Apokalipsa - Kada Će Strašni Sud?
Ko je napisao Otkrovenje Jovanovo - Apokalipsu? Zašto se ono što je potpuno jasno tumači pogrešno i šta biva kad osvetničke želje pobede veru? Jedan od najvećih ruskih teologa, Aleksandar Menj, koji je poznat i po sveobuhvatnoj studiji o Hristu, proučavao je i fenomen apokalipse, koja kao nikad i ništa do sada, pleni svest celog preplašenog čovečanstva.
Osmeh na lice:
Za Menja je napisano da je odozgo 'pozvan i poslat' u naš svet, pun 'bola, gubitaka i patnji' sa zadatkom da nam pomogne da steknemo novu nadu u bolje sutra. Povodom godišnjice smrti ovog velikog teološkog mislioca, u Rusiji je objavljena i njegova studija o Jovanovom otkrovenju ili Apokalipsi. Po njemu, u Rusiji mnogi smatraju da je čitati Otkovenje ne samo nemoguće, već i 'duhovno opasno', s obzirom na to da je knjiga još zatvorena i da se zove 'Knjigom sa sedam pečata'.
Naime, stvara se utisak da u Svetom pismu postoji deo koji nije napisan za ljude, međutim, po rečima apostola Pavla čitavo Sveto pismo je korisno i treba da bude u službi prosvećenja čovečanstva. Prema tome, primećuje otac Menj, Apokalipsa ne predstavlja zabranjenu oblast, a ni njen sadržaj nije toliko nerazumljiv kao što se to nekome čini.
Najveći deo Apokalipse dešifrovan je čitanjem Starog zaveta. Očigledno je, naime, da je autor Apokalipse živeo u doba pisanja Starog zaveta i da je mislio pojmovima koji su sadržani u njemu, i da ga je znao napamet. Da bismo se u tome uverili dovoljno je da pročitamo Otkrovenje Jovanovo, poslednju knjigu Novog zaveta i poslednju knjigu cele Biblije.
Pre nego što je prešao na analizu teksta, otac Menj je pokušao da odgovori na pitanje: šta je to Apokalipsa? Po njemu je 'apokalipsis' poseban žanr biblijske pismenosti i drevne pismenosti uopšte. Sama reč znači 'otkrovenje'. Bog otkriva nešto pojedinim mudrim ljudima, a ovi obaveštavaju svet o svemu što se događalo u dubini istorije, o tome kakve sile vladaju svetom, kao i o tome kuda ide čovečanstvo i čitava Vasiona.
Međutim, ovaj žanr se razlikuje od Knjige proroka. Proroci su stvarali u atmosferi svoga vremena i važili su za služitelje hrama, a u doba kriza obraćali su se vernicima sa uzvišenja u hramu.
U toku bogosluženja bilo je trenutaka kada je i prorok držao propoved i tada je na njega silazio duh Gospodnji. Tada se on obraćao ljudima, govoreći im šta će se dogoditi sutra, ukazavši im u isti mah i na ono što rade danas. Govorio je o političkim snagama i sukobima imperija, pozivajući vernike da žive i da se upravljaju po Zakonu Božjem.
Apokalipsa je tvorevina pisca koji više ne učestvuje u društvenom životu. On samo piše. A ono što mu se otvara gotovo da više i ne može biti predato rečima.
Prorok govori tako kako čuje od Gospoda. Međutim, kod apokaliptičara toga nema zato što se tajna istorije i sudbine sveta ne mogu uklopiti ni u kakve pisane fomule. Mistici ih iznose u metaforama, simbolima, alegorijama, dok je svaka apokaliptika slikovita, pošto su to sve same vizije. Osim toga, apokaliptika ne govori toliko o konkretnim zbivanjima datog vremena koliko uobličuje slike predstojećeg vremena.
