Duhovne Priče - No 27

    Bio je građanski rat u Sovjestskom Savezu. Jedna devojka (J.P.) je stajala pored svoje kuće i u nju je nanišanio puškom jedan muškarac, seljak. Devojka je ustreptalo podigla ruke ka grudima i sa velikom verom i nadom vatreno se molila: 'Oče, svetitelju Hristov, Nikola, pomogni mi i zaštiti me!'

    I, odjednom seljak baci pušku u stranu i govori: 'Beži, odmah idi kuda hoćeš i na oči mi ne izlazi!' Ona je utrčala u kuću, uzela nešto stvari i otrčala na stanicu. Otputovala je u Moskvu. Prošlo je od tada nekoliko godina. Jednom se kod nje oglasilo zvono na vratima. Ispred sje stajao muškarac, mršav, koji je drhtao i bio sav u ritama. Pita da li tu stanuje J.P. Odgovaraju mu da tu stanuje i pozivaju ga da uđe.
    Kada ju je video, pao je na pod pred njenim nogama i plačući počeo da je moli za oproštaj. Ona nije znala šta da radi, počela je da ga podiže, govoreći mu da ga ne poznaje. On joj je tada rekao: 'J.P. zar me ne prepoznaješ? Ja sam onaj koji je hteo da te ubije. Podigao sam pušku, nanišanio i tek što sam hteo da pucam, vidim da umesto tebe stoji sveti Nikola. U njega nisam mogao da pucam.'
    I opet se svalio pred njenim nogama i nastavio: 'Od tada sam bolestan. Rešio sam da te pronađem. Pešice sam došao iz sela.' Ona ga je uvela u sobu, smirila ga i rekla mu da mu je sve oprostila. Nahranila ga je, preobukla ga u čisto. On joj je tada rekao da će sada mirno da umre. Nekoliko dana posle toga mirno je otišao Gospodu. Pred smrt se ispovedio i pričestio. Ona ga je oplakivala kao svog rođenog.


   Sin protojereja Zvezdinskog, Nikolaj, pošto se upisao na univerzitet, izgubio je veru, nije se molio niti je išao u crkvu. Uoči Božića majka mu je rekla:
- Da li bi pošao na bdenije? Sutra je veliki praznik.
    Ali, on joj je razdraženo odgovorio:
- Ja sam vam već rekao - nemam tamo šta da radim. Šta ću tamo dobiti u teskobi i zagušljivosti?
    Mati mu je žalosno rekla:
- Pazi, da te Bog ne kazni za takve reči.
    Te iste večeri pružio je ruku da dohvati nešto sa police i - vrisnuo od bola. Nije mogao ruku da pomakne. Bol pod mišicom se pojačavao i brzo je rastao otok. Te noći nije mogao da sklopi oka od bola. Ujutro je došao doktor i rekao da je to teška bolest, koja se zove pseće vime. Rekao je da treba sačekati dok otok ne sazri, da bi se moglo operisati.
    Nastupislo je vreme teških muka i besanih noći za njega. Nikolaj nije zaboravio kada je poela bolest. Nije sasvim izgubio veru i njegova savest se probudila, a uveče je zamolio majku:
- Daj mi noćas ikonu prepodobnog Serafima Sarovskog.
    U toku noći majku je probudio Nikolajev krik. Kada je mati ušla, videla je da sin sedi na krevetu. Krevet i pod bili su poprskani gnojem, a on joj je uzbuđeno ispričao:
- Meni je sada dolazio. Kod mene je sada bio prepodobni. Rekao je ako se ne pokajem i ne promenim način života, stradaću. zatim je dotakao moju bolesnu ruku i tog trena otok je prsnuo. Sada mi je ruka sasvim zdrava.
    Ono što je doživeo te noći, izmenilo je Nikolajev pogled na svet. Ostavio je univerzitet i upisao se na Duhovnu akademiju.

