vrh
Meni

Gde Su Granice Ljudskog Uma?

   Naučnici su pokušali da dokažu da svako od nas ima telepatske sposobnosti i zapitali su se da li čovekov duh može da ode kilometrima daleko od tela, poseti neko unapred označeno mesto i vrati se sa tačnim opisom tog mesta ... ?


    'Gledanje na daljinu' zaintrigiralo je ugledne fizičare sa Istraživačkog Instituta Stanford u Kaliforniji da osmisle eksperimente koji će takvu pretpostavku moći da dokažu, uz uslov da se obave pod maksimalnom kontrolom i nataj način isključisvaka mogućnost prevare ili slučajne greške. U knjizi 'Domet uma', koju su objavili 1977. godine, tvrdili su da su uspeli da dokažu verodostojnost fenomena i da je ta mogućnost skrivena u svakom pojedincu!?
    Ispitanici sa kojima su fizičari Targ i Putof radili bili su Ingo svon, poznati njujorški medijum i penzionisani šef policije Pet Prajs. Obojica su iskazali talenat da vide na daljinu, ponekad im je čak uspevalo i da prepoznaju odredište po nazivu, a ne samo da ga opišu, dok su u drugim slučajevima davali iskaze o pejzažu i objektima samo na osnovu koordinata na geografskoj mapi. Fizičari su zbog svog stava bili izloženi žestokim kritikama, ponekad i optužbama da su pogrešno interpretirali rezultate eksperimenata, ili da nisu obezbedili dovoljno naučne uslove za njihovo izvođenje, ali ih, zbog njihovog renomea, naučni krugovi nisu mogli ignorisati. Fizičari Rasel Targ i Harold Putof pozvali su kolege da i sami pokušaju da urade slično, ali malo njih je u tome uspelo.
    Sa Petom Prajsom obavili su devet pokušaja gledanja na daljinu i rezultate su objavili u oktobru 1974. godine u engleskom naučnom časopisu 'Priroda'. Prajsu, koji sebe inače nije smatrao naročito obdarenim paranormalnim sposobnostima, Targ i Putof su dali zadatak da opiše devet lokacija u okolini Stanforda. Naziv svakog mesta je stavljen u koverte koje su zatim bile stavljene u sef. Pola sata pre početka eksperimenta, Pet i jedan od voditelja bili bi u prostoriji, a Putof i još jedna osoba izabrali bi nasumice jedan od koverata, otvorili ga i krenuli ka odredištu. Ni Prajs ni Targ nisu znali o kojem je mestu reč, niti su u toku eksperimenta imali kontakt sa grupom na terenu.
    Prva je poseta bila 'Huver Taueru' u krugu stanfordskog univerziteta. Pet Prajs ne samo da je dao tačan opis objekta, nego je i pogodio o kojoj je građevini reč. To je za naučnike bio, međutim, samo znak da pooštre kontrolu, pa je od tada jedino vozač otvarao kovertu i znao koji je cilj u pitanju, dok ostali u ekipi to nisu znali. Kada su stigli u marinu u Redvud Sitiju, magnetofonskatraka zabeležila je u isto vreme Prajsove reči: 'Vidim most na pristaništu... ili kej u zalivu'.
    Pun pogodak Pet Prajs postigao je prilikom sedmog 'mentalnog izleta' - u pitanju je bio trgovački centar za umetničke i ručne radove, gde je bilo mnogo puteljaka i nadstrešnica obraslih vinovom lozom.
    On je tada rekao: 'Vidim nešto što izgleda kao lišće... čini se da je hladno, u senci. Ne verujem da su oni, to jest posetioci, napolju na direktnom suncu... ima mnogo stabala u tom kraju sa lišćem'. Opisi su sa jedne strane bili tačni, a istovremeno i dosta uopšteni: stabla, ulice, putevi, cveće ili brežuljci uglavnom su sastavni deo većine predela i lako ih je pogoditi.

    Postepeno su istraživači otkrili da ispitanik uz tačne opise osnovnih elementa daje njihovu nepotpunu ili pogrešnu funkciju. Takođe su uočili da ponekad opisi izgledaju kao obrnuta slika u ogledalu i zaključili da je u postupak uključena desna polovina mozga, jer ona kontroliše prostornu orijentaciju i intuiciju.

MINIMALNA VEROVATNOĆA

    Da bi eliminisali svaki subjektivan pristup analizi tačnosti opisa i crteža koje je tom prilikom načinio Pet Prajs, Targ i Putof angažovali su nezavisnog stručnog kontrolora, koji je obišao svih devet mesta i zatim ocenio opise prema sličnosti, ocenama od jedan do devet. Prajsove je zabeleške dobio bez naziva ipo slučajnom redosledu, tako da nije mogao da zna na koja se mesta odnose. On je čak sedam od devet opisa ocenio kao pogotke, a verovatnoća da je u pitanju slučajnost iznosti 1:35.000!
    Ali, ni na tome se nije stalo, nego je jedna grupa naučnika sa Stanforda, koja nije imala nikakve veze sa eksperimentima, zamoljena da uporedi opise i mesta. Pet istraživača je ocenilo da ima sedam, šest, pet i dva puta po tri pogotka. Fizičari su za sledeću seriju pokušaja 'gledanja na daljinu' izabrali Helu Hamid, profesionalnog fotografa. U novom nizu od devet 'izleta', međutim, odlučili su da ispitaniku vreme za 'razgledanje' skrate sa 30 na 15 minuta. Hamidova je imala više sklonosti ka crtanju i skiciranju umesto iskazivanju utisaka rečima, i pokazalo se da su neke skice bile neverovatno tačne. Nepristrasni kontrolor naknadno je ocenio da je u pitanju čak pet punih i četiri delimična pogotka, što je verovatnoća od 1:500.000!
    Nakon ovog uspeha i još četiri niza testova sa sedam drugih učesnika, Targ i Putof su smatrali da rezultati nesumnjivo dokazuju mogućnost 'gledanja na daljinu'. Doktor Kit Pendler, koji je za englesku televiziju u to vreme snimao seriju 'Duh jači od materije', odvezao se sa doktorkom Beverli Rubik na jedno od šest slučajno odabranih mesta - Indijan park u Berkliju. dok su Helu Hamid istovremeno snimali u zaključanoj hotelskoj sobi kako pokušava da otkrije gde se nalaze.
    Po povratku, razmenili su sa Hamidovom zapažanja, i onda je odvezli na svako od šest mesta, ne bi li prepoznala ono pravo. Pogrešno ga je identifikovala kao Kodornajsis park, koji je takođe bio na listi, ali dr Pendler nije bio razočaran i objasnio je da je u pitanju nedovoljno istraženi 'efekat pomaka', kada ispitanik ne pogodi cilj nego neku drugu mogućnost iz tog područja, što se često događa kod telepatskih eksperimenata.

