Čudesno Putovanje u Drugu Dimenziju
Čudesno putovanje u drugu dimenziju! Mistični doživljaj jedne devojke iz Šumadije od pre 95 godina, koji je zapisao vladika Nikolaj Velimirović...
Osmeh na lice:
Postoji dimenzija svesti nama još nepoznata za života, sa svojim čudesnim tajnama nepojmljivim našem umu. Takođe, postoje i oni koji su još za života imali priliku da zavire u taj čudesni svet i da nam iz njega donesu mudre poruke. Na nama je da primenimo te poruke ljubavi i mira, jer su poslate za spas naše duše ...
Sasvim je dostojno pažnje viđenje devojke Milke Čairović iz sela Borča kod Kragujevca, koje je doživela 1922. godine, noću pred Vavedenje. Milka je svima kazivala svoj doživljaj i na mnogim zborovima i saborima propovedala ga je. Mnoga je sela obišla i narodu kazivala - i mnoge ljude ka Bogu obratila. Njeno je kazivanje sasvim dokumentovano i slaže se sa naukom crkve. Njeno viđenje je ovako bilo.
'Spremih se, posle duže molitve - jer me beše strah što sam sama, da legnem u krevet. Namestih dva jastuka pod glavu. Htedoh polako da legnem i spustih se na lakat. Dok u sobi nasta neka promena, i ja se povratih sa lakta, i ostadoh sedeći na krevetu. Ta promena bila je u tome što se soba odjednom osvetli. Pogledam otkuda ta svetlost, i vidim na sredini sobe zavija se plamen svetlosti, kao zastava da leprša. Boja tog prmena je ružičasta. Taj se pramen zavijaše i podizaše u vis. Iz pramena miris kao od izmirne i dolazi ka meni. Od te svetlosti vidim zidove sobe kao što je stvarno, ali sama ta svetlost beše okrugla, slična kubetu na crkvi. Miris pak koji osetih poče da me guši, i ne mogui slobodno da dišem. Beše mi teško.
Tada osetih da me nešto uhvati za ruku i podiže. Ja se poplaših i počeh da kukam: 'Jao, majko moja'! U tom strahu čuh da zveče kao neke sablje, neki bakarni tanjiri. I čuh glas: 'Sad nemesti usta i diši slobodno'! Jer bejah zinula od straha. Povratih vilicu i jezik na svoje mesto, i počeh da dišem normalno. U tome ja počeh da gledam prema nebu jer osetih da se dižem u visinu u to mi je potpuno u znanju. To dizanje mi nije neobično jer sam više puta, kad se pričestim svetim pričešćem, sanjala da letim i obilazim svetinje. Sada pak osećam i u znanju mi je da se dižem u vis. I čudo mi bi kako prođoh kroz tavanicu i krov. Pomislih u sebi, 'volja Božja nek bude'.
Penjući se u visinu, sve vidim: kuće i odžake i brda, jer za mene noć više nije postojala, nego sam od one svetlosti videla kao na suncu. Osećam, ali sve mi je u znanju kako se dižem i strah me je da me ne ispuste koji me vode. Sve znam na zemlji koji su od poznatih živi, a koji su pomrli. Osećam hladnoću, kako na glavi, kako po rukama. Vidim iznad sebe zvezde. Kad prođoh i onu hladnoću, odjednom zaboravih i što je na zemlji, i ko je na zemlji, i sve brige ovog sveta. Zvezde više nisu iznad mene, znači prošla sam ih. Nastaše prostorije sasvim druge, promena kao sunce kad grane. I veliku radost osećam u sebi.
A pred očima mise pokazaše velike prostorije, ne može oko da dogleda kraja. Sitne kocke razne boje, glatke kao mramor, pa preko toga se ide. I meni se prosvetiše oči te mogoh videti ko mene vodi - to su bile dve devojke u belim haljinama. Naiđosmo kod jednog četvrtastog stola, i na stolu tri otvorene knjige. I ključ veliki stoji kraj knjiga.
Starac jedan stajaše pored stola, u liku sveštenika. Ja priđoh, poklonih mu se, celivah ga u ruku. Reče mi on: 'Živa bila, Milka! Ja sam Sveti Petar. Pođi i vidi kako je u raju Božijem'. A ja pomislih u sebi: kako ću ja da idem među onaj svet onako lepo obučen? Kad ja tako pomislih da sam nedostojna, a ono se obrte veliko ogledalo preda mnom. Vidim u ogledalu da je na meni bela svila, i samo šušti, kao i na narodu mnogome.
Onda produžih put, i baš tada čuju se zvona crkvena. Onaj bezbrojan svet, sve devojke u svili, krenuše u bogomolju. Sve tri po tri. Ništa one devojke ne govore, samo me pogledaju. Jedna me od njih poznade, i reče mi: 'Evo Milke, što svake nedelje ide u crkvu'. Ja pogledah, i poznadoh je. To je bila moja drugarica po imenu Milunika Jovanović, učenica 7. razreda gimnazije, a umrla je pre pet godina. Idosmo tako, dok stigosmo do jednog drveta na kome ima tri vrste lišća: zlatno, zeleno i crno.
Objasni mi o tome drvetu moja voditeljka sa leve strane: 'To je drvo sred Raja Božjeg i zove se Drvo života. Od njega svet postaje. Zlatno lišće predstavlja ugodnike Božje na Zemlji. Zeleno lišće predstavlja srednje pobožne ljude. A crno lišće označuje nesrećne ljude koji psuju Boga'. Prođosmo pored Drveta života i naiđosmo na stari narod, sedi za astalima. Obučeni u kadifu, zelenu i kafenu. Sve bruji od njihovih razgovora. Pred njima stoji svega i svačega, razna jela i pića. Ja pomislih u sebi: zašto onaj narod ne jede kad ima svega i svačega. A moja voditeljka oseti moju pomisao, pa mi reče: 'Ovaj narod samo tri puta u godini jede, na Božić, na Vaskrs i na svete Trojice.'
Prođosmo duboko pored tih stolova, kad ja poznadoh moje majke majku, koja je umrla pre dva meseca. Ime joj je Živana. Pogleda me, poznade me i reče: 'Ovaj pojas nosim i tražim Maksima. On je sahranjen bez pojasa'. U stvari, na zemlji, tako je i bilo. Majka moje majke uvek je žalila što je čoveka raspojasana spremila na onaj svet. Pođosmo dalje. Poče da se čuje tuga i kuknjava. I ugledasmo kao zelenu šumu i tamo se vata prvi sumrak. Vidi se crni narod, crno mu odelo, crni u licu. Pred njima kameni stolovi, rapavi, grubi, neizgledni. Na onim astalima nema ništa. I onaj narod kuka kako ništa nema. A moja voditeljka mi objasni: 'To je narod koji na zemlji nije verovao da ima drugi svet. Sve su govorili, nema tamo ništa, nema ništa, pa ništa i nemaju. Milostinju nisu nikakvu davali. U svetu nedelju lebac mesiše - zato su im crne ruke i crno lice. Oni nikada ništa neće imati.' I zaista, mučno im je, jer gladaju one koji su u svetlosti. Tu nikoga ne poznadoh. Tu se ne čuje da biju zvona, niti ima one svetlosti kao u Raju.
Odatle se vratismo i opet naiđosmo kroz Raj. Naiđosmo na malu decu i mlade. Mladi idu i šetaju sa onom decom. Na deci svila aleva, a ruke gole. A mlae nose sve venčano, sa vencima. Čim ostavismo tužno mesto i naiđosmo na Raj, opet se čuju zvona, pa i one mlade sa decom žure na Bogomolju. Tamo gde je Bogomolja vide se veliki plamen kao brdo. Crkva se ne vidi. A zvonara se vidi, pokrivena samo odozgo i anđeo zvoni. Mnogo mi beše milo da odem gde je Bogomolja, ali mi moje voditelje objasniše da nemamo vremena, jer treba da žurimo da vidimo kako je u paklu.
I opet dođosmo kod Svetog Petra, i on mi reče: 'Milka, jesi li videla kako je u Raju Božjem? A vidiš li ove knjige? Ova prva knjiga sa zlatnim slovima znači ko je zapisao za manastir i dao. A ovo gde su crna slova, to je pisanije, koje su zapisali za manastir pa nisu dali. Ovde je crnim slovima zapisano šta je tvoj deda obećao za manastir Vraćevšnicu, pa nije dao. Ova druga knjiga, knjiga je života, i tu su zapisani oni koji su u Raju Božjem. Ova treća knjiga, knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu pred Bogom su mrtvi. Ove pare ovde tvoje su od milostinje koju si davala crkvama i manastirima. Sad idi da vidiš kako je u paklu. Evo ti od ovih tvojih para, pa plati ako ne htedu da te puste.' I ja uzeh od tih para. Poklonih se i poljubih Svetog Petra u ruku i on mi reče: 'Zbogom Milka! Pa kaži tamo kako je ovamo'.
I one me devojke povedoše niz neku nizbrducu, niz neke stube. Tako je strmenito da se bojim da ne padnem. Dođosmo do zemlje. Prođosmo pored nekog uglja što zaudara i pored sumpora što smrdi, i drugi neki smrad što dosađuje. Dođosmo do dva crna zvera. Mora između njih da se prođe. Ja sa strahom naiđoh tuda. A voditeljka mi objasni: 'Ne boj se! Samo ko je grešan, oni uzimaju i bacaju u pakao'. I prođosmo između njih, I ne pogledaše nas.
Naiđosmo na jednu prćinu, vrata se sama otvoriše i jedna žena izađe otuda. I reče: 'Evo Milke, što svake nedelje ide u crkvu'. I ja je prepoznah da je iz Brestovca, žena Matije Uroševića, koja je umrla pre petnaest godina, po imenu Polka. Kad uđosmo na kapiju, videsmo jednu ženu na krevetu, a ispod kreveta gori joj vatra. A Polka baca razna odela na nju, a to joj odelo sve gori. I reče mi Polka: 'Ja sam, Milka, učila žene da ne rađaju decu i Bog me kaznio da gledam ovu mučenicu što je davila decu.' Do i ona žena što je na krevetu mi reče: 'O Milka, ja sam Stojka, Arsenija Uroševića žena iz Brestovca. Ja sam udavila 24 deteta, sve za košulje i čarape, i u njima gorim danas. I goreću do vijeka, osuđena sam.'
Pokazaše mi posle jedna vrata, gde se čuje bura i voda, i kažu da su tamo vodeničari i vračare. Vodeničari su krivo merili. A vračare su činile da žene ne mogu da usire i uzvare. Vodeničari nose kamenje vodeničko, vraćare nose čabrove. Druga vrata onda nam pokazaše. Tamo je velika kuknjava, jer biju one što kažu da nema Boga, i psuju Boga. Treća vrata nam pokazoše. Tamo se kuva i vri smola. Tu su, rekoše, veliki grešnici, koji su osuđeni da se kuvaju u kazanu. Unutra nisam ulazila. Dođosmo na četvrta vrata. Rekoše mi da su tu oni koji jedu crve iz crvljivog creva. To su oni koji su mrsili sredu i petak. Ni na koja vrata ne ulazih, samo se čuje mučenje.
Kad se to završi, ja malaksah od onog smrada i osetih umor. A moje voditeljke doneše neka nosila, i nose me među sobom. Više ne videh kuda prođosmo. Kao da odoh kroz vazduh. I uskoro se ja probudih na krevetu, u mojoj sobi. Isto onako sedeći. Osetih se sva otrnela po telu. Zimu nisam osećala. Beše devet sati. Sunce već visoko odmaklo. Majka je probala da uđe u sobu, ali nije mogla jer he bila zaključana. Kucala je, ali nije bilo odgovora. Disala sam teško, kao da sam izbolovala. Žeđ ni glad nisam osećala. Vilice sam jedva pokretala čitava dva-tri dana. Za nedelju dana hranila sam se samo zejtinom jer sam čula da kazuju ko ne može ništa da jede, treba da uzima po malo zejtina.'
Ovaj primer utoliko je čudan i redak u celoj istoriji da duša izađe iz zdravog tela. Ali to je objašnjivo samo time što je takva volja Božja. A da duša izađe iz bolesnika i vrati se, o tome ima mnogo osvedočenih primera.
Zapis vladike Nikolaja, preuzet iz časopisa 'Put, Istina i Život', broj 2/98, izdanje manastira Lepavina kod Koprivnice
Kontakti Sa Duhovnim Svetom - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
PUT U VISINU
'Spremih se, posle duže molitve - jer me beše strah što sam sama, da legnem u krevet. Namestih dva jastuka pod glavu. Htedoh polako da legnem i spustih se na lakat. Dok u sobi nasta neka promena, i ja se povratih sa lakta, i ostadoh sedeći na krevetu. Ta promena bila je u tome što se soba odjednom osvetli. Pogledam otkuda ta svetlost, i vidim na sredini sobe zavija se plamen svetlosti, kao zastava da leprša. Boja tog prmena je ružičasta. Taj se pramen zavijaše i podizaše u vis. Iz pramena miris kao od izmirne i dolazi ka meni. Od te svetlosti vidim zidove sobe kao što je stvarno, ali sama ta svetlost beše okrugla, slična kubetu na crkvi. Miris pak koji osetih poče da me guši, i ne mogui slobodno da dišem. Beše mi teško.
Tada osetih da me nešto uhvati za ruku i podiže. Ja se poplaših i počeh da kukam: 'Jao, majko moja'! U tom strahu čuh da zveče kao neke sablje, neki bakarni tanjiri. I čuh glas: 'Sad nemesti usta i diši slobodno'! Jer bejah zinula od straha. Povratih vilicu i jezik na svoje mesto, i počeh da dišem normalno. U tome ja počeh da gledam prema nebu jer osetih da se dižem u visinu u to mi je potpuno u znanju. To dizanje mi nije neobično jer sam više puta, kad se pričestim svetim pričešćem, sanjala da letim i obilazim svetinje. Sada pak osećam i u znanju mi je da se dižem u vis. I čudo mi bi kako prođoh kroz tavanicu i krov. Pomislih u sebi, 'volja Božja nek bude'.
Penjući se u visinu, sve vidim: kuće i odžake i brda, jer za mene noć više nije postojala, nego sam od one svetlosti videla kao na suncu. Osećam, ali sve mi je u znanju kako se dižem i strah me je da me ne ispuste koji me vode. Sve znam na zemlji koji su od poznatih živi, a koji su pomrli. Osećam hladnoću, kako na glavi, kako po rukama. Vidim iznad sebe zvezde. Kad prođoh i onu hladnoću, odjednom zaboravih i što je na zemlji, i ko je na zemlji, i sve brige ovog sveta. Zvezde više nisu iznad mene, znači prošla sam ih. Nastaše prostorije sasvim druge, promena kao sunce kad grane. I veliku radost osećam u sebi.
U RAJSKO NASELJU
A pred očima mise pokazaše velike prostorije, ne može oko da dogleda kraja. Sitne kocke razne boje, glatke kao mramor, pa preko toga se ide. I meni se prosvetiše oči te mogoh videti ko mene vodi - to su bile dve devojke u belim haljinama. Naiđosmo kod jednog četvrtastog stola, i na stolu tri otvorene knjige. I ključ veliki stoji kraj knjiga.
Starac jedan stajaše pored stola, u liku sveštenika. Ja priđoh, poklonih mu se, celivah ga u ruku. Reče mi on: 'Živa bila, Milka! Ja sam Sveti Petar. Pođi i vidi kako je u raju Božijem'. A ja pomislih u sebi: kako ću ja da idem među onaj svet onako lepo obučen? Kad ja tako pomislih da sam nedostojna, a ono se obrte veliko ogledalo preda mnom. Vidim u ogledalu da je na meni bela svila, i samo šušti, kao i na narodu mnogome.
Objasni mi o tome drvetu moja voditeljka sa leve strane: 'To je drvo sred Raja Božjeg i zove se Drvo života. Od njega svet postaje. Zlatno lišće predstavlja ugodnike Božje na Zemlji. Zeleno lišće predstavlja srednje pobožne ljude. A crno lišće označuje nesrećne ljude koji psuju Boga'. Prođosmo pored Drveta života i naiđosmo na stari narod, sedi za astalima. Obučeni u kadifu, zelenu i kafenu. Sve bruji od njihovih razgovora. Pred njima stoji svega i svačega, razna jela i pića. Ja pomislih u sebi: zašto onaj narod ne jede kad ima svega i svačega. A moja voditeljka oseti moju pomisao, pa mi reče: 'Ovaj narod samo tri puta u godini jede, na Božić, na Vaskrs i na svete Trojice.'
MEĐU NEVERNICIMA
Prođosmo duboko pored tih stolova, kad ja poznadoh moje majke majku, koja je umrla pre dva meseca. Ime joj je Živana. Pogleda me, poznade me i reče: 'Ovaj pojas nosim i tražim Maksima. On je sahranjen bez pojasa'. U stvari, na zemlji, tako je i bilo. Majka moje majke uvek je žalila što je čoveka raspojasana spremila na onaj svet. Pođosmo dalje. Poče da se čuje tuga i kuknjava. I ugledasmo kao zelenu šumu i tamo se vata prvi sumrak. Vidi se crni narod, crno mu odelo, crni u licu. Pred njima kameni stolovi, rapavi, grubi, neizgledni. Na onim astalima nema ništa. I onaj narod kuka kako ništa nema. A moja voditeljka mi objasni: 'To je narod koji na zemlji nije verovao da ima drugi svet. Sve su govorili, nema tamo ništa, nema ništa, pa ništa i nemaju. Milostinju nisu nikakvu davali. U svetu nedelju lebac mesiše - zato su im crne ruke i crno lice. Oni nikada ništa neće imati.' I zaista, mučno im je, jer gladaju one koji su u svetlosti. Tu nikoga ne poznadoh. Tu se ne čuje da biju zvona, niti ima one svetlosti kao u Raju.
Odatle se vratismo i opet naiđosmo kroz Raj. Naiđosmo na malu decu i mlade. Mladi idu i šetaju sa onom decom. Na deci svila aleva, a ruke gole. A mlae nose sve venčano, sa vencima. Čim ostavismo tužno mesto i naiđosmo na Raj, opet se čuju zvona, pa i one mlade sa decom žure na Bogomolju. Tamo gde je Bogomolja vide se veliki plamen kao brdo. Crkva se ne vidi. A zvonara se vidi, pokrivena samo odozgo i anđeo zvoni. Mnogo mi beše milo da odem gde je Bogomolja, ali mi moje voditelje objasniše da nemamo vremena, jer treba da žurimo da vidimo kako je u paklu.
I opet dođosmo kod Svetog Petra, i on mi reče: 'Milka, jesi li videla kako je u Raju Božjem? A vidiš li ove knjige? Ova prva knjiga sa zlatnim slovima znači ko je zapisao za manastir i dao. A ovo gde su crna slova, to je pisanije, koje su zapisali za manastir pa nisu dali. Ovde je crnim slovima zapisano šta je tvoj deda obećao za manastir Vraćevšnicu, pa nije dao. Ova druga knjiga, knjiga je života, i tu su zapisani oni koji su u Raju Božjem. Ova treća knjiga, knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu pred Bogom su mrtvi. Ove pare ovde tvoje su od milostinje koju si davala crkvama i manastirima. Sad idi da vidiš kako je u paklu. Evo ti od ovih tvojih para, pa plati ako ne htedu da te puste.' I ja uzeh od tih para. Poklonih se i poljubih Svetog Petra u ruku i on mi reče: 'Zbogom Milka! Pa kaži tamo kako je ovamo'.
VIĐENJE PAKLA
I one me devojke povedoše niz neku nizbrducu, niz neke stube. Tako je strmenito da se bojim da ne padnem. Dođosmo do zemlje. Prođosmo pored nekog uglja što zaudara i pored sumpora što smrdi, i drugi neki smrad što dosađuje. Dođosmo do dva crna zvera. Mora između njih da se prođe. Ja sa strahom naiđoh tuda. A voditeljka mi objasni: 'Ne boj se! Samo ko je grešan, oni uzimaju i bacaju u pakao'. I prođosmo između njih, I ne pogledaše nas.
Naiđosmo na jednu prćinu, vrata se sama otvoriše i jedna žena izađe otuda. I reče: 'Evo Milke, što svake nedelje ide u crkvu'. I ja je prepoznah da je iz Brestovca, žena Matije Uroševića, koja je umrla pre petnaest godina, po imenu Polka. Kad uđosmo na kapiju, videsmo jednu ženu na krevetu, a ispod kreveta gori joj vatra.
Pokazaše mi posle jedna vrata, gde se čuje bura i voda, i kažu da su tamo vodeničari i vračare. Vodeničari su krivo merili. A vračare su činile da žene ne mogu da usire i uzvare. Vodeničari nose kamenje vodeničko, vraćare nose čabrove. Druga vrata onda nam pokazaše. Tamo je velika kuknjava, jer biju one što kažu da nema Boga, i psuju Boga. Treća vrata nam pokazoše. Tamo se kuva i vri smola. Tu su, rekoše, veliki grešnici, koji su osuđeni da se kuvaju u kazanu. Unutra nisam ulazila. Dođosmo na četvrta vrata. Rekoše mi da su tu oni koji jedu crve iz crvljivog creva. To su oni koji su mrsili sredu i petak. Ni na koja vrata ne ulazih, samo se čuje mučenje.
POVRATAK U TELO
Kad se to završi, ja malaksah od onog smrada i osetih umor. A moje voditeljke doneše neka nosila, i nose me među sobom. Više ne videh kuda prođosmo. Kao da odoh kroz vazduh. I uskoro se ja probudih na krevetu, u mojoj sobi. Isto onako sedeći. Osetih se sva otrnela po telu. Zimu nisam osećala. Beše devet sati. Sunce već visoko odmaklo. Majka je probala da uđe u sobu, ali nije mogla jer he bila zaključana. Kucala je, ali nije bilo odgovora. Disala sam teško, kao da sam izbolovala. Žeđ ni glad nisam osećala. Vilice sam jedva pokretala čitava dva-tri dana. Za nedelju dana hranila sam se samo zejtinom jer sam čula da kazuju ko ne može ništa da jede, treba da uzima po malo zejtina.'
Ovaj primer utoliko je čudan i redak u celoj istoriji da duša izađe iz zdravog tela. Ali to je objašnjivo samo time što je takva volja Božja. A da duša izađe iz bolesnika i vrati se, o tome ima mnogo osvedočenih primera.
Zapis vladike Nikolaja, preuzet iz časopisa 'Put, Istina i Život', broj 2/98, izdanje manastira Lepavina kod Koprivnice
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Kontakti Sa Duhovnim Svetom - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