     Moj rođeni stric Ivan Aleksejevič Beljajev, bio je vojni lekar. Imao je duboku veru i spoljašnjost mu je bila zadivljujuće lepa. Trudio se da svakodnevno svrati u crkvu. Za vreme japanaskog rata 1905. godine, radio je u vojnoj bolnici. U njega se zaljubila mlada medicinska sestra, kći generala, prava lepotica.
    Ona mu je rekla: 'Ivane Aleksejeviču, ako se ne oženite mnome, izvršiću samoubistvo. Ne mogu da živim bez vas!' On joj je odgovorio: 'Pa, ja se ne spremama za ženidbu.' Na to mu je ona uzvratila: 'E, tada, ako je to vaša konačna odluka, mene neće biti među živima'.
    Čuvši ovo, on je napisao pismo svojoj majci: 'Ako se ne oženim njome, ona će se ubiti. Kako da izađem iz ovog teškog položaja?' Majka mu je odgovorila: 'Sažali se na nju. Vanja, oženi se njome.'
    Posle svadbe, on se u bolnici zarazio pegavim tifusom i umro. Kada su to saopštili mladoj koja ga je vatreno volela, ona je pala u očajanje i tugu. Jedno je sedela u sobi i iznenadno videla: ulazi njen muž - njen dragi Vanja. Zaboravivši da je umro, skočila je od radosti. Gleda, prišao je stolu, uzeo olovku, drži je ne tako kao mi, već vertikalno piše. Još jedan tren i on je nestao.
    Dohvatila je šta je napisao i uzviknula: 'Bože, ovo je njegov rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O, Bože, hvala Ti'. Evo šta je on napisao: 'Smrt je rođenje života, onog života, gde smrti nema!'


    Priča sveštenik O.I.: 'U gradu Jepifani, jedna gradska crkva bila je veoma stara. Rešili su da je sruše, a na njenom mestu da izgrade novu. Kada su srušili zgradu do temelja, pored nje su pronašli potpuno neraspadnutog pokojnika. Po liku i po odeći, očigledno je bio ovdašnji meštanin i sahranjen je, sudeći po pokrovu, ne tako davno, pre oko 50-60 godina. Počeli su da se sećaju ko bi to mogao da bude. Da li je neki veliki uglednik, koji je svojim delom stekao netruležnost, ili je bio toliki grešnik, kojeg ni zemlja nije htela da primi?
    Izneli su pokojnika iz zemlje, preneli ga unutra i počeli kod jepifanskih staraca da se raspituju o njegovom rodu, ali nikako nisu mogli da bilo šta saznaju. A pokojnik leži kao da je živ, isto kao da su ga juče u grob položili. Najzad su našli neku staricu koja ni svoje godine više nije brojala.
    Starci su pričali da je ona već bila stara i kada su oni još dečaci bili. Hteli su da je odvedu i pokažu joj pokojnika, ali ona nije pošla, iako je bila veoma čila i pri čistoj svesti. Ipak, primetili su da starica nešto prikriva, nije dorečena kada su se kod nje krsatko raspitivali. Primetili su i malo su joj pripretili. Ona im je tada rekla: 'Pa, kada je delo izašlo na videlo, onda i znajte - ako zemlja ne prima pokojnika, znači, to nije niko drugi već moj sin, da bi mu na onom svetu sve pusto bilo. Starci su je pitali zašto je tako nemilosredna prema njemu, a ona im je odgovorila: 'Zato što me on tukao, majku svoju rođenu, bez ikakvog milosrđa, celog svog anatemskog života i pre svog samog kraja tako me je situkao da mi je pletenicu kose celu iščupao. Ja sam ga onda i proklela, a on je, od mog majčinskog prokletstva izdahnuo na mestu. Kada su ga sahranjivali, ja sam mu pod glavu stavila svoju pletenicu da bi mu njome i sudili na sudu Gospodnjem da se i tamo s njega moje prokletstvo ne bi skinulo. Ako nađete pod glavom u jastuku pletenicu kose, onda znajte da je to on, moj krvopija.
    I, stvarno, pod glavom pokojnika, u jastuku su našli majčinu pletenicu. Tada je sveštenik parohije počeo a ubešuje staricu da oprosti sinu, da skine sa njega prokletstvo. Uhvatio  se sveštenik u koštac sa staricom i izmamio je osećanja u njoj, a ona je tada rekla: 'Pa, neka Bog njemu oprosti, i ja mu opraštam.