A i svet je u očima apokaliptičara nešto što je pri kraju, što nestaje, i njihova osnovna misao usmerena je na 'poslednju borbu između dobra i zla'. Za proroke te zle sile nisu toliko očigledne, one se manifestuju u radnjama konkretnih nosilaca zla - u grehovima i surovostima imperatora, prevrtljivosti gomile i slično - dok su za apokaliptičare mračne sile istorije čitave demonske horde, skup zlih duhova koji nadahnjuju imperije, nasilnike i otpadničku gomilu.
Apokaliptičari ne tretiraju istoriju sveta kao što su je tretirali pagani. Za njih se svet ne strmogljavljuje u naručje dekadencije, ali mu se ne priznaje ni progres. dakle, progresa nema. Za njih je istorija sukob dvaju carstava: carstva Hrista i carstva antihrista, a za starozavetne apokaliptičare to su carstva Mesije i Njegovog neprijatelja.
Otac Menj smatra da se pisci apokalipsa gotovo nikada nisu mogli izdići do istinski biblijskog nivoa i kod njih kao da gotovo nikada ne sija istinsko Otkrovenje. Tu su najjače zastupljeni čovekova mašta, snovi i fantazije. To je, kaže otac Menj, 'samo odblesak proročanskih vizija, ali ne i one same'. Apokaliptikama pripadaju samo neke stranice proročanskih napisa Zaharije, Jezekija, Joila, a u celini samo Knjiga proroka Danila. Nijedna od ostalih apokaliptika nije bila uključena u Bibliju samo zato što je u njima bilo mnogo elemenata tuđih biblijskom pogledu na svet. Sve su to bile, uglavnom, pozajmice od grčkih, haldejskih i persijskih izvora. Bilo je dosta apokaliptičara Novog zaveta - Petrova Apokalipsa i druge - ali je Crkva priznala samo jedu, Otkrovenje Jovanovo.
Kad smo kod toga Otkrovenje, samo od sebe nameće se pitanje: Ko je i kada ga napisao? Autor sebe naziva: ja - Jovan, brat vaš, saučesnik u nevolji i trpljenju. Reč 'nevolja' se u Apokalipsi upotrebljava deset puta i sasvim određeno označava genezu. Znači, autor je čovek koji je učestvovao u stradanjima Crkve, koji sam sebe smatra bratom i mentorom hrišćanske opštine. O sebi više ne kaže ništa.
Misterije Sveta - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Najveći deo Apokalipse dešifrovan je čitanjem Starog zaveta. Očigledno je, naime, da je autor Apokalipse živeo u doba pisanja Starog zaveta i da je mislio pojmovima koji su sadržani u njemu, i da ga je znao napamet. Da bismo se u tome uverili dovoljno je da pročitamo Otkrovenje Jovanovo, poslednju knjigu Novog zaveta i poslednju knjigu cele Biblije.
Pre nego što je prešao na analizu teksta, otac Menj je pokušao da odgovori na pitanje: šta je to Apokalipsa? Po njemu je 'apokalipsis' poseban žanr biblijske pismenosti i drevne pismenosti uopšte. Sama reč znači 'otkrovenje'. Bog otkriva nešto pojedinim mudrim ljudima, a ovi obaveštavaju svet o svemu što se događalo u dubini istorije, o tome kakve sile vladaju svetom, kao i o tome kuda ide čovečanstvo i čitava Vasiona.
Međutim, ovaj žanr se razlikuje od Knjige proroka. Proroci su stvarali u atmosferi svoga vremena i važili su za služitelje hrama, a u doba kriza obraćali su se vernicima sa uzvišenja u hramu.
U toku bogosluženja bilo je trenutaka kada je i prorok držao propoved i tada je na njega silazio duh Gospodnji. Tada se on obraćao ljudima, govoreći im šta će se dogoditi sutra, ukazavši im u isti mah i na ono što rade danas. Govorio je o političkim snagama i sukobima imperija, pozivajući vernike da žive i da se upravljaju po Zakonu Božjem.
SUKOB SVETLA I TAME
Apokalipsa je tvorevina pisca koji više ne učestvuje u društvenom životu. On samo piše. A ono što mu se otvara gotovo da više i ne može biti predato rečima.
Prorok govori tako kako čuje od Gospoda. Međutim, kod apokaliptičara toga nema zato što se tajna istorije i sudbine sveta ne mogu uklopiti ni u kakve pisane fomule. Mistici ih iznose u metaforama, simbolima, alegorijama, dok je svaka apokaliptika slikovita, pošto su to sve same vizije. Osim toga, apokaliptika ne govori toliko o konkretnim zbivanjima datog vremena koliko uobličuje slike predstojećeg vremena.
A i svet je u očima apokaliptičara nešto što je pri kraju, što nestaje, i njihova osnovna misao usmerena je na 'poslednju borbu između dobra i zla'. Za proroke te zle sile nisu toliko očigledne, one se manifestuju u radnjama konkretnih nosilaca zla - u grehovima i surovostima imperatora, prevrtljivosti gomile i slično - dok su za apokaliptičare mračne sile istorije čitave demonske horde, skup zlih duhova koji nadahnjuju imperije, nasilnike i otpadničku gomilu.
Apokaliptičari ne tretiraju istoriju sveta kao što su je tretirali pagani. Za njih se svet ne strmogljavljuje u naručje dekadencije, ali mu se ne priznaje ni progres. dakle, progresa nema. Za njih je istorija sukob dvaju carstava: carstva Hrista i carstva antihrista, a za starozavetne apokaliptičare to su carstva Mesije i Njegovog neprijatelja.
Otac Menj smatra da se pisci apokalipsa gotovo nikada nisu mogli izdići do istinski biblijskog nivoa i kod njih kao da gotovo nikada ne sija istinsko Otkrovenje. Tu su najjače zastupljeni čovekova mašta, snovi i fantazije. To je, kaže otac Menj, 'samo odblesak proročanskih vizija, ali ne i one same'. Apokaliptikama pripadaju samo neke stranice proročanskih napisa Zaharije, Jezekija, Joila, a u celini samo Knjiga proroka Danila. Nijedna od ostalih apokaliptika nije bila uključena u Bibliju samo zato što je u njima bilo mnogo elemenata tuđih biblijskom pogledu na svet. Sve su to bile, uglavnom, pozajmice od grčkih, haldejskih i persijskih izvora. Bilo je dosta apokaliptičara Novog zaveta - Petrova Apokalipsa i druge - ali je Crkva priznala samo jedu, Otkrovenje Jovanovo.
JOVAN BOGOSLOV
Prema utvrđenoj tradiciji koja u najmanju ruku potiče još iz drugog veka, autor je bio Jovan Zevedejev, jedan od najdražih Hristovih učenika. To je bilo mišljenje svetog Jeremije Lionskog, Ipolita Rimskog iz drugog i trećeg veka. Zatim je to tako utvrdila i Crkva, zbog čega se knjiga u savremenim izdanjima i zvala Otkrovenje Svetog Jovana Bogoslova, to jest Jovana Zevedejeva.
Međutim, i u drugom veku bilo je protivnika takvog gledišta. Oni su smatrali da je autor Otkrovenja drugi Jovan, takođe Hristov učenik. To je bilo mišljanje čuvenog prezvitera Gaja, svetog Dionisija Aleksandrijskog i drugih. Iz toga se vidi da nauka nije utvrdila, bar ne pouzdano, ko je autor teksta koji je kroz sledeće vekove, sve do danas, uzbuđivao duhove i plenio maštu, unoseći u ljudska srca i dozu straha. Ima indicija da je to bio mladić koji je sav bio pod presijom apokaliptičnih vizija Starog zaveta. Negodovao je protiv Imperije i Rima, nestrpljivo očekujući skori rasplet. To je potpuno odgovaralo duhu apostola Jovana, onakvog kakav je predstavljen u Jevanđelju. Međutim, znamo da je autor Jovanovog Jevanđelja i Jovanovih poslanica pisao sasvim različito od Apokalipse. Ostaje da se pretpostavi da je Apokalipsu napisao ili neko drugi, ili je pak između jednog i drugog teksta prošlo puno vremena i u međuvremenu su se odigrali značajni događaji.
