Da Li Su Bogovi Bili Vanzemaljci

   Prema Bibliji, svi smo mi potomci jednog para, Adama i Eve. Pošto voma mali broj ljudi to shvata literarno, većina zato i zaključuje da smo mi prilično degenerisana vrsta. Sama Biblija, međutim, tvrdi, prilično eksplicitno, da je dodatno seme izmešano sa ljudskim genima - znači da je u pitanju poreklo koje nije sa Zemlje već iz 'nebeskih prostranstava'.

Neposredno pre opisa potopa, u odeljku 6, Biblija piše (prema slobodnom prevodu):
    'Kada je čovečanstvo počelo da se uvećava i raširilo se po celoj Zemlji i kada su im se mnoge ćerke rodile, sinovi bogova su videli kako su ljudske ćerke lepe. Tako su ih, prema svom izboru, i uzeli za žene. U tim danima, kada su sinovi bogova imali odnose sa ljudskim ćerkama i izrodili decu, ta su se deca nazivala Nephilim (oni koji su pali na Zemlju). To su bili heroji prošlosti, izabrani da poprave rasu.'
    Biblijske verzije se, na žalost, bitno razlikuju, jer su u pitanju narativni opisi u tadašnjim jezičkim varijantama i to dodatno izaziva mnoge probleme prevodiocima, teolozima i naučnicima. Ko su zapravo ti stalno pominjani Bogovi? Biblija poriče i samu mogućnost postojanja bilo kakvih 'drugih bogova'. Reč za bogove - elohim - može biti prevedena samo sa rečju 'Bog'. Ali, u tom slučaju, zašto su se ti 'sinovi Bogova' mešali u zemaljske poslove, kad se za Boga kaže da je načinio Adama prema svom liku kao izabranog domaćina na Zemlji?
    Isto čudno verovanje da su u ranim vremenima bića sa 'neba' mogla sići i uzeti za sebe zemaljske neveste, nije nađeno samo u biblijskim tekstovima već i u vrlo poznatim grčkim mitovima o ljubavnim avanturama njihovih bogova. U staro vreme nije bilo Grka koji ne samo da su želeli da budu poput svojih božanstava, već su hteli da sa njima žive i da direktno od njih uče.


    Avanture između smrtnih i nebeskih bića su zabeležene i u folkloru mnogih severnoameričkih Indijanaca. Indijanci plemena Tomson u sadašnjoj Britanskoj Kolumbiji pričaju kako su 'bića' sa neba jednom ukrala udatu ženu. Ozlojeđeni, ljudi na zemlji su pošli u rat protiv 'moćnih nebeskih ljudi'. Da bi dospeli na nebo, ljudi su sagradili jednu vrstu lifta, ali su tu konstrukciju srušili nebeski ljudi kad su ponovo došli.
    Kao posledica tog rušenja, mnoge vrste životinja su nestale sa lica zemlje. U verziji koju priča pleme Kvinalt, sa područja današnjeg Vašingtona, za agresore se kaže da su došli 'iz nebeske zemlje, tamo gde su zvezde'. I iz tog plemena su nebeski ljudi oteli prelepu udatu ženu. Otmica i odvođenje dve zemaljske lepotice izazvalo je kosmički konflikt, a u slučaju plemena Kvinalt i skoro potpuno uništenje plemena.
    Takve veze nisu uvek završavale tragedijom. Maori priznaju da im je rasa proizašla kao rezultat ljubavi ćerke poglavice i princa iz zemlje koja se nalazila negde daleko na nebu. Uljez je uhvaćen od strane domorodaca ali se poglavici svideo i to mu je spasilo život. Vanzemaljac je ostao da živi sa njima i na kraju se oženio poglavičinom ćerkom. Delegaciji Maora je bilo dozvoljeno da poseti zemlju na nebu gde su naučili mnoga umeća od tamošnjih superiornih ljudi. Ne opisuje se kako su ti ljudi locirali svog izgubljenog princa niti da li je on stalno ostao na Zemlji. Slične priče o danima kad su naši daleki preci bili bliski sa nebeskim ljudima, ostale su širom naše planete. Mačingguenga Indijanci u peruanskoj džungli govore o 'ljudima sa neba koji su došli na zemlju po srebrnoj, blještećoj traci koja se proteže nebom'. Japanci imaju mit koji govori da je pristup zemlji sa neba ostvaren pomoću neke vrste mosta što je omogućavao bogovima da često posećuju naše pretke.
    Šta se može učiniti sa tim čudnim legendama koje opisuju vezu ljudi sa nebeskim bićima? Ortodoksna antropologija nema standardnog objašnjenja za te priče, mada u njima otkrivamo vezu koja vodi prema 'paranormalnim fenomenima'. Neke od tih priča podsećaju na današnje priče o letećim tanjirima. Potrebno je na ovom mestu naglasiti da opisi kontakta sa vanzemaljcima često uključuju i ljubavne odnose: sve to zvuči poput pretpostavljenih mešanih brakova između 'bogova' i 'zemaljskih devojaka' u starim legendama.