    Evo šta je ispričala svešteniku na ispovesti jedna devojka:
- Sa drugaricom sam se bavila spiritizmom. Jednom sam na seansi izrazila želju: 'Hoću da vidim zlog duha'.
    Tacnica mi je brzo odgovorila: 'Ako hoćeš da ga vidiš, pođu sutra u dva sata danju na Tverski bulevar kod spomenika Puškinu. Tamo ćeš sresti mladog čoveka u tamnom odelu'.
    Nisam se uplašila i u dva sata sam došla kod spomenika. Prema meni je prilazio mladi čovek u tamnom odelu. Uzeo me pod ruku i poveo me u pravcu reke Moskve. Tek što me dodirnuo, osetila sam neku ukočenost. Moja volja je bila paralisana. Nešto mračno je pokrenulo i pridavilo moju dušu.  Osećajući sebe u tom očajnom položaju, pokušala sam da se molim. Ali ni jedna molitva mi nije padala na pamet. Kao u magli sam išla i činila očajne pokušaje da se iščupam iz bespomoćnog stanja. Najzad, sa velikim naporom, uspela sam misaono da kažem: 'Gospode, pomiluj!'
    Odmah sam se prenula. Pored mene nikoga već nije bilo. Stajala sam na ivici ponora nad rekom Moskvom. Još jedan korak i upala  bih u reku. Velika je milost Božija!


    Zabolele su me oči. U početku nisam na to obratio pažnju, ali bol koji se pojačavao zahtevao je intervenciju lekara. Rekli su mi da imam trahom i da bolest zahteva dugotrajno i uporno lečenje. Prošlo je dva meseca bezuspešnog lečenja, a onda sam krenuo na daleki put u mesto svog službovanja, u Kostrumu. Vrućina i prašina postali su toliko nepodnošljivi i moje oči su se toliko razbolele i zagnojile da nisam mogao ni da pogledam u svetlost.
    Mogao sam da gledam samo onda kada mi je žena prala oči toplom vodom, ai tada samo kroz veoma tamne naočari. Otišli smo do obitelji prepodobnog Sergija Radonješkog, koja se nalazila na putu od Moskve do Kostrome. Moja žena je preložila da svratimo u lavru i provedemo u njoj jedan dan. Rekla je:
- Pomolićemo se zajedno, možda će Gospod po molitvama Njegovom ugodniku da ti pošalje isceljenje.
    Sve vreme dok je trajala večernja liturgija stajao sam kao nepomični kip, niti je bilo vere, ni toplog osećanja. Jednom rečju, molitve mi nisu padale na pamet. Iznenada sam iza jeromonaha koji je stajao pored moštiju, primetio metalna vrata i na njima otvor nepravilnog oblika. Kada se završila večernja liturgija, prišao sam i vidim ispod otvora natpis urazan u metalnoj polovini vrata: 'Ovaj otvor je nastao od topobskog taneta prilokom opsade Troice-Sergijeve lavre od strane Poljaka.
    Kao da me nešto sekirom udarilo poglavi - pa, ja sam Poljak, i katolik, a moj predak je učestvovao u ratovima Poljske protiv Rusije! Čak je moždfa i on sam učestvovao u probijanju ovog otvora u vratima pored samog uzglavlja prepodobnog Sergija. Bio sam kao van sebe. Moleban posle večernje liturgije je već počeo. Prišao sam gropu prepodobnog sav dršćući i uplašen, ali me uskoro prože neka naročita snaga i odvažno počeh da se molim sa plamenim suzama i gotovo u zanosu:
- Ugodniče Božiji, Ti si svetac, i ne možeš da me mrziš. Ti opraštaš i onome ko ti nanosi ili ti je nanosio porugu, ko je obeščastio tvoju svetinju, ko je prolivao krv tvoje braće, tvojih čeda po duhu. Evo ja pred tvojim svetim moštima, neprijatelj tvoj, neprijatelj tvoje Crkve, potomak tvog najgoreg neprijatelja, stojim pred tobom, molim te, molim se tebi za isceljenje moje neisceljive bolesti...
    Završio se moleban, poklonio sam se moštima propodobnog, pokrovom sam dotakao svoje bolesne oči. Kod svetog bunara žena me napojila svetom vodom i njom mi oprala zagnojene oči. Čudo isceljenja, koje sam ja tada čekao, nije usledilo, i ja, do izvesnog stepena rstrojen, opet sam pao u potpunu religioznu ravnodušnost. Te večeri smo otputovli u okolinu lavre, u Vitaniju. Vratili smo se u lavrovsku gostionicu kasno. Oči su me bolele više nego kada smo stigli, ali nisam kukao, smirio sam se i prestao sam da očekujem čudesno isceljenje. Ujutro me je probudilo kretanje u susednoj sobi. To je žena zagrevala vodu za mene. Ležao sam zatvorenih očiju, znajući iz iskustva a ih može otvoriti samo dugotrajno umivanje. Rekao sam joj:
- Hoćeš li brzo Mašenjka?
- Odmah evo, idem.
    Žena mi je prišla, umočila sunđer u toplu vodu i taman kada mi je njime dotakla očni kapak, moje oči se same otvoriše, savršeno zdrave, čiste, kao da nikada nije ni bilo moje strašne bolesti. Možete li samo da zamislite naše čuđenje i radost! Od tada me oči nikada više nisu zabolele. O ovom čudu nikome nisam pričao, a nekoliko godina docnije saznao sam od starešine Obitelji prepodobnog Sergeja, da je to samo kap u moru čudesa koja se izlivaju blagodaću božjom iz mošti čudotvorca.
    Prepodobni oče Sergije, moli Boga za nas!
    Monahinja Serafima priča: 'naša porodica je veoma poštovala oca Jovana Kronštatskog. jednom je moj otac, kada je već bio arhimandrit, u društvu dvojice prijatelja došao ocu Jovanu. Baćuška ih je dočekao veoma srdačno, mada se osećao veoma loše. On je dugo i živo razgovarao sa gostima, zatim je prekinuo razgovor i okrenuvši se mome ocu, rekao:
- Pamti dan trojice svetitelja!
    To je bilo njihovo poslednje viđenje. Uskoro je otac Jovan umro. Otac nam je ispričao o poruci baćuške Jovana i mi svom svi sa velikim strahom čekali dolazak dana trojice svetitelja - 30. januara po starom kalendaru, 12. januara po novom, jer smo bili sigurni da će toga dana naš otac da umre. On je i sam to očekivao i pripremao se za smrt. Ali taj dan je prošao srećno, čak je bio nekako naročito svetao i radostan, ali ot toga vremena otac je svake godine čekao svoju smrt na dan trojice svetitelja. Veoma se pripremao za taj dan i provodio ga u postu i molitvi.
    Prošlo je mnogo godina. Daleko do nas umro je naš otac, poginuo je tragično, kako se to uobičajeno kaže. I mi, bez obzira na sav naš trud, nismo mogli da saznamo ni datum njegove smrti, ni mesto njegovog groba. Mene, a naročito moju sestru, veoma je žalostilo to što ne znamo dane njegove smrti. I tako je sestra počela da se moli, ne bi li nam Gospod otkrio kada je umro naš otac. Ona je dugo molila, i najzad joj se u snu javio otac. Ušao je u sobu i kao da odgovara na davno postavljeno pitanje, rekao:
- Pa, naravno, na dan trojice svetitelja.


    Priča matuške Siluane, bivše aristokratkinjekoja je postala monahinja u Pjuhticama i imala poslušanje da dočekuje goste s obzirom da je znala jezike. Događaji o kojima je reč desili su se u Francuskoj pre njenog monašanja. On priča:

- Jedne večeri je od nas došao naš poznanik i moj prijatelj Petar Konstantinovič i upitao me da li hoću da pođem sa njim da čitamo Psaltir pokojniku. Ja sam tada bila ispunjena željom da služim bližnjima i sa radošću sam prihvatila njegov predlog. Petar Konstantinovič je uzeo tu obavezu na sebe slučajno. U crkvi, gde su tražili crkvenjaka da čita Psaltir, nikoga nije bilo i pošto je situacija bila bezizlazna, one je predložio svoje usluge. Rekao je da je to nedaleko od mog stana i da ćemo ići pešice. Muž nije bio kod kuće, ja sam se brzo obukla i mi smo ubrzo stigli do lepe kuće i ušli u bogato namešten stan.
    Dočekale su nas tri elegantno odevene dame, koje je očigledno zbunio naš neprofesionalni izgled. One su nas povele dugačkim hodnikom u sobu gde je ležao pokojnik. On je umro pre nekoliko sati, ali tek što su ga stavili u sanduk, pokrili zlatotkanim pokrovom i upalili debele voštane sveće. Pošto su nas uvele u sobu, dame su brzo izašle i mi smo ostali sami sa pokojnikom.
    Već je bilo veče. U sobi je gorelo električno osvetljenje. Kroz spuštene roletne prigušeno je dopirala ulična buka. Otvorivši Psaltir, Petar Konstantinovič je počeo glasno da čita, a ja sam pominjala pokojnike. Prošlo je oko jedan sat i odjednom sam osetila da se dešava nešto strašno. U početku sam se borila sa tim osećanjem jer po prirodi nisam slaba. Ali, strah je potpuno ovladao mnome. I tada sam još čula kako Petar Konstantinovič počinje teško da diše, hripavo izbacujući vazduh. Zatim se, trgnuvši ramenima, okrenuo prema meni i upitao: 'Osećate li vi nešto?' Odgovorila sam da mi je strašno i da mi se čini kao da neko sedi na meni. One je rekao da se to isto i njemu dešava, ali da ćemo nastaviti da čitamo Psaltir.
    Ali, meni je postajalo sve neizdržljivije. Činilo mi se da se cela soba ispunila nevidljivim bićima i da se oni prikradaju. Petar je sve češće i češće dahtao, kao od teškog tereta, i najzad se okrenuo meni i rekao: 'Ne mogu više, treba da odemo. Mi svejedno nećemo izdržati, njih je previše.'
    Mislio je na nečiste, zle duhove. Uzevši Psaltir, brzo smo izašli iz sobe. Bilo je oko ponoći. Dame su nam se zahvalile, a mi smo jedva čekali da izađemo iz kuće. I čak kada smo se našli na ulici, dugo nismo mogli da dođemo k sebi. Petar je želosno mahnuo glavom i rekao: 'Čvrsto se oni njega drže. Obavezno moramo da saznamo ko je bio onaj čovek'.
    Prošlo je nekoliko dana i Petar je svratio kod mene i značajno rekao: 'Onaj pokojnik nada kojim smo čitali Psaltir, bio je veoma značajan mason!


    Priča oca Sergija Sidorova, sveštenika iz sela kod Muramama:
-Živeo sam tada u Kijevsko-Pečerskoj lavri i bio prijatelj s njenim igumanom i blagajnikom. Bila su tada velika gonjenja Pravoslavne crkve. I jednom su me zamolili da im pomognem da skinu i sakriju u tajno skrovište čudotvornu ikonu Upenja Majke Božje, koja je visila nad carskim vratima u Uspenskom saboru lavre. Plašili su se da se neko ne naruga nad svtinjama u ta nemorna vremena ili da je ne ukrade, ili ne učini nešto još strašnije.
    Nas trojica smo skinuli ikonu, zamenili je kopijom i spokojno se razišli ka svojim kelijama. Pala je noć. Legao sam da spavam, ali san nije dolazio. Nekakv nemir mi je obuzeo dušu. Okretao sam se sa boka na bok i osetivši najzad da više nemam snage da ležim izašao sam u dvorište lavre. Noć je bila svetla, puna mesečine. Vidim, po dvorištu se kreće otac blagajnik. Ni njemu se ne spava, mislim i prilazim mu. On se obradova videvši me i reče: 'Zbog čega mi je na duši nelagodno, ne znam. Morao sam da izađem, u keliji me obuzima neka plašljivost.
    Šetamo tako zajedno, a nespokojstvo u meni sve više raste. Odjednom vidim, tiho se otvaraju vrata i izlazi iguman. Zaključili smo da se ni njemu ne spava. Iguman, videvši nas, brzo priđe. Na mesečini video sam da je uznemiren, čak kao da je nečim potresen. Reče nam: 'Kako je dobro što ste obojica ovde, jer sam pošao po vas.' Upitali smo ga šta se desilo. Iguman se naslonio na zi, teško je disao i počeo a priča:
- Strašno. Sada me je u snu posetila Carica nebeska i tako strogo rekla: 'Hoću da postradam!' Hajdemo, vratimo nazad na mesto čudotvornu ikonu, to je Njena volja.
    Ćuteći, zbunjeni i postiđeni, izvukli smo iz skrivnice ikonu i postavili je na njeno mesto.


    Taganroški starac Pavel (1792-1879) bio je strogi podvižnik koji je siromasima razdelio sve svoje plemićno nasledstvo, mnoge je isceljivao i poučavao da idu putem istine. Evo jednog od mnogobrojnih čudesa koja su učinjena od Gospoda po molitvama starca Pavla: 'Taganroška meštanka Matrona došla se starcu po savet čime i kako da se izleči od mučne bolesti nogu, reumatizma. Starac joj je rekao da se spremi za put u Kijev i Počajev. To je nju neobično iznenadilo, s obzirom da nije bila sposobna sam čak ni ulicu da pređe. Ali, Božji ugodnik joj je sam navukao torbu, povezao je pojasom, ao joj u ruku štap i prekrstio je.
    I Matrona je čilo izašla iz njegove kelije osećajući se zdravom. Ceo put do Kijeva je prešla pešice. Zaista, kako je rečeno  u Svetom Pismu: 'Bogu je sve moguće'.


