživački rad izvesnom Dejvidu Elisu da bi proučio Rodinove glasove. Iako Elis nije kategorički podržao zaključak o paranormalnosti ovog fenomena, u tekstu koji je 1974. objavio u magazinu 'Psychic' nalazi se i sledeće opažanje: 'Kad je prisutan doktor Rodiv, glasovi se ponekad obraćaju i drugim učesnicima, inače uglavnom govore s doktorom - čiji je nadimak 'Kosti'. Naročito su zanimljive primedbe kad je on odsutan. Snimak može početi rečima: 'Treba nam Kosti' ili 'Kosti nam treba ovde' ili glas može da zameri 'Sakrili ste Kostija'.
    Do svoje smrti, Rodiv je mnogo puta dozvoljavao da ga naučnici testiraju i organizovao je brojne 'probne' demonstracije širom Evrope. U vreme kada je jedna britanska izdavačka kuća još razmatrala predlog da objavi njegovu knjigu, on je doputovao u Englesku da lično prikaže svojim eventualnim izdavačima kako vrši snimanje. U decembru 1969. godine u jednom londonskom studiju za snimanje izveden je kontrolisani eksperiment. Izdavači su doveli jednog inženjera, poznavaoca svih finesa snimanja, da nadgleda opit. Rodiv je isprva imao teškoća da ulovi glasove u ovoj sredini na koju nije bio navikao i prvi pokušaji mu nisu uspeli.
    Jedan od gostiju koji su s Rodivom razgovarali o tehničkim pojedinostima, izjavio je da bi prihvatio samo nepobitan dokaz. Na primer, ako bi glas izgovorio ime neke prisutne osobe. Pošto bi bilo zaista neverovatno da to ime 'lebdi u vazduhu', emitovano iz neke radio-stanice, za njega bi to bio dokaz da glas stvarno pokušava da uspostavi kontakt. U međuvremenu, radio-inženjer ponovo je uključio magnetofon. Korišćena je nova magnetofonska traka. Posle dva minuta Rodiv je zatražio da čuju snimljeni materijal. Četiri čoveka požurila su ka magnetofonu. Odande je, jasno i bez i trunke sumnje, dopro ritmički glas koji je govorio otprilike dvaput brže od ljudskog: 'Rodiv tamo.'
    Od svih ljudi najviše se zgranuo inženjer. On je glatko odbijao mogućnost da neki glas ipak bude zabeležen na traci. Ali, glas je bio tu i izgovorio je ime osobe koja je u eksperimentu igrala ključnu ulogu.


    Rani eksperimenti Rodiva, Jurgenson i Fon Salaja sada pripadaju istoriji parapsihologije. Ipak, mnogi ljudi i danas gaje pogrešne predstave o fenomenu snimljenih 'psihičkih glasova'. Ovi glasovi nisu tako nestalni i gotovo slučajno artikulisani kao što misle neki kritičari. Oni ponekad šalju dugačke i jasne poruke ili odgovaraju na konkretna pitanja. Fon Salajevi glasovi imali su karakterističan običaj da komentarišu ono što je govorio ili reči ljudi koji su bili u društvu s njim. Za ilustraciju mogu poslužiti primeri ovog fenomena iz prakse dva nezavisna istraživača.
     U septembru 1971. parasiholog Rejmon Bejlis i njegova žena Merdžori večerali su u kuhinji svoga stana u zapadnom delu Los Anđelesa. Bejlis je bio zlovoljan i rekao je supruzi da bi se rado odvojio od ostatka sveta. Merdžori je uzvratila da ona poznaje čoveka koji se potpuno izolovao od ljudi i postao pustinjak. Upotrebila je baš tu reč. Bejlisova reakcija mogla se predvideti - rekao je da zavidi tom čoveku. Bračni par Bejlis nije imao pojma da Fon Salaj eksperimentiše s magnetofonom u svom stanu, dvadesetak kilometara odatle. Baš u trenutku kada su Bejlis i njegova žena raspravljali, Fon Salaj je snimio glas koji je rekao: 'Bejlis je postao pravi pustinjak.'
    O jednom takođe neobičnom slučaju pod krupnim naslovima pisala je sva evropska štampa. Doktor Franc Zajdl, austrijski inženjer i jedan iz prve garniture Rodivovih saradnika, takođe se aktivno bavi istraživanjem glasova. Krajem šesdestih godina on je izneo neke teorijske zamerke tvrdeći da mora postojati pogodniji način snimanja nego što je metod 'otvorenog mikrofona' ili sistem korišćenja radia, koji je propagirao njegov mentor.
    Zajdl, koji je po profesiji elektroinženjer, najzad je konstruisao zgodnu tehničku spravicu koju je nazvao psihofon - minijaturni radio prijemnik širokog frekventnog opsega, spojen sa pojačivačem. Svaki glas primljen preko ovog instrumenta bio bi automatski pojačn i simultano snimljen. Interesovanje sedme sile za Zajdlov rad buknulo je kada je saopštio da su mu 'glasovi' dali informacije o jednom slučaju kidnapovanja koji je policiju stavio na muke.