METOD 'CELOG POLJA'

    Doktor Karl Sardžent, sa Psihološkog instituta Univerziteta Kembridž, posetio je 1978. godine laboratoriju američkog parapsihologa Čarlsa Honortona, koji je tada u Medicinskom centru Majmonides u Njujorku izvodio eksperimente u vezi sa telepatijom snova. Ućestvovao je u njima kao ispitanik i oduševio se takozvanim 'metodom celog polja', kada su pri potpunoj svesti sasvim isključeni svi audio i vizuelni doživljaji.
    Za vreme eksperimenta koji je sproveo u Kembridžu, ispitanica Hajdi Bartlet bila je izolovana u posebnoj prostoriji, ležeći na strunjači, lice joj je obasjavalo crveno svetlo, a oči su bile zaklonjene prepolovljenim lopticama za stoni tenis. Na ušima je imala slušalice, kroz koje se čuo samo jednoličan šum. Doktor Karl Sardžent otišao je u drugu prostoriju i posmatrao jednu od četiri slike koje su se tamo nalazile. Bio je to jedan seoski pejzaž italijanskog slikara Đuzepa Palicija iz XIX veka. U prvom planu bio je konj kojeg selajk vodi prema kući na brdu. U pozadini je veliki breg koji podseća na spljoštenu piramidu, a ispred njega okruglo jezero. Podstaknut kamenim pejzažom, doktor zapisuje na papir primedbu: 'Podseća na površinu Meseca'. Hajdi Bartlet ima zadatak da što tačnije 'vidi' isto ono što doktor Sardžent vidi.
    Devojka je na svom ležaju potpuno mirna i opuštena. Uskoro u mikrofon pored sebe počinje da govori svoje utiske: 'Ah, da, sad nešto dolazi! Sasvim jasno. Tamna životinja stoji na steni i plava pozadina. Breg plav, sasvim jasan'.
Uskoro dodaje još: 'Sada više izgleda kao deo neke stene. Kao piramida kada je gledamo iz vazduha. Kao vrh Mont Everesta, ili tako nešto. Pejzaž je vrlo oskudan... U sredini je velika mrlja - možda rupa u zemlji'. Posle dvadeset jednog minuta provedenog u 'stanju celog polja', Hajdi izjavljuje: 'Još uvek mi dolazi taj pusti mesečev pejzaž'!
    Po završetku eksperimenta, asistentkinja joj pokazuje duplikate četiri slike iz doktorove sobe: prva je slika iz novina i prikazuje golog studenta koji se vozi na biciklu kroz Kembridž, druga crtež porculanskog predmeta s ornamentima i životinjama, treća Palicijev pejzaž, a četvrta karikaturu na kojoj je stariji par u čamcu na vesla.
    Bartletova je pomalo zbunjena. Karikatura oblikom i izgledom nalikuje slici koju je 'videla': umetnik je bele talase nacrtao tako da se čine kao raspucali mesečav pejzaž, a čamac ima sličan oblik kakav je pripisala steni. Na Palijacijevoj slici više elemenata odgovara opisima koje je dala, dok crtež na porculanu prikazuje životinju na steni naspram plavog neba. Izgleda da je sa tri od četiri slike preuzela određene detalje. Opredeljuje se za karikaturu, zatim Palicijevu sliku i porculan. Primedba o 'mesečevom pejzažu' identična je sa onom koju je doktor pribeležio!
    Do kraja aprila 1981. godine, doktor Karl Sardžent uspeo je da izvede 412 seansi sa 146 raznih ispitanika i u 37,9& slučajeva dobijeni su pozitivni rezultati, u više od 25% došlo je do 'zamene', to jest prava slika bila je na drugom mestu, u 20,4 odsto na trećem a u 16,5% na četvrtom mestu. Procenat koji je nadmašivao verovatnoću iznosio je otprilike 50%! Da bi utvrdio da li su ispitanici koji su u prvim testovima imali dobre rezultate i kasnije postizali natprosečan broj pogodaka, Sardžent je otkrio da su oni neuspešni u ponovljenim pokušajima imali 27,3 odsto pogodaka, što odgovara slučajnosti, ali su zato uspešni sada dostizali tačnost od 83 odsto!
    Njegov je zaključak bio da se tim postupkom postiže stalna kvota uspeha, koja se može i ponoviti. Zatim, ne postoji mogućnost svesne ili nesvesne prevare, čime su ispunjena dva zahteva naučnog istraživanja. Ali, najvažnije saznanje do kojeg je došao doktor Sardžent bilo je da se sposobnost telepatije može naučiti i razvijati, i da je, kao što su to fizičari Targ i Putof naveli, svako ljudsko biće nosi u sebi.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT