Fantomski Napadači Iz Druge Dimenzije

    U podne, 10. maja 1951. godine ulice filipinskog glavnog grada Manile bile su pune prolaznika, jer su službenici u to vreme izlazili na pauzu za ručak. Usred najveće gužve, na Aveniji Rizal, jedna mlada tamnoputa devojka dozivala je u pomoć, mašući rukama kao da se od nečega brani.

Prolaznici oko nje su začuđeno zastajkivali, a onda odlazili dalje, jer pored mlade žene nije bilo nikoga, ona kao da se branila od nevidljivog napadača!? I dalje je na sav glas zapomagala: 'Pomozite mi, preklinjem vas, zar nevidite da hoće da me ubije!'
    Ljudi oko nje su samo odmahivali glavom i verovatno zaključivali da se radi o osobi koja ima izvesne psihičke probleme. Tada je devojka, kao da je na trenutak uspela da se otrgne nečijim rukama, potrčala kroz gomilu, a onda užasnuto vrisnula: 'On me je ugrizao!' Na bledoj i napola onesvešćenoj ženi prolaznici su zaista ugledali jasne tragove zuba na koži i ranu iz koje je tekla krv. Tog trenutka usledili su novi ujedi, a jedan od posmatrača, ubeđen i sam da je devojka histerična, predložio je da je odvedu u najbližu policijsku stanicu.
    Putem do stanice mlada Filipinka se još tri puta bolno trzala, a novi tragovi zuba su se pojavljivali na različitim delovima njenog tela. Kada je stigla do policije, i ruke i noge su jopj bile krvave. Hitno je stigao lekar i počeo je ispitivati nesrećnu devojku. Saznao je da se zove Klarita Viljanova, da ima osamnaest godina, da živi sa svojom tetkom i da odnefavno radi kao bolničarka. Pregledajući rane, lekar je slušao njenu priču kako se iznenada, niotkuda, pojavio neki strašan čovek, bacio se na nju dok se oblačila i ugrizao je na nekoliko mesta. Pokušala se spasiti istrčavanjem na ulicu, ali on ju je i tamo sledio.
    Sada već siguran da je pred njim bolesna osoba, lekar je ipak, tobože zainteresovano upitao devojku kako je izgledao taj čovek. Ona mu je rekla: 'Bio je mali, užasan, velikih očiju. Imao je na sebi nešto kao pelerinu i ogromne bele zube.' Još kada je čovek koji je dopratio devojku u policijsku stanicu izjavio da nije video nikakvog napadača, doktor je dežurnom policajcu u pola glasa objasnio da je devojka epileptičarka i da je u trenucima napada sama sebe izgrizla. Iskusni policajac, navikao da zapaža bitne detalje, samo je zavrteo glavom pokazujući na vrat napadnute devojke i pitao doktora: 'Kako je mogla ugristi samu sebe iza leđa za vrat?'
    Dok je sada i lekar zbunjen i zaprepašćen ćutao, pred njihovim očima devojka je zavriskala i činila pokrete kao da se otima vičući da je čudovište ponovo tu i da je opet napada. Lekar joj je pritrčao u nameri da je spreči da sama sebe povredi, ali je ugledao nove vlažne ugrize na njenim obrazima i ramenu. Pozvao je još jednog lekara, pa su odlučili da Klaretu prebace u bolnicu, a policajac je o svemu obavestio gradonačelnika Manile Arsenija laskona.
    Dok su je četvrt sata kasnije kola hitne pomoći nosila u bolnicu, nesrećna devojka još se borila protiv nevidljivog napadača. U posebnoj sobi psihijatrijskog odelenja prizor se ponovio još nekoliko puta, čak i u prisustvu lekara, gradonačelnika i nadbiskupa manile. Doktorica Marijana Lara uputila je na hitnu analizu trahove sline koji su ostajali na mestu ugriza, a ona je pokazala ne samo da ne pripada Klariti, nego uopšte nije ni ljudskog niti bilo kakvog poznatog porekla!?

        
    Maja meseca 1876. godine, u jednoj ulici u kinseskom gradu Nankingu bića nevidljiva ljudskom oku napadala su prolaznike, vukla ih za kosu i činila druge nelagodnosti. Nastala je velika panika, od Nankinga do Šangaja samo se pričalo o 'vilenjacima koji seku kosu', a čitav fenomen potrajao je više od tri godine. međutim, slična dešavanja u toj zemlji, zabeleženi su još u veme dinastije Vei, 517. i 477. godine pre naše ere!

    U XVII veku fantomi su posetili Pariz, a kvart Mare di Tampl, počev od marta 1623. godine, bio je zadugo na lošem glasu. Pisac Čarl meki u knjizi 'Neobični doživljaji i masovna panika', opisao je kako se u ovom delu grancuske prestonice zbog nevidljivih napadača nijedan muškarac više nije mogao pouzradi u svoju snagu, bez obzira kolika je bila, a naročito je bila ugrožena čednost devojaka. Ljudi su izbegavali da tuda čak i prolaze, odlazili su da žive što dalje odatle, a pričalo se o ukupno šestorici fantoma koji vrebaju neoprezne.
    Ako se u ovaj pariski slučaj može posumnjati jer nema dovoljno verodostojnih i pouzdanih informacija da su napadači zaista bili nevidljivi, ono što se desilo u Japanu 1890. godine ostavilo je traga u štampi, koja je opširno pisala o panici nastaloj jer je fantom na vratovima ljudi ostavljao posekotine. Ni Amerika nije ostala po strani kada su u pitanju napadi 'nevidljivih fantoma'. Tako je 1850. godine 20-godišnji Hari Felps iz Stratforda, čiji je otac bio lekar, postao meta nsrtaja tajanstvenih bića. Fantomsko biće ga je uporno gađalo kamenjem, podizalo do plafona, a jednom prilikom čak ga bacilo u bunar, a drugom prilikom, u prisustvu roditelja ga zavitlalo i bacilo u krošnju drveta.
    Susreti  sa nevidljivim utvarama nisu se uvek srećno završavali, ili samo sa tragovima zuba na telu. Zastrašujući slučaj zabeležen je 1761. godine, kada se pet žena u blizini mesta Ventimilje u Italiji vraćalo iz močvare gde su brale trsku. Jedna je iznenada jauknula i pala na zemlju. U istom trenutku ostale su ugledale neverovatan prizor koji je kod njih izazvao paničan strah. Odeća i odeća nesrećne prijateljice bile su razbacane na sve strane, žena je na glavi imala povrede tako da se na nekim mestima videla ogoljena lobanja, stomak joj je bio otvoren, jedan noga oderana a druga polomljena!
    Aprila 1922. godine u londosnku bolnicu u Čering Krosu doneli su čoveka sa teškom povredom na vratu. Njega je, dok je šetao ulicom, 'nešto' žestoko udarilo po vratu, tako da se nije mogao održati na nogama. Sat kasnije doneli su drugog sa istom povredom i istom pričom, a nedugo zatim i trećeg!
    Decembra iste godine London je ponovo bio pod opsadom nevidljivih napasnika. Neki muškarac je presretao devojke u različitim delovima grada, odsecao im čuperak sa glave, a zatim tajanstveno nestajao pred očima prolaznika koji bi pohitali da zaštite nepoznate žene.