Sa pouzdanošću se ipak može reći da su Apokalipsa i Jovanovo Jevanđelje i njegove poslanice izašli iz istog kruga. O tome govori sam tekst - jezik autorov, opšta frazeologija, suprotstavljanje svetlosti i tame. Na primer, sintagma 'jagnje božje' često se ponavlja i u Jovanovim tekstovima i u Apokalipsi.
Ima indicija da su u pisanju tih tekstova učestvovali i Jovanovi učenici, a što se pak tiče Apokalipse nije isključeno da ju je sam Jovan napisao, bez tuđe pomoći, i to u vreme Judejskog rata. Ovde ni u tekstu još nema znakova da je Hram razrušen. Jovan je to mogao napisati odmah pošto su počeli Neronovi progoni i posle prvih hrišćanskih žrtava u rimskoj areni, ali i posle drugih tragičnih događaja iz Neronovog doba.
A gde je to on napisao vidi se iz same knjige: na ostrvu Patmos. Datum je, međutim, sporan sve do danas. Najverovatnije da Otkrivenje nije napisano pre Neronovih progona u 64. godini, niti kasnije od Domicijanovog doba - 95 godina. Upravo u tom periodu knjiga je i nastala. Za nas je, kaže otac Menj, važno da ju je napisao prorok Jovan, jedan od Hristovih učenika. Ostaće zagonetno da li ju je napisao jedan ili drugi Jovan. To ime je bilo veoma rasprostranjeno i nosili su ga mnogi Hristovi učenici. Jer, u jevanđelsko doba Hristos je, pored onih sedamdeset, imao još pet stotina učenika.
Pročitavši celu Apokalipsu nemoguće je ne primetiti da je napisana određenim, ali isto tako i uslovnim jezikom. Oni koji su dobro poznavali taj jezik mogli su je shvatiti bez teškoća. Svaka epoha ima svoj jezik. To važi i za doba kada je pisana Apokalipsa. Međutim, u toku narednih epoha Apokalipsa je shvatana, uglavnom, na dva načina. Na jednoj strani njen simbolički jezik priman je bukvalno. U takvom tumačenju sve je realno: gromovi, katastrofe, borba sa tamnim silama u ratu Armagedona. Međutim, onima koji su dobro poznavali jezik Svetog pisma bilo je jasno da glavno u Apokalipsi nisu bili simboli, već ono što se krilo iza njih, ono što nam je vidovnjak hteo da saopšti, što mu se otkrilo. A to je suština, nikako forma, i on to predaje sredstvima koja su bila poznata njegovim čitaocima.
Sada se postavlja pitanje: zašto je ljude najviše privlačila ona realistična vizija sa anđelima koji drže mač i ruše vavilonske kule i ceo svet? Za Menja to je posledica nedostatka prave vere. Naime, kad čovek vidi kako na zemlji trijumfuje zlo, a nije u stanju da sagleda i veličinu dobra, on počinje da pati i u osveti vidi jedinu pravdu. I kada su ljudi sa mržnjom gledali na Rim gde su raspinjali hrišćane, ili na gradove koji su nastajali na ljudskim kostima, nisu mogli a da barem šapatom ne uskliknu: 'Vavilon će biti razrušen!'
To je, kaže otac Menj. osvetničko ponašanje: čovek bi hteo da Bog uzme batinu i da sve razruši i uništi. Takvo ponašanje bilo je najčešće pomanjkanje prave vere. Ovakvo 'vavilonsko' tumačenje Apokalipse pogrešno je i dovelo je do raznih zloupotreba.
Na Apokalipsu se od samog početka nije gledajo jednostavno. Na početku drugog veka, dakle u vreme kada se ona tek širila, većina sirijskih i grčkih crkava bila je pod uticajem helenističke kulture. Sama Apokalipsa imala je u sebi mnoštvo starozavetnih istočnjačkih simbola koje mnogi nisu razumeli, zbog čega je to jedina knjiga Novog zaveta koju je još drevna Crkva podvrgla jakoj kritici, a neki su je čak i odbacili.
Dionisije Aleksandrijski (II - III vek), smatrao je da Apokalipsu nije napisao apostol Jovan. Međutim bez obzira na sve ove otpore, Crkva je Apokalipsu priznala kao svetu knjigu iako se u bogosluženjima ne upotrebljava, što je takođe povezano sa helenističkom tradicijom koja se ukorenila i u samoj Crkvi. Uprkos svemu tome Apokalipsa je privlačila veliku pažnju.
U drugom veku pojavio se pokret montanista. Nastao je u Maloj Aziji, a na čelu su mu stajali prorok Montan i dve proročice koje su nekad bile paganke. Pokret je bio reakcija na stagnaciju Crkve. Tu treba, naravno biti obazriv: u to vreme Crkva je već stabilizovana i povezana sa životom običnih ljudi, ali je pri tom izgubila svoj dinamizam, svoj emocionalni naboj koji joj je bio svojstven u prvom veku.
Crkveni oci već su počinjali da sugerišu ljudima da je kraj neizvestan, u svakom slučaju on neće doći odjednom, pa prema tome treba živeti danas. A upravo protiv toga su se i digli Montan i njegove pristalice, uspevši da zavedu veliki broj vernika, čak i da obrazuju sopstvenu montanističku crkvu. Montan se predstavljao kao poslanik Hristov i predskazivao je bliski kraj sveta.
Od tada su se razni pokreti pojavljivali, čak i pod okriljem pojedinih grana Crkve, i nastavili su da postoje sve do danas. S vremena na vreme poneko bi u Apokalipsi otkrio karakteristike svoje epohe, što je opet posebno delovalo na slabe ljude, i one koji su skloni egzaltacijama. Predskazivali su kraj sveta.
Ljude je posebno privlačila ideja hiljadugodišnjeg Hristovog carstva, što je u grčkoj crkvi dovelo do pojave hilijazma - od grčke reči hilija, što znači hiljada. U naše vreme pojavljivali su se milenaristi (od latinske reči 'mile' koja takođe označava hiljadu), a adventisti sedmoga dana 'tačno' izračunavaju datum Strašnog suda.
Međutim, već je nekoliko takvih datuma prošlo (za protekle dve hiljade godina nije ih bilo malo), a da se pri tom Strašni sud nije dogodio. Očekivanje takvog kraja, zaključuje Menj, predstavlja bolesnu pojavu duhovnog života, što se kosi sa hrišćanskim pogledima na svet i onim svojstvima ljudske ličnosti kojima se obraćao Hristos i u stvari bio njihov nosilac.
A to su vera, nada, trpljenje, blagost.
Sumirajući osnovne postavke hrišćanstva, neko je rekao da treba da živimo kao da će Strašni sud sutra nastati, a raditi kao da je pred nama večnost, to jest ne odlagati, molitvom, napor za svoje spasenje, kao što nas, uostalom, i uči Jevanđelje, ne namećući Bogu svoju volju, već ispunjavajući Njegovu.
Međutim, i u drugom veku bilo je protivnika takvog gledišta. Oni su smatrali da je autor Otkrovenja drugi Jovan, takođe Hristov učenik. To je bilo mišljanje čuvenog prezvitera Gaja, svetog Dionisija Aleksandrijskog i drugih. Iz toga se vidi da nauka nije utvrdila, bar ne pouzdano, ko je autor teksta koji je kroz sledeće vekove, sve do danas, uzbuđivao duhove i plenio maštu, unoseći u ljudska srca i dozu straha. Ima indicija da je to bio mladić koji je sav bio pod presijom apokaliptičnih vizija Starog zaveta. Negodovao je protiv Imperije i Rima, nestrpljivo očekujući skori rasplet. To je potpuno odgovaralo duhu apostola Jovana, onakvog kakav je predstavljen u Jevanđelju. Međutim, znamo da je autor Jovanovog Jevanđelja i Jovanovih poslanica pisao sasvim različito od Apokalipse. Ostaje da se pretpostavi da je Apokalipsu napisao ili neko drugi, ili je pak između jednog i drugog teksta prošlo puno vremena i u međuvremenu su se odigrali značajni događaji.
Sa pouzdanošću se ipak može reći da su Apokalipsa i Jovanovo Jevanđelje i njegove poslanice izašli iz istog kruga. O tome govori sam tekst - jezik autorov, opšta frazeologija, suprotstavljanje svetlosti i tame. Na primer, sintagma 'jagnje božje' često se ponavlja i u Jovanovim tekstovima i u Apokalipsi.
Ima indicija da su u pisanju tih tekstova učestvovali i Jovanovi učenici, a što se pak tiče Apokalipse nije isključeno da ju je sam Jovan napisao, bez tuđe pomoći, i to u vreme Judejskog rata. Ovde ni u tekstu još nema znakova da je Hram razrušen. Jovan je to mogao napisati odmah pošto su počeli Neronovi progoni i posle prvih hrišćanskih žrtava u rimskoj areni, ali i posle drugih tragičnih događaja iz Neronovog doba.
A gde je to on napisao vidi se iz same knjige: na ostrvu Patmos. Datum je, međutim, sporan sve do danas. Najverovatnije da Otkrivenje nije napisano pre Neronovih progona u 64. godini, niti kasnije od Domicijanovog doba - 95 godina. Upravo u tom periodu knjiga je i nastala. Za nas je, kaže otac Menj, važno da ju je napisao prorok Jovan, jedan od Hristovih učenika. Ostaće zagonetno da li ju je napisao jedan ili drugi Jovan. To ime je bilo veoma rasprostranjeno i nosili su ga mnogi Hristovi učenici. Jer, u jevanđelsko doba Hristos je, pored onih sedamdeset, imao još pet stotina učenika.
VAVILONSKO TUMAČENJE
Pročitavši celu Apokalipsu nemoguće je ne primetiti da je napisana određenim, ali isto tako i uslovnim jezikom. Oni koji su dobro poznavali taj jezik mogli su je shvatiti bez teškoća. Svaka epoha ima svoj jezik. To važi i za doba kada je pisana Apokalipsa. Međutim, u toku narednih epoha Apokalipsa je shvatana, uglavnom, na dva načina. Na jednoj strani njen simbolički jezik priman je bukvalno. U takvom tumačenju sve je realno: gromovi, katastrofe, borba sa tamnim silama u ratu Armagedona. Međutim, onima koji su dobro poznavali jezik Svetog pisma bilo je jasno da glavno u Apokalipsi nisu bili simboli, već ono što se krilo iza njih, ono što nam je vidovnjak hteo da saopšti, što mu se otkrilo. A to je suština, nikako forma, i on to predaje sredstvima koja su bila poznata njegovim čitaocima.
Sada se postavlja pitanje: zašto je ljude najviše privlačila ona realistična vizija sa anđelima koji drže mač i ruše vavilonske kule i ceo svet? Za Menja to je posledica nedostatka prave vere. Naime, kad čovek vidi kako na zemlji trijumfuje zlo, a nije u stanju da sagleda i veličinu dobra, on počinje da pati i u osveti vidi jedinu pravdu. I kada su ljudi sa mržnjom gledali na Rim gde su raspinjali hrišćane, ili na gradove koji su nastajali na ljudskim kostima, nisu mogli a da barem šapatom ne uskliknu: 'Vavilon će biti razrušen!'