    Čudnovat je slučaj spasavanja od smrti po molitvama svetitelja Teofana duhovnika carske porodice. Muž Ane Vasiljevne Abati, po profesiji lekar, bio je na praksi u bugarskoj Makedoniji, u okrugu zaraženom tada ubitačnom malarijom, koja je preneta iz Afrike. Medicina je bila bespomoćna, da se u to vreme bori sa tom bolešću. Tako se razboli i Ana Vasiljevna. Doktor je uzalud pokušavao da spase život svojoj ženi. Po potrebi službe, doktor je morao da ostavi svoju ženu i da ide u obilazak okruga zahvaćenog epidemijom. Odlazeći, morao je da kaže ženi strašnu istinu: 'Anječka, tebi ostaje da živiš svega još nekoliko sati.'
    Čuvši ovo, ona zamoli muža da hitno pošalje telegram arhiepiskopu Teofanu u Sofiju. I on pošalje ovakav telegrad: 'Epidemija. Ana Vasiljevna Abati na samrti. Maksimum dva sata života. Molim, pomolite se za njeno spasenje od smrti. Doktor Konstantin Abati'.
    U takvom užasnom stanju on je morao da ostavi ženu da umire u samoći i da otputuje na nekoliko dana. Okrug je ogroman, sve planine, a putevi primitivni. Posle nekoliko dana, doktor se vraća kući potpuno uveren da žene nema više među živima. Usput su mu predali telegram, ali ga je on, zabrinut šta ga čaka kod kuće, i ne pročitavši ga, strpao u džep. Vraćao se kasno, umoran i potpuno rastrojen tugom. Ulazi u kuću i staje kao ukopan - njegova žena sedi u fotelji, savršeno zdrava, samo malo bleda! Ispričala mu je kako su odjednom svi simptomi bolesti u jedan tren prosto iščezli. Radosno je uzviknula: 'Eto, to sam ja po svetim molitvama velikog svetitelja Božijeg, vladike Teofana ozdravila!'
    Kod ovih reči, doktor se setio telgrama koji nije ni pročitao. Telegram je io iz Sofije: 'Molim se. Po milosti Božijoj bolesnica će se oporaviti. A.T.' UStanovili su da se vreme slanja telegrama i momenat ozdravljenja Ane Vasiljevne poklapaju. Ali, kada je Ana Vasiljevna došla da zahvali vladiki Teofanu, on joj nije dao mogućnosti ni usta da otvori, strogo zapretivši da nikome ne priča o isceljenju jer može da se zadesi i najgore. I ona je čuvala tajnu oko 15 godina. Tek posle smrti vladite Teofana 1940. godine, ispričala je o čudu svog isceljenja.


    Otac Sergije Sidorov priča: 'Bio sam veoma blizak s jednim starim sveštenikom, koji se izdvajao veoma visokim duhovnim životom. On je ovladao snagom da izgoni duhove iz zaposednutih i ja sam često gledao isceljivanje đavoimanih, koja je činio baćuška. Bio sam zadivljen kako se taj mali i krotki starčić raspravlja sa dusima zlobe.
    Jednom, kada sam već bio mladi sveštenik, došao sam kod baćuške i ne zatekavši ga kod kuće, seo sam da ga pričekam. Baš tada su doveli đavoimanu ženu. Ona je vrištala i tukla samu sebe. Sažalio sam se na ženu i rešio sam da, ne sačekavši baćušku, sam isteran zlog duha. Pročitavši nad nesrećnicom sve potrebne molitve, zaklinjanja, naredio sam zlom duhu da izađe, ali sam čuo podsmešljiv glas: 'A ko si ti da meni naređuješ?'
    Zahvatio me užas - priseća se otac Sergije - i od tada sam se zakleo da ih nikada više ne izganjam, jer je za to potrebno imati ogromnu duhovnu snagu i uvek se podvizavati u postu i molitvi.


    Horistkinja slolenskog hrama Marfa kazuje: 'Za vreme blokade Lenjingrada, mene je od sigurne smrti spasla blažena Ksenija Peterburška, kojoj su se mnogi misaono obraćali u najtežim trenutcima. Bilo je to u najgorem periodu 900-dnevne opsade grada. javila mi se noću, u nepromenjenoj svojoj beloj marami, sa štapom u ruci. Progovorila je:
- Sledeće noći ne spavaj kod kuće!
    Posle tih reči iščezla je isto tako neočekivano kao što se i pojavila. Uveče sam krenula na noćenje kod rođaka, u drugi deo grada. A moj dom su te noći fašisti razorili do temelja. Čak i sklonište u koje su ljudi pokušavali da se sakriju, srušilo se pod teretom smrtonosnih bombi.

Klik Molitva Dana

Klik Vic Dana

Klik Otkačeni Svet

Klik Vesti - Balkan

Klik Super Smeh

Klik Vesti - Svet

Klik Vesti - Sport

Drugi Ovo Gledaju

Klik Vesti - Hronika

Klik Vesti - Evropa

Klik Mali Oglasi

Klik Bioritam Za Vas

¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje

Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu