vrh
Meni



Čudesna Iscelenja Sa Krsta



   Nekada su čudesna isceljenja ljudima davala različite ideje o uzrocima, dijagnozi i lečenju bolesti. Zahvaljujući velikom napretku medicine, očekivalo se polagano gašenje pripovesti o tome; međutim, mnoge tajne između neba i Zemlje, što reče Šekspir, ostaće nerazjašnjene, te čuda i danas, kao ranije, igraju važnu ulogu u životu modernih hrišćana. Fenomenološki je i te kako prisutno, od ulaska čovečanstva u III milenijum nove ere, zanimanje za razne vidove alternativnog lečenja, gde centralna uloga pripada mnogobrojnim filozofskim pravcima okrenutim religiji.

 
     


    Psihološki faktori ne smeju biti prenebregnuti, jer imaju snažan uticaj na fizičke i mentalne procese i igraju važnu ulogu u čudesnom isceljenju. Na primer, ako posetimo određeno sveto mesto, misleći na čuda što se tu odigraše, blisko je razumu verovanje kako samim činom hodoćašća dobijamo nadu da ćemo biti obasjani božijom milošću.
    Više od pet miliona vernika svake godine obiđe Sergejevu lavru kraj Moskve, oko dva miliona poseti Lurd, stotinak hiljada Ostroški manastir, ne misleći da je putovanje uzaludno. Katolička crkva je priznala šezdeset izlečenja u Lurdu, Ruska pravoslavna crkva kaže da se u Lavri odigralo oko stotinu, nazivajući ih pravim, čudesnim isceljenjima, prilažući tome meritorne dokaze. 'Čitam u štampi neke ironične komentare u vezi isceljenja što su se odigrala u našem manastiru', kaže arhimandrit German iz Sergejeve lavre i nastavlja: 'ali ironija nam neće pomoći da shvatimo kako se čuda dešavaju'.

ASKLEPIJEVI SVEŠTENICI

    Danas, na žalost, mnogi samoproklamovani iscelitelji pribegavaju sumnjivim obredima da bi zaradili novac na račun ljudi koji veruju u čuda (stara poslovica kaže – u čuda ne treba verovati, na njih se treba osloniti), ne uviđajući da su još čuvari isceliteljskih svetilišta, u starom veku, shvatili da izvođenje čuda ne podrazumeva samo ekonomsku logiku (naplatu), već i pružanje usluge isceljenja.
    Ako neko boluje i lekari nisu u stanju da ga izleče, već sama odluka da se krene u potragu za čudesnim božijim izlečenjem donekle oslobađa čoveka fizičke i mentalne patnje; verovanje u čuda leži s one strane racionalnog iskustva i može biti delotvoran način da se izađe na kraj s bolom za koga medicina ne može pronaći racionalan uzrok. Teško je poverovati, ali neka čuda iz starog veka zaista imaju naučnu osnovu. Neka od njih su zapisana u Hilandarskom kodeksu (Codex Hilandaricii), o čemu smo već pisali u Trećem oku pre par godina; njima se bavio i Artur Klark na izuzetno seriozan način. Postoje dokazi da su čudesna isceljenja, u nekadašnjem starogrčkom lečilištu Epidauru, bila moguća upotrebom psihosomatskih i psihoterapeutskih metoda - ovu tehniku koristi savremena medicina od dvadesetih godina prošlog veka. Prema predanjima vezanim za epidaurska izlečenja, pacijentima, čije je obolenje bilo uglavnom psihološkog porekla, Asklepijevi sveštenici su govorili da poste i spavaju kako bi došlo do srećnog ishoda.
    Vekovima pre nego što je uspostavljena hrišćanska praksa hodočašća, postojala su sveta mesta poznata po neverovatnim isceljenjima. U staroj Grčkoj, hodočasnici su hrlili ka širom sveta poznatom Epidauru, nadajući se izlečenju pomoću božanskih sila. One su obitavale u svetilištu boga Apolona, Asklepijevog sina. U IV veku pre naše ere, Epidaur je bio izuzetno posećen terapeutski centar. Hodočasnici su mogli da uđu u hram tek posle priprema koje su podrazumevale post, molitvu, očišćenje u svetom izvoru i prinošenje žrtve. U sali zvanoj Abaton, pacijenti su ležali na životinjskim kožama, čekajući uputstva od Asklepija - on se, obično, pojavljivao u snovima. Sadržaj snova prepričavan je sveštenicima, radi određivanja načina lečenja.

SLUČAJ CEZAROVOG CENTURIONA

    Oko 291.g. pre n.e. Asklepijev kult je prenet u Rim, gde je ovaj bog poštovan pod imenom Eskulapa. Njegov simbol, štap oko koga je obavijena zmija, danas je univerzalni simbol lekarske profesije. U rimskim tekstovima ostalo je zabeleženo par slučajeva čudesnog izlečenja od kojih je najfascinantnije Tita Rufusa, Cezarevog centuriona iz 49. godine. Evo šta o tome piše Kvint Dacije: 'On (Rufus) gotovo preseče ruku napola vežbajući borce u areni i bi u svetilište dovezen sav u vodi, strašno krvav i zanemoćao. Previše mu ranu, jedva ustavivši krv, i staviše na nju meleme, dok se povređeni u suzama moljaše Eskulapu. Sutradan ovog Rufusa videh kako vežba sa serpentijusima (borci kopljima) a na ruci se ne vide ni traga onako grdne povrede".
    U III veku pre naše ere, kult egipatskog boga Serapisa rasprostro se po čitavoj Grčkoj, dobiviši značaj kao i Asklepijev kult. O Serapisovim čudesnim isceljenjima pojedinih faraona, sveštenika i čitavih gradova, postoji niz zapisa u egipatskim tekstovima, kao što je događaj iz Bubastisa, grada o kome je pisao i prvi istoričar sveta, Herodot.
    Papirus iz Lajdena (Manuscript Leiden, LX, 12, 4) kaže kako su se sveštenici molili tri dana i tri noći da božanstvo zaustavi epidemiju koja je pogodila grad, čuven po zanatlijama koji su preparirali mačke, svete faraonove životinje. Skoro četvrtina stanovnika je umrla ali, epidemija je nestala, kao što se i pojavila, posle okončanja svih molitvi.

MOĆ OŽIVLJAVANJA MRTVIH

    Čuda su dugo igrala važnu ulogu u religiji, jer su pružala dokaze o natprirodnim silama. Uopšteno govoreći, čudo se definiše kao neuobičajeni događaj ili pojava, suprotna čovekovom iskustvu i zakonima prirode. U religijskom smislu, čuda su ljudski susret sa božanskim, s carstvom izvan granica svakodnevnog iskustva. U Bibliji se čuda dešavaju kada Bog odluči da pomogne vernicima, ili da ih kazni. Prema Starom zavetu, Bog je proroku Mojsiju dao moć da izvede čudo, ako nema drugog načina da prorok uspe u svom naumu. Ovde spada i devet pošasti koje napadaju Egipćane, ne bi li ih ubedili da oslobode narod Izraela iz ropstva. Mojsije je, na čudesan način, rastavio vodu Crvenog mora kako bi proveo svoj narod kroz pustinju do obećane zemlje Hananske.
    U Novom zavetu se podrazumeva da Isus može činiti čuda. Njegova moć da oživi mrtve, povrati vid slepima i učini da hromi prohodaju, znakovi su božije milosti i ukazuju na Hristovu božansku misiju spasitelja čovečanstva. Izvodeći čudesna isceljenja, Hrist svim potlačenima i pokorenima objavljuje kako je na Zemlju došlo božansko carstvo, ponovnim uspostavljanjem božijeg poretka.
    Od ranog srednjeg veka, pa sve do renesanse, narod je verovao da sposobnost čudesnog isceljenja poseduju kraljevi i carevi, te da će doći do isceljenja samim dodirom monarha. Franački kralj Karlo Veliki nekoliko puta godišnje je po nekoliko dana bez prestanka sedeo na svom prestolu na završetku procesije u kojoj su mu podanici prilazili, celivajući mu ruke ili noge. Iako je ovo bilo u suprotnosti sa učenjem Katoličke crkve, sve se zaustavljalo na gunđanju klera, jer je Karlo Veliki imao titulu vladara Svetog Rimskog carstva i nije bilo poželjno ni u čemu mu protivrečiti. Franački anali samo konstatuju, na par mesta, carevu sposobnost da nevoljnima, unesrećenima i bolesnima, povrati mir i spokoj. Čudesna isceljenja, koja su se desila tom prilikom, pisac Anala je pripisao božanskoj milosti ovaploćenoj kroz lik suverena.
    U kasnom srednjem veku, Francuzi su verovali da njihov kralj poseduje moć izlečenja skrofuloze (škrofula), oblika tuberkuloze koja napada limfne žlezde, izazivajući bolne otoke na vratu. Priča je nastala nakon što je vladajuća porodica Kapeta (na vlasti su bili do kraja X veka), ubedila narod da je bila pomazana uljem poslatim sa neba što je, njihovoj dinastiji, dalo božansku prirodu. Slične isceliteljske moći pripisivane su mnogim evropskim monarsima, među njima je bio i Đurađ Branković.

ČUDOTVORNI DODIR KRALJA

    Krajem XVII veka, gotovo u svim evropskim kraljevinama održavane su svečanosti prilikom kojih je suveren polagao ruke na bolesne. U literaturi je zabeležen slučaj francuskog kralja Anrija II (1519- 1559), koji je imao desetak slučajeva spontanog izlečenja od skrofuloze. Slučaj dvorskog slikara Iv Dešapela dokumentovan je lekarskim izveštajem bolnice pri manastiru u Remsu, gde se umetnik bezuspešno lečio. Kralj ga je dotakao kad mu se ceo vrat već bio pretvorio u bolnu gnojnu ranu. Dešapel je teško disao i nije mogao da govori, bio je na samrti; sedam dana nakon posete kralju, sedeo je ispred štafelaja u ateljeu – živ i zdrav. Čirevi i gnojni otoci su nestali sa njegovog vrata, ostavljajući jedva vidljive ožiljke.
    U Francuskoj, tradicija čudesnih isceljenja vuče korene još iz I veka pre n.e. kada je nekadašnja Galija bila provincija Rimskog carstva. Narod Gala se klanjao boginji materinstva, vladarici lekovitih izvora i vrela. Sličnih izvora bilo je i na Britanskim ostrvima gde su živeli Kelti. Imela (Viscum album), što parazitira šireći se po krošnjama drveća, predstavljala je galski talisman i korišćena je kao lek. Od II veka naše ere, keltski običaji su se sve više približavali hrišćanstvu. Zbog toga je neka hodočasnička mesta, kao što je čuveno francusko selo Lurd gde je seljančica Bernadet Subiru u pećini ugledala devicu Mariju 1858.godine, danas moguće povezati sa starim keltskim obredima izvedenim na svetim izvorima.
    Kad su prihvatili hrišćanstvo, Kelti su svoja svetilišta često posvećivali novom bogu. Hram je ostajalo gde se oduvek i nalazio, a jedina razlika je bila u tome što su isceliteljske moći pripisivane hrišćanskim svecima. Spisi iz ranog hrišćanskog perioda govore kako su sveci lečili ljude od zaraznih ili neuroloških obolenja tako što su polagali ruke na obolele, blagosiljajući ih. Čuda, kao što je isceljenje, zaista su smatrana osnovnim uslovom da se neko proglasi svecem. O čudesnim isceljenjima pričali su i oni što su probdeli celu noć pored groba nekog sveca kako bi u snu primili božansko otkriće.

LONGIN NA GOLGOTI

    Legenda o Longinu, rimskom vojniku pravog imena Gaj Kasije, potiče iz drevne škrinje čiji sadržaj čine čudesna isceljenja pod okriljem hrišćanstva. Longin je bio rimski centurion prisutan prilikom Isusovog raspeća koga, zbog ispoljenog saosećanja ka raspetom Hristu, pominje i Novi zavet. Gaj Kasije, alijas Longin, jednim preciznim zamahom kratkog rimskog koplja prekratio je Isusove muke na krstu. Njegov lik je evociran 1965.g. u nevešto napravljenom holivudskom epskom spektaklu. Najveću ikad ispričanu priču tumačio je, između ostalih, glumac Džon Vejn, zapamćen po jednoj rečenici, izgovorenoj u maniru klasičnog teksaškog otezanja: 'Zaista, ovaj čovek je bio božiji sin'.
    Po vatikanskoj verziji događaja, Longin je bio gotovo slep.
Kada je grupa vojnika stigla na Golgotu da prekrati muke raspetima, pre početka Sabata, kako je od Pontija Pilata tražio jevrejski prvosveštenik Kaifas, među njima je bio i Kasije. Gledao je kako nekoliko vojnika sistemski sakati dvojicu nesrećnika na krstovima, levo i desno od Hrista. Njegovi drugovi, mladi vojnici Gestas i Dismas, zgroženi prizorom, okrenuli su mu leđa. Longin je bio dovoljno radoznao da posmatra i sluša sistemsko lomljene kostiju, probadanje tela žrtava i prasak njihovih smrskanih lobanja. Prišao je Hristu i, da bi ga spasao daljeg bola, zabio je svoje koplje u desnu stranu njegovog tela, između četvrtog i petog rebra.
    Kada su, iz Isusovih rana, šiknuli krv i voda, nekoliko kapi je poprskalo rimskog centuriona po licu i istog trenutka mu se vid vratio. On se tada okrenuo novoj religiji, tek u povoju; napustio je rimsku vojsku, postavši monah u Kapadokiji. Tu je, po guvernerovom naređenju, uhapšen, počupani su mu zubi i odsečen jezik. Ali, kako spisi govore, Longin je i dalje mogao da govori, jasno i glasno...
    Za relikvije se smatralo, oduvek, da poseduju isceliteljske moći; trebalo ih je samo dodirnuti, pa da se čudo desi. U svetu pravoslavlja, čudotvornost moštiju nekih svetaca dokazana je mnogo puta. Posle posete značajnijem svetilištu, hodočasnici su često kući nosili verske predmete – komadić svetiteljeve haljine, kost, kamenčić sa svetiteljevog groba, pa čak i deo krsta na kome je Isus raspet, bezuslovno verujući da će im natprirodne moći relikvija i dalje pomagati.

Izvor: Treće Oko



    KONTAKTIRAJTE NAS.
POŠALJITE NAM VAŠE PRILOGE RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT DONIRAJTE SAJT VAŠIM DOBROVOLJNIM PRILOZIMA
Povratak Na Vrh Strane