Gde Je Nestala Amelija Erhart?

    Za Ameliju Erhart tvrde da je za života bila veoma slavna, a da je posle smrti, to jest, tajanstvenog nestanka, nakon kojeg njena sudbina nikada do kraja nije razjašnjena, postala prava američka nacionalna ikona. Ni posle mnogo decenija, misterija koja obavija poslednji let žene koja je prva preletela Atlantik, ne prestaje da silazi sa novinskih stranica, on njoj su napisane mnoge knjige i snimljeni mnogi filmovi.

   Istraživači se i dalje nadaju da će pronaći aviona 'Lokid elektra 10A', kao i telo Amelije Erhart i njenog kopilota Frederika Nunana. Veruju da bi na taj način, uz pomoć DNK analize, najzad definitivno stavili tačku na sva nagađanja kako je hrabra pilotkinja zauvek otišpla u legendu, nakon što se 2. jula 1937. godine posednji put javila radio vezom i rekla da nema dovoljno goriva da stigne do svog cilja, Hovlendskih ostrva.
    Ko je bila Amelija Erhart? Tođena je 24. jula 1897. godine u malom gradu Ečison u Kanzasu i veći deo detinjstva, zajedno sa sestrom Mjuriel, provela je uz dedu koji je bio važna ličnost u svom mestu, pošto je njihov otac imao stalno problema da zadrži radno mesto. Devojčice su bile veoma radoznale u odnos na svet koji ih je okruživaop, a za Ameliju 'Ne' kao odgovor, jednostavno nije postojao. Tako je jednom prilikom skočila sa krova, da bi osetila kako je to leteti.
    Godine 1905. njihov otac je dobio posao na železnici u Ajovi, gde se preselio sa majkom, a sestre Erhart pridružile su se roditeljima tri godine kasnije. Tada je tamo Amelija prvi put videla avion. Nije bila naročito impresionirana, ali ta slika će joj se kasnije vratiti, pod uticajem svih strahota Prvog svetskog rata, u kojem je služila kao bolničarka.
    Podstaknuta doživljenium tragedijama, odlučila je da nastavi studije medicine, no posle nekog vremena vratila se roditeljima, koji su sada živeli u Kaliforniji. U Long Biču je prvi put sela u letelicu i provela u vazduhu deset minuta koji su joj promenili život! Rekla je posle toga sledeće: 'Čim smo se podigli sa zemlje, znala sam da moram da naučim da letim'. To je i učinila tokom sledeće četiri godine, krijući to od svojih roditelja. Za to vreme je sakupila više od hiljadu sati letenja, što je njujorškom izdavaču Dž. Patnamu bio povod da nagovori kapetana Hila Rajlija da 1928. goldine Ameliju Erhart primi kao putnicu u avion čiji je cilj bio preletanje Atlantika. Tako je Erhartova ušla u istoriju, jer je bila prva žena koja je preletela okean!

    Avionom su upravljali Vilmer Šulc i Luis Gordon, pa iako Amelija nije imala nikakav drugi zadatak osim da bude prisutna, upravo zbog nje je medijska pažnja bila veća nego ikada. Čitava Amerika je napeto pratila i čeala svaku, pa i onu najmanju informaciju vezanu za ovaj let. Devojka iz Kanzasa je postala heroj i svtska zvezda pre nego što je nogom kročila na tlo u severnom Velsu, gde se ova letačka trojka prinudno morala prizemljiti, pošto je gotovo u potpunosti ostala bez goriva i skoro se izgubila u gustoj magli, umesto da, kako je bilo planirano, sleti u Irsku.
    Amelija Erhart se nije zadovoljila uspešnom misijom preletanja preko Atlantika, jer je želela da bude pilot u pravom smislu te reči, zbog čega je naredne 1929. godine kupila jednokrilni avion 'Lokid vega', jednu od najbržih letelica toga vremena. Sa aerodroma Herbor Grejs na Njufaundlendu poletela je 20. maja 1932. godine, i ovoga puta može se reći da je zaista imala mnogo sreće da uspešno preleti okean.
    Od početka su je pratile nevolje. Već kod same obale uletela je u peprozirnu maglu i jaku kišu, a vreme se nikako nije poboljšavalo. U nastojanju da izbegne da joj se avion zaledi i komande otkažu, morala je da leti nisko, pa su je skoro talasi poklopili. Kada je nevreme prošlo i kada je ponovo uhvatila bezbednu visinu, primetila je da iz izduvne cevi izbija plamen!
    Uprkos opasnosti da se cev svakog časa raspadne, što bi značilo i njen kraj u vodama uzburkanog Atlantika, Amelija je konačno ugledala u daljini Donegalska brda, nad kojima su se nadivjali olujni oblaci. Kako bi ih izbegla, zauzela je kurs prema severu i našla se iznad  železničke pruge prema Londonderiju. Nije mogla da pronađe nikakav aerodrom u blizini, pa je sletela na jednu poljanu, posle leta koji je trajao nešto više od 15 sati.
    Slava i odlikovanja, pored ostalog i Avijatičarski krst za zasluge, koji joj je dodelila američka vlada, ovog puta kao prvoj ženi koja je pilotirala preko Atlnatika, za Ameliju Erhart, po svemu sudeći, bili su samo dodatni podsticaj za njene nove poduhvate. Ništa je nije moglo zaustaviti u stremljenju ka nebu i sebi je samo tri meseca kasnije postavila pravi muški zadatak, da bez spuštanja preleti Sjedinjene Američke Države! Poletela je iz Los Anđelesa i u Njujork je stigla za tada rekordnih 19 sati i 5 minuta. Sopstveni rkord, koji je tom prilikom postavila, oborila je početkom jula 1933. godine, skrativši putovanje na istoj razdaljini na 17 časova i 7 minuta.

    Naredni izazov, koji još nikome u to vreme nije pošlo za rukom da savlada, bio je 3860 kilometara dug put preko Tihog okeana, koji razdvaja Havaje od Kalifornije. Bio je Božić 1934. godine, kada je stigla u Honolulu kao svoju polaznu tačku i čekala je povoljne vremenske uslove za poletanje. Na blatnjavoj pisti dugoj 1800 metara, uspela je 11. januara 1935. godine da, posle dužeg poskakivanja i klizanja, odvoji avion od zemlje i da zauzme kurs prema Kaliforniji. Let je ovoga puta protekao mirno, bez većih poteškoća, i završila ga je uspešno nakon 18 sati i 16 minuta provedenih na nebu.
    Štampa je i tom prilikom veličala 'Kraljicu neba, kako su je nazivali, a mnogi gradovi su se takmičili da je proglase počasnom građankom.  Značajnu ulogu u svemu je imao i magnat Džodž Patnam, kojem je njegova štićenica još 1931. godine rekla sudbonosno 'Da', nakon što se on razveo od prve supruge.


    Nebeska kraljica, kao krunu svojih uspeha, zamislila je da obleti zemaljsku kuglu, a prva etapa ovog pudhvata, trebalo je da počne 17. marta 1935. godine, poletanjem sa Hovlendskih ostrva prema Havajima. Za putovanje oko planete ona je izabrala avion 'Lokid elektra 10!', a za asistenta Frederika Nuana, bivšeg navigatora i izvrsnog poznavaoca pacifičke oblasti.
    Toga dana, međutim, kao zlokobni predznak prilikom poletanja, doggodio se udes u kojm, na sreću, niko nije bio povređen, ali je avion bio teško oštećen. Bile su potrebne više od dve godine da se letelica popravi i da se ponovo obave pripreme za put oko sveta, tako da je avijatičarski par Erhart-Nunan uzleteo tek 19. maja 1937. godine iz Oklenda u Kaliforniji.
    Bilo je to, uz veliki publicitet koji je pratio događaj, njihovo poslednje zbogom, nakon čega im se do dana današnjeg gubi svaki trag, a veo misteije i posle svih ovih decenija obavija nestanak proslavljene avijatičarke i njenog pomoćnika. Umesto zaborava ispredaju se najfantastičnije priče a, sa vremena na vreme, rađaju se nove teorije o sudbini Amelije Erhart i Frederika Nunana.

    Put je bio dug 29.000 kilometara, i do 29. juna prešli su već 22.000 kilometara, uz nekoliko sletanja u Južnoj Americi, Africi, Indiji i severoistočnoj Aziji, da bi stigli do Nove Gvineje, odakle im je ostalo da prevale još 7.000 kilometara. Iskusni Fred Nunan skoro 18 časova držao je dvomotorac 'Lokid elektra' na kursu preko Pacifika prema Istoku, da bi stigli na Hovlemdska ostrva, tu se prizemili, odmorili, snabdeli gorivom i zatim nastavili prema Havajima.
    Iz aviona su 2. jula stigle dve uznemirjuće poruke da se nalaze van kursa i da nemaju dovoljno goriva do narednog odredišta. Glas Amelije Erhart, koji su opisali kao 'šaputavo otezanje', karakteristično za njene kanzaške korene, uhvatila je u 2 sata i 48 minuta ujutro po lokalnom vremenu obalska straža na Itaski, ali njeni pripadnici nisu znali da Erharova ne može da ih čuje, niti da primi poruku u vidu Morzeovih signala, jer je prethodno, prilikom poletanja sa džombastog terena kod Lija na Novoj Gvineji, otpala antena za radio prijem. Javljanja su zabeležena i u 7.42, zatim u 7.58 i poslednje u 8.55 minuta, kada je rekla: 'Mi smo na liniji 157-337, krećemo se od severa prema jugu', a zatim je radio ućutao. Vezisti koji su čuli poslednju poruku, složili su se da je glas Amelije Erhart zvučao zbunjeno i gotovo na ivici histerije.
     Njen muž, Džordž Patnam, odmah je po prijemu obaveštenja da mu se supruga nalazi u nevolji, uputio patrolni čamac sa Havaja da krene u susret njenom avionu i pomogne im da se vrate na svoj kurs. Kako to nije rezultiralo uspehom, predsednik Ruzvelt angažovao je devet vojnih brodova i 66 aviona da detaljno pregledaju taj deo Pacifika, međutim, nikakav trag avinona nije otkriven, i posle nekoliko dana Amelija Erhar i njen kopilot Frederik Nunad i zvaničnoi su proglašeni mrtvima.
    U toku narednih godina, a naročito posle Drugog svetskog rata, brojni medijumi su tvrdili da su uspostavili kontakt sa duhom slavne avijatičarke. Neki od njih su rekli da se Erhartova i Nunan nalaze zarobljeni između vremenskih i prostornih dimenzija i da će se jednoga dana prizemiti kao da se ništa nije dogodilo, dok su ufolozi uspostavili teoriju da je njen avion postao žrtva otmice vanzemaljaca.
    Priča o tome da su Amelija Erhart i Frederik Nunan bili, u stvari, u špijunskoj misiji po zadatku američke vlade i da su ih zarobili Japanci i po jednoj verziji odmah ubili, a po drugoj da je Amelija preživela rat i nakon toga se vratila u Amriku pod drugim imenom, naročito je podstakao Holivud koji je 1943. godine snimio film pod nazivom 'Let za slobodu'. Kao odjek ove, inače ničim utemeljene filske priče, 2004. godine pojavila se knjiga penzionisanog pukovnika američke avijacije Rolina Rajnaka, u kojoj autor tvrdi da je Amelija Erhart umrla 1982. godine u Nju Džersiju pod imenom Ajrin Bolam, a jedan od ključnih dokaza su mu fotografije na kojima je očigledna frapantna sličnost ove dve osobe, kao i pretpostavka kako bi Erhartova izgledala u osmoj deceniji života.
    Rajnak objašnjava da je Amelija bila uhvaćena od strane Japanca kada je sletela na Maršalska ostrva i da postoje svedoci koji su je videli u japanskom zarobljeništvu. Ruzveltova administracija je, navodno, znala šta se dogodilo, i kada je rat završen, usledila je razmena ratnih zarobljenika, pa je tako Erharova vraćena kući. Zbog određenih 'državničkih' razloga, sve je to obavljeno u tajnosti, i poznata avijatičarka je dobila novi identitet i živela povučeno do smrti kao Ajrin Bolam.
    Nasuprot tome, prema određenim informacijama koje su mediji preneli, na udaljenom atolu Gardner, na Feniks ostrvima u Južnom Pacifiku, 350 milja od Hovlenda, još 1940. godine pronađeni su komadi letelice, kostur i ostaci jedne ženske cipele, o čemu je tada izvestio britanski nadzornik Džerard Galager. On je kosti poslao na analizu na ostrvo Fidži, jer je pomislio da bi mogla biti reč o Erhartovoj, ali je britanski lekar koji je obavio pregled to isključio kao mogućnost. Kosti su posle toga nestale, ali su 1998. godine pronađene u Londonu zabeleške tog lekara, po kojima je dr Karin Ramej Berns, forenzičar sa Univerziteta Džordžija, zaključio da bi ipak mogla biti reč o ženskoj osobi severnoevropskog porekla, starosti i visine Amelije Erhart.
    Jedan istraživački tim najavio je odlazak na ostrvo radi prikupljanja eventualnih novih dokaza koji će uz pomoć DNA analize pokazati da li je reč o Ameliji Erhart. Tako bi tajna nestanka nebeske kraljice konačno trebalo da bude razrešena.