    Ideja za ovaj neobični eksperimet sinula je Zajdlu u leto 1970. kada je štampa objavila seriju natpisa o nestanku mlade žene koja je pošla da kampuje. Zajdl je odlučio da pripita 'glasove' o nestaloj devojci i dobio je odgovor: 'Emmanua in mare con dimetiatis Paolo'. Devojčini roditelji čuli su za ovaj opit, stupili u vezu sa Zajdlom i objavili da je jedan od kampera koji su pratili njihovu ćerku zaista bio mladi Italijan po imenu Paolo. Na žalost, slučaj nikada nije rasvetljen, pa ne možemo znati koliko je poruka koju je primio Zajdl bila važna. Ali, to je još jedna potvrda da su 'glasovi' sposobni da odgovaraju na pitanje i iznose razumna mišljenja i komentare. A to barem donekle baca svetlost i na njihovu prirodu. Nijedan glas koji izgovara ime eksperimentatora ili odgovara na pitanja nije slučajno uhvaćen delić neke radio-emisije.
    Ipak, mora se priznati da je većina 'spiritističkih glasova' rasplinuta, kapriciozna ida se sadržaj njihovog govora ponekad teško dešifruje. Zato ovo područje istraživanja nije stekle veći broj poklonika u konvencionalnoj parapsihologiji. Problem je i što tehnički kvalitet rezultata, izgleda, ne zavisi od opreme. Uobičajeni oskudni broj glasova i duboka aplituda njihovog govora dobijaju se i na jeftinom malom kasetofonu i na studijskom magnetofonu, što obeshrabruje neke istraživače.
    Da li snimljeni tajanstveni glasovi zaista potiču od mrtvih? Jurgenson je bio uveren da je prvi glas koji je snimio, bio glas njegove majke. Fon Salaj ej izazvao pojavu 'glasa' koji je govorio na mađarskom i zvučao je baš kao glas njegovog pokojnog oca. Izveštaja o takvim slučajevima ima još dosta. Glasovi ponekad izgovaraju sopstvena imena kao da žele da se predstave. Drugo i veoma važno objašnjenje ovih glasova dao je doktor Hans Bender, nemački psiholog i načelnik odeljanja za parapsihologiju Univerziteta u Frajburgu. Bender se bavio slučajevima Jurgensona i Rodiva i presnimio je njihove zvučne efekte. Analiza je pokazala ne samo da su to ljudski glasovi nego i da ih je obično bilo više u toku jedne seanse.
    Međutim, Bender ne veruje da su to artikulacije mrvih. On smatra da su glasovi verovatno psihokinetički fenomeni i da potiču iz nesvesnih delova duha samih eksperimentatora. Drugim rečima, on misli da su Rodiv, Jurgenson i ostali posedovali sposobnost da nesvesno projektuju neku vrstu duhovne energije koja je manipulisala magnetnim impulsima u uređajima za snimanje. Ta psihička manipulacija obrazovala je veštačke glasove na elektromagnetnoj traci. Ili možda, predlaže on kao alternativu, ljudski duh direktno utiskuje glasove na traku.
    Za ocenu Benderovih pretpostavki presudno je pitanje da li snimljene efekte proizvode parafizički samostalni glasovi koji stvarno govore u mikrofon, ali su nečujni za ljudsko uho, ili se, ako što misli Bender, psihokinetički efekti utiskuju direktno na traku, odnosno preko mikrofona. Ova pitanja podstakla su niz istraživača da pažljivo prouče sam mehanizam snimanja ovih glasova, ali rezultati do kojih su došli prilično su šaroliki.
    U svakom slučaju, zanimljivo je da je većina ljudi koji su istraživali ovaj fenomen - Rodiv, Jurgenson, Velč, Zajdl, Bejlis i Fon Salaj - pre ili posle zaključivala da glasovi dolaze iz sveta mrtvih. Jedino je Ričard Širgold, britanski inženjer i parapsiholog, ostao neopredeljen. On smatra da su navedeni efekti elektronske prirode i da se presnimavanjem na magnetofon beli šum iz radija sistematski preuređuje putem nekog psihičkog procesa da bi dormirao reči i zvuke koji imaju nekog smisla. Ali njegovi eksperimenti ne isključuju mogućnost da to čini neki spoljni faktor.
    Možda je preterano nagađati ko i šta proizvodi ove glasove. Doktor Volter Aphof, penzionisani profesor univerziteta, koje se bavi istraživanjem snimljenih glasova, oštroumno primećuje: 'Kad je reč o tim glasovima, mene pre svega muči radoznalost otkud oni uopšte tamo... Želim da znam kako tamo dospevaju i kako da stabilizujemo kontakt.'
    Danas, tajanstvene glasove istražuju na destine specijalista i ametera u SAD, Italiji, Nemačkoj, Austriji i u mnogim drugim zemljama. Ovo živo interesovanje za 'psihičku glasnost' moglo bi dati rezultate. Tek kada se to dogodi, moći će tačnije da se ocene čudni ekperimenti Jurgensena, Rodiva, Bejlisa i drugih.