    Da li imamo posla sa misterioznim kvalitetom ljudske psihe, čiji su rezultati toliko široko rasprostranjeni da izazivaju slične fantazije u vezi verovanja da postoje superiornija bića od ljudi? Alternativa je - da su te legende neka vrsta dokaza da je kontakt između ljudi i vanzemaljaca ostvaren, suviše je teška za prihvatanje. Bez obzira na neverovatnost takvih priča, postoje mnogi teoretičari koji iznose hipoteze u prilog takvih kontakata, i takve hipoteze nije lako odbaciti.
    Ozbiljan pokušaj da se mitovi o 'sinovima bogova' istraže učinio je Tom Letbridž, jedan od najčuvenijih britanskih arheologa. Pošto je penzionisan 1957. godine, kao kustos Arheološkog muzeja u Kembridžu, odlučio je da se pozabavi tom problematikom. Proučavao je gigantske figure bogova u Vandlberiju i pri tom razvio posebnu tehniku u arheološkim istraživanjima. Njegova istraživanja završila su se kontroverznom studijom 'Legenda o božijim sinovima'.
    Letbridž objašnjava: 'Ako se to dogodilo, želeo sam da saznam ko su bili ti 'sinovi bogova'. Proučavao sam taj problem mnogo godina i proveo sam sate sa arheolozima, antropolozima i teolozima u Kembridžu, ali ništa nisam postigao. Izgleda da niko ne zna pravi odgovor. Letbridž je u stvari postavio pitanje: Ko su i šta su bili Bogovi? I zašto je čovečanstvo oduvek verovalo da takve stvari kao što su susreti treće vrste postoje?
    Letbridž se posebno zadržao na mitološkim opisima vozila koje su koristili nekadašnji bogovi. Elijah je bio prebačen u nebo na kolicima sa krilima. Grčki bogovi sa Olimpa su putovali aerodinamičnim napravama. To nije bio samo produkt grčke mašte, tvrdio je Letbridž, zato što postoje i hindu priče o božanskim bićima koja su imala vrlo pokretljive leteće mašine i destruktivno oružje. Za Letbridža sličnost između tih letelica i NLO-a iz savremenih izveštaja je očigledna i vodi nedvosmislenim zaključcima o 'sinovima Bogova'. On sugeriše zaključak da su mitovi u stvari sećanja na vanzemaljske posetioce, i da su najverovatnije pre 5.000 godina ili čak i ranije bića sa nekog drugog sveta došla na našu planetu i udahnula nam malo civilizacije kontaktom ili čak kroz zajednički život.

    Te ideje nisu nove, mada je Letbriž do njih došao samostalno. Godine 1968. taman kada je kompletirao svoj rukopis, Letbridž je zapazio švajcarskog hotelijera Eriha fon Denikena. Nekoliko vrsnih pisaca se i ranije bavilo temom 'nebeskih astronauta', i to mnogo ranije od Denikena, ali se taj samostalni izdavač prosto nametnuo publici svojim knjigama, pomalo bezobrazno tvrdeći da je do svega sam došao te da je potpuno originalan. Poznato je da je sredinom 19. veka okultist i novinar Helena Blavacka tvrdila da je civilizacija, ako ne i sam ljudski rod, potekao sa druge planete. Mitovi i antropološki dokazi, koje je Deniken iskoristio da prigrabi slavu i botastvo, pažljivo su sakupljani tokom mnogih vekova. Sredinom 20. veka to su vrlo uspešno radili Luj Pauel i Žak Berže iz Francuske, te Rejmond Drejk, Džon Mičel i Brinskli le Poer Trenč iz Engleske koji je otvorio debatu o NLO-ima 1979. godine u Domu lordova.
    Zajedno, ti autori su sakupili veliku količinu upotrebljivih dokaza na osnovu tradicije i verovanja sa svake tačke zemljine kugle. Sa prethodnim znanjem, sve je to zajedno formiralo prilično jasnu sliku o vanzemaljskoj intervenciji u razvoju čovečanstva. Postoje legende koje vrlo decidirano govore o 'kulturnim herojima' misterioznog porekla koji su čoveka naučili svim osnovnim znanjima. O tome Letdbridž ovako govori: 'Mnoge legende kategorički tvrde da je takav i takav Bog učio ljudski rod tu i takvu veštinu. Moćni Hju, na primer, kako to navode velške 'barde', učio je praljude ratarstvu. Čovek do tih znanja nije došao teškim zabadanjem drveta ili koske u zemlju zbog vađenja korena: Bog ga je naučio šta da sadi, kako da održava zasađeno i kako da bere plodove.


    Teorije o nekadašnjim posetiocima iza svemira imaju ponekad očiglednu potrebu da same sebe dokažu. Zato se, često i kad to nije očigledno, naglašava da legende ocrtavaju besperspektivnost naših primitivnih predaka. Navodno bi bili niko i ništa da ti posetioci nisu došli. Vanzemaljci su poklonili čoveku vatru, a zatim ga naučili zemljoradnji. To, istina, ne znači da su ta božanstva stigla u svemirskim brodovima - ili su naši preci bili toliko slaboumni da tako što nisu mogli da shvate i zapamte.