    Sličan doživljaj imala je 189. godine prorodica Dag iz Ontarija u Kanadi. Njihova devojčica iznenada je bila povučena za pletenicu, tako da joj je potpuno isčupana sa glave. Istovremeno, dečak je rekao da ga nešto nevidljivo pipka po glavi. Zaprepaštena majka primetila je da mu je više pramenova već bilo odsečeno do temena.
    'Neverovatni doživljaji dece Pirada Žilea', naslov je knjižice štampane 1800. godine u kojoj se govori o slučaju dečaka na čijem su licu roditelji, posle napada fantomskog bića, ugledali tragove zuba. njegovu sestru nevidljivi je pred očima komšije držao za vrat, a na mestu pritiska oni su videli udubljenje. Nastavio je da je vuče u krug, šamara i gura. Posle dvadesetak minuta, pret petoro ljudi deci su ruke bile izgrižene, sa tragovima oštrih zuba i još vlažne pljuvačke. Jedan od sučajeva nasrtaja neviljivih bića ili više njih, desio se 1960. godine kada je žrtva bio Džimi de Bruin, radnik na jednoj farmi u Americi. Tokom službene istrage tim povodom Džimi je počeo da jauče od bolova, a na nogama  na kojima je imao kratke pantalone, pojavljivale su se posekotine od kojih se nije mogao odbraniti. Narednog dana na grudima ispod košulje, koja je ostala netaknuta, pojavila se rana nalik na posekotinu brijačem ili skalpelom. Napadi na njega trajali su nekoliko dana.
    Nevidljivo oružje isto tako nevidljivih napadača nisu samo zubi, makaze, skalpeli ili motke. Poznati su i 'fantomski snajperisti', čiji su bešumni meci završavali u telima žrtava a da odeća koju su imali na sebi nije bila oštećena! Policija je u prvom slučaju mogla da posumnja da je ubijenom zamenjena odeća, ali su nađena još dva leša sa ranama ispod odela? U Beringenu u Nemačkoj, još 1875. godine je ranjen u ruku jedan seljak metkom iz starinske puške dok je u društvu nekoliko ukućana išao iza zaprežnih kola.

    Slučaj mlade Filipinke jedan je od najbolje dokumentovanih, jer ga je objavila sva filipinska štampa, kao i brojne intervjue sa doktoricom Marijanom Larom. Klarite Viljanova od večeri kobnog 10. maja već se potpuno smirilia, a doktorica je morala da konstatuje da devojka ne pati ni od kakvih psihičkih smetnji. Ostala je u bolnici sve dok joj rane nisu zarasle. a posle toga više nikada nije susrela nevidljivog naopadača. Ko je bio mali ružni čovek u pelerini, sa ogromnim belim zubima?
    Doktor Vilijam Softel , ozbiljni britanski naučnik, nije se libio da se spozabavi ovakvim zbunjujućim slučajevima. Nakon istraživanja u oblasti parapsihologije, on je zaključio sledeće: 'Stiče se utisak da je sve ono što nazivamo nevidljivim nastanjemo bićima sposobnim da se prikažu osobama koje sami izaberu. Možda su to bića koja nastanjuju paralelni svet uz nas, ili lutajući pokojnici?'
    Doktor Softel naveo jeprimer takozvanih 'prekobrojnih' osoba na fotografijama, naročito na porodičnim proslavama, kada nakon razvijanja filma članovi porodice na slikama ugledaju i svoje davno pokojne rođake. Poznati istraživač okultnog, Čarls V. Lidbriter, autor knjiga 'Astralni svet' i 'Nebeski svet', u prvoj knjizi govori o preminulima koji nastanjuju niži astral, a tu se radi o senima okrutnih i surovih bića, ubica i samoubica, pa često i o 'vampirima' koji za produženje sopstvene egzistencije na onom svetu crpu i oduzimaju energije živima.
    Po njemu, ova atralna bića, u slučajevima kada ne mogu naći pogodne medijume, izvode manifestacije kao što su bacanje kamenja, zvonjava ili slično. U poglavlju o neljudskim stanovnicima, kojih takođe ima na astralu, Lidbiter navodi da oni, ako to iz nekog razloga žele, stvaraju privremeno telo od astralne materije, a ako i dođemo u dodir sa njima, to je onda na čisto fizičkoj ravni. Da lu su fantomi koji grizu, ujedaju, bacaju kamenje, ili čak pucaju iz nevidljivog oružja, zaista stanovnici astralnog sveta? To je još uvek velika nepoznanica.