To je, kaže otac Menj. osvetničko ponašanje: čovek bi hteo da Bog uzme batinu i da sve razruši i uništi. Takvo ponašanje bilo je najčešće pomanjkanje prave vere. Ovakvo 'vavilonsko' tumačenje Apokalipse pogrešno je i dovelo je do raznih zloupotreba.
Na Apokalipsu se od samog početka nije gledajo jednostavno. Na početku drugog veka, dakle u vreme kada se ona tek širila, većina sirijskih i grčkih crkava bila je pod uticajem helenističke kulture. Sama Apokalipsa imala je u sebi mnoštvo starozavetnih istočnjačkih simbola koje mnogi nisu razumeli, zbog čega je to jedina knjiga Novog zaveta koju je još drevna Crkva podvrgla jakoj kritici, a neki su je čak i odbacili.
Dionisije Aleksandrijski (II - III vek), smatrao je da Apokalipsu nije napisao apostol Jovan. Međutim bez obzira na sve ove otpore, Crkva je Apokalipsu priznala kao svetu knjigu iako se u bogosluženjima ne upotrebljava, što je takođe povezano sa helenističkom tradicijom koja se ukorenila i u samoj Crkvi. Uprkos svemu tome Apokalipsa je privlačila veliku pažnju.
UZALUDNO RAČUNANJE
U drugom veku pojavio se pokret montanista. Nastao je u Maloj Aziji, a na čelu su mu stajali prorok Montan i dve proročice koje su nekad bile paganke. Pokret je bio reakcija na stagnaciju Crkve. Tu treba, naravno biti obazriv: u to vreme Crkva je već stabilizovana i povezana sa životom običnih ljudi, ali je pri tom izgubila svoj dinamizam, svoj emocionalni naboj koji joj je bio svojstven u prvom veku.
Crkveni oci već su počinjali da sugerišu ljudima da je kraj neizvestan, u svakom slučaju on neće doći odjednom, pa prema tome treba živeti danas. A upravo protiv toga su se i digli Montan i njegove pristalice, uspevši da zavedu veliki broj vernika, čak i da obrazuju sopstvenu montanističku crkvu. Montan se predstavljao kao poslanik Hristov i predskazivao je bliski kraj sveta.
Od tada su se razni pokreti pojavljivali, čak i pod okriljem pojedinih grana Crkve, i nastavili su da postoje sve do danas. S vremena na vreme poneko bi u Apokalipsi otkrio karakteristike svoje epohe, što je opet posebno delovalo na slabe ljude, i one koji su skloni egzaltacijama. Predskazivali su kraj sveta.
Ljude je posebno privlačila ideja hiljadugodišnjeg Hristovog carstva, što je u grčkoj crkvi dovelo do pojave hilijazma - od grčke reči hilija, što znači hiljada. U naše vreme pojavljivali su se milenaristi (od latinske reči 'mile' koja takođe označava hiljadu), a adventisti sedmoga dana 'tačno' izračunavaju datum Strašnog suda.
Međutim, već je nekoliko takvih datuma prošlo (za protekle dve hiljade godina nije ih bilo malo), a da se pri tom Strašni sud nije dogodio. Očekivanje takvog kraja, zaključuje Menj, predstavlja bolesnu pojavu duhovnog života, što se kosi sa hrišćanskim pogledima na svet i onim svojstvima ljudske ličnosti kojima se obraćao Hristos i u stvari bio njihov nosilac.
A to su vera, nada, trpljenje, blagost.
Sumirajući osnovne postavke hrišćanstva, neko je rekao da treba da živimo kao da će Strašni sud sutra nastati, a raditi kao da je pred nama večnost, to jest ne odlagati, molitvom, napor za svoje spasenje, kao što nas, uostalom, i uči Jevanđelje, ne namećući Bogu svoju volju, već ispunjavajući Njegovu.
■ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ■ Ponovni Klik - Brisanje
Misterije Sveta - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