    Današnja saznanja nas upućuju na to da bi nebeska bića izbegavala da izigravaju bogove, bez obzira koliko bili naprednija rasa. To znači da i nisu morali da se toliko bitno razlikuju od ljudi: naša predanja su to od njih učinila. Po verovanju, Bogovi su živeli duže, bogatije i slobodnije nego obični smrtnici. Otkriće vatre je moralo biti zaprepašćujuće, puno magije i straha. Kako je to uopšte bilo moguće shvatiti nego kao božju svojinu? Zato je vatra i morala biti ukradena od Prometeja, koji je zbog toga okrutno kažnjen. Slično je i sa zemljoradnjom: verovatno su najveće promene ponašanja čoveka vezane za početak obrađivanja zemlje. Za takvo enormno psihološko i socijalno menjanje života teško da bi se obični čovek sam usudio. Prikladnije je, i mnogo bezbednije, reći da je to dar od Boga sa neba i, analogno tome, ako je to već božja volja, koji bi se to čovek usudio da se opire promeni, bez obzika koliko ona velika i šokantna bila.
    Mnoge legende koje opisuju 'kulturne heroje', mada mnogo ne ističu njihov izgled, ipak daju neke osnovne karakteristike. Vavilonci su ostavili priču u kojoj rasa ribolikih stvorenja stiže u Persijski zaliv i, najviše ostajući u vodi, uči naše pretke naučnim dostignućima i umetničkim veštinama. Postoji sličan opis i u grčkoj mitologiji: to su bogovi-amfibije zvani Telkino koji su ljude učili obradi metala. Gotovo je isti opis i vodozemca zvanog Nomo koji se, nekada davno, spustio na Zemlju u 'rotirajućem brodu što grmi'. Dogoni, primitivno pleme iz zapadne Afrike, sigurni su da su naslednici tih bića i da bez njih na Zemlji danas ne bi bilo života. Njihovo detaljno, u stvari, vrlo precizno znanje o Sirijusu B predstavlja jedan od vrlo čvrstih dokaza za bar jednu posetu vanzemaljaca. Aboridžini iz Australije su zahvalni za svoje bivstvovanje bićima koje zovu Vonđina.


    Kulturni pregaoci u tim mitovima postaju verovatni astronauti onda kada ih povezuju sa letećim napravama. Poput starih Velšana, i Grci su verovali da je zemljoradnja uvedena ili naređena, a nikako samoshvaćena. Boginja Demetra je poslala svog štićenika Triptolemusa širom sveta u letećim karucama, da deli semenja i uči ljude zemljoradnji i pravljenju hleba. Crteži na vazama pokazuju emisara kako leti u kočijama na dva točka, opremljenim krilima i stepenicama.
    Verovatno su mnogi čuli za proroka Ezekiela i njegove viziju Boga koja je ispunila svaku iole ozbiljnu knjigu o precima-atronautima. Pored reke Kebar u Vaviloniji, Ezekiel je video nešto što se u vrtlogu vetra spuštalo sa neba, isprva kao oblak a zatim kao leteća naprava, dodirnulo tle i smirilo se praćeno strašnom grmljavinom. Stajao je licem u lice sa božanskom napravom, sastavljenom od točkova, krila i živih stvorenja. Sličnost sa letećim kočijama Triptolemusa ne može biti slučajna - jevrejski novčić iz četvrtog veka nove ere pokazuje Jehovu na napravi sličnoj onoj koju Grci opisuju.
    Od svih mitova na zemlji, naravno za one koji veruju u vanzemaljsku intervenciju, najbolji su svakako indijski. Njihove koloritne priče imaju u sebi sve esencijalne elemente onoga što predstavlja 'sinove Bogova'. Bogovi i polubogovi silaze sa neba, šire znanje i uzimaju domaće devojke za svoje žene. Lete na čudnim zverima ili metalnim letelicama koje za sobom ostavljaju vetar. Epovi opisuju vazdušne bitke u kojima se pojavljuju projektili slični munji i koji mogu pretvoriti plodnu zemlju u pustinju. Jedno takvo oružje u sebi ima 'mož Univerzuma' i za sobom ostavlja 'dim svetliji od deset hiljada sunaca'.
    Kad pogledamo sve te priče o nebeskim bogovima, kulturnim herojima i letećim kočijama, ideja o astronautima sa drugih svetova postaje bezmalo prirodno objašnjenje. Mitološka slika je sama sebi dovoljno sugestivna pa joj ne treba dodavati kosmičke začine. Istovremeno, ako su prevodi i zapisi tačni, nema razloga da ne verujemo da je to jedan od delova ljudske istorije. Homerovi epovi su, na primer, dokazani mnogo vekova kasnije kada je arheolog Hajnrih Šliman pronašao Troju - ukoli je to uopšte bila Troja. Zašto onda ne bismo sebi postavili hipotezu da 'nebeski bogovi' čekaju nekog svog pronalazača?