vrh
Meni

Anđeo Čuva Blago Srbije



   Otkriće Se Kada Dođe Vreme. Posle boja na Kosovu iz Srbije je ka Bosni krenuo karavan sa dragocenostima, ali nije stigao. Ne krije li se to bezmerno bogatstvo u stenama nad rečicom Ljuboviđom, čekajući sudbonosan čas Srbije? Istoriji je poznato da je u kosovskom boju, indikta meseca, dana petnaestog, licem na svetog Vida, leta Gospodnjeg 1389, pored glavnine vojske iz Srbije, nemačkih i španskih plaćenika i hrvatskog bana Ivaniša Horvata, učestvovao odred Bosanaca kralja Tvrtka Kotromanića pod vođstvom viteza Vlatka Vukovića koji se nešto ranije proslavio pobedom nad Turcima u Bileći.

 
     
        Bitka se završila tragično po jednu i drugu stranu. Oba vladara su poginula, srpska srednjevekovna država doživela je krah, a moćna osmanska vojska vratila se nazad, usled velikih gubitaka nemoćna da nastavi dalji pohod na zapad.
     Mladi despot Stefan Lazarević morao je prihvatiti vazalstvo. Kneginja Milica je, po savetu sveštenstva, našla utočište u Dubrovniku, gde je knez Lazar uživao velike simpatije.

TVRTKOV NAMET

    Međutim, kriveći nerazboritu strategiju kneza Lazara, neslogu srpskog plemstva i vitezova uoči samog boja, kralj Tvrtko Kotromanić je zahtevao od udove Milice veliku nadoknadu od šest tovara blaga za učešće njegovih vojnika u kosovskom boju. Verovatno je bio uvređen odlukom mladog Stefana Lazarevića da se povinuje vazalstvu bez prethodnog savetovanja sa njim.
    Radi pojašnjenja, bitno je napomenuti da knez Lazar nije bio zvanični vladar srpske države mada je uživao takav renome, a da je Tvrtko samo formalno nasledio vladarsku krunu kralja Srba i Bosanaca kao jedini naslednik dinastije Nemanjića, po ženskoj liniji.
   Kneginja Milica našla se u nezavidnom položaju zbog potraživanja tako velikog duga. Zato se i vratila u Kruševac. Savetujući se sa sveštenstvom i sinom Stefanom šta da preduzme, dobila je odobrenje da se blago sakupi u roku od godinu dana. Veći deo uzela je iz zaostavštine kneza Lazara, dok su preostalo sakupili sveštenici i monasi u vidu dragocenih crkvenih relikvija.
     U proleće, 1390. karavan mazgi i konja sa tovarima, u jakoj vojnoj pratnji, napustio je Kruševac. Držeći se glavnog puta koji je vodio iz moravske doline na Rudnik, Suvobor, Povlen, Maljen i silazio na trg Valjevo, pa odatle izlazio na Medvednik, karavan se zaustavio radi odmora životinja i vojnika kod rudarskog naselja Stubline, ispod Medvednika. Istorija se donekle slaže sa predanjem očuvanim u ovim krajevima, da se tada nešto zagonetno i dramatično odigralo sa vojnom pratnjom i karavanom. Predanje govori da je karavan nastavio put prema vencu Medvednika i da je sišao u kanjon rečice Ljuboviđe, koja se uliva u Drinu. U kanjonu mu se izgubio svaki trag. Šest tovara blaga nikada nije stiglo u Bosnu kralju Tvrtku.

OTROVANA PRATNJA

    Današnji stanovnici Suvodanja, čiji su pretci živeli u rudarskom naselju Stubline, gde se karavan zadržao, tvrde da su vojnici iz pratnje mnogo pili, preterano jeli i kockali se u krčmama u naselju, te da im je neko od razbojničkih četovođa podvalio otrovano vino koje su uzeli u mešine da ga ponesu uz put. Trojica su umrla čim su napustili naselje, a ostali su se usput porazboljevali. Kada su sišli u kanjon Ljuboviđe, morali su se ulogoriti.
    Ovde se kazivanje Suvodanjaca u potpunosti slaže sa kazivanjem gorštaka iz planine Orovice koja se izdiže iznad leve obale Ljuboviđe i njenog kanjona. Jedni i drugi tvrde da je logor postavljen u Sklopu, na mestu gde silazi karavanski put i gde je kanjon najdublji, stotinak metara od starog Latinskog mosta koji i danas postoji.
    Navodno je za dva dana većina vojnika umrla, a ostali, nemoćni da nastave put ka Drini, pronašli su u stenama otvor pećine i unutra sakrili tovare sa blagom. Konje i mazge klali su i jeli, ali su i dalje umirali. Videći da niko neće preživeti, zapovednik karavana naredio je nekolicini još živih vojnika da umrle vojnike unesu u pećine sa blagom, a potom je zatvore kamenom. Pretpostavlja se da su sa vrha kanjona odronili masu trošnog krečnjaka i zatvorili pećinu. Nakon toga su i preostali pomrli, pa su ih neki putnici sahranili tamo gde su ih i našli. Na tom mestu i danas ima nekoliko humki pokrivenih kamenom.
    Blago je, dakle, sakriveno negde tu, u stenju mesta zvanog Sklop, koje se uzdižu nad starim putem u dužini od nekih 200 metara. Početkom prošlog veka u kanjon Ljuboviđe počele su stizati razne ekipe, mahom avanturista željnih da okušaju sreću i možda nađu basnoslovno bogatstvo. Tragovi kopanja uočljivi su na sve strane, čak je bušena i živa stena, ali sve je bilo uzalud. Traganje se nastavilo sve do danas.
    Ali, tamo se doista nešto čudno događa.

BLESAK U ŠPILJI

   Gvozdena Vasiljevića, zvanog Jež, iz Belotića, upoznao sam 1987. tokom arheološkog iskopavanja bronzanodopskih humki na Šumaru, nedaleko od Osečine. Još ranije čuo sam da je renomirai stručnjak u radiesteziji. Godinama je radio kao rašljar i usko sarađivao sa Geološkim institutom u Beogradu. Otkrivao je na velikim dubinama rude i minerale, pomagao arheolozima pedesetih godina na iskopavanju humki u Rađevini, otkrivao grobnice sa izvanrednim materijalom. Tada sam doznao da je i on tragao za blagom kneginje Milice u Sklopu.
    - Rano sam penzionisan - priča mi Gvozden - i od tada sam tragao za zlatom ukopanim u Sklopu. Od jednog istoričara dobio sam mapu starog druma gde je crvenom olovkom okružen taj rejon. Rekao mi je da tu tragan i povremeno fa obaveštavam o rezultatima. Dvadeset godina odlazio sam tamo i po celo leto pregledao teren klatnom i rašljama. Od ljudi sam doznao mnogo vezanog za zlato. Kod mnogih sam noćivao, a kamo sreće da nikada nisam sreo tog istoričara - uzdahnuo bi Gvozden i dodirnuo oči koje više ne vide.
    - Da li ste našli na kakav trag - upitao sam ga.
    - Eh, da li sam! Šta bih dao da nisam! Klatno je vibriralo kao poludelo iznad jednog procepa u desnoj strani Sklopa. Velika količina zlata, osetio sam i počeo krčiti rastinje da bih se mogao spustiti u procep. Bilo je lako sići do deset metara dubine, a onda je nastupio tesan kanal. Na još jednom mestu spustio sam se isto toliko, pa sam se uvukao u veliku blatnjavu prostoriju, sa usečenim čancima u krečnjaku punih vode. Rešio sam da je pretražim i vratim se nazad. Nisam smeo dalje. Strah me uhvatio da ne zalutam, sunovratim se negde u ambis. Oko mene je kapala voda, dobovala u dubini da je tutnjalo u ušima. Osetio sam napetost kao nikad ranije. Taman sam rešio da krenem nazad kad ugledah u kraju prostorije neki blesak. Pojačan plamen karbidne lampe i odem tamo.
    Umalo se nisam onesvestio od miline: sanduci pocrneli od memle. Jedan na drugom, spakovani i okovani gvožđem koje je uveliko razjela rđa. Na mokroj zemlji belasaju se kosti ljudi... mnogo kostura. Ali, šta je to sijalo? Ničega tu nije bilo što bi onako zasijalo, a sijalo je, video sam. Uhvatio me strah i osetio sam pritisak u glavi. Okrenuo sam se oko sebe. Tama i zadah memle. Spustim lampu na zemlju, potegnem sekirče iza pojasa i razvalim jedan sanduk.
    Zasija kao sunce... Prosu se po zemlji pregršt nekih zlatnih lanaca, posuda, crvenog i plavog dragog kamenja, krstova optočenih zlatom...Bilo je nekih pločica od zlata, noževa sa cargijama, šta sve nije bilo! Procenio sam da u sanducima mora biti najmanje tona. Ali, šta da radim? Kod sa tolikim zlatom? Dok sam stajao kao ošamućen, razmišljao, premišljao, osvesti me nešto strašno... Kao da iza mene nešto duboko diše. Okrenem se, kad na zidu prostorije sjaj, veliki krug u kojem se nešto pokreće. Sjaj je postajao sve jači. Ukaza se onda glava nekog svetitelja. Tamne oči me seku, a i vrućina me obuze. Ukopah se. Ni makac. Vrućina sve jača. Počeo da peče kožu na licu i smudi mi bradu. Disanje sve jače.
Svetac samo diše. Jedva dođem sebi, dograbim lampu sa zemlje i - beži. kako sam se popeo i izašao - ne znam. Te noći sam odmah zapucao kući.

STRAŠNA KAZNA

    Prošle su dve godine. U sebi sam se kleo da neću ni pomisliti na zlato u Sklopu, ali nečastivi mi nije davao mira. Jednog dana opet krenem. Velim - da uzmem makar malo. Istim procepom sišao sam u istu prostoriju.
    Natrpao sam punu zobnicu, dvadesetak kila sigurno. Onda opet disanje i sjaj. Isti svetac u bleštećem krugu. Isto me gleda, seče očima, pa odjednom sevnu vatra pravo u lice. Bol je bio strašan. Ispustio sam zobnicu i opet imao toliko razuma da izađem iz procepa. Kući sam došao crvenog lica i sprljene brade. Žena Kata me je korila, grdila, ali ja nisam ustajao iz postelje. Nekoliko dana potom obnevideo sam skroz. Uzalud lekari. Ostao sam doživotno slep i nakazan što htedoh tuđe i sveto...
    To je zlato namenjeno za onaj dan kada srpski narod doživi veliku bedu i nesreću... Ono će se tada samo od sebe pokazati i spasti narod. Samo tada, a drugačije nikada! - sa suznim očima, slepim i tužnim, završio je ispovest Gvozden Vasiljević iz Belotića.
    Drugo svedočanstvo dolazi iz duše jedne starice sa Orovice. Kao devojka bila je veoma siromašna. Da se uda, nije bilo prilike. Čuvala je ovce u planini. Onda je usnila anđela koji joj govori da u narednu nedelju zorom ode u Sklop i prati gde će se na vodi prvi put sunce okupati kad izađe.
    To je i učinila. Kad je prvi zrak pao na vodu, ona je zagazila do pojasa. Pipajući rukama na dnu rečice u pesku je našla zlatan pehar. Na peharu je bio neki natpis koji nije umela pročitati. Njen otac prodao fa je nekim trgovcima u Zvorniku i dobio veliki novac. Devojka se udala i srećno proživela život. Umrla je o osamdesetoj godini, 1991. godine.   Treće Oko - Autor: Ž. J.Grujičić

    KONTAKTIRAJTE NAS.
POŠALJITE NAM VAŠE PRILOGE RSS FEED-OVI 
ZA VAŠ SAJT DONIRAJTE SAJT 
VAŠIM DOBROVOLJNIM PRILOZIMA
Povratak Na Vrh